Naslov i podnaslov knjige “Pape Satan Aleppe - Hronika fluidnog društva” Umberta Eka (1932 - 2016), originalno objavljene nedelju dana posle njegove smrti, svakako privlače (i provociraju) pažnju čitalaca. “Pape Satan Aleppe” je prvi stih iz sedmog pevanja “Pakla” Danteove “Božanstvene komedije” najpoznatiji po činjenici da ne postoji jedinstveni stav teoretičara o njegovom značenju. Reči su kao pojedinačni pojmovi razumljive ali je njihovo zajedničko značenje nepoznato! Eko u “Uvodu” knjige piše kako ove reči “zbunjuju i pogodne su za svakojake đavolije. Upravo zato su mi se učinile pogodnim za naslov ove moje zbirke, budući da je ona, ne toliko mojom krivicom koliko zbog vremena u kojem živimo, nepovezana, ide - da upotrebim francuski izraz - od petla do magarca i oslikava fluidnu prirodu poslednjim petnaest godina.” Pojam “fluidnog društva” formulisao je sociolog Zigmunt Bauman s namerom da karakteriše savremeno doba koje počinje da poprima svoj oblik dolaskom (i odlaskom) postmodernizma kao krize “velikih naracija” koje su čovečanstvu mogle da “nametnu određeni poredak”. Sadašnjost, po Baumanu, karakteriše kriza države, ideologija i partija, nestajanje institucija, nemilosrdni individualizam i “gnevni pokreti” koji “znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće.”
Razabrati se u tom i takvom svetu koji je neprestano u previranju definitivno nikome nije lako, ni običnom svetu ni intelektualcima. No, dok se puk bezbrižno prepušta talasima reklama, politikantskih govorancija i televizijskim rialiti programima, pa i onom imenovanom “Veliki brat”, retki misleći ljudi se ili povlače sa vetrometine turbulentne svakodnevice ili, kao Eko, pokušavaju da promisle tekuće događaje, razgrnu nebitno od bitnog, pronađu mu korene, nađu istorijske paralele i o svemu daju etički, trezveni sud. Eko je jednom nedeljno, u magazinu “Espreso”, između 2000. i 2015. godine objavljivao kolumnu u rubrici „Minervina svaštara“ (što je aluzija na ograničeni prostor za beleške na unutrašnjoj strani poklopca popularne marke šibica „Minerva“, koje je on uvek imao pri ruci). U ovoj knjizi je, na gotovo 400 stranica većeg formata, izabrano oko dve stotine tih tekstova koji prate aktuelne događaje te o njima izriču sudove i procene praćene digresijama na razne životne oblasti, duhovitim anegdotama i igrama pojmovima/rečima; sve je to ispisano lako i poletno, vrcavo sa puno duha ali i opominjuće ironije. U ovim tekstovima koji su, vrlo često, majstorski mini eseji, Eko potvrđuje svoju gotovo bezgraničnu zainteresovanost i ljubopitljivost za svet u kome živi na koju nadovezuje bogatu erudiciju, sposobnost da sagleda pojavu o kojoj je reč u totalitetu savremenosti ali i kao nastavak i nadogradnju istorijskih dešavanja, učenja i prakse. Eko sam kaže: “Nisam ja nikakav prorok, već naprosto razuman čovek koji se često okreće istoriji, ubeđen da ako spoznamo ono što se već dogodilo, neretko ćemo shvatiti i šta će se dogoditi.” Teme njegovih tekstova kreću se od prevrtljivosti italijanske, evropske i svetske političke scene (lako je prepoznati funkcionisanje tih modela i na ovdašnjoj nam političkoj tribini), pompeznih, vulgarnih medija i ispraznosti konzumerske prirode širokih masa sklonih uživanju (u materijalnom bogatstvu kao i u tuđim nesrećama) i željnih sopstvene promocije-slave (makar i one na temelju zločina) na šta se nadovezuju fenomeni mobilnih telefona i interneta, do analize svakovrsnih vidova rasizma, islamskog fundamentalizma i terorizma ali i ultimativne civilizacijske doktrine “političke korektnosti” koja se ispostavlja ne samo kao sredstvo za skrivanje problema već i način da se oni stvaraju i nesmetano narastaju. Eko ne zazire od razmatranja religijske prakse i netrpeljivosti, “pretresanja” bezbrojnih teorija zavere koje ulaze i izlaze iz mode te navođenja primera nepojmljivih gluposti i ludosti kojih su prepune stranice novina i televizijske emisije. Konačno, deo savremenog sveta, mada skrajnuti, jesu i knjige, one ozbiljne, popularne, žanrovske (krimići, naučna i epska fantastika) odnosno sam fenomen kulture i kulta knjige; Eko se neminovno dotiče i drugih formi umetnosti i posvećuje im dužnu pažnju.
U svojim promišljanjima Eko ne beži od lične istorije (često i sa popriličnim ponosom pominje svoje obrazovanje u vreme fašističke Italije, odrastanje pod uticajem religijskih učitelja te ulazak u svetove umetnosti i nauke) niti zazire od tradicionalnih vrednosti za koje ne smatra da su a priori loše i nazadne. Iako zamakao u ozbiljne godine kada je ispisivao ove kolumne on, očigledno, nije odustao od aktivnog učešća u tekućoj realnosti-stvarnosti, ne odbija savremene trendove ali ih i ne slavi kao vrhunske domete civilizacije spram kojih su sva prošla vremena doba divljaštva. Nalaženje prave mere i balansa između sjajnih noviteta i prošlosti (koja se čini mračnom češće zbog neznanja potomaka nego što je stvarno takva bila) odraz je nepatvorene životne mudrosti o prepoznavanju i razlikovanju velikih i malih, fundamentalnih i nevažnih stvari. U “Svaštari” Eko je jednako umešno kombinovao živopisne pojedinosti i sitnice sa krucijalnim istinama o životu, poštenju, moralnosti i dostojanstvenoj smrti.
“Pape Satan Aleppe” je knjiga koja će poučiti, razgaliti i rastužiti znatiželjnog čitaoca i on će joj se redovno vraćati kada god je željan razigrane intelektualne igre i pouzdanih saveta blistavog, delikatnog, neponovljivog uma Umberta Eka.
(“Dnevnik”, 2017.)

