NAJMLAĐI SRPSKI PRIPOVEDAČI „Pseći vek – šest pripovedača“, priredio Saša Ilić, izdavač: Beopolis, Beograd, 2000.

Paralelizam jeste konstanta književne scene jer na njoj istovremeno opstaje mnoštvo tokova nejednako osvetljenih pažnjom kritike i publike. U takvoj konstelaciji individualnost pisaca biva svrstavana („u-fijočena“) u razne manje-više smislene kategorije od kojih je jedna i generacijska (s tim što ga ona, po prirodnom zakonu, prati do kraja karijere). Izlazak na literarnu vetrometinu, s druge strane, nagoni mlade autore da se grupišu jer ma koliko im poetike bile raznorodne, kulturološki temelji su im isti (a različiti od onih starijih i budućih generacija). Ista im je i muka proboja i dokazivanja svoje prisutnosti i kvaliteta. „Pseći vek“ je knjiga koja objedinjuje ove potrebe-htenja: na jednom mestu predstavlja šestoricu pripovedača koji su se u periodici, pre svega u časopisu „Reč“, pojavili 90-tih i do sada, uglavnom, nisu uspeli da se ’oknjiže’. Glavni krivac za ovu zbirku, pisac Saša Ilić, u „Reči priređivača“ (koja je i sama zanimljiva priča) izlaže stanje koje su početnici zatekli u vreme objavljivanja prvenaca, analizira ono što su uradili te nalazi zajednički imenitelj za priče u knjizi a on je u bavljenju graničnim stanjima junaka i „s tim u vezi je i lajtmotiv čitave knjige, variran od straha pred usnućem do želje za večitom mladošću“ što je svojevrstan odgovor na veliku temu spavača u srpskoj književnosti (kod Kiša, Pavića, Basare, Petkovića).

            Zbirku otvara pesnik Nenad Jovanović (1973) koji od 1993.g. objavljuje i prozu. Priča „Tibet“ deo je njegovog „porodično-filmskog ciklusa“ urbano-cinične atmosfere. „Kazimirov povratak u zavičaj“ Srđana V. Tešina (1971) povest je o pokušaju fabrikanta testenina da se odredi prema ’realnosti’ i njenom odrazu u filozofiji. „Brodograditelj“ Saše Ilića (1972) dužinom i širinom prodora u život i priklučenija Miloša Hajeka, u vreme I svetskog rata, otkriva piščev nerv za romaneskne zahvate. „Spas“ Borivoja Adaševića (1974) vinjeta je o simbiozi literarnog bratstva i prenosu pozitivne energije reči. Mihajlo Spasojević (1974) u „I svinje ubijaju zar ne?“ ispisuje urnebesni portret lokalnih naravi sa neočekivano morbidnim finalom. Uglješa Šajtinac (1971) razbarušeno parodira mitologijske obrasce „Odiseje“ u svom „Psećem veku“, voljan da ih dovede do apsurda i uzdrži se celomudrenih zaključaka.

            „Pseći vek“ predstavlja pisce koji će narednih godina biti sve prisutniji na srpskoj proznoj sceni, demonstrirajući njihov talenat na koga već sada valja obratiti pažnju.

(2001)