U širokoj lepezi strip proizvoda najopštija podela je na one korporativno-komercijalne i alternativno-autorske sadržaje; naravno, kao i sve podele i ova je nedovoljno precizna pa samim tim i nepravedna prema određenim autorima i njihovim delima. Ipak, ovo razlikovanje istrajava u svakovrsnim tekstovima i pregledima odnosno u mentalnim mapama čitalaca. Otuda nije neobično što se publikacija „Stripolis“ samoodređuje kao „časopis internacionalnog i autorskog stripa“ i tako znatiželjnicima jasno označava šta mogu naći na njegovim stranicama odnosno u brojevima koji već deceniju raduju prave, ozbiljnije stripoljupce. Jedanaest broj nastavlja tragom predstavljanja i promovisanja sadržinski i naročito likovno ambicioznijih „priča u slikama“, poteklih iz pera autora koji su, mahom, malo ili nimalo poznati na ovdašnjim prostorima a čiji radovi nedvosmisleno potvrđuju visoki umetnički potencijal 9. umetnosti. Upravo je ova, pomalo prosvetiteljska misija „Stripolisa“ očigledno bila na umu Branka Đukića, autora čitavog projekta koji ostvaruje Kulturni centar Zrenjanina. I tehnička realizacija časopisa je na visoko profesionalnom nivou: na kvalitetnom papiru otisak je čist a kolor bogat dok je u crno-belim stripovima crna potpuno crna (a ne mrljava i tamno siva) a bela je bela (a ne bledo siva).
            Novi broj „Stripolisa“, na čitavih 170 strana, započinje zanimljivim (i za buduće strip crtače svakako poučnim) razgovorom sa Majkom Zekom, crtačem koji je radio za gigante kakvi su „Marvel“ i „DC“, a koji je „naše gore list“ jer su njegovi baba i deda, početkom prošlog veka, iz Budve emigrirali u SAD. Među 11 strip priloga svojom dužinom (koja, sa 50-tak tabli, odgovara obimu albuma) izdvaja se „Fascikla“ italijanskog autora Stefana Ricija (1966). U formi dnevničkih beleški autor ispisuje niz događaja-doživljaja, od svakodnevnih senzacija, naizgled sasvim nebitnih, preko egzotičnih doživljaja u Bejrutu do potpuno fantazmagorijskih vizija; sve priče prate slike gustih, taktilnih nanosa boje, izuzetne likovne sugestivnosti i bogate kolorističke palete. Rici spaja slikarski „govor bojama“ sa literarnim zapisima u delo izuzetnih kvaliteta. “Deca donje utopije“ amerikanca Toka Feča uvid su u fantastični svet odrastanja dve devojčice iscrtan (crno-belim) foto-hiper-realističkim manirom. Dva kratka vestern stripa dokaz su da ova tema nije istrošena ukoliko su autori talentovani: „Zakon života“ španca Luisa Garsije Mozosa, po priči Džeka Londona, sjajno je nacrtana antropološka priča o običajima Indijanaca (konkretno odnosu prema starcima) dok je „Usamljeni lovac“ italijana Euđenija Sikomora bliža vestern ikonografiji i prati susret usamljenog, starog lovca i mladog ubice. „Švarcvald 1409“ poljaka Przemeka Trušćinskog i Pavela Timofejuka razigrana je vinjeta o krstaškim ratovima dok se „Zločin na Aleksanderplacu“ španca Fidela Martineza Nadala bavi nacističkim avetima koje i posle rata ubijaju. Francusko-beninski autor Ivan Alagbe u stripu „Dia“ stilizovano primitivističkim crtežom prati intimističku ljubavnu priču. „Komad iz prošlosti“ japanca Fumio Obata fantastička je priča o arheološkom artefaktu koji spaja sadašnje i prošlo vreme. „Požuda“ brazilca Lelisa sjajna je groteska o opsednutosti voajera ne poželjnim ženskim telom već maketom automobila iscrtana briljantnim karikirano-karikaturalnim manirom i jedan je od vrhunski segmenata ovog broja.
            Dve minijature: fantastička „Kiša“ Mladena Đurovića i „Ružičasto za početnike“ Đorđa Milovića, svojim „iščašenim“ pričama (o narcističkim iluzijama odnosno o ekstravagantnom udvaranju sred ljudske deponije) i izvanrednom likovnošću (Đurović niže minijature koje smenjuju veliki crteži-table; Milovićevi akvareli plene tananom prozirnošću) dokazuju da ovi autori stoje rame uz rame sa svetskim autorima serioznog stripa.
            U konačnom sagledavanju, „Stripolis“ broj 11, u potpunosti potvrđuje visoki i cenjeni položaj časopisa u ovdašnjoj strip periodici, zaslužen znalačkim i nadahnutim odabirom stripova vrhunskog kvaliteta što čitaocima i domaćim stvaraocima omogućuje preko potreban uvid u relevantna dešavanja i tendencije u savremenoj, aktuelnoj svetskoj produkciji 9. umetnosti.
