KORAK U UOZBILJAVANJE ŽANRA „Hainske priče“ Ursula Legvin, izdavač Polaris, 1992.

Ursula Legvin (rođ. 1929.) jedan je od najznačajnijih autora naučne fantastike odnosno epske fantastike (engl. Science Fiction, Fantasy). Prisutna na žanrovskim scenama pune 3 decenijie, čitana, hvaljena i nagrađivana, ona u svojim romanima i pričama pokušava da NF uzdigne sa nivoa paraliteraturne zabave i priključi je glavnom toku književnosti, odakle je NF, za ime komercijalizacije, prezirući nasleđe rodonačelnika Šelijeve, Verna i, pre svega, H. Dž. Velsa, izdvojena i getoizovana u SAD prvih decenija ovog veka.

            Od tada je NF svedena na šablonizovane avanture šablonizovanih junaka na egzotičnim mestima. Tek će 1960-tih ovakva situacija početi da se menja a jedan od pisaca pokretača te promene, odrastanja žanra, je i U. Legvin koja, u eseju „NF i gospođa Braun“ jasno definiše svoje spisateljsko opredeljenje: potpuno odbacivanje junaka-karikatura zarad građenja celovitih, psihološki uverljivih ličnosti. Ovaj sebi postavljeni zadatak ona je u potpunosti ostvarila.

            Centralno mesto u NF opusu Legvinove čini takozvani „Hainski ciklus“, niz, i u nas objavljenih, romana i priča povezanih idejom o stvaranju i održavanju zajednice humanoidima naseljenih planeta kojima je zajednički predak prastara Hainska rasa. Naravno, u svim delima je zajednica samo okvir za razumevanje sudbine pojedinaca, njihove borbe za golu egzistenciju, za ideju, ideal, proširenje znanja i granica tolerancije.

            U knjizi „Hainske priče“ sakupljene su, iz pomenutog ciklusa, po časopisima i knjigama rasute priče i jedan kratki roman, kao još jedna mogućnost da se uverimo u snagu i moć istinski promišljeno pisane NF. Pred nama  će prodefilovati likovi bahatih kolonista, mirotvoraca i bića sa drugačijim smislom postojanja (u romanu „Svet se kaže šuma“), zbunjeni naučnici i neprilagođeni empata okrtuženi planetarnom svešću („Prostranija od carstva i sporija“), bespolno/dvopolna bića („Kralj zime“), bajkoviti patuljci-kovači i siromašna princeza izgubljena u dilatacijama vremena („Samlejina ogrlica“), ostarela, pomalo senilna revolucionarka, tvorac Utopije, koja svodi životne račune („Dan uoči revolucije“), i 2 usamljenika istraživača zbunjena novim saradnikom – devetostrukom klon-ličnošću („Devet života“). U svakome od njih ćemo, uprkos sve neobičnosti koja, na prvi pogled, fascinira, naći potvrdu dobro poznate, sarkastične, „nepodnošljive lakoće postojanja“.

            Nakon poslenje tačke čitalac ne može a da ne oseti ono što teoretičari, pokušavajući da odgonetnu tajnu zavodljivosti NF, nazivaju „intelektualnom radošću“ pročitanim, ali i da je Ursula Legvin, u odnosu na buljuke malih zelenih, ludih naučnika, njihovih kćeri udavača i kršnih spasilaca, daleko, jako daleko odmakla. Na  našu sreću.

(„Dnevnik“, 1992)