Naslov najnovije knjige Dušana Belče „Smrt Antonija Mihajlovića“ lako će
zbuniti čitaoce nedovoljno upoznate sa opusom ovog autora i navesti ih na pomisao
- odmah konstatujmo pogrešnu – da je u pitanju treće izdanje njegove zbirke
priča iz 1970. godine. Ako je za utehu onima koji greše i žiri za dodelu jedne
književne nagrade bio je takođe zbunjen pojavom druge (nove) zbirke istog
naslova ali je knjizi, pošto je spoznao svoju zabludu (da nije u pitanju reizdanje
knjige iz 1970.) dodelio zasluženo priznanje.
Knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ objavljena
1994.g. u stvari je treći, završni segment svojevrsnog literarnog eksperimenta
započetog 1970. i nastavljenog 1988.g. Uvodom u trodelnu pripovedačku avanturu
možemo smatrati kratki Belčin roman „Dnevnik
o Antoniju“ iz 1969. odine, u kome autor istražuje čudnovate uticaje smrti Antonija Mihajlovića
na njegovu okolinu. U godinu dana kasnije publikovanoj zbirci priča Belčina
tema je sama smrt Antonijeva, tren u kome život ističe iz ljušture tela. Ista
tematika proteže se i kroz preostale dve istoimene knjige, čineći tako omaž
sveprisutnoj činjenici življenja, večitoj fascinaciji prelaskom iz bivstvovanja
u nepoznato, nedokučivo stanje. Sam pisac, svestan svih ograničenja koja leže
na njegovim pripovedačkim ’eksperimentalnim smrtima’, u uvodnoj belešci zbirke,
svoje priče definiše kao „pokušaj da
iskažem ono što naslućujem o neizvesnosti postojanja“.
Sedam pripovedaka,
sedam smrti i prethodećih im trenutaka koje one nose (a svaka zbirka ima po 7
priča), ma koliko bile različite u pojedinačnom obliku, sadrže i crtu
zajedničku za sve. U svima, naime, vlada duboki mir, čak i usred i uprkos
grozničavih aktivnosti; mir u kome se otvaraju novi vidici a stvari dobijaju,
mada su i dalje na starim mestima, novi izgled i smisao koji daruje konačno,
ultimativno saznanje. Antonije, tihi smrtovnik, korača ka toj spoznaji i svakim
korakom biva izdvojen iz običnog sveta koji tone u tišinu što se, kao zavesa,
spušta i odeljuje ga od svakodnevne bede (i bede svakodnevice). U tom mehuru
muka Antonije je nedodiriv, oslobođen ovozemnog, u trenu izdignut na nivo na
kome ne postoji nikakva tragedija, bol ili tuga zbog smrti. Postoji samo
sveopšta tišina. Ključevi za njeno dosezanje različiti su, od otkrića novih
interesovanja i pasija, opčinjenosti prirodom, do povratka u prošlost i
detinjstvo, ali rezultat je jedan – mir, izmirenost sa sobom i onim što sledi,
blagost koju spoznaja odlaska (prelaska) donosi.
Završna priča ove
zbirke zatvoriće i sam ciklus vraćajući ga na njegove početke. U pravom
postmodernističkom maniru Antonije Mihajlović odlučuje da ubije svog tvorca,
kao što mu je to ovaj nemilosrdno radio u tri knjige, u prvoj jednom čak i iz
čiste ljubomore (jer je junak postao poznatiji od samog pisca). Antonije, dakle
ubija pisca i to na način na koji je (opet u prvoj knjizi) i sam ubijen. Ovaj
kraj/početak, zatvaranje kruga, po principima nekolikih filozofskih učenja,
dokaz je i primene principa tekstualne samosvesti odnosno distance što čitavom
projektu donosi novi kvalitet i, uvodeći ga u aktuelna zbivanja na ovdašnjoj
književnoj sceni (na kojoj i dalje plamsaju rasprave za i protiv postmodernizma),
potvrđuje tvrdnju velikog maga pisane reči H. L. Borhesa da svi veliki pisci i
književni pokreti uvek imaju svoje preteče.
Ovaj prikaz ne ostavlja
dovoljno prostora za detaljnija razmeravanja značenja i mistike (neraskidivo
vezane za činjenicu smrti) brojeva koji dominiraju čitavim projektom ali
potpisnik ovih redova ne može odoleti izazovu da ih makar ne pomene: 7
(proročki broj) pripovedaka u svakoj knjizi, 3 (sveti broj) knjige, ukupno 21
(broj vidovitosti, srećan broj) priča.
Zaklučimo na kraju da
svojom strukturom, fascinantnim trajanjem od čak četvrt veka – što je u ove
umetničke oglede o smrti unelo, svakom novom pričom, i novi sloj, nanos
značenja u kome se oseća sazrevanje iskustava i ključanje višesmislenosti (što
Belča sugeriše, vrlo precizno, malim ali važnim izmenama u uvodnoj belešci,
varljivo istoj za sve tri knjige), te razotkrivanjem pomenute distance i samosvesti
– koja implicira namerno, svesno iskušavanje varijanti i varijacija (na nivou
književnog manira), pripovedački eksperiment nazvan „Smrt Antonija Mihajlovića“ neizostavno skreće pažnju čitalaca i
kritike na sebe i svoje vrednosti.
(1995)
P.S. Godine 2010. Dušan
Belča je objavio još jednu knjigu imena „Smrt
Antonija Mihajlovića“ (izdavač Prometej, Novi Sad). U uvodnoj napomeni on
piše: „Ovih dvanest pripovedaka nije
trebalo da bude napisano, jer sam u uvodnoj napomeni treće sveske ’Smrt Antonija Mihajlovića’
(1994) objavio da je to poslednji pokušaj da se objasne različite smrti mog
izmišljenog prijatelja. Vremenom se pokazalo da su žilavost smrti i njene mogućnosti
da uništava mog junaka neograničene. Tako se, na radost smrti, ali i života,
pojavljuje novih dvanest pripovedaka. A vidim, postoji mogućnost da se sve
nastavi.“
Нема коментара:
Постави коментар