            („Dnevnik“, 2020.)



Rej Bredberi (1920-2012) klasik je horora i naučne fantastike. Uprkos tome što su oba žanra dugo smatrana za paraliteraturu Bredberi je, na nekolikim listama, svrstavan među najveće američke pripovedače XX veka što svakako potvrđuje njegovu vanrednu spisateljsku umešnost. Ova činjenica utoliko je paradoksalnija što je sam Bredberi samouk, dakle bez formalnog akademskog obrazovanja i što nije krio da je u prvim radovima oponašao E. A. Poa i E. R. Barouza (posebno je bio oduševljen romanom “Gospodari rata sa Marsa” iz serije “Džon Karter sa Marsa” pa je napisao i njegov nastavak). Prva priča štampana mu je 1938. godine a objavljivanje u časopisima je bilo izvor prihoda i osnov egzistencije za njega i njegovu porodicu. Bredberijeva spisateljsko-nadničarska karijera započela je u poznim godinama “palp” časopisa i nastavljena u posleratno vreme bujanja magazina koji su objavljivali originalne priče i izdašno iz plaćali. Bredberi je morao da osluškuje zahteve publike i poštuje uslove koje postavljaju urednici ali je ipak uspeo da razvija sopstvene teme i samosvojan, prepoznatljiv literarni stil. Elementi naučne fantastike u njegovim pričama bili su “tanki”, u njima nije bilo previše žanrovske ikonografije niti „naučne“ atmosfere pa takve priče nisu imale preveliku prođu kod žanrovski nastrojenih urednika što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu i “ima prođu”. Prva Bredberijeva knjiga „Mračni karneval“ iz 1947.g. upravo je zbirka horor priča.  Tri godine kasnije pojavile su se “Marsovske hronike” (ista knjiga, izmenjena i skraćena sledeće godine se pojavljuje u Engleskoj pod imenom “Srebrni skakavci”) za kojima slede “Tetovirani čovek” (1951) te niz vanrednih naslova kakvi su “Farenhajt 451” (1953), “Oktobarska zemlja” (1956), “Maslačkovo vino” (1957), “R je za raketu” (1960), “Nešto zlo nam se prikrada” (1962) i drugi. Za života Bredberi je objavio 47 romana (horora, naučne fantastike, fantazija, krimića…) i oko 600 priča. Bredberi je nesporno pre svega majstorski pripovedač; i dela koja su nominalno određivana kao romani nastajala su spajanjem ranije napisanih priča. “Marsovske hronike” su “sklopljene” po ideji urednika kome se Bredberi požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane. Urednik je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio niz već objavljenih priča koje se dešavaju na Marsu ili su vezane za njega; isti “recept” primenio je i u knjizi “Tetovirani čovek”. Ovaj “roman” sadrži nekolicinu priča koje se bave životom na Marsu kakav je u “Marsovskim hronikama”, što potvrđuje da je ta tema jedna od ključnih u Bredberijevom ranom opusu. Tim se pričama unekoliko menja istorija osvajanja Marsa - civilizacija na Zemlji biva gotovo potpuno uništena atomskim ratom pa na Mars, naseljen samo crncima stiže belac; novopečeni “marsovci” spremaju mu doček adekvatan mukama koje su trpeli do belih rasista na Zemlji (“Potez je na drugom”); ipak, osnovna (melanholijska, varoška, porodična) atmosfera ciklusa o Marsu nije promenjena. Novi kvalitet donose priče “Vatreni baloni” - o religijskim dilemama po pitanju pokrštavnanja marsovaca-starosedelaca - i “Izgnanici” - u kojoj duhovi pisaca fantastike i horora odnosno bića iz narodni fantastičkih kazivanja sa zebnjom iščekuju raketu sa racionalnim zemljanima koji su uništili njihove knjige; spaljivanje knjiga biće obrađeno u romanu “Farenhajt 451” dve godine kasnije.
Segmenti romana koji  nisu vezani za Mars, variraju prepoznatljive žanrovske situacije – (ne)slavno osvajanja svemira (neuspele ekspedicije, udese, otuđenost raketaša), putovanja kroz vreme, religijske dileme, plemenito roditeljsko žrtvovanju u siromaštvu ali i odumiranja ljudskih emocija usled tehnološki superiornog življenja... Koliko god bile raznorodne karakteriše ih nepoverenje u popularni mit o čoveku-osvajaču. Niti su kosmoplovci heroji bez straha i mane niti su njihove pohodi uvek i jedino uspešni. Čini se da je Bredberijev stav da čovek ne može pobeći od svojih strahova i mana, od megalomanskih želja, ograničenih mogućnosti i (ne)sposobnosti; posebno je ilustrativna i izuzetno upečatljiva veza između (tada hipotetičke) virtuelne stvarnosti i destruktivnih nagona u priči “Južnoafriča pustara”. S druge strane su obični, prostodušni ljudi na obodima sjajne civilizacije koji život vide ne kao neprestano nizanje hedonističkih senzacija već kao borbu za opstanak (“Autoput”, “Raketa”). “Tetovirani čovek” objavljen je u SFRJ 1979.g.u legendarnoj ediciji “Kentaur” a po knjizi je 1969.g. snimljen i odličan film sa Rodom Stajgerom u glavnoj ulozi.
