Marko Stojanović (1978) nesporno je najdinamičnija ličnost domaće strip scene. Čini se da, prkoseći zakonima fizike, istovremeno postoji i dela na više mesta, na različitim poljima - od crtanja stripova i pisanja scenarija za njih – njegov projekat „Vekovnici“ traje više od 10 godina! - organizovanja strip manifestacija od kojih je najveća Balkanska strip smotra mladih autora, okupljanja strip umetnika oko zajedičkih projekata, držanja predavanja u „Leskovačkoj školi stripa 'Nikola Mitrović Kokan'“, pisanje prikaza novih domaćih i svetskih strip izdanja, intervjuisanja strip „delatnika“, traganja za artefaktima strip istorije i njihovog sistematizovanja u studije i monografije („Leskovački strip 1950-2010“, “Zaječarski strip”, “15 godina Strip Presinga”, “20 godina Leskovačke škole stripa”), uređivanja časopisa „Strip Pressing“, javnih nastupa i propagiranja 9. umetnosti u medijima... Kako je to napisao Vasa Pavković u predgovoru ove knjige: „Sigurno da nisam jedini čovek koji je verovao da postoji nekoliko ljudi koji se zovu Marko Stojanović, a bave se, na različite načine, stripom.“ A istina je da je to, verovali ili ne, jedan čovek!
            Deo svih tih napora - onaj pretočen u tekstove - sakupljen je u knjigu „Stripovanje“ (izdavač Niški kulturni centar, Bibioteka „Eldorado“ koju uređuje Zoran Ćirić, 2017.g.), na preko 280 stranica i već na prvi pogled će, u bezmalo 70 segmenata-članaka, zapanjiti zainteresovanog čitaoca kako širinom tako i dubinom zahvata u problematiku stvaranja, percepcije i recepcije stripa odnosno uvida u tajne izdavačke strip industrije. Članci su prvobitno, počev od prve godine Novog milenijuma, svoj život imali u raznim medijima - od časopisa („Pressing“, „Strip Pressing“, „Gradac“, „Gradina“, „Stripoteka“, „Think Tank“, „Politika“, „Politikin Zabavnik“, „Književne novine“, „Beogradski književni časopis“, „Barske novine“ Crna Gora, „Strip Revija“ Hrvatska, „Parabellum“ Bosna i Hercegovina) do internet sajtova (kolumna „Južnjačka uteha“ na sajtu „Strip Vesti“, „Stripovanje“ na internet forumu „UPPS – Udruženje za promociju i produkciju stripa“) a nekoliko tekstova objavljeno je kao predgovor u strip albumima. Rečju, Stojanović je koristio svaku priliku i svaki medij da predstavi i skrene pažnju na „priče u slikama“. U prve tri celine knjige („Primus inter pares“, „Profiler“, „Columna, columnes“) sakupljeni su Stojanovićevi prikazi albuma, osvrti na stvaralačke ličnosti i njihove karijere kao i pogledi na tekuće stanje, dešavanja i tendencije na strip scenama širom sveta. U završnom delu „Enter nous, inter view“ je 15 intervjua sa stvaraocima različitih profila koji, odgovarajući na zanimljiva, znalačka pitanja, otkrivaju mnoge svoje umetničke delime i tajne.