Штампа
08.05.2011 02:32




    maska.pngАПРИЛ 2017. maska.png


* 

8. април – субота

ДРАМСКЕ МИНИЈАТУРЕ (Радио Београд 1 – 20.00)
Маја М. Маринковић: ПИМ (Премијера)


* 
11. април – уторак

ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)

Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

* 

16. април – недеља

РАДИОТЕКА (Радио Београд 1 – 23.00)
Вељко Петровић: ГОГА СВОЈЕВОЉАЦ (Премијера)
* 

22. април – субота

ДОКУМЕНТАРНО ДРАМСКИ ПРОГРАМ (Радио Београд 2 – 18.00)
Александра Јагодић:ТРАГОМ МАХОВИНЕ И ПЕПЕЛА (премијера)

* 
27. април – четвртак
ДРАМА (Радио Београд 2 – 18.32)
Тена Штивичић: НЕМОШ ПОБЕЋ ОД НЕДЕЉЕ (Премијера)


*  
29. април – субота

ДРАМА (Трећи програм – око 21.00)
Олга Димитријевић: САМО ДА СЕ ПОЗДРАВИМО (Премијера)

Главна јунакиња монодраме, жена пред пензијом, носталгично се присећа прошлог живота, оног који је живела у социјалистичкој Југославији. Преиспитујући своју садашњу ситуацију и савремени друштвени контекст, она у дирљивом обраћању својој пријатељици, с којом би после много година волела да се поново сретне и обнови дружење, евоцира успомене на свакодневни живот „малогˮ човека у бившој Југославији, на међусобну блискост и разумевање, женско пријатељство и солидарност.
Улогу тумачи: Александра Јанковић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадникДраган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Режија: Бојан Ђорђев
Уредник серије: Оливера Коларић 

* 
30. април – недеља

РАДИОНИЦА ЗВУКА (Трећи програм – око 21.00)
Ненад Урошевић: ЖИВОТИЊСКА ФАРМА (Премијера)

http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=18919&Itemid=322

http://www.art-anima.com/forumi/ostalo/radio-drama-prema-bakicevoj-prici-bagra-dise-na-rb2/msg22496/?topicseen#msg22496