Bredberi pripoveda lako i poletno, njegove su rečenice varljivo jednostavne i graciozne. Neretko su mu opisi preterano kitnjasti a ton melodramatičan i afektirano melanholičan. Ova se stilistička osobina-karakteristika može smatrati vrlinom ili manom-slabošću. No, pun vek posle pišćevog rođenja i osam decenija od početka njegove spisateljske avanture (koja je, opet, trajala fascinantnih šest decenija) ovakvo manirističko modeliranje teksta dobilo je plemenitu patinu minulih vremena i izraslo u “zaštitni znak”, prepoznatljivu karakteristiku autora koji je ušao u istoriju žanrovske ali i svekolike literature XX veka.
            („Dnevnik“, 2020.)


U (smutnim) vremenima globalizma i nadobudne (samo)proklamovane postistorije, kada se agresivno brišu nacionalna svest zarad sveopšteg i ultimativnog konzumerizma kao vrhovnog cilja i svrhe postojanja Čoveka (onog iz hegemonijski nastrojenog Zapadnog sveta ali i svih koji žive u neokolonijalnim državama pod patronatom Zapadnog sveta), bilo kakvo iskazivanje poštovanja za tradiciju i duhovnost potisnuto je, ismevano i prezirano kao „zaštitni znak“ zaostalosti i nepripadanje najnovijim vrlim Novim vremenima. Mada je, u ime proklamovane demokratije i slobode mišljenja i govora, izražavanje određenih vrednosnih sudova - pa i onih baziranih na nacionalnoj (samo)svesti - mogućno, njihova je recepcija podvrgnuta torturi modernih teorija o hedonizmu i dostizanju telesnog raja u ovozemaljskom življenju. Naravno, ni ultimativni nacionalizam po kome se narod, pošto se nalazi u obruču neprijateljskih sila, mora rigidno odnositi prema novotarijama, nije adekvatan odgovor na dileme dnevne (i dugoročne) realnosti. Konačno, spajanje tradicionalizma i modernosti, kao (verovatno) najsigurniji put za opstanak jednog (malog) naroda, zahteva intelektualne kapacitete, visoku samosvest i delikatnost, posvećenost i požrtvovanje što nije lako naći u strukturama koje pretenduju da sprovode vlast i vode državu/narod kroz (savremeno) nemirno smutno doba puno iskušenja i izazova.
            Pred klopkama svakodnevnog opstajanja, onog golog-fizičkog i onog duhovnog svakome se nude raznorodni „spasonosni“ izlazi a odabir zavisi kako od jedinke tako i empatije njenog okruženja. Ukoliko je više zalutalih i izgubljenih utoliko je i društvena sredina hladnija i nezainteresovanija za svaku pojedinačnu sudbinu i tako uspostavljeno kolo vrti se bez prestanka (i opstanka). Otuda su svima nama, kao pojedincima i kao grupama/narodu, potrebni reperi i vodiči ka (samo)spoznaji i ka uspostavljaju duhovnog mira. Jedno od takvih uporišta, na sreću ovog naroda, jesu Hilandar i Sveta gora i oni sjaje postojanom svetlošću kroz vekove stradanja, borbi i opstajanja/trajanja srpskog naroda, svetlošću ka kojoj se svako može okrenuti kako bi se oporavi i ojačao duh i telo, svoju veru u spasenje i opravdanost istrajnosti u odolevanjima iskušenjima.
            Čudesnost Hilandara i Svete gore, naravno, neobjašnjiva je i neopisiva pa je, otuda, najčešće jalov posao onih koji žele da je dočaraju bilo navođenjem istorijske faktografije bilo slobodnim poetskim asocijacijama. Jer ova mesta jednako postoje u fizičkom prostoru i u prohujalim vremenima, baš kao što postoje u sferama izvan znanih nam koordinata. Hilandar i Sveta gora više su od zbira činjenica i asocijacija koje „upijaju“ u sebe kao jedinačne pojmove isijavajući energije koje se ne mogu (jedino) racionalno prepoznati i objasniti.
