Nova knjiga Vase Pavkovića (1953) bavi se teškom mada izazovnom i podsticajnom pesničkom (ali i opšte literarnom) temom odnosa prema umetničkoj sabraći pesnicima/literatama savremenicima.
Zbog čega je ova tema teška i izazovna pa se, otuda, retko ko njome bavi?
Zbog toga što zahteva celovitu ličnost sposobnu da sebe sagleda u kontekstu postojeće literarne scena (koja je svet za sebe) odnosno da se (samo)odredi (što neminovno podrazumeva i sameravanje) prema ostalim stvaraocima i njihovim delima.
Određivanje umetnika prema literatama iz dalje i/ili bliže prošlosti podrazumeva se kao čin korektnosti i kolegijalnosti, poštovanja i uvažavanja autora čija je valjanost višestruko potvrđena a koji su svojevrsni uzori/učitelji mladim autorima, oni koji ih uvode u večni i beskonačni svet literature.
Dela literata savremenika (posebno ako stvaraju na istom polju) najčešće se prećutkuju. Razlozi za to su mnogobrojni, od samoljubivosti autora kojima se čini da će pominjanjem dela drugih autora umanjiti značaj sopstvenog do umetničkih, estetskih neslaganja. Rečenom valja dodati i moguće sasvim lične (ne)simpatije, sukobe i životne rivalitete. Otuda je retko čuti da literata pominje dela kolega (dakle, ne u svojstvu kritičara već pripadnika iste branše), posebno ne u pozitivnom kontekstu (osim, naravno, ako ne pripadaju istim interesnim grupama). Da bi se trezveno i nadahnuto govorilo o savremenicima treba biti zaokružena, stabilna ličnost svesna sopstvenih kvaliteta i dostignuća odnosno postojećeg okruženja. U psihijatriji se ovakvo ponašanje definiše kao „pravilna orijentisanost u vremenu, prostoru i prema ličnostima“ što je odlika zdrave ličnosti.
Ako je, pak, govor o drugima pretočen u stihove imamo pred sobom odista izuzetnu pojavu. Vasa Pavković je u knjizi „Majstori pevači“ ispisao (ili, dozvolite da upotrebim starinski ali ispravniji termin - ispevao) stihove o četvorici svojih (i naših) savremenika - Jovanu Hristiću, Aleksandru Ristoviću, Srbi Mitroviću i Novici Tadiću. U trenutku kada se knjiga pojavljuje sva četvorica nisu više sa nama no uspomena na njih je vrlo živa a njihova poezija i dalje odzvanja i nije prekrivena prahom proteklih dana.
Pavkovićev dijalog sa pesnicima višestruk je. Primaran je doživljaj njihovih pesama-stihova koje on citira kao polazište svoje pesme, element koji ih razvija i usmerava odnosno zaključuje ih. Reči/misli/slike drugog pesnika postoje kao spoljni entitet kome se Pavković divi promišljajući njihovu estetsku vrednost odnosno značenjske nivoe. No, ti stihovi nisu „strano telo“ za ovog čitaoca-pesnika već, naprotiv, njihovim „konzumiranjem“ oni postaju deo čitaočevog-pesnikovog postojanja, element koji usmerava pažnju i misli i boji ih određenim emocijama, daje viđenom drugojačije predznake u odnosu na vreme pre njihovog saznanja. Tako se dešava svojevrsna alhemija razmene energija dva bića prostorno i vremenski udaljena a ipak u vezi, alhemija čija je priroda i dalje nepoznata.
Pored tog duhovnog kontakta, sticajem okolnosti dolazi i do susreta pesnika „licem u lice“ što je sasvim nov nivo komunikacije odnosno interakcija. U njemu se neminovno traže sličnosti i razlike između onoga što pesnik piše i njegovog „fizičkog oblika“ a što je, takođe, predmet mnogih manje ili više uspelih teorijskih promišljanja i spekulacija. Naravno, u ovakvim je slučajevima na delu i određena empatija između ličnosti što povratno može delovati na doživljaj onoga što pesnik stvara a u kome ima (ili nema) i doze subjektivnosti što je, u slučaju pesničke knjige o pesnicima, itekako dobrodošla nota.
Konačno čitanje pesama i druženje sa njihovim tvorcem način je da se autor samospozna, da se otkriju njegove emocije i misli, životne dileme i akcije. Jer odabir  govori i o onome ko ga sačinjava pošto time iscrtava i sopstveni profil, pomalo iskosa, ali, otuda, i preciznije i uverljivije. Četvorica odabranih pesnika, uz sve razlike koje ih dele kako u stvaralaštvu tako i životu, mogu se posmatrati (uslovno ali ne i proizvoljno) kao primeri različitih načina postojanja elegancije kao literarnog i životnog principa i kvaliteta. Na estetizovanu eleganciju Hristića nadovezuje se pritajena, introvertna eleganciju Ristovića i, slična a opet i različita, otvorenija Mitrovića odnosno robusna, tamna elegancija Tadića. Različita tematska interesovanja u poeziji odnosno, manje ili više prisutna/odsutna vezanost za neposredni kontakt sa pesnikom, formalno su polazište za Pavkovićeva promišljanja savremenika ali, povratno i - nedvosmisleno, sopstvenog svetonazora pošto u ovoj knjizi nema dileme ko je lirski subjekt jer ovo je potpuno lična Pavkovićeva knjiga nepokolebljivo potpisana njegovim imenom i prezimenom, što je čini duboko ispovednom. Čitaocu neće moći da promaknu melanholični pasaži, zadivljenost rečima drugih pesnika, naklonost prema njihovim sudbinama i senke prepoznavanja stvaralačkog (ne)sretnog usuda. Dileme življenja, mladosti, sredovečnosti i naznaka starosti, poleta i naizgled smirene mudrosti, trivijalni prizori iza kojih je duboko značenjsko zaleđe, priroda i urbanost, svakodnevica i njen literarni-pesnički odjek kao odrednice postojanja i duhovnih kretanja spojeni su majstorski u Pavkovićevim pesmama. A sve su one ispisane suzdržano, bez afektacija i melodramskih efekata, bez „velikih“ reči dakle primireno i - elegantno. Pavković iznova demonstrira svoju raritetnu sposobnost da niže stihove neodoljive lakoće i prozračnosti, da iskušava i meša trivijalno i visokoumno a da mu glas ostane pouzdan, neposredan, bezmalo intiman.
U konačnom sagledavanju knjiga „Majstori pevači“ duboko je lična ispovest koja je isečak iz sopstvenog života i, istovremeno, ne samo pohvala dela određenih pesnika već i pohvala same poezije, njene moći/snage da utiče i menja mentalne horizonte onih koji se usude da je čitaju i spremni su da je razumeju.
(„Beogradski književni časopis“ br. 38, 2015)


0 komentara:

Постави коментар

top