U FOKUSU


           Uspostavljanje posebne kategorije - grafička novela - u strip umetnosti otvorilo je, u poslednje tri decenije, sasvim neslućene horizonte. Oslobođeni dotadašnjih stega i predrasuda talentovani autori su osvajali teritorije do tada rezervisane za „ozbiljne“ umetničke forme kakva je literatura, odnosno, u njenom okviru, romani, kao kruna proznog stvaralaštvo (mada je taj status vrlo problematičan). Otpori ovom smeru razvoja stripa došli su iz geta ljubitelja klasičnog stripa ali i iz tabora branitelja etabliranih umetnosti. No, jednom osvojena sloboda nije se mogla ukinuti a novi stripovi samo su potvrđivali potrebu za promenama. U kontekstu kretanja ka promenama možemo sagledavati i delo Meri M. Talbot i Brajana Talbota, naslovljeno kao „Ćerke“ koje je ovenčano nagradom „Kosta“ u žanru biografije 2012. godine.

            Delo je neobično i po tome što je spojilo jednog „proverenog“ strip autora kakav je Brajan Talbot (1952), koji je imao šaroliku karijeru: crtao je andergraund stripove, one o super junacima ali i „Sendmena“ (1991-1993), „Grendvila“ (2009). Njegove grafičke novele dobile su prestižne nagrade („Priča jednog lošeg pacova“,1995, „Alisa u Sanderlendu“, 2007), nosilac je akademskih titula. Meri Talbot (1954) je naučnica međunarodnog renomena, predavač i autor niza knjiga koje se bave pitanjima jezika, roda, medija, moći i potrošačke kulture. Grafička novela „Ćerke“ njeno je prvo okušavanje u strip mediju. Zajedničko delo bračnog para Talbot izuzetna je umetnička tvorevina koja umešno koristi sve prednosti dobre priče - uznemirujućeg svedočanstva o bolnim odrastanjima u porodicama bez razumevanja - i atraktivnog vizuelnog strip medija.

REČ KRITIKE
            U književnosti postoji žanr „bildungsromana“ kao dela koje prati odrastanje, školovanje i stasavanje junaka; ovi su romani bili vrlo popularni u XIX veku a njihova se tradicija nastavlja do danas. „Ćerke“ se mogu svrstati u ovu kategoriju jer se bave „procesom“ ulaska deteta u svet odraslih, uz specifičnost što je u ovom slučaju reč o čak dve junakinje koje su vremenski i prostorno udaljene ali ih zato vezuju neke druge stvari, konkretno ličnost Džejmsa Džojsa koji je jednoj od njih, Luciji, fizički otac dok je otac druge, Meri, ekspert za Džojsov opus. Pored ove spone, obe junakinje imaju i istu porodičnu situaciju, odnosno oca koji ih, manje ili više, ali svakako vrlo autoritativno sprečava u razvoju talenata koje poseduju. Devojčice su ne samo u senci privilegovane braće već i pod senkama predrasuda kojima njihovi očevi, iako vrhunski intelektualci, robuju, podržavani svojim suprugama. Ovo ponižavanje ćerki započinje naizgled bezazlenim opaskama zaposlenih očeva na račun preterane nestašnosti ali se razvija u gotovo neprestano osporavanje svih ideja koje devojčice imaju. Sukob očeva i ćerki tinja, rasplamsava se i smiruje ali neminovno kulminira u trenutku koji stasalim devojkama određuje dalji život. U slučaju Lucije to znači potonuće u fatalnu mentalnu bolest dok Meri uspeva da se otrgne, ne bez bola i poniženja, očevom uticaju.
Dve biografije prepliću se otkrivajući, bez obzira na razlike, principe ponašanja koji se, iz generaciju u generaciju, menjaju ali vrlo sporo i uz teške žrtve. Svaka životna priča ima svoju prepoznatljivu boju, sivu za Luciju, smeđu za Meri, što naznačava i težinu njihove sudbine. U pričama nema patetike ili mudrovanja već realnih životnih situacija, lepih ali i onih od kojih ostaje gorčina u grlu.

            („Dnevnik“, 2014)

0 komentara:

Постави коментар

top