Roman "Noći Morloka", originalno
objavljen 1979.godine, delo je K. W.
Jetera (1950), ne previše poznatog američkog
Science Fiction pisca (kod nas je
ovo njegovo prvo pojavljivanje) i već svojim se naslovom izričito vezuje za
prvi roman H. DŽ. Velsa
"Vremeplov" iz 1895. godine; iščitavanje će povrditi da je u
pitanju pravi, pravcati nastavak. U literaturi ovakva situacija - da drugi autor nastavlja delo, a
posebno ne posle 70 godina, - svakako nije uobičajena (u stripu je to mnogo
češći slušaj mada je i tu ovolika decenijska distanca nepoznata). Ako se, pak,
uzme u obzir vreme pojavljivanja "Noći..."
a ono pada u doba vladavine postmodernističkog
svetonazora moguća Jeterova
odluka da odabere ovakav postupak nalazi opravdanje u nekim od tada aktuelnih
načela literarnog stvaranja. Naime, jedna među brojnim polazišnim tačkama postmodernizma bila je i ona o jednakoj
umetničkoj atraktivnosti svih žanrova kao i poželjnosti
"nastavljanja" već napisanih dela čime bi se relativizovala teza o
završenosti neke knjige odnosno, ulaženjem u stil i način razmišljanja ranijeg
pisca eksperimentisalo sa samom psihologijom autorstva i stvaralaštva. Rezultat
narečenih stavova pre svega su dela koja koriste kostur neke ranije knjige da
bi nadogradila sadržaje u rasponu od karikiranja do "sakrivanja" iza
poznatih naslova (npr Keti Aker i
njeni romani "Don Kihot" i "Velika očekivanja");
direktni nastavci literarnih predložaka znatno su ređi ali, čini se, i mnogo
atraktivniji a "Noći..."
upravo spadaju u potonju grupu. Elem, kako je znano, pronalazač vremenske
mašine vratio se iz daleke budućnosti u 1892. godinu da bi prijateljima, za
večerom, ispričao svoje dogodovštine a potom ponovo otišao u doba Eloja i Morloka. Ali, tu nije kraj jer
pametniji Morloci su dočekali
putnika, ubili ga i oteli mašinu pa se njome vratili u London XIX veka i počeli da u kanalizaciju ubacuju svoje trupe i
naoružanje, pripremajući se za invaziju koja će sravniti sa lica zemlje ljudsku
vrstu. No, u tome će im se suprotstaviti večite sile koje brane Englesku, u liku kralja Artura i doktora Ambrouza, koji će za ovu priliku
iskoristiti usluge izvesnog Hokera
(koji na večeri tokom koje je predstavljen vremeplov nije progovorio ni reč) i
moderne Amazonke Tafi, otete iz
vremena kada su Morloci vodili
završne borbe sa ostacima ljudi. Zadatak Hokera
i Tafi biće, pošto otmu iz zarobljeništva Artura, da pronađu četiri kopije Ekskalibura, sjedine ih i tako obezbede sjajno oružje pobede. Put
će ih voditi u dubine Londonske
kanalizacije, sve do sveta Izgubljenih
novčića, podzemnog okeana i podmornice koji su deo izgubljene Atlantide, i konačno do
"originalnog" vremena Morloka
i zavejanog zamka u podnožju planina, da bi na kraju, naravno, dobro, uprkos
žrtvama, pobedilo.
Jeter
je verno "skinuo" Velsov
stil pripovedanja u kome nema mesta za pretpostavke već se insistira na jasnim
i preciznim opisima kako fizičkih tako i psiholoških događanja. S druge strane,
njegova priča širi se nesmetano u vremena i prostore, od zavodljive bizarnosti
svetova izgrađenih u kanalizaciji preko Atlantiđanskog
nasleđa do vanvremenog Engleskog
rodoljublja i ekscentričnosti. U nekim trenucima ovaj vatromet fantazije
opasno se približava granici ubedljivosti pa čak i zalazi u preterivanja; očito
je Jeterova namera bila da iskuša
otpornost same priče jer je on nastavlja uprkos kršenju nekih od osnovnih SF zakona vezanih za pitanje puta u budućnost-prošlost (jasno je da
istrebljujući ljude XIX i XX veka Morloci
uništavaju svoje pretke; objašnjenje izbegavanja ovih posledica vrlo je tanko i
namerno naivno). Ono što počinje kao oprezno usmerena priča raspsnuće se u
vrcajuće klupko svakojakih ideja i epizoda koje je zabavljalo njihovog pisca a
na iskušenje baca čitaoce i njihovu spremnost na tzv "pogodbenost zamišljenih svetova" tako bitnu za
fantastička dela. "Noći
Morloka" su, stoga, zabavna, vesela i neobuzdana stilska vežba iz naučne fantastike postmodernističkog usmerenja.
(1998)
Нема коментара:
Постави коментар