субота, 08. април 2017.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2) 
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

http://vladimirkolaric.blogspot.nl/2017/04/bagra-dise-ilije-bakica-na-radio-bg.html



Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog i šarolikog opusa; raspon njegovih radova je od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993) do ambicioznih grafičkih novela. Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978 do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stimpank serija „Grendvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). U Talbotovom stvaralaštvu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.
„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma agilnog „Darkwooda“ (objavljenog 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.), „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor sam određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan: Britanija je izgubila Napoleonov rat i sa ostatkom Evrope potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena na giljotini. Posle gotovo dva veka ropstva, nakon duge kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nazavisnost kao Socijalistička Republika Britanija i, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Priča prvog albuma započinje ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok. Trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice. Uporni Lebrok, koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer) i njegov okretni pomoćnik Paci na meti su Francuske carske tajne službe odnosno njenog elitnog odreda ubica. Detektiv će otkriti da je i veliki naučnik, tvorac automata-robota likvidiran, spasiti plesačicu koja je bila diplomatina miljenica, zaključiti da je diplomata bio špijun na tragu velike zavere moćnika koji su, da bi ojačali svoje pozicije (a što je moguće samo izazivanjem rata) uništili Robidenovu kulu i za to optužili engleske anarhiste. U daljim terorističkim zločinima sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija dok inspektor odlazi u posetu ranjenom pomoćniku.
Čitavo alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom ikonografijom stimpanka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra... Ovakva basnolika postavka daje priči svežinu i šarm i usložnjava bogati sloj asocijacija (podsećanje na rušenje „Kula bliznakinja“, poigravanje teorijama zavere...); napomenimo da su sluge u hotelu - ljudi, prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.
         Čitava priča, koja se produžila u četiri albuma, dopadljiva je na nivou zapleta odnosno razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i po svojim aluzijama na tekuću savremenu istoriju te humornom odmaku koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. „Granvil“ je naizgled varljivo „laka priča“ koja, međutim, ima svoj patos i zahvaljujući visprenom autoru nosi veliki umetnički kvalitet i potencijal u kome treba uživati dok se, s nestrpljenjem, očekuju nove avanture prgavog inspektora jazavca u bizarnom (a opet prepoznatljivom) svetu.
            („Dnevnik“, 2017.)

Danas, petak 31.03.2017.