            Znajući sve rečeno, Aleksandar B. Laković (1955), pesnik i mislilac, u stvaranju knjige „Hilandar i Sveta gora između mita i istorije - putopis u slici i reči“ opredelio se za „posredni“ put. Čitanje knjige na prvi pogled je nalik vodiču kroz puteve i staze Svete gore i Hilandara kojima putnik-namernik hoda i, osvrćući se oko sebe, zapaža prirodu i građevine. Za prvim slede drugi i ostali pogledi koji zapažaju detalje, perspektive i slojeve istorije nataložene u ornamentima, bojama ikona i među stranicama knjiga. Onda se začuju i ljudski glasovi monaha crnorizaca koji, u tom trenu, smerno koračaju stazama kojima su hodili oni pre njih i kojima će hoditi oni koji tek dolaze. Poneki glas se iz te nepregledne, neraskinute, žive kolone izdvaja svojom mudrošću, uverljivošću i mirnoćom; ali u tom glasu nema ni truna gordosti jer su samopregor i posvećenje vrhunska načela postojanja na ovim mestima i u svim vremenima. A jedna od nagrada za takvo postupanje upravo je u svesti da se služi bezmernom, nedokučivom milostivom Bogu; uz nju postoji i svest o održanju kontinuiteta bratstva koje je zalog spasenja srpskog naroda od svih prirodnih nedaća i pohoda osvajača te od gubitka mere i osećaja za pravedno u novim naraštajima. Bez Hilandara i Svete gore bilo bi mnogo lakše podleći iskušenjima i izgubiti se na stranputicama (savremenih) vremena koja se izruguju duhovnosti i smernosti pa skončati u gresima i poricanju sopstvenog imena i porekla. Svako koga, pak, put nevede ovamo osetiće da sa njega spadaju te zavodljive i sjajne oblande prolaznih zadovoljstava te će mu se, u svoj svojoj lepoti, ukazati razlog i suština njegovog postojanja koji ne bi smeli biti izneverani.
Sve ove iskaze Laković ne verbalizuje izričito ali oni se znatiželjnom čitaocu nameću kao dublji sloj pripovesti, kao prirodna poruka i konstatacija, proizašli iz svega što pažljivo opisuje. Stoga imponuje jednostavnost, uzdržanost i sigurnost pripovedanja koji su sasvim primereni mestima i vremenima kojima su reči ove knjige posvećeni.
            Uz Lakovićeve vešte rečenice na svakoj stranici stoje sjajne fotografije pejzaža, hramova, monaha, oblaka i ptica i bogato dopunjuju atmosferu knjige. Njen će izgled podsetiti sve sa dužim čitalačkim stažom na nekada popularne ilustrovane putopisne monografije koje su bile obavezni a često i jedini vodiči na daleke meridijane, u prošlim vremenima kada su putovanja bila teška i skupa avantura a fotografije u boji retki izuzeci u morima crno-belih ilustracija. Patina starih monografija dodatno je oplemenila i ovu knjigu koja jeste svojevrsni putopis kao što je i duboko lična ispovest posvećenog putnika i kao što je, konačno, nadahnut opis činjenica postojanja i trajanja institucija sazdanih na veri i verovanju koje izmiču rečima jer se jedino rečima nikako ne mogu potpuno opisati i objasniti. Ali se svakako, neizostavno mogu - i trebaju - osetiti i doživeti.
            („Koraci“, 10-12.2019.)


Italijanski strip gigant „Sergio Bonelli Editore“ odavno je shvatio da je, u cilju održavanja prodaje, nužno nuditi potencijalnim čitaocima što šarolikije sadržaje. Zato Boneli u svom katalogu pored obaveznih i prepoznatljivih kaubojaca (sa kojima je posao i započeo) ima krimiće, horor, naučnu fantastiku, ratne, istorijske, avanturističke i sentimentalne stripove - sve u velikim i (po ugledu na američke strip korporacije) malim serijalima ili kao samostalne priče u obliku jeftinih mesečnih svezaka ali i luksuznijih izdanja. Interesi čitalaca, mladih i onih malo odraslijih, prate se i predviđaju i, u s kladu sa tim, formira ponuda koja, ipak, mora biti u granicama koje nameće korporacijski strip. No, uvek se, na ovaj ili onaj način, u izdavačkom planu pojavi i neki sasvim netipični strip koji nije baš za svakog, običnog čitaoca željnog avantura već traži malo veće angažovanje „konzumenata“. Među te izuzetke spada i serijal „Merkurio Loi“ koji je izlazio u periodu od 2017. do 2019. u ukupno 16 epizoda-svezaka a koji u ediciji „Riznica Boneli serijal“, u knjigama koje sadrže po dve epizode, sa tvrdim koricama i u punom koloru, ovdašnjim stripoljupcima nudi ažurna i agilna „Čarobna knjiga“. Merkurija je osmislio