Milan R. Simić (1959), pripovedač, romansijer, aforističar, dramski pisac, kritičar, esejista i bibliotekar, posvećenik je Književnosti, njen podanik i obožavalac. Osim što je njenu slavu uvećao (i nadalje uvećava) svojim delima, u kojima se bavio svakovrsnim ljudskim sudbinama posmatranim iz različitih vizura istovremeno iskušavajući i literarni instrumentarijum, Simić je predani čitalac, neko ko u delima sabraće po peru traži i nalazi intelektualna usmerenja, pitanja i odgovore, konačno, i satisfakciju. Njegovi tekstovi koji za temu imaju dela drugih autora, do sada objavljivani po periodici, sabrani su u knjigu simboličkog naslova „Dnevnik čitaoca“ kojoj u podnaslovu stoji „-ogledi, kritike, opažanja i osvrti-“. Sasvim u skladu sa tim odrednicama Simić znatiželjnom čitaocu nudi prikaze tekuće izdavačka produkcije i tekstove koji razmatraju ranije objavljene naslove odnosno sintetičke radove u kojima razmatra opuse pojedinih autora ili daje uporedne preglede karakteristika nekolikih pisaca (iz raznih epoha i sa raznih meridijana) odraženih kroz tretiranje pojedinih tema. Kako je u akademističkom izvođenju književne teorije znano, prikazi su tekstovi uglavnom informativnog karaktera bez prevelike kritičke analize koja je, pak, predmet kritika odnosno eseja. Uporedne analize su, pak, ambiciozniji naučni radovi širokih zahvata i temeljnog dokazivanja teza. Naravno, podrazumeva se da se ovim bave „kvalifikovani“ književni istoričari i teoretičari. Takođe se podrazumeva da takvi radovi jedva ili nimalo ne interesuju „obične“ čitaoce jer su pisani specijalizovanim jezikom koji širim krugovima nije razumljiv. Otuda je domašaj naučnih radova vrlo ograničen mada je Književnost dostupna svima, što otvara veliku prazninu u njenoj percepciji i recepciji. S druge strane, akademističko poimanje Književnosti nije jedino već samo jedna moguća vizura sa vrlinama i manama.
            Simić je u tekstovima ove knjige krenuo sa pozicije čitaoca koji za sobom ima iskustvo velikog broja pročitanih dela i koji čita ne pasivno nego kreativno. Bez čitalaca koji promišljaju svoju lektiru, Književnost bi ostala bez strane kojoj se pisci istinski obraćaju. Jer Književnost se ne iscrpljuje u pukom iščitavanju zapleta. U njoj su mnogi slojevi, od analiza ličnosti, okruženja, epoha do uživanja u lepotama iskaza, u metaforama, raspevanosti jezika. Stoga svu složenost pravog književnog dela nije lako spoznati i za to je potrebna, uz veliku dozu visprenosti i domišljatosti, ne samo analiza već i upoređivanje sa drugim delima, stavljanje u kontekst literarne istorije. Simić u svojim tekstovima koristi sva ta sredstva, od citata iz razmatrane knjige, preko citata iz drugih dela do praćenja razvoja neke ideje kroz primere stvaralaštva različitih pisaca. Na sve to je dodat i njegov lični stav, nizovi asocijacija, pitanja i zaključaka pa i anegdota. Jer, Simić zna da svaka tvrdnja, utemeljena na nekolikim primerima, otvara nove dileme pošto Književnost nije statična već živa materija pa se, dakle, menja, usložnjava, razvija. A, opet, njena je veličina nesaglediva, obrisi joj se gube iza horizonata prošlosti i vremena koja će doći. U takvom kontekstu pitanja o smrti Umetnosti/Književnosti, o potrebi njenog postojanja jesu intelektualno izazovna ali je njihov domašaj problematičan jer i pitanja, htela-ne htela, postaju deo doživljavanja i promišljanja tog beskrajnog fenomena. Isti problem je sa stavom da je već sve napisano. Simić na njega odgovara „I neka je tako, ali to ne znači da je sve i dopisano. A dopisano, ako se slažemo, može biti itekako nešto originalno. To onda znači da svi ne pišemo jednu knjigu (Borhes), već da svi dopisujemo jednu knjigu!“ Ovakav, razgaljujući misticizam mora da izmami osmeh.
            Simić se sabraći čitaocima obraća bez distanciranosti, kao neko voljan da sasvim dobronamerno podeli svoje impresije sa onima koji su knjigu čitali ili će je, izazvani njegovim tekstom, tek čitati. Stoga on skreće pažnju ali i, spontano, bez zaziranja, postavlja pitanja onome s druge strane papira. Ta neposrednost je rezultat shvatanja da su svi čitaoci međusobno povezani kao što su povezani i sa piscima. A odabir pisaca i knjiga koje se čitaju nikako nije slučajan već ga određuje nekakva nepojmljiva sila koja Simiću (i nama) dotura određene naslove i vodi u veliku avanturu, od južnoameričkog magijskog realizma na čelu sa Borhesom, Sabatom, Markesom, Fuentesom, koje nasleđuje Samanta Šveblin, misticizma Siorana i Svedenborga, zagonetnog Kafke, ingenioznog Hamvaša, nedostignutog Džojsa, „tamničara vremena“ Beketa, uzbudljivog O'Brajena, košmarnog Šulca, te Gombroviča, Jingera, Saramaga, i mnogih, mnogih drugih.
            „Dnevnik čitaoca“ Milana R. Simića slavi Književnost kao jednu od najsjajnijih tekovina svekolike ljudske civilizacije, kao plemenitu pobedu duha nad divljaštvom i temelj boljih, lepših svetova.

            („Dnevnik“, 2016.)

0 komentara:

Постави коментар

top