Mačke su (kao i psi) stari junaci stripova - od mačka Feliksa i Maca Šize, preko Toma, večitog Džerijevog neprijatelja, smešne Supermace, Azraela, ljutog neprijatelja Štrumpfova, do Bleksada, detektiva-egzistencijaliste, uz bezbroj mačaka kao sporednih junaka i statista. Svaka od ovih maca specifična je i neponovljiva. Ipak, postoji jedan mačak, lenj i zamoživ, namćorast i sklon prežderavanju koji je, uprkos manama, svima drag - naravno, reč je o Garfildu, narandžasto-prugastom i debelom i izuzetnom. Rođen je ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i sve do danas dolazi u domove mnoštva porodica zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina!
            Naravno, kada neko postoji tako dugo i svojim doživljajima raduje nekoliko generacija čitalaca, pre ili kasnije će postati nužno da se ove avanture sakupe, proberu i odštampaju u reprezentativnim knjigama koje će kupiti oni stariji, voljni da se podsete starih vremena, i oni mlađi voljni da se bolje upoznaju sa svojim omiljenim junakom. Knjiga „Garfild: Svet po Garfildu, najbolje priče prvi deo“, kako joj naslov kaže, namenjena je zadovoljavanju obe kategorije čitalaca. U njoj će se naći prvi kaiš ovog stripa na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda. Na drugoj sličici Garfild  se predstavlja mislima (jer on ne govori): „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Džon na glas kaže „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ ali Garfild ima drugi zahtev i misli: „Nahrani me.“ Džon je „šmušeni šmokljan“ i „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on veruje da je gospodar situacije ali je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste. Tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa.
Posle upoznavanja sa glavnim junakom i njegovim „gazdom“ sledi instruktivno predstavljanje ostalih aktera priča. Tako su tu pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju ali on se najviše sviđa samom sebi; Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika i želi da pošalje što dalje od sebe, čak u Abu Dabi!; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali ih Garfild ignoriše jer zaključuje da nisu hrana koju bi voleo (posebno ne zadah iz ustiju posle konzumiranja miša). Džon ima svoje okruženje, najpre porodicu, majku, oca i bracu na selu sa kojima baš i ne uspeva da se složi; veterinarka Liz je Džonova simpatija sa kojom nikako da ostvari željenu emotivno-telesnu vezu; tu je i konobarica Irma, blagonaklona ukoliko joj se mušterija ne zameri kada postaje opasna i agresivna. Između pomenutih likova razvijaju se mnogobrojne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve je moguće žrtvovati za dobar zalogaj, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi i čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti i udobnosti.
Kad stvari tako stoje nameće se neminovno pitanje - zašto je Garfild tako popularan i omiljen? Odgovor nije jednostran. Čitaoci vole mangupe koji ne poštuju norme konformizma i etikecije, rugaju se autoritetima i normama. U cilju dostizanja tog iskoraka iz kolotečine poneko i ponešto mora da strada - što će publika zanemariti i oprostiti. Ali, naći meru u prestupima nije ni malo lako, neke šale mogu biti neumerene i nimalo bezazlene. Kad Garfild ipak pretera na scenu stupa njegov drugi adut - identifikacija. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Masa bi više volela da ima raspored kao Garfild: „vreme je za gozbu. vreme je da udarim psa. vreme je za dremku ispred televizora. vreme je za popodnevnu paprat. vreme je za 14 sati okrepljujućeg sna“ uz prkosni zaključak: „ja sam satkan od navika... i sve su loše.“ S druge strane, publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj Garfild i Džon  „slatko“ ručaju a onda se smeju čitajući stripove pa Garfild zaključuje: „kakva divna nedelja! ništa je ne može pokvariti.“; tad se začuje grebanje na vratima, Garfild ih otvara i užasnut pomisli „o ne! stiže ponedeljak!“ Sa ovim hororom suočava se svaki zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi tu stravu ublažila.
Garfild je od početnog debelog mačka vizuelno uznapredovao, pomalo smršao, pročistio svoje linije i poboljšao mimiku ali je ostao ljuti zagovornik elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao vrhunskog ideala širokih masa.
(„Dnevnik“, 2017.)



