Milan B. Popović (1976), pesnik, muzičar, novinar i kolumnista, svakako je zanimljiva pojava na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Autor je četiri pesničke knjige - Molitva tetoviranog srca” (2006), “Vreme brutalnih dobronamernika” (2006), “Oka da ne ispustim dah” (2007), “Na kori integralnog hleba i olovci” (2011) - koje se tematski kreću u rasponu od dilema pojedinca u neprijateljskoj sredini do svakodnevnog, trivijalnog trajanja, dok su stilski okrenute iskustvima rokerskog, neakademskog “pevanja”. Popović je 2010.g. okupio 18 rok bendova, pretežno “metal” orijentacije, koji su ispevali pesme na njegove stihove i sve to upakovao u projekat „Vreme brutalnih dobronamernika“. Ova kompilacija bila je pravo osveženje za ovdašnje kulturne (ne)prilike u kojima se stvaraoci uglavnom kreću utabanim stazama. Ona je potvrdila ono znano starijim generacijama - da je veza između rok muzike i alternativne umetničke scene gotovo prekinuta. Aktivno učešće rok stvaralaca u opštem kulturnom okviru, koje se 1980-tih podrazumevalo, potpuno je zaboravljeno i izopšteno u savremenoj kulturi. Za rok pokretima kakvi su “Novi talas”, “Novi primitivizam” i “Art rok” ostala je praznina iz kojoj su tek pojedini rokeri uspeli da iskorače, izvan marginalizovanja i rok geta. Popularnost urbanog “turbo” i “tehno folka” odnosno njegovo koketiranje sa pop muzikom bezmalo je izopštila rok muziku sa trenutne javne scene. Audio disk „Vreme brutalnih dobronamernika“ bio je početni impuls u pravcu uspostavljanja novih relacija na ovom polju a „Hronično neumorni“ su snažan korak u tom smeru.
 „Hronično neumorni“, na dva audio kompakt diska, sadrže ukupno 33 muzičke numere u dvosatnom trajanju. Bendovi i pojedinci (Del Arno bend, Vudu Popaj, Nikola Čuturilo, Zele Lipovača, Bjesomar, Kruks, Cao i drugi) sa prostora bivše Jugoslavije različitih su usmerenja, u rasponu od tvrdog roka, hip-hopa, regea do sasvim individualnih usmerenja. Otuda se prepoznatljivi rok rifovi solo gitara i čvrste ritam sekcije smenjuju sa raspevanim, lenjim harmonijama ili tvrdim matricama kao pozadinom za repovanje ali ima i distorzivnih, disonantnih numera odnosno onih u kojima pesnik izgovara svoje stihove. Stilsko bogatstvo kakvo se retko (ili nikako) ne može naći na jednom mestu/u jednom izdanju odražava i sadržinsku raznovrsnost stihova. Pažljivi slušalac tako može da čuje poetske ispovesti osobe zbunjene svetom koji je okružuje, otkriti muke prilagođavanja osetljivog pojedinca. Sistem vrednosti kojim se treba rukovoditi jedna je od stalnih tema izražena i ponavljanjem konstatacije da je lirski subjekt „drugačiji“ dakle neprilagođen, nedovoljno socijalizovan. Iz te „uloge“ veoma je teško krenuti u aktivan život, uspostaviti adekvatan kontakt sa svojom generacijom odnosno izgraditi emotivne veze (otuda i retke ljubavne pesme). Ono što sasvim logično sledi iz ovakve degradirajuće, besperspektivne pozicije je buđenje otpora protiv ustrojstva društva/države koji oštro odjekuju u nekoliko angažovanih pesama („Predsedniče“, „Istine mamlazi kriju (Batina)“). Takvih pesama odavno nije bilo na ovdašnjim prostorima i one uspostavljaju stari rokersko-buntovni stav prema institucijama, malograđanštini i opšte propagiranim vrednostima koje se svode na krotkost ispraznog potrošača za koga je (i za političke i ekonomske vladare) najbolje da nema nikakve mentalne želje osim zatupljujuće trivijalne zabave. U takvom, našem svetu „Hronično neumorni“ su oni koji se ne mire, koji odbijaju da budu potrošni, bezlični poslušnici, vraćajući se izvornoj snazi i misiji nekonvencionalne rok muzike koja insistira na ljudskoj slobodi i dostojanstvu.

(“Dnevnik”, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top