Osnovni zadatak zapadne industrije zabave (kao i svih drugih industrija) jeste da stvara profit svojim vlasnicima tj. da izabacuje robu koja se masovno kupuje. Pošto biznis ne trpi rizike i teži da ih smanji na najmanju meru, konstantna je potreba za otkrivanjem želja konzumenata i standardizovanje proizvoda u skladu sa njima. Filmska industrija razvila je moćne sisteme za otkrivanje sadržaja koji imaju prođu i sve visokobudžetne produkte podvrgla ovim imperativima/ograničenjima. No, ni ostale grane masovne zabave ne  zaostaju po pitanju traganja za isplativim temama. Takav je slučaj i sa knjigama best-selerima. Velike izdavačke kuće SAD, Engleske i drugih zemalja razradile su strategije za ubacivanje knjiga na top liste i njihovo što duže zadržavanje na njima. S jedne strane su legalne aktivnosti (reklame, plaćene senzacionalističke recenzije i intervjui, turneje pisaca; sve je to poduprto od lanaca velikih knjižara koje posluju po principu najtraženije-najzastupljenije) a s druge strane su one manje poštene rabote kakve su organizovana kupovima po reprezentativnim knjižarama (onima u kojima se beleže podaci za best-seler liste) ili pojava ’best-selera u pretplati’ (po kojoj se neka knjiga na osnovu neproverivih podataka o broju pretplatnika uvrštava na best-seler liste iako još nije ni izašla iz štampe).
            Naravno, relativni centar čitavog dešanja jesu knjiga i njen pisac (mada je urednik, sa svojim širokim ovlašćenjima da izbacuje, menja i prekraja napisano, često važniji jer štiti kapital izdavača). Među piscima, pak, uspostavljena je hijerarhija prema tome da li je neki autor redovni posetilac top lista ili ne. Majkl Krajton (1942) jedan je od onih iz samog vrha piramide jer već pune dve decenije proizvodi romane koji se dobro prodaju. Za to vreme on je (kao i njegove kolege Kunc, Mekafrijeva, Ladlam, Grišam, Morel, King i drugi) razradio i usavršio recept za pravljenje best-selera koji primenjuje u svakoj prilici pa i u romanu „Sfera“ iz 1987.g. nedavno objavljenom i kod nas.
            Za siguran best-seler potrebno je, dakle, sledeće: prvo, zanimljiva priča. Ovo ne znači da priča mora da bude originalna ili jako dobra; nužno je da bude akciona i da barata (barem na prvi pogled) velikim dilemama. U slučaju „Sfere“ to znači da će pisac uplesti poznate obrasce priča o tajanstvenim otkrićima, vanzemaljcima ili došljacima iz budućnosti, fantastičnim moćima i dilemama koje njihova upotreba donosi. Stoga su mnogi segmenti „Sfere“ prepoznatljivi: tim naučnika podseća na Krajtonov roman „Andromedin soj“ (iz 1968.) po kome je snimljen i film, ceo podvodni ambijent liči na filmove „Ambis“ i „Podvodna platforma 6“ i tako dalje. Drugi sastojak best-selera jesu dinamični međuljudski odnosi. Grupa naučnika nije ni prevelika ni premala već upravo tolika da čitalac bez napora prati aktere koji su jasno iscrtani. Kada, kasnje, postane potrebno eliminisanje nekih likova, prvo stradaju vojnici pa histerični naučnik (prvima je dužnost da stradaju, previše su kruti a drugi je šarlatan) tako da preostaje odvažna trojka temeljnih i jakih karaktera među kojima je neko – izdajnik. Treći začin je ’naučnost’. Krajton neprestano ubacuje činjenice iz raznih oblasti nauka, tehničke podatke, teorije i tako pokušava da fascinira čitaoca svojom temeljnošću (što je radio i u ranijim knjigama o dinosaurusima, ekspedicijama u Africi ili problemima japija). Sledi precizno razvijanje i dizanje tenzije što ’vuče’ publiku. U skladu sa ovim ciljem poglavlja se prekidaju kad je najuzbudljivije, sa poslednjom, udarnom rečenicom. Korišćenje narativnih iskustava filma posledica su i Krajtonovog filmskog iskustva – on je režirao nekoliko filmova među kojima su najpoznatiji „Koma“ i „Svet Divljeg zapada“. Specijalitet ovog segmenta je: dvostruka katarza. U velikom finalu problem se razrešava dva puta, jednom samo prividno a drugi put (posle trke s vremenom i propašću) definitivno. Dalji elementi recepta su: prljavi veš (svi junaci imaju mane i tamne mrlje iz prošlosti, komplekse i paranoje a tu je i definitivni krivac – podsvest; naravno, do kraja će heroji pobediti i same sebe i postati kompletne ličnosti), trunčica međurasnih konflikata (tek toliko da se, na pogodnom mestu, pokaže kako su Ameri tolerantni) i, konačno, nužni hepi-end.
            Krajton se držao svih pravila, smešao akciju, egzotiku, napetost i tajnu u ne predugu knjigu i, što je najvažnije, ne pretešku za prosečnog čitaoca. Istina, zbog toga je bio prinuđen da ne preteruje u psihologiziranju (pa su podsvest i ostali tereti ipak samo dobar izgovor za zaplet). Sterilizacija, ublažavanje i pojednostalvjivanje zarad čitljivosti osnovni su imperativ best-selera. Nikakvo eksperimentisanje ili ’gušenje’ publike drugačijim egzibicijama, već obavezni optimizam i vera u prave vrednosti – to se očekuje od ovakvih knjiga namenjenih marljivim pojedincima-čitaocima (u odnosu na mase nemih TV konzumenata). Krajton je očekivanja ispoštovao napisavši lepu i laku knjigu po kojoj je (pošto se lepo prodavala) snimljen i film, naravno, opet prema oprobanom receptu.
(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top