САДРЖАЈ
Лаким кораком у свим смеровима. . . . . . . . . . . . .9
Сигнали 21. века (лични поглед). . . . . . . . . . . . . .14
Елементи научне фантастике
у поезији сцијентизма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Читање сигнала
(сигнализам Мирољуба Тодоровића). . . . . . . .37
Огледи о сигнализму Љубише Јоцића. . . . . . . . .59
У општем језику (визуалије Звонка Сарића). . .66
Научнофантастична поезија
Слободана Вукановића . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74
Приче за нове медије и векове („Вашар
WWW прич@“ Миливоја Анђелковића). . . . . .85
Авангардне авантуре („Симетрија, спонтано
нарушена“ Дарка Доневског, „Вирус.
Језгро, Икона,“ Оливера Милијића) . . . . . . . .89
Веродостојно тумачење („У тами знака 2“
Миодраг Мркића, 1988.). . . . . . . . . . . . . . . . . . .93
Према слободи стварања и доживљаја
(„Авангарда, неоавангарда и сигнализам“
Миливоја Павловића, 2002.). . . . . . . . . . . . . . .96
Сусрети са натприродним („Мануфактура Г“
Адријана Сарајлије, 2010.). . . . . . . . . . . . . . . 103
Између планета и митова („Индиго“
Слободана Шкеровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .107
Страствени есеји („Химера или Борг“
Слободана Шкеровића, 2008.). . . . . . . . . . . . .110
Поигравање прозом и стварностима
(„Шаманијада“ Слободана Шкеровића.) . . .114
Враголасто врцаво врдање („Тамна страна силе“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .118
Брутално несуптилно („Дроздови у паклу“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .122
Трагање за новим хоризонтима („Жеђ
граматологије“ Мирољуб Тодоровић). . . . . .125
Нова пионирска трагања („Испљувак олује“
Мирољуб Тодоровић, 1996.). . . . . . . . . . . . . . .127
Дивљи језик („Електрична столица“
Мирољуба Тодоровића, 1998.). . . . . . . . . . . . .130
Рушење света и језика („Рецепт за запаљење
јетре“ Мирољуб Тодоровић, 1999.). . . . . . . . .135
Говно је неуништиво („Пуцањ у говно“
Мирољуба Тодоровића, 2001.). . . . . . . . . . . . .138
Из друштвеног и језичког подземља
(„Дошетало ми у уво (шатро приче)“
Мирољуба Тодоровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .142
Авангарда у традицији („Љубавник непогоде“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .146
Језичка завера и око ње („Боли ме блајбингер“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .153
Безвремени универзум (Мирољуб Тодоровић:
Глад за неизговорљивим, 2010.). . . . . . . . . . .158
Постојана субверзија („Торба од врбовог прућа“
Мирољуба Тодоровића, 2010.). . . . . . . . . . . . .166
Ка синтези сигналистичког лика уметности
(„Језик и неизрециво“ Мирољуба
Тодоровића, 2011.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .170
Упесмљавање (сировог) језичког материјала
(„Пандорина кутија“ Мирољуба
Тодоровића, 2015.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .176
Песнички сигнали у будућност
(Српска научнофантастична поезија —
Мирољуб Тодоровић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . .182
Откриване простора поезије („Балкан
Балтик“ Душана Видаковића, 2010.). . . . . . .186
Вратоломни стихо–слалом (Звонко Сарић
„Шињел до сванућа“, 2001.). . . . . . . . . . . . . . .189
У клопкама лажних стварности („Хватач
душе“ Звонка Сарића, 2003.). . . . . . . . . . . . . 193
О рецептима за стизање у рај („Неонски
завртањ“ Звонка Сарића, 2004.). . . . . . . . . . .197
Трептајни снимак сигнализма
(„Легитимација за сигнализам“
Јелене Марићевић, 2016). . . . . . . . . . . . . . . . .201
У сусрет новим изазовима („Сигналистичка
утопија“, 2002.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .206
Преко границе миленијума (Алманах
„Сигнализам — уметност трећег
миленијума“, 2003.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .209
Сигнали у свим временима (Поводом
алманаха „Време Сигнализма“, 2006.) . . . . .211
Демон и фантом авангарде или слободе
(Поводом зборника „Демон Сигнализма“,
2007.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .216
О АУТОРУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221
ИЗВОРНО ОБЈАВЉИВАЊЕ. . . . . . . . . . . . . . . .223