Alesandro Bilota (1977), znan kao jedan od scenarista znamenitih serijala „Dilan Dog“, „Nobadi“, „Valter Buio“ odnosno niza samostalnih albuma, a vizuelni lik mu je darovalo više autora, kolorista odnosno crtača naslovnih strana. Merkurio Loi je svoj život započeo kao profesor, filozof, ljubavnik, gradski šetač na duge staze i, pre i posle svega, kao vrlo znatiželjna osoba što je, naravno, idealno za zapadanje u svakojake neprilike i avanture. Mesto dešavanja je grad Rim iz 1826. godine a zapleti se tiču „običnih“ zločina i ubistava i zavera (ponekih uperenih i protiv pape), delovanja brojnih tajnih društava, pronalaženja religijskih relikvija... Merkuriju u rešavanju pomaše učenik-asistent Otone, pri ruci je i verni sluga Leone a on ima i svog redovnog i omiljenog protivnika Tarcisio Spada, nevernog bivšeg učenika; određenu ulogu u svemu ima tajno društvo „Šarada“ zainteresovano za tajne Rima na čijem čelu je jedna devojčica, kao i dečak neverovatnih intelektualnih sposobnosti, maskirani osvetnik ili oficir karabinjera koji je naprasno zanemeo. Bilota je u svoju priču umešao malo istorije, malo iskustva Šerloka Holmsa uz trun teorija zavera, religijskih spekulacija i misterija i sve to garnirao sa dosta humora i karikiranih žanrovskih obrazaca. Sveukupni rezultat je sasvim dopadljiv i prijatan za čitanje (naravno, ako se ima u vidu da je, uprkos svemu, reč o stripu nastalom u okrilju velikog izdavača). Poneke od avantura-epizoda su uglavnom „ozbiljne“ a u ponekim humorni odmak preteže; isto tako, zavisno od crtača, menja se i varira vizuelni identitet-izgled junaka što svakako pojačava intrigu i čitalačku zabavu.
Šesta knjiga ovog serijala sadrži epizode „Krug najinteligentnijih“ i „Nedelja kao sve druge“ koje karakteriše kako pojačana doza humora tako i prava navala nonsens i apsurdnih elemenata. U „Krugu...“ Loi, pošto je eliminisao sumanuti napad umišljenog protivnika Karla, tokom šetnje otkriva da je formiran „Krug najinteligentnijih“ u koji on nije pozvan što iritira njegovu sujetu i samoljublje i tera ga da, na svaki način, uđe u društvo i nametne mu se - ali u tome ne uspeva jer članovi kruga više cene njegovog asistenta! Čak i činjenica da se iza svega, navodno, krije masovna otmica dece nije dovoljno da odvrati Merkurija od  samopromocije. Epizoda „Nedelja...“ čini još jedan korak u pravcu razbijanja učmalosti i nastupanju besmisla. Čitave nedelje Merkurio biva nasilno buđen, prekidan u ritualnom kupanju, onemogućen da ga berberin obrija dok izjutra po obali reke trče nekakav čovek i žena! Leone sprema bizarne obroke a potom, na gazdino insistiranje, samo makarone sa paradajz prelivom; Otone se ljubi sa devojkom što izaziva navale lebdećih srca ili ptičica ili zvezda... Advokat Metastazi upozorava Merkirija da članovi tajnog društva nestaju a svoje imaju da kažu/dodaju i mačka, pas lutalica, gavran ali i Tukiditova knjiga. Merkurio će neke tajne otkriti (kriva je banda uličnih svirača koja je hipnotisala slušaoca) ali to ni izbliza ne objašnjava sumanute događaje tako da je kraj epizode koliko zatvoren toliko i otvoren!
Merkurio ovog puta više liči na šimpanzu (ogromne uši, mali nos, dugi zulufi) nego na ozbiljnog profesora i srcolomca, Otone je u prvoj epizodi vrlo feminizovan i koketan, mimika svih likova je groteskno naglašena. Serđo Gerasi (u „Krugu...“) te Onofrio Katačo i Serđo Pončone nisu se ustezali da karikiraju junake i tako dodaju još malo humora priči.
U konačnom sagledavanju, serijal „Merkurio Loi“ je krajnje netipičan proizvod u katalogu velike strip kompanije ali je (možda upravo zbog toga) dobrodošlo osveženje koje će svojom vrcavošću i igrarijama itekako zabaviti znatiželjne ljubitelje „priča u slikama“.
(„Dnevnik“, 2020.)

Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi, kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno, odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči, izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka, iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav, osiromašen.
Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.
 U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).
Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.

