Zbirku kratkih proza «Vilina planina» Tamare Lujak (1976) čini 11 segmenata koji se, u pokušaju preciznijeg određivanja, mogu najpribližnije nazvati bajkama. Ovo 'prepoznavanje' je dvojako: s jedne strane, ono će čitaoca lakše uvesti u svet knjige, naznačavajući mu šta tamo može očekivati, a s druge strane, ono je i svojevrsna 'otežavajuća okolnost' zbog potrebe da se najpre autor (a potom i njegov čitalac) izbori kako sa predrasudama tako i sa pravilima i ograničenjima koja ovakva vrsta priča nameće. Bajka je narodna priča fantastičnog sadržaja (Vuk Karadžić je naziva i 'ženskim pripovestima') koja se kreće u jasno definisanim prostorima i barata odgovarajućom ikonografijom. Za nju je bitno da su i pripovedač i slušalac-čitalac svesni njene izmaštanosti (zbog koje se ne insistira na identifikaciji na nivou pojedinačnih i opštih realnosti već prevashodno na nivou ideja i etičkih principa), odnosno da se podrazumeva poštovanje mogućih početaka, zapleta i raspleta kao i adekvatnih pripovedačkih strategija. Bajke sadrže poruku-pouku što ih čini pogodnim za vaspitavanje dece kojoj se, kroz zanimljive priče, prenose nizovi etabliranih principa po kojima funkcioniše zajednica. Odnosi između bazičnih načela svekolikog ljudskog postojanja (porodične i partnerske ljubavi, odrastanja, stasavanja i starenja, pravde i pravičnosti kao vodilja kroz život, pomaganja bližnjima kao i namernicima) korigovani su pravilima koja postavlja društvo (poštovanje aristokratije i svojina) ali je ideal harmoničnih odnosa u grupi onaj kome se svi ostali pokoravaju i u svrhu čijeg poštovanja se 'upotrebljavaju'. Usvajanje pravila življenja kroz priče jeste sveopšti oblik procesa socijalizacije novih članova, procesa nužnog za dalji opstanak zajednice. Istovremeno, deca se uče strpljivosti i postupnosti u radu i ostvarenju ciljeva kao boljim i ispravnijim osobinama za razliku od naprasitosti i otimanja. Naravno, sirovost i surovost života  ne može se sakriti pa bajke mnogih naroda nisu ni malo blage; tek su masovni mediji XX veka uspeli da, u ime dodvoravanja i povlađivanja malograđanskim konzumentima, bajkama prilepe oreol 'nežnih' (a često i romantičnih) priča.
            Zbog svega rečenog, pisac koji danas namerava na piše bajke (kao svoja autorska dela) ima težak zadatak da, poznajući nasleđe, ne pređe zadate okvire odnosno da u njihovim okvirima bude svež i zanimljiv. Tamara Lujak je, očito, bila svesna navedenih problema i uspela da ih ubedljivo razreši. Autorica vrlo precizno 'barata' znanom ikonografijom bajki uspevajući da njene elemente spaja i razvija u novim zapletima. Bajke se, u okvirima knjige, prema nekim svojim (pretežnijim) karakteristikama izdvajaju u manje celine:  „Dubrava“, „Mazar“, „Vilina planina“  i „Gospa od Škpjela“ vezane su za postojeće geografske pojmove odnosno svojevrsno su fantastičko objašnjenje njihovog nastanka. Motiv zmaja sreće se u „Četvoroprstom“, „Mojrama“ i „Gospi od Škpjela“; potrage za čudesnim predmetima i venčanja kao srećno finale takvih avantura okosnice su „Četvoroprstog“, „Dubrave“, „Zaveta“, „Zorila“ i „Viline planine“. Nesretna ljubav je u finalu  „Mazara“ i „Gospe od Škpjela“ dok je dobrodušnost i blagorodnost prema porodici i zajednici okosnica „Tandarića Mandarića“ i „Mojri“.  Unekoliko apartne su bajke „Ruža vetrova“ i „Mali beli Zec“; prva, o sukobu vetrova koji je razrešio nežni cvet (i u kojoj nema aktivnih ljudskih učesnika), ispripovedana je u natprirodno-magijskom ključu (natprirodnost je, pošto nema literarnih ljudi junaka kao posrednika, izmeštena izravno na čitaoca) dok je bajka o zecu koji će, zarad spasavanja seoskog drveta, odvažno žrtvovati svoj dotadašnji, komotni život i bespovratno se promeniti, bliža basnama ili alegorijskim pričama u kojima nema mitskog nanosa (i ovde se ljudi pominju samo kao pojave sa kojima konkretne životinje nemaju kontakte niti ih priželjkuju). Dakle, kroz različite priče autorica proteže iste motive povezujući tako bajke u celinu koja nije strogo formalna (nema jedinstva vremena-mesta-likova) ali je postojeća jer se motivi prepoznaju i slažu u čitaočevoj svesti i tako se samostalno stvara veza među njima. Otuda su zmajevi sličnih oblika i karakteristika, ponašanje vila takođe poštuje obrazac; posebno je prepoznatljivo višestruko pominje lekovitih biljaka kao zaloga ozdravljenja ali i življenja u skladu sa prirodom. Ipak, mogu se zapaziti i pomaci odnosno za originalne bajke netipični postupci kakvi su bračna neverstva oba supružnika (kažnjena propašću kraljevstva i nestajanjem krivaca u stihijama). Tamni nanosi nisu strani bajkama Tamare Lujak, ona se nije opredelila za njihovu uprošćenu i zašećerenu medijsku verziju, već za onu bližu originalima, onu koja je balansirala između potrebe da se pouči, usmeri a da se, istovremeno, ne stvara potpuno lažna slika, opsena. Jer, ukoliko se takva, vrlo delikatna ravnoteža ne uspostavi priča će, u jednoj krajnosti, možda biti dopadljivija a u drugoj potpuno 'realistična' ali će nestati njena svrsishodnost; u oba 'iskliznuća' priča prestaje da bude bajka i mutira u neki drugi sadržaj. Autorica nije dozvoljavala da joj se to desi odnosno da se zapleti otrgnu. Takođe je uložan primetan napor da se poštuju zanatska pravila pripovedanja bajki; ova dela teže primarnom pripovedanju u kome nema mesta literarnim egzibicijama već su i zaplet i rečenice (zarad efikasnog ostvarenja cilja) redukovani do nivoa u kome se izostavljanjem bilo koje reči ruši čitava konstrukcija bajke. Ovakvu jezgrovitost i jednostavnost teško je postići jer zahteva autorsku samodisciplinu, škrtost i kritičnost. Cilj je postignut kada pripovedanje bajke teče, fokusirano, bez zastajanja, nedoumica ili neprepoznavanja likova. Tamara Lujak se trudila i uspela da odoli ambicioznijim književnim postupcima i metodama pripovedanja, poštujući, od prve do poslednje reči, cilj koji se sebi postavila. Ova usredsređenost svakako je doprinela da naum, na zadovoljstvo čitalaca, u potpunosti bude ostvaren.
(2007)
           

0 komentara:

Постави коментар

top