            Ono što posebno pleni pažnju i rađa poštovanje prema Stojanoviću jeste njegova široka obaveštenost o „predmetu“ analize odnosno vispreni zaključci te, ne manje važno, stilska raznolikost „ispisivanja“ tekstova što im daruje svežinu i zarazni polet (koji imaju samo istinski entuzijasti). Oduševljenje pojedinim autorima i njegovim delima - posebno Alanom Murom za koga nedvosmisleno tvrdi da je genije - koje Stojanović ne krije, tek je polazište na koje se nadovezuju napomene o scenama (američkoj ili evropskoj) kojima pripadaju, digresije o svekolikoj umetnosti, o svakovrsnim fenomenima (od uticaja pet američkih Jevreja na super heroje, preko izazova i čudesa prevođenja neprevodivog do gastarbajterima srpskog stripa) te o istorijskom trenutku u kome autori stvaraju odnosno o njihovom uticaju na potonje stvaraoce. Ništa manje važna nije činjenice da Stojanović kao jednako bitne i valjane tretira sve autore, i domaće (posebno su seriozni osvrti na Vladimira Krstića Lacija, Bojana M. Đukića) i svetske (klasike poput Valasa Vuda ili aktuelne stvaraoce kakvi su Gart Enis, Nil Gejmen, Frenk Miler, Tomaž Lavrič, Žodorovski), one koji su se već nametnuli i potvrdili i one koji izlaze na veliku strip scenu i od kojih se tek očekuje da „ispeku“ zanat. Na tom polju „Stripovanje“ može biti i te kako korisno početnicima ili onima koji tek planiraju da krenu u strip avanturu jer Stojanović podrobno opisuje mehanizme stvaranja i objavljivanja stripova dok u nekoliko intervjua upravo insistira na odgovorima u kojima autori opisuju svoje tehnike rada (posebno detaljni su Dražen Kovačević, Goran Sudžuka, Metju Holingsvort).
            Rečju, „Stripovanje“ je izuzetna knjiga potrebna svima koji žive sa 9. umetnošću bilo da je samo „troše“ i u njoj uživaju ili, pak, žele da se u njoj okušaju, bilo da se bave strip istoriografijom odnosno fenomenologijom. Svima njima će ponuđeni tekstovi - bogato ilustrovani Stojanovićevim crtežima ili crtežima-tablama autora o kojima Stojanović piše - ponuditi mnoštvo valjanih informacija i pouzdanih stavova. Konačno, ova knjiga ima i kvalitet koji pojedinačni tekstovi, razbacani po papirnim i internet stranicama nemaju, jer zbir svih segmenata gradi veliku, sjajnu sliku o bogatstvu (tematskom i značenjskom) stripa sa kojim smo iz XX zakoračili u XXI vek.
            („Dnevnik“, 2018.)



Strip „Saga“ je fenomen tekuće popularne kulture Zapadnog sveta. Reč je o jednom od od najpopularnijih i najnagrađivanijih serijala današnjica - ovo današnjica treba bukvalno shvatiti jer je strip startovao marta 2012. godine i još uvek traje (za sada u 51. poglavlju na više od 1000 stranica!). „Saga“ je u SAD osvojila nacionalne godišnje strukovne nagrade „Ajzner“ i „Harvi“ za strip serijal 2013, 2014. i 2015. godine kao i nagrade za najbolji scenario, najbolji crtež, najbolje kolorisanje, najbolje naslovne strane; „Saga“ je 2013. dobila i žanrovsku nagradu „Hugo“ za najbolju naučnofantastičnu priču. Scenarista Brajan K. Von (1976), „čuda od deteta“ američke strip scene, iza sebe, pre „Sage“, već ima uspešne serijale „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ a poznat je i kao scenarista tri sezone popularne TV serije „Izgubljeni“ („Lost“); „Saga“ je njegov ambiciozni izlet u svetove izvan korporacijskog stripa što bi trebalo da znači veću kreativnu slobodu odnosno manju vezanost za imperative „kurentnih-isplativih“ tema-sadržaja.