ILIJA BAKIĆ


P. Hovard je pisac koji ne postoji; iza tog anglosaksonskog imena zapravo stoji Jene Rejte (1905-1943), jedan od najpopularnijih mađarskih pisaca petparačka dela u decenijama pred II svetski rat. Rejte je autor niza popularnih pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare; prozna dela potpisivao je kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. I ništa od navedenog ne bi bilo posebno neobično dok se ne razotkrije da Jene Rejte nije ime već je (takođe) pseudonim! Rejte je zapravo Jene Rejh, Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Tako je lavirint Hovard/Rejte/Laveri/Rejh doneo slavu i popularnost nepostojećim ljudima, ali nije uspeo da sačuva od fatalne sudbine stvarnog čoveka! Kako god bilo da bilo iza Hovarda, Rejtea i Laverija su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih autora lakih, zabavnih knjiga. No, takva vrsta popularnosti stvara i sasvim lažnu sliku o literarnim (ne)kvalitetima i dometi takvih dela. O tome su se mogli uveriti ovdašnji znatiželjni čitaoci Hovardovog romana „Kapetan Prljavi Fred“ koji je, kao svojevrsno kulturološko otkrovenje, 2015.g. objavila zrenjaninska „Agora“. U tom romanu se, u prvom nivou čitanja, predstavlja prepoznatljiva avanturistička mornarska priča začinjena misterijom i humorom; vrlo brzo, međutim, postaje jasno piščevo poigravanje šablonima, njihovo prevazilaženje i nadogradnja pa je roman, u konačnom sagledavanju, koliko zabavna toliko i intelektualno uzbudljiva literarna tvorevina.
            Hovard ovim valjanim smerom nastavlja i u romanu „Tri musketara u Africi“, takođe objavljenom u izdanju „Agore“ u sjajnom prevodu Petra Miloševića. Pominjanje musketara u naslovu svakako izaziva niz asocijacija na legendarni roman Aleksandra Dime što je delimično opravdano (barem u činjenici da su trojica glavnih junaka vojnici, istina u Legiji stranaca); s druge strane, čast i plemenita odanost kraljici i domovini koji krase musketare ne mogu se pripisati legionarima - oni su ne mnogo bistri zabušanti i sitni kriminalci, skloni i dezerterstvu ako je dobit dovoljno velika tako da i kad se žrtvuju iza toga se krije računica koja bi, u krajnjem, trebala da bude u njihovu korist (računajući tu i spas od kažnjavanja i suđenja). Vesela trojka iz teške čamotinje vojne postaje izgubljene u vrelini pustinje upada u nevolje koje je, preko zatvora, vode u duboke džungle, u fantastično naselje za legionare-kriminalce koje postoji i opstaje zahvaljujući ogromnoj prevari. Odatle će legionari pobeći kako bi spasili ćerku i izgubljenu čast jednog oficira. Beg vodi kroz džunglu i, ponovo, kroz pustinju...
            Legionarska postaja i zatvor te naselje u džungli staništa su neverovatno živopisnih i bizarnih likova, od starog legionara Levina koji je u civilstvu bio slavan ali niko ne zna zbog čega preko fanatičnog kaplara Potrijana do Turskog sultana za koga nikako nije jasno da li je izdajica ili vešti pomagač glavnih junaka koji neprestano konstruiše nemoguće situacije koje se, opet, redovno ostvaruju a da niko nije siguran da li on to uradio namerno ili slučajno. Ni glavni trojac nije mnogo normalniji (Džon Kolenica Fauler, samozvani pisac te Široki Hopkins i Alfonso Vazduh, snagator odnosno zbunjeno-sluđena kreatura) i uprkos pominjanju musketara više liči na u to doba popularnu filmsku braću Marks ili stripski trojac „Tri ugursuza“. U romanu se nižu urnebesne situacije dok su dijalozi potpuno uvrnuti i na granici apsurdnog. Zbog svega toga često se tokom romana dešava da priča klizne u potpunu infantilnost koja deluje sveže i napatvoreno te razgaljuje čitaoca.
Zaplet i rasplet romana žanrovski jesu prepoznatljivi (ponajviše prema filmovima o legionarima popularnim između dva rata) a priča je nadograđena urnebesnim humorom i raznim jezičkim i smisaonim kalamburima. Hovard se ne zaustavlja na komičnom koje proizilazi iz okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera već duhovitosti gradi na značenjima reči, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavim dijalozima/doskočicama. Pisac se bezbrižno poigrava kanonima avanturističkog žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, time gradeći celinu koja nadilazi žanr i njegovu puku parodiju.
Osam decenija po originalnom pojavljivanju romana nameće se pitanje da li je do ovakve svežine i atraktivnosti romana pisac stigao zahvaljujući književnom majstorstvu ili tek zadesno, nenamerno i literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)? Nezavisno od odgovora na ovo pitanje „Tri musketara u Africi“ su delo koje savremenim čitaocima dokazuje postmodernistički kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard u vreme pisanja „... musketara...“  nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je anticipirao (potvrđujući Borhesovu tezu da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Protekom vremena roman je postao ne samo klasik petparačke literature već i zavodljivo delo koje živi u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini. Zato nije nemoguće da će se, za „Tri musketara u Africi“, u budućim godinama iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.
            („Dnevnik“, 2020.)


