Svi živući aktivni i pasivni (da ne kažemo, penzionisani) strip čitaoci i stvaraoci sa ovdašnjih prostora znaju ko su Zoran Janjetov i njegov alter ego Bernard Panasonik.  Njih dvojica, zaštitni su znak 'junačkih dana' SFRJ stripa (posle kojih je došao pad Berlinskog zida, pa krvavi sunovrat SFRJ države i njenog stripa). U to su doba postojala svakovrsna šarena izdanja (novine, listovi, magazini...) koja su se kupovala na trafikama; funkcionisao je i zabran tzv omladinske štampe („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Omladinske novine“, „Polet“, „Stav“, „Džuboks“...) koji je sadržao „sve što vole mladi“: pored ukrštenica i zanimljivosti, tekstove o putovanjima, avanturama, ljubavi, rok muzici kao i – stripove! Omladinska štampa se u segmentu stripa poklapala sa strip magazinima koji su objavljivali radove domaćih stripadžija. Tamo se, s kraja 1970-tih i početkom 1980-tih ilustracijama, crtežima ili kratkim stripovima oglasio mladi Zoran Janjetov (1961. godište); te su slike bile sveže, inventivne i vrlo profesionalne (čitaj, sigurnom rukom nacrtane). Svežina se uklapala u vremena koja su nadolazila i obećavala svima, a posebno mladima, pomak na bolje. Svežina je nosila optimizam i poletnu osećajnost; u Zapadnom svetu ekonomija je posle recesije ponovo bila u usponu, socio-anarhičnu pank muziku zamenjivali su „novi talas“ i „novi romantičari“, dolazilo je doba (analognih) sintesajzera, vreme panike zbog AIDSa je prolazilo, zahuktavala se borba za standardizaciju formata video kaseta... Inventivnost je bila na ceni više nego čista komercijalna isplativost. Profesionalnost je značila odgovornost za preuzete obaveze i napredovanje u veštinama.

           
Za uzdizanje „novog talasa“ poleta, svežine i optimizma stasala je u SFRJ čitava generacija mladih muzičara, slikara, pisaca, stripadžija... Jedan od centara te plime bio je Novi Sad a među najtalentovanije i najperspektivnije strip autore ubrajao se i Zoran Janjetov. Ako je bilo ikakvog kolebanja po tom pitanju ono je lako nestalo kad je u magazinu „Yu strip“ 1981.g. počeo da izlazi njegov serijal „Bernard Panasonik“, što će potrajati do 1986.g. Panasonik je bio i ostao najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Nastao je namerno a slučajno
: kako sam priča mladi Zoran je hteo da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog             „Inkala“ (SF strip serijal Moebiusa). Prezime junaka prepisano je sa kutije novog gramofona firme „Panasonic“, a ime je iskrslo niotkud, samo od sebe.
            Po pojavi prvih epizoda „Panasonika razvila se rasprava o njegovoj autentičnosti. Mnogima je zasmetala sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog Mebijusa. Oni koji nisu voleli Panasonika pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom“. Oni koji su voleli Panasonika takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu“. Janjetov smatrao je da su u pravu i jedni drugi, da je „... garaža“ svakako inspiracija za Panasonika, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane. Seća se da je svakog meseca drhteći čekao poštara da donese novi broj „Metal Hurlanta“ kako bi video novi nastavak „... garaže“, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti; „... garaža“ ga je naučila koliko daleko može da ide, da se ne boji ako se izgubi, čak da se tome i raduje jer koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.
            Talentovan i uporan, Janjetov je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude slobodan, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta“ i svrstao se među respektovane „novotalasovce“ („Boye“, „Obojeni program“, „Luna“ i apartni „Rex Ilusivii“) i braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...). Crtačka veština Janjetova razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv u svakoj novoj epizodi Panasonika pa, neretko, i u susednim crtežima (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). „Panasonik“ je u domaći strip uveo, pored (vele)majstorskog crteža, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost na nivou likovnog izvođenja i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja talenta preko metatekstualnosti i naglašene referentnosti do autoironijskih komentara o sumnjivoj smislenosti priče čime se autor (postmodernistički) odmiče od autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora govoreći da ključna zapovest stripa bila „održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura.“
            Zoran Janjetov je bio i ostao živa legenda domaćeg i svetskog stripa koja i dalje crta darujući znatiželjnicima blistave komadiće čiste radosti, ushićenja i optimizma uprkos svemu.

            („Dnevnik“, 2021.)

0 komentara:

Постави коментар

top