Arhitekta, dizajner, crtač ilustracija za naslovne strane časopisa i ploče Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, stripove je počeo da stvara 1963.g. a dve godine kasnije je sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najpoznatijeg dela, serijala „Valentina“. U prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je, međutim, sporedni lik; tek će kasnije ona postati junakinja niza avantura koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27 a na njih se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Valentina je samo jedna od desetak lepršavih i erotizovanih lepotica - od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O i Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke - čije je doživljaje Krepaks pretečio u strip. On je takođe iscrtao brojne strip adaptacije književnih dela.
Valentina Roseli, rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo uklapa u društvo i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, super borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.
            Knjiga „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine; druga knjiga je „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine koja je Krepaksu donela popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Sabrane Valentinine avanture nisu poređane po hronologiji već po srodnosti i tematskoj povezanosti epizoda pa tako treći tom, pod naslovom „Trilogija o Podzemaljcima“, donosi priče iz 1965. („Podzemaljci“, dopunjeno 1968.), 1966. („Silazak“) i 1968. („Valentina izgubljena u zemlji Sovjeta“). Određeno jedinstvo svih događaja postoji - silazak u dubinu zemlje i pronalazak bizarnih civilizacija odnosno povratak na površinu - ali su i kontradiktornosti vidljive (tako se Valentina i Filip u drugoj epizodi upoznaju sa Arno Trevesom iako su u prvoj sa njim snimali film!). Ove su neusklađenosti, rezultat Krepaksovog diskontinuiranog stvaranja priča o Valentini koje je zavisilo i od mogućnosti objavljivanja u magazinima, tada mogle proći nezapaženo; kada su epizode sakupljene te greške se lako zapažaju ali, s druge strane, doprinose atmosferi razbarušenosti i opuštene bezbrižnosti hipi vremena u kojima je strip rađen. Čini se da Krepaks nije mogao ili hteo da kontroliše svoju inspiraciju ali i da je bio pod snažnim uticajem društveno-političkih dešavanja; na to ukazuju, u komentarima nakon stripova, nazvanim „Iza kulisa jednog stripa“, Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza, objašnjavajući pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ - kakva je protivljenje ratu u Vijetnamu, praćenje modnih dešavanja, pozivanje na istorijske činjenice, pop kulturu, mistička i hermetička učenja - što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela. Krepaks je sklon izgradnji pseudoistorijskih linija koje „ugrađuje“ u priče: Filip-Neutron će otkriti poreklo sposobnosti da parališe pogledom upravo u susretu sa Podzemaljcima; na drugoj strani Helena fon Kenigzmark će sići u podzemlje, postati neustrašiva ratnica i vladarka, osnivačica grada Toitatnan (na okamenjenim kostima Velikog Ovna, otelotvorenog astrološkog znaka). U radnju koja neočekivanim obrtima ume da iznenadi i zbuni Krepaks će lako udevati nekolike table neobuzdanih i halucinantnih snova (u kojima se prepliću epohe ruske boljševičke revolucije sa srednjevekovnim vitezovima na motorima ili Tur de Frans sa Pikasovim delima) ili se poigravati stripom u stripu (Arno crta strip table i baca ih dok paralelno teče osnovna strip radnja).
            Sve tri priče prepliću elemente misticizma, ezoterije, fantazije, naučne fantastike i horora, uz sveprisutnu stilizovanu erotiku „dopunjenu“ seksualnim fantazijama, fetišizmom i pritajenom perverzijom kao začinom Valentininih snova -  u jednom ona je Valenko Strašna koja ima svoje seksualne robove - i ponašanja – ona spremno pada u zagrljaj i Filipu i Arnou; brojni su citati i aluzije na bajke, literaturu i filmove, insistiranje na visokoj modi, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji, pozerstvu i izveštačenoj afektaciji. Krepaksovi crteži su čas municiozni čas zaustavljeni na skicama (ne uvek besprekornim), vrlo često rađeni iz neuobičajenih perspektiva. Veoma su dopadljive table koje sadrže crteže koji se razvija u vremenu ili one u kojima su dešavanja paralelna i nevezana (scene raznih okupljanja i žurki). Sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara odnosno odbijanje da se poštuju utvrđena zanatska pravila strip crtanja-pripovedanja. Otuda „Valentina“ nije rutinirani i formalno lako prepoznatljiv strip pa traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja spremne na napor u konzumiranju stripa, no, taj napor biva nagrađen vanserijskim doživljajima i senzacijama.