Agilni izdavač “Darkwood” objavljuje niz zapaženih strip izdanja među kojima je i edicija koja sabira serijal “Ken Parker” scenariste Đankarla Berardija (1947) i nekolicine crtača na čelu sa Ivom Milacom (1949). Strip je započeo svoj život 1974. (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča rađena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. o usamljenom, pravdoljubivom traperu koga igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega); na taj temelj nadovezala su se iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“ sa neušminkanom slikom Divljeg zapada i ambivalentnim moralnim okvirima. Priče prate Parkerove avanture od kraja Građanskog rata i početka poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi, pravdoljubivost i solidarnost pionira-graničara, spremnost na svakovrsne teškoće i odricanja direktno se sudaraju sa njegovim protivnicima sklonim prevarama, bahatom rasipanju, nepromišljenosti i lakim (nasilnim) rešenjima. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
Na svojim putešestvijima kroz prostore Divljeg zapada (uz povremene izlete do mora i na Aljasku) Ken Parker prolazi kroz mnoštvo avantura i sreće svakojake ljude, od onih važnih i uticajnih do sasvim običnih i beznačajnih; među svima njima izdvaja se devojčica Pat O’Šejn, starmala svojeglava prznica sklona lažima (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), krađama kao i samohvalisanju. Pat je stvorena po uzoru na Meti Ros, devojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. koji je režirao Henri Hatavej (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Susret Pat i Kena desio se u epizodi “Balada o Pat O’Šejn” a njihovo druženje se nastavilo u još tri priče od kojih se dve nalaze u sedmoj knjizi Parkerovih avantura. Posle burnog upoznavanja put vodi neobični dvojac u Kanjoj siti, na adresu označenu u pismu detektiva koga je otac male Pat angažovao da pronađe njegovu ženu. Pat je, u međuvremenu, izgubila oca i starijeg brata ali se nada da će pronaći majku. No, žena koja otvara vrata označene kuće ne prepoznaje Pat (ili se uverljivo pretvara). Posetioci se pokunjeno vraćaju neobavljenog posla ne znajući da je njihova poseta uzbunila okupljenu grupu kriminalaca namernih da - opljačkaju čitav grad! Situacija se komplikuje do te mere da je Parker prinuđen da učestvuje u zločinu kako bi spasao otetu Pat. Poduhvat u potpunosti uspeva ali, dok se lopovi raduju, u njihovo skrovište upada šerif i sve ih hapsi! “Vreli grad” je vešto ispripovedan kroz nekoliko linija koje se sabiraju u osnovnu, sa pažljivo doziranom tenzijom povremeno “relaksiranu” humorom. Reč je pravoj Berardijevoj majstoriji u tesnim okvirima komercijalnog stripa koju je izuzetno iscrtao Đorđo Trevisan, jedan od prepoznatljivih, neušminkanih i nerutiniranih crtača.
“Rančero” nije nastavak prethodne epizode već manje-više nezavisna priča smeštena u Južnu Dakotu, preciznije na teritoriju oko Sijuks Folsa gde Pat i Ken stižu vođeni oglasom koji obećava jeftine pašnjake na kojima je moguće obogatiti se gajenjem stoke. A to je upravo ono što Pat želi - da kupi ranč i skući se, naravno, računajući na Kena kao pomagača, radnika i - muža (čime nesuđeni mladoženja ni malo nije oduševljen). Ali, iza svega se krije prevara u koju Pat i Ken upadaju a kao jedini način da se, koliko-toliko, izvuku iz problema ukazuje se veliki boks meč između Kena i Luisa Mičela, šampiona Sent Luisa. Nemajući kud Ken se sprema za borbu vođen odlučnom Pat koja je strogi trener sa velikim očekivanjima. No, u odsudnom trenutku njih dvoje od uhvaćenog varalice saznaju da su (odnosno, da će biti) opet prevareni. Ipak, Ken izlazi na megdan i - gubi. Ali, ispostaviće se da sve nije propalo jer se mudra (prevejana?) Pat kladila na Kenov poraz i zaradila dovoljno para da otplati ranč. “Rančero” je lepršava igrarija sa naglašenim komičnim elementima kojima Berardi “barata” bez mnogo problema uspevajući da balansira između potrebne ozbiljnosti i uverljivosti, s jedne strane i očigledne karikiranosti čitave situacije, s druge strane. Po toj karakteristici ova epizoda je potpuno na tragu filmskog uzora, pomenutog vesterna “Prava hrabrost”. Doprinos atmosferi dao je i crtač Đankarlo Alesandrini koji je svoj karikaturalni potez vrlo dobro uklopio u komičnost priče.
Sedma knjiga „Kena Parkera“ spaja dve priče različitih ambicija ali uspešne realizacije što je još jedan dokaz da se radi o itekako valjanom „vesternu sa dušom“ u kome, uprkos velikom vremenskom odmaku od četiri decenije, i dalje uživaju istinski stripoljupci.
            (“Dnevnik”, 2020.)


