Leto samo što nije stiglo a dvojica dečaka žude da se prvi okupaju u jezeru na čijoj obali stoji zlokobni znak upozorenja.
Uprkos mračnoj istoriji ledene vode oni skaču...
Jedan da bi iznova, sebi i ostalima, dokazao svoju neustrašivost, drugi da bi osetio kako, ipak, pripada negde i nekome. Čini se da će, uz malo straha i smeha, sve ispasti kako treba...
            Ali, vremena su mračna, ratna a put jezera krenuli su vojnici bez oznaka, grubih lica i pogleda. U koloni je i hladnjača koju, sa teškim teretom, treba potopiti u tamne dubine.
Ovu tajnu operaciju niko nepozvan ne sme da vidi. Slučajni svedoci moraju biti eliminisani.
            Godinama kasnije, učesnici ove rutinske akcije žive bez previše briga.  Ipak, demoni prošlosti nisu nestali, oni izranjaju iz mirne vode jezera i zovu...
„P.S.“ je obično-neobična priča o ratu koji se nije dešavao drugima, na nekim nepoznatim, dalekim teritorijama jer se, pre samo par (kratkih) godina, vodio ovde, među nama, u kojem su svi bili potencijalne žrtve, u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu, ma kako ono pitomo izgledalo.
A sve se to dešavalo u zemlji u kojoj su još uvek, među meštanima seoceta izgubljenog u ravnici, živi oni koji su zapamtili prethodni svetski rat i njegove žrtve. Sećanje na te godine nije izbrisano. I stratišta su ista, iste jame ili duboke vode.
Ova sudbinska datost, od koje se, kao od kletve, ne može pobeći, obrušiće se na dva nevina, vragolasta dečaka nesposobna da joj se odupru ili umaknu. Jer, usud ima svoje puteve koji ukrštaju žrtve i dželate. Sticaj okolnosti bespovratno je fatalan: s jedne strane su okoreli ljudi koji obavljaju prljave poslove, s druge deca; s jedne strane profesionalci, s druge oni koji još nisu ni zakoračili u život. Jedni jedva da će se obazreti kada im se naredi da ubiju, drugi su žrtve po prirodi stvari.
U ovakvoj postavci nema bezbolnog izlaza jer ova priča nije u kategoriji ušećerenih žvaka za konzumente korporacijskih proizvoda. Neumoljiva logika prljave rabote koja ne dozvoljava svedoke a svoje rezultate potapa u duboke vode poništiće dečake, efikasno, uz tek malo oborenih pogleda. A kad se voda jezera umiri, vojnici će nestati i (kratke) godine će proći donoseći zaborav. Bivši bezimeni (para)vojnici nastavljaju svoje živote, manje ili više uspešno, manje ili više izmireni sa sopstvenom prošlošću. Oni su još uvek tu, na tlu koje su gazili u uniformama, sejući užas i smrt. Maska bezobzirnosti nije spala sa njih - možda i zato što je ona njihovo pravo lice koje je rat otkrio rascepivši obrazinu civilizovanosti iza koje su se krili. Stoga oni mogu, bez zaziranja ili oklevanja, da se propituju za zdravlje i poslovne uspehe, odnosno da žale one koji su, njima nejasno zašto, popustili pred teretom prošlosti.
No, nije sve tako jednostavno: kapetan, taj nestabilni član ekipe koji se otuđio, odvojio od ljudi, dobiće tajanstveni paket u kome je video kaseta sa snimcima onoga što bi on da zaboravi. Neko je, dakle, bio na mestu zločina i snimao. Ko je taj nezvani svedok-snimatelj koji je vešto izmakao stražama i poterama kojima dečaci nisu? Još jedan profesionalac, veći od svih ostalih?
Konačno, ko je elegantni gospodin u odelu, civil pretpostavljen kapetanu, ovlašćen da vodi operaciju, koji hladnokrvno razmerava svoju ulogu u (još) jednom ratu u tim divljim zemljama u koje ga šalju na „terenski rad“? Taj brižni otac i nežni muž, uviđavan, uslužan, velikodušan, imućan u bogatom svetu bezbrižnih, razmaženih potrošača ima samo jednu manu - često izbija iz kuće jer ga moćna, tajna služba zove. On je, ponekad, pomalo umoran i željan da bude sam sa sobom a ne u prevrtljivom svetu ali njegove mudre misli traju koliko i dokolica - do poziva u akciju kada se pretvara u efikasnu mašinu koja obavlja zadatak.
Đurićev scenario poigrava se pravolinijskim sledom događaja na početku i kraju priče što dodatno potcrtva njenu jezovitost. Godinu pre i posle fatalnog događaja, devet godina pre i posle, skokovi su u egzistenciji egzekutora i mučni rezovi za čitaoce koji su, pre samo par stranica, prisustvovali nemilosrdnom ubistvu.
Naravno, čitalac se ne može otrgnuti saznanjima da sve u ovom albumu ima „original“ u realnosti, da je strip mimezis stvarnosti. Iz dubine sećanja na površinu svesti dižu se priče i novinski članci o hladnjačama punim leševa, o skrivenim masovnim grobnicama, o paravojnim formacijama koje krstare zemljom i ubijaju a da se ne zna ko njima komanduje, o najamnicima, tzv „kurvama rata“, i stranim instruktorima koji za pozamašne dnevnice odrađuju sve za šta im se plati, o video snimcima egzekucija civila koji se prikazuju na privatnim projekcijama i mogu se iznajmiti ispod tezge video klubova. O svemu tome se ili ćuti ili govori tiho, u pola glasa, uz osvrtanje preko ramena jer akteri tih dešavanja su tu negde, među običnim prolaznicima, nezainteresovanim posmatračima... Ovaj nivo priče, koji u stvari izlazi iz nje u čitaočevo okruženje, dodatno je, ionako već uznemirujuću, otežava. No, njena namera i nije bila da zabavi i razonodi već da podseti, opomene, da upozori.

(2014)

0 komentara:

Постави коментар

top