            („Dnevnik“, 2017.)
Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), „Čarobna knjiga“ je znatiželjnim stripoljubcima ponudila treći tom, tvrdo ukoričen, u punom koloru i vrhunskoj štampi. Epizode „Afromerika“, „Gnevna voda“ i „Zima klovnova“ objavljene se 1982. i 1983. godine, najpre u strip magazinima a potom i u obliku albuma što je u to vreme bio uobičajeni manir koji je podrazumevao da se album objavi 3-4 godine posle magazinskog „života“ stripa s tim što nisu svi stripovi iz časopisa dobijali svoju albumsku verziju. Ipak, već tada se osećalo da je vreme velikih strip magazina na zalasku najviše zbog pada prodaje koji su, opet, pored drugih uzroka izazvali i sami izdavači svojim na previše razumnim postupcima od kojih je najvažniji da je vreme između objavljivanja stripa u nastavcima i albuma stalno skraćivano sve dok se stripovi nisu odmah pojavljivali kao albumi što je obesmišljavalo praćenje i kupovinu magazina.
            „Džeremaja“ je u epizodama iz ovog toma već potpuno formiran serijal (započet 1979. godine) koji Herman suvereno vodi uspevajući da u osnovnu postavku priče – avanture dvojice momaka, Džeremaja i Kurdi, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih ratom između crne i bele rase – unese ne samo konstantne već i da sebi dozvoli poneku ekstravaganciju. Tako se priča o teta Marti, koja se pojavljuje u prvoj, četvrtoj i petoj epizodi nastavlja u „Afromerici“ jer se, posle bega iz logora u „indijanskoj državi“ Marta, Džeremaja, Kurdi i starac Vudi smeštaju u zaustavljeni vagon jednošinske železnice i, obrađujući baštu, životare u miru i tišini. Ali, idila je varljiva jer komšije počinju da beže pred terorom belih rasista iz organizacije „Opstanak“ koja je konačno izašla iz podzemnih bunkera na svetlo dana. Mala družina će se naći na udaru „Opstanka“ a potom upasti u ruke crnih rasista zatvorenih u svom gradu. Izbegavanje verovatnog sukoba biće dvojako: s jedne strane pregovorima belih i crnih vođa a s druge eliminacijom ekstremista što ubrzanom prirodnom selekcijom što čistim nasiljem. Na kraju epizode, Marta i Vudi će otići svojim putem (zajedničkim - čim pronađu prvog sveštenika) a Džeremaja i Kurdi onim koji ih vodi do epizode „Gnevna voda“ i gradića u kome Džer pokušava da nađe posao dok mangup Kurdi ima drugačije, unosnije planove pošto je čuo za planiranje otmice razmažene Lene, ćerke lokalnog tajkuna. Kurdi sklanja devojku u obližnju močvaru ali Lenin otac ne veruje Džeremajinoj verziji priče i organizuje poteru. Problem usložnjava činjenica da u močvari žive vrlo neobična bića - ljudi u simbiozi sa algama. Beg iz močvare prava je fantazmagirična noćna mora. Po izlasku na „suvo“ Lena saznaje da joj je otac mrtav i nalazi utehu u Džerovom društvu i zagrljaju. Par odlazi a Kurdijevu opasku da su se ipak izvukli iz nezgodne situacije Džer rešava nokautiranjem prijatelja koji ostaje sam.
            „Zima klovnova“ je priča o doživljajima mladog para bez Kurdija. Sklanjajući se od zime oni nalaze brod prepun čudnih patuljaka. Njihov predvodnik, koga zovu Gazda, nudi im gostoprimstvo. Isprva sve izgleda sjajno ali Džer i Lena uviđaju kako su zapali u neobično društvo jer su patuljci bahati i razuzdani, bez osećaja za moralno i zlo. Lena otkriva kabinu u kojoj je zatvorena devojčica Vini što će razljutiti domaćine pa će im oduzeti odeću i ćebad puštajući ih da se smrznu. Bekstvo sa broda je nemoguće sve dok se ne oglasi Gazda i otkrije da stvari nisu onakve kakvima se čine, da je i on zarobljenik i da će im pomoći svestan da to znači njegovu smrt. Teskobni koloplet nasilnih događaja razrešava se efektno u belini dubokog snega. Sam Herman kaže da ovaj album smatra jednim od 2-3 najuspelija u pogledu atmosfere u kojoj se odvija odnosno da, kako vreme odmiče, sve veći značaj pridaje stvaranju atmosfere. Sa ovakvom izjavom svaki čitalac serijala će se složiti ali će, s druge strane, biti zbunjen Hermanovom izjavom povodom epizode „Gnevna voda“ u kojoj kaže: „Naravno, namerno ostavljam stvari maglovite i ništa ne objašnjavam, u protivnom bi nestala napetost koju je misterija stvorila. Kada bih hteo da opravdam postojanje tih stvorenja (bića iz močvare, primedba autora), morao bih da izmaštam čitavu jednu pseudonauku, a to bi bilo krajnje besmisleno. Nisam previše sklon naučnoj fantastici, naprotiv, radije pribegavam tajanstvenosti i prikazujem pomalo čudne pojave koje ostaju nedorečene, ali ipak imaju svoju ulogu u priči.“ Naučnofantastični temelj „Džeremaje“ je nesporan dok sve pojedinosti tog sveta ne moraju biti detaljno razjašnjene i to nimalo ne umanjuje njegovu uverljivost. Čini se da je ova Hermanova izjava potvrda stare istine da umetničko delo „zna“ više od svog autora.
            Epizode su raskošno nacrtane i sjajno montirane a poneke table (posebno one u močvarama) svakako če izmamiti uzdahe oduševljenja. Veliki doprinos potpunom utisku dao je i sugestivni kolor kojim je Frejmond obogatio crtež. „Džeremaja“ je svakako reprezentativan serijal koji pomera kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa što je vidljivo i posle više od tri decenije od njegovog pojavljivanja.

            („Dnevnik“, 2017.)
top