Dugovečni i po mnogo čemu inovativni strip serijal „Džeremaja“, delo znanog scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), vrlo je dobro poznat ovdašnjim čitaocima; prva epizoda objavljena je, u punom koloru, vrlo brzo po svetskoj premijeri, u drugom broju obnovljenog sarajevskog „Strip arta“ koji ga je i nadalje pratio (najpre u koloru a potom u crno-beloj verziji) sve do prestanka svog izlaženja 1986.g. „Marketprint“ je polovinom 1980-tih objavio tri albuma „Džeremaje“ u punom koloru a u kriznim i sankcijskim 1990-tim ovaj serijal su na „domaćem terenu“ štampali pirati (u crno-beloj varijanti). Posle lutanja „Džeremaja“ je našao novo utočište u „Politikinom zabavniku“ (epizoda su deljene u 2-3 nastavka i štampane na ne uvek kvalitetnom koloru). Konačno, agilna „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat objavljivanja celokupnog serijala u tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi a svaki tom sadrži tri epizode; tako osmi tom čine epizode 22 „Puška u vodi“ (originalno objavljena 2001), 23 „Ko je plava lisica?“ (2002) i „Poslednji dijamant“ (2003).
Prva epizoda „Džeremaje“ pojavila se 1979.g. i znatiželjne čitaoce uvela u vreme posle građanskog i rasnog rata koji je razorio SAD. Glavni junaci, tada još mladići, Džeremaja i Kurdi Maloj, krstare uzduž i popreko nekadašnje supersile, sada uništene, bez centralne vlasti i sila reda. Na veliku arenu opstanka ili propasti izlaze novi surovi, nemilosrdni „igrači“. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru svakovrsnih bandi zbog čega su manje zajednice morale da se samoorganizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca. Takva vlast ima svoju (vrlo visoku) cenu a uz nju idu i sve „prateće“ tekovine - besomučno izrabljivanje masa, korupcija i (zlo)upotreba vlasti. A u pustim ili retko naseljenim predelima dešavaju se i svakojake bizarne pojave, rađaju se i opstaju mutanti ili potpuno neobjašnjiva bića. Džer i Kurdi, kao večiti stranci, svedoci su i slučajni učesnici u mnogim obračunima, pobunama, slavljima i tragedijama. Kako godine prolaze tako se stvari menjaju pa pozornica dešavanja nije ista kakva je bila pre 20-tak godina: isprva je srušeni svet ličio na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove centralne državne vlasti, tehnologija i tržišne ekonomije. I Džer i Kurdi pomalo stare i postaju muškarci u punoj snazi, sa izmenjenim stavovima i reakcijama - mada to prevashodno važi za Džeremaju dok Kurdi ostaje vragolasti vetropir koji ne uči na sopstvenim greškama; starenje je za Kurdija najočitije po pitanju njegove omiljene mazge Ezre koju je zbog reume morao da ostavi u azilu i, zauzvrat, da uzjaše - motor.
U tri epizode osmog toma Džer i Kurdi dolaze u dve različite situacije - ruralnu, u kojoj upoznaju relativno izolovanu porodicu („Puška u vodi“) odnosno urbanu sa „pripadajućim“ organizovanim kriminalom (otmica dece za prostituciju „Ko je plava lisica?“) ili manje-više sitnim kriminalcima („Poslednji dijamant“). Mada je zločin u osnovi svih zapleta priče nisu jednosmerne već, naprotiv, obogaćene nizom likova čije namere i planove nije lako otkriti. Herman namerno „otežava“ praćenje dešavanja i „zamagljuje“ osnovne sukobe nizom pobočnih linija; time se strip izmešta iz klišea, produbljuje uverljivost same priče i otvara prostor za predstavljanje svakovrsnih uverljivih portreta „običnih“ a u stvari vrlo osobenih junaka. Uz svo ovo oneobičavanje, Herman ne propušta da uplete i potpuno ekstravagantne elemente-pojave: od momka koji se, sred južnjačke močvare bavi vudu ritualima („Puška...), preko debeljka sa kaubojskim šeširom koji sem mrmljanja ne progovara ni jednu razumljivu reč („... plava lisica“) ili prvaka u dubljenju na glavi koji o sebi govori u trećem licu („... dijamant“). Herman je nesporno talentovan i iskusan autor koji vlada strip medijem i u scenarističkom i u crtačkom segmentu i spreman je na poigravanje sa njima - od autocitatnosti do parafraziranja uz stalnu dozu provokacije, počev od mešanje žanrova (naučne fantastike i vesterna, krimića, horora) do ne uvek glatkih pobeda glavnih. Hermanov crtež se od jarkim bojama obojenog crteža (u prvih 18 epizoda) pretopio u prozirne akvarele. U ovom likovnom postupku vanredno su ubedljivi prizori ruševina i scene koje se dešavaju u doba kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ dokaz je neprestanog umetničkog stasavanja, sazrevanja i uozbiljavanja što pomera kreativne i kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa (naučnofantastičnog) stripa.
            („Dnevnik“, 2020.)

top