U ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“ izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ upravo se, posle romana Hameta, Čendlera i Mekdonalda, pojavio roman „Neznanac u mom grobu“ Margaret Milar (1915-1994), autorke koju (osim što je pominju kao suprugu jednog od legendarnih pisaca posleratnih tvrdih krimića – Rosa Mekdonalda) svi pregledi kriminalističke literature u drugoj polovini XX veka navode kao najbolju predstavnicu „psihološkog krimića“ odnosno sličnih „pravaca“ kojima je, uprkos svoj raznovrsnosti, zajednički imenilac da nisu direktni nastavljači tradicija niti engleske škole predratnog detektivskog krimića niti američke škole tvrdo kuvanog krimića. Milar je u svojim delima išla sasvim drugim putevima: u 20-tak njenih romana i nizu kratkih priča detektivi, kriminalci i policajci vrlo su retko glavni junaci; mada je objavila par romana u kojima je opisala doživljaje advokata-detektiva Toma Aragona, psihologa-detektiva dr Pola Praja ili inspektora Sandsa njeni protagonisti su uglavnom „mali, obični ljudi“ koji sticajem okolnosti postaju zločinci ili žrtve. Milar je manje opisivala akcije ili same istrage a više mentalne sklopove svojih junaka, analizarajući okolnosti iz prošlosti koje su ih formirale kao ličnosti sa mnoštvom mana, slabosti i tek ponekom vrlinom. Zbog toga njena dela izmiču prepoznatljivim kriminalističkim obrascima i ne posežu za uobičajenim razrešenjima – što podrazumeva izostanak katarze ili moralne satisfakcije. Njeni romani su specifične sociološke studije manjih gradskih sredina sa pripadajućim tabuima i predrasuda odnosno sa tipičnim profilima ljudi koji u njima žive. Ovakav tretman kriminalističkih tema blizak je delima pisaca tzv seriozne literature koji su žanrovske matrice koristili u svojim dela (kao npr Fokner, Grin, Kingsli...). Agata Kristi, „velika dama zločina“, visoko je cenila literaturu koju je stvarala Milar i nije propuštala priliku da je pomene kao primer kvalitetnih krimića; za roman „Neznanac u mom grobu“ Kristi je ustvrdila da je „izuzetno originalan“ što svakako nije zanemarljiva preporuka imajući u vidi kakve je zaplete Kristi umela da osmisli.
            „Neznanac u mom grobu“, originalno objavljen 1960.godine a na ovdašnjim prostorima  1984. objavljen u ediciji „Krimbis“ („Kriminalistički biseri“) zagrebačkog „Spektra“, zaista počinje neobično i zloslutno (bezmalo hororistično): Dejzi, mlada žena sanja da u šetnji dolazi do groba na čijem spomeniku je ispisano njeno ime sa datumima rođenja i smrti. Datum rođenja je tačan a smrt je, prema ciframa, nastupila pre četiri godine. Uznemirena ponavljanjem sna žena, uprkos protivljenju supruga i majke, angažuje detektiva koji treba da istraži šta je ona radila dana koji je označen kao dan njene smrti. Ipak, to nimalo nije jednostavan zadatak mada se otkriva da na groblju zaista postoji sanjani spomenik ali je u njemu sahranjen čovek koji je izvršio samoubistvo... U čitavo zamešateljstvo se upliću i Dejzin problematični otac koga je supruga odavno oterala od kuća, advokat Dejzinog muža, mušičava konobarica sa šestoro dece i njena religiozna majka. Svi oni su, manje ili više, upleteni u bizarnu obmanu koja je trebala da zataška grehe mladosti, izneverena očekivanja i rasističku netrpeljivost.  Svako novo poglavlje romana otkriva novi sloj tajne i krije obrte koji bacaju drugačija svetla na osumnjičene za izazivanje nevolja. Znatiželjni čitalac, koliko god da traga za istinom i razrešenjem tajne, ostaje zatečen i zaveden izuzetnom živošću opisanih karaktera, njihovim dijalozima i ponašanjem što, sveukupno, uveliko nadilazi žanrovske standarde krimića. I vremenska distanca od trenutka prvog objavljivanja do današnjeg čitanja doprinosti toj uverljivosti odnosno potvrđuje literarni kvalitet teksta (čime se ne mogu pohvaliti mnogi u svoje vreme popularni krimi romani).
            Milar je kao, i svaki valjani pisac, u roman unela dotadašnja iskustva žanra ali ne tako što bi ih kopirala već ih je prilagođavala svojoj ideji. Stoga ona, kao i autori tvrdog krimića ali i tzv „noar trilera“, bez zaziranja otkriva mračne strane idiličnih zajednica srednje američke klase a ne beži ni od slikanja nadmenosti i izveštačenosti bogataša ili primitivnosti nižih slojeva. Tako se postavlja široka društvena pozornica svih slojeva društva na kojoj akteri pokušavaju da ostvare svoje namere, remeteći konvencije i pravila što ih vodi u zločin i prevare koje se, jednom započete, ne mogu zaustaviti. Na kraju će pijanac izbeći optužbama za (makar i nenamerno) ubistvo marginalca, bogati se vratiti u svoj luksuz a njihove bivše sluge svom tavorenju, uvek na mali korak od bede. Milar nema iluzija da će otkriće tajne bilo šta bitno promeniti; jednom utisnuti žigovi sramote ili niže rase obeležavaće one koji ih nose do kraja života.
            „Neznanac u mom grobu“ dokaz je da je krimić itekako provokativan i intrigantan žanr ukoliko ga pišu valjani autori kakav je bila i ostala Margaret Milar.

            („Dnevnik“, 2021.) 

0 komentara:

Постави коментар

top