            Osnovni zaplet ove „priče u slikama“ (koja pred domaće čitaoce stiže zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“) prepoznatljiv je: uprkos zabranama porodice-okoline momak i devojka se zaljubljuju, stupaju u brak i rađaju čedo ljubavi. Tim postupkom par se zamera bukvalno svima i mora bekstvom da spasava sebe i bebu. U Vonovoj verzija stare matrice dve sukobljene porodice su rase sa planeta Pristanište i Venac, koje „od kako je sveta i veka“ međusobno ratuju širom svemira besomučno uništavajući planete i domoroce. Vojnik Marko sa Venca (sa ovnovskim rogovima i ušima iz rase koja praktikuje magiju) biva zarobljen a njegova se tamničarka, Alana sa Pristaništa (na leđima ima krila a njena rasa koristi tehnologiju), zaljubljuje u njega. Njihova devojčica Hejzel rađa se na planeti Rascep - scenom rođenja započinje „Saga“ - i ima karakteristike oba roditelja (zametke krila i roščiće). Begunci sa bebom i njenom dadiljom, duhom devojčice Izabele (koja je poginula u eksploziji mine koja joj je otkinula noge), beže u raketi-drvetu prema planeti Spokoj. Usput im se (nepozvani) pridružuju Markovi roditelji dok za njima žure tragači: unajmljeni plaćenik Volja, koga prati Lažimačka (koja zna kad neko laže), i, iz drugog tabora, Princ Robot IV (čije ljudsko telo krasi glava u obliku monitora). Drugi tom prati dogodovštine na putu do Spokoja, na kome živi pisac Osvald Hajst čija je knjiga „Noćni dim“ bila „inspiracija“ za rađanje zabranjene ljubavi a drugi je tumače kao skrivenu subverziju. Dok ne dostignu na cilj supružnike čeka usputna avantura - pokušaj da se pronađe izgubljena Izabela na planeti koja je jaje iz koga se rađa čudovište Vremežder pod čijim će se udarom naći i njihov progonitelj Volja odnosno Markova bivša verenica Gvendolina. Konačno, Princ Robot IV stiže do pisca Hajsta koji uopšte nema visoko mišljenje o svom delu „Noćni dim“ napisanom u vreme razvoda „samo zbog jedne stvari: brze isplate honorara“; Hajst cinično priznaje da nema nameru da posetioca ubeđuje kako nije genije, ponavljajući tako staru istinu da je literatura/umetnost i više i manje od namera autora i da ima sopstveni, nezavisni život.
            U poglavljima (7-12) koja čine ovaj tom, Von razvija i popunjava priču pa svaka epizoda sadrži dozu „flešbekova“ u kojima se odigravaju prošli događaji koji nisu do sada obrađeni. Žanrovski temelji serijala i nadalje su naučnofantastična „spejs opera“ obogaćena  prepoznatljivom ikonografijom epske fantastike. Svemirske „širine“ ispunjene egzotičnim planetama i svakovrsnim žiteljima pomešane su sa romansom i oštrim akcijama uz dobro doziranje tenzija i relaksirajućeg humora, bez sociološko-filozofskih izleta ili stilskih egzibicija što serijal čini izuzetno pitkim štivom. Crtež je jednostavan ali doteran, dinamičan, vešto izrežiran i komponovan u table. Adut „Sage“, koji joj daje prednost nad drugim delima tekuće produkcije je ton aktuelnog fenomena-žanra poznatog kao „young adult fiction“ (u našoj verziji pomenuti bi bili „stariji maloletnici - mlađi punoletnici“) koji je postao izuzetno popularan - u romanesknim i filmskim serijalima kakvi su „Hari Poter“ (započet kao tinejdžerska a okončan kao mladalačka priča), „Sumrak“, „Igre gladi“, „Lavirint“... Dela ovog usmerenja bave se dogodovštinama junaka koji su stariji od tinejdžera ali još nisu zakoračili u puno zrelost. Naravno, glavni konzumenti takvih sadržaja upravo su mladi u uzrastu koji imaju i junaci takvih dela.
            Rečju, „Saga“ se, u drugom tomu, potvrđuje kao precizno profilisan i realizovan strip jasnog utemeljenja u žanrovskim obrascima koji ima dovoljno potencijala da se razvija u atraktivan serijal.
            („Dnevnik“, 2018.)


Treći album petotomnog strip serijala „Granvil“ (u ovdašnjem izdanju agilnog „Darkwooda“, 2016; serijal je u svetu startovao 2009. a 2017. je objavljen peti, završni album) kome, kao bliža odrednica stoji „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“, nosi naslov „Crna ovca“. Ilustracija na koricama je krajnje adekvatna: namršteni Lebrok, u smokingu, sa crvenim reverima i belom leptir mašnom (kao galantni Džejms Bond), u desnici drži pištolj iz čije cevi se vije dim koji se spaja sa dimom iz revolvera koji drži zanosna jazavica koju, pak, Lebrok (kako to junaci i treba da čine) zaštitnički drži oko tananog struka. Sasvim adekvatna slika za kriminalistički stim-pank serijal u kome su, kao u basnama, glavni junaci životinje. Stim-pank je podžanr naučne fantastike, nastao (posle niza preteča) u drugoj polovini 1980-tih godina, koji meša atmosferu XIX veka (nominalno engleske viktorijanske epohe) sa tehnološkim racionalizmom (i sledstvenim doživljajem civilizacije) XX veka. Osnovna priča „Granvila“ dešava se u alternativnom svetu u kome je Britanija izgubila rat sa Napoleonom i, sa ostatkom Evrope, potpala pod francusku okupaciju a engleska kraljevska porodica je pogubljena (na francuskom „specijalitetu“ - giljotini). Centar čitavog sveta (ili makar Zapadne Evrope) je Granvil (Pariz). Posle gotovo dva veka ropstva, nakon kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nezavisnost kao Socijalistička Republika Britanija; moćna Francuska i dalje prezire Britaniju s kojom je povezuje most preko Lamanša. Naravno, kao i u našem „običnom“ svetu zločini, špijunske zavere i političke intrige-borbe za moć ne prestaju. U trećem albumu jazavac Lebrok i njegov pomoćnik, pacov Paci, vraćaju se, na poziv kolege, u Granvil koji je u socijalnim previranjima, da bi rešili bizarno ubistvo umetnika Gistava Gavranea u iznutra zaključanoj sobi (u krimiću postoji čitav podžanr dela koja se bave takvim ubistvima). Bizarno rešenje neće otkriti ubicu niti prekinuti niz zločina jer će i Ogist Gloden, naslednik Gistavovog nedovršenog posla (murala sa socijalnom tematikom), biti ubijen. Ipak, indicije vode Lebroka i njegovu ekipu do industrijalca, bogataša i moćnog mecene umetnosti Krestoa (on je žabac), koji potpomaže slikare Novog vala, ljute protivnike figurativnosti (dok u svom podzemnom Žapčevom zamku drži brojne naučnike i inženjere koji mu konstruišu borbene robote). Da zamešateljstvo bude još veće Lebrok sreće i svoju simpatiju iz prethodne posete Granilu, jazavicu Bili, glamuroznu prostitutku i slikarskog modela, odlučnu, nezavisnu ali ne i previše suptilnu damu. Njihova veza nikako da se ustali jer su međusobne razlike poprilične ali onda veliki prevrat koji na ulice izvodi ubilačke robote stavlja, u opštem metežu, na tešku probu sposobnosti svih junaka da prežive i spasu državnu upravu...
Scenarista i crtač „Granvila“ je Brajan Talbot (1952), iza koga stoji šaroliki opus u rasponu od andergraund stripova do onih o super junacima (crtao je „Sudiju Dreda“ i „Betmena“ kao i slavnog „Sendmena“) i koga smatraju pionirom britanskih grafičkih novela („Avanture Lutera Artrajta“, od 1978. do 1989); on lako i vešto zapliće alternativnoistorijsko klupko sa prepoznatljivom stim-pank ikonografijom  (vozila, mašine i roboti na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, art deko detalji), obogaćenu junacima-životinjama  i ljudima zvanim „testoliki“ (smatranim za jedino prezira dostojna nakaradna stvorenja najniža na društvenoj lestvici - sluge za prljave poslove) koji u ovoj priči protestvuju tražeći građanska prava. Priča se ne iscrpljuje u istrazi bizarnih zločina već odlazi i korak „iza scene“ dajući širu društveno-političku sliku (kojoj se, uz malo truda, može naći „parnjak“ u našoj stvarnosti). Mada u podnaslovu albuma stoji „Maštarija“ definitivno nije reč o pukoj akcionoj razbibrizi za jednokratnu upotrebu već o ambicioznijem i serioznijem (poučnom) sadržaju - upravo kako se to i radi u basnama.
            Rečju, serijal „Granvil“ i njegova epizoda „Crna ovca“ vanredno su dopadljive avanture razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli, napeti i zanimljivi,  sa nizom  citata i aluzija iz „ljudske“ nam istorije i kulture te sa humornom pasažima (koji umeju da skliznu u cinizan). Zahvaljujući visprenom autoru ova varljivo „laka priča“ sa poukama, kao i u prethodnim albumima, valjano je realizovana tako da se u potpunosti iskazuje njen značajni umetnički kvalitet i potencijal.
            („Dnevnik“, 2018.)



          
            Од и до девета је песничка књига сигналистичког песника Илије Бакића. Неколике од њих доносиле су визуелну поезију. Једна, она која је претходила овој – Филмови (2008), била је леп песнички пројекат који, на жалост, на себе није привукао онолико пажње колико је било потребно и заслужено. Од и до је педесет и девета књига библиотеке „Сигнал“ која нам многобројним издањима последњих година доказује да и после пола века трајања сигнализам није умро и потврђује како се то несумњиво неће догодити скоро.
            Од и до је књига-омаж Стефану Малармеу, најмодернијем и најавангарднијем његовом остварењу заправо – Бачене коцке.[1] Међу првима, ако не први, којем је Маларме најпре прочитао, па онда показао своје дело био је Пол Валери. Ево његове импресије: „Био је то шумор, умиљавање, олуја за очи, читава једна духовна бура продужена са странице на страницу до крајности мисли, до тачке једног неисказивог прекида: овде се дешавала чаролија; овде, на самој хартији, бескрајно чисто треперило је ни сам не знам какво искрење последњих сазвежђа у истој међусвесној празнини у којој је, као нека материја нове врсте, раздељене у гомиле, у низове, у системе, постојала Реч!“[2] Поема је штампана са девет различитих врста штампаних слова. Разликује се од визуелних песама, не само по томе што нема слика, већ и по томе што у њој једнако као речи „говоре“ и белине, не-речи. Када је у Француској почео да се јавља слободни стих, Маларме је понудио поему која је лирски „дисала“, била слика сама распоредом речи у њој и њиховом величином, нешто што је требало вероватно да буде део Књиге о којој је Маларме током свог живота сањао. Њоме се он упутио ка ћутању, различитом од, апсолутног, Рембоовог које је подразумевало незацељиви раскид са поезијом. Трећи пут, Верленов, била је музикализација лирике.
            Бакићева књига је дводелна: „До и од (Маларме)“ и „Забацивање (ока) коцке“. И у првом и другом делу песник се поиграва белинама. Притом је други део сасвим малармеовски, структурални ехо Бачених коцки. 
            „Од и до (Маларме)“ може се ишчитавати на два начина: вертикално и хоризонтално. Први се добија када се први „ред“ сваког стиха чита тако што се занемарује његов други „ред“, а други ако се први ред продужује тако што се и други ишчитава. Читамо ли само други[3] „ред“ стихова вертикално, добијамо „изломљену“ песму, више налик на ток свести него на лирску целину. Бакић је потпуно елиминисао интерпункцијске знакове и велика слова. Наум му је био да што је могуће више „отежа“ саму песму, учини је максимално херметичном и подложном различитим тумачењима. Читалац је  у њу укључен као нужни сарадник, онај ко је својим читањем за себе пише. Сва лирска средства којима се Маларме служио како би постигао апсолутну херметичност своје поезије, у појачаној мери користи и Илија Бакић. То је, на пример, метафоризација синтагми: прсти улица (стр. 7), језици калдрме (7), тело речи (13), младе речи (14), папирни небосклон (13, 17), бледи небосклон (16, 36), суви мирис (20), голог папира (32). Прибегава и (потенцијалним) неологизмима: сведневица (20), послика (27). Најфреквентније речи овог дела књиге су именица небосклон и глагол трнути. Друштво им праве и уста, зуб, очи, рана, опна, реч, огледало. Тело се синегдошки комада. Сам Маларме, „јунак“ поеме, постаје зуб (без)болан (7), верглаш (7), на рамену му чучи... фаун (7). Он  расеца опну речи / разгледа њену утробу (12). Истовремено је и тада и сада, тадасада, односно садатада. Пред гробом је. Стоји на обали. Креатор (14) је. Она коцка коју је бацио у својој поеми у овој песми се замагљује / „тумачи“ јер је истовремено и коцка и кост. Глаголи су експресивни, ометафоричени сасвим: звоне прозори / и врата / дрхте димови / шкрипи камен (7), лупа и гризе око / и унутар себе (9), шупље кости пиште (39). Оксиморон је надвладао остале стилске фигуре: он ништа не чује / јер жмури (7), на ниском небосклону / плутају јата жутих пирамида (8), усхићен / јеца немушто (29). Бакић је помало, несумњиво метафорички поново, раскрилио и своју поетику:   нема / речи за сва пространства / и заумља (9), мастилом испира рањава уста (18), чини му се да све речи је пробао чак / и оне нове (38), ни / у ћутању нема тишине јер / пупе гласови сред удаха / а издах разгони их бремените / у мучнини собе / исечене решеткама / блиставе / разграђене прашине / речи / трудне порађају се (38–39), заумна / сиктања / палацавих језика (39).
            „До и од (Маларме“) било је припрема / увод за, овај пут до сржи малармеовско, „Забацивање (ока) коцке“. Већ наслов те поеме је суштински амбивалентан. Можемо говорити о оку које је коцка, замена за њу, њен signum, али и о оку саме коцке, прогледалој коцки. Распоред стихова у поеми сасвим је налик на онај који смо имали у најсложенијем Малармеовом песничком остварењу које је до дана данашњег остало једна од најхерметичнијих творевина са којом се, када је о књижевности реч, уопште можемо сусрести.
Упоредимо ли две поеме које чине Бакићеву збирку, поред белина које су њене саставнице, изостављене интерпункције и елиминације великих слова које су им заједничке, друга доноси заокружене / ограђене песничке целине, линије, тачкасте линије, болдиране издвојене тачке, рефренске стихове који се у надовезујућа еха преобраћају, речи и стихове исписане искључиво великим словима (велика слова тако губе оно што их унутар правописно ваљано исписаног текста великим словима чини), зацрњена места, повремени курзив, заграђена слова унутар појединих речи... Имамо једно велико о (нулу) бело, које је окружило веће бело (нула) – црна. Бело у срцу црног могло би бити и јаје. Сама „слика“ је положена, као да су о (нуле) прилегле. Читава поема је заправо особена клацкалица речи и стихова исписаних искључиво малим и оних исписаних искључиво великим словима. Поред типографског рељефа који се тако оцртава, постоји и семантичка клацкалица коју треба „умирити“ и протумачити. „Активирани“ су нарочито предлози и они су се сасвим прикључили, по фреквенцији и наглашеном значењу, именицама, глаголима и придевима.
Веома учестао у поеми је глагол вавољити. Ту су и два (потенцијална) неологизма: просторвреме (47) и свесмерно (47). Памтимо синтагме:  црног сунца (42) и димних очију (43). Први је оксиморон, као и следећи примери: кожа затвара уста (42), ГЛАСОВИ / већи су од / ТЕЛА (43), ГРИЗЕ СВОЈ (БЕЗ)РЕП (44). Издвајамо три песничке слике: стрела боја СЛАНИХ праволинијски(х) (46), НЕПОСТОЈАНОСТ САМОГЛАСНИКА / ГЛАСНИКА НЕ   ПОСТОЈАЊА (47), левој руци таме (50). Ево и поетичких стихова:       пребирам комаде стврднутог / песка / речи (43), на ЛОМАЧИ својих СПИСА / маларме / у КОШТАНОЈ ЧАШИ ЗГЛОБА ДЕСНИЦЕ / растапа / прах /ЉУСКИ САМОГЛАСНИКА / ГЛАСОВА / И њихових одзива у СЛОВИМА (51).
Нова Бакићева књига није само омаж великом Малармеу и његовом најсложенијем делу које спада у сам врх светске поезије уопште. Она је значајно остварење које је попунило једну до сада празну коцкицу у нашем лирском Мендељејевом систему. Заслужује да му се враћамо често и ишчита(ва)мо га пажљиво. Наши неоавангардисти не престају да нас изненађују. И наши читаоци треба њих да изненаде тако што ће их читати.
             


[1] Треба погледати коментар који је уз превод Малармеове поеме написао Јосип Томић у Стефан Маларме, Бацање коцки никад неће укинути случај, превод Звонимир Мркоњић, Студентски центар свеучилишта у Загребу, 1976, стр. 13–27.
[2] Стефан Маларме, Поезија, превод Коља Мићевић, Нолит, Београд, 1985, стр. 345.
[3] У појединим стиховима „песме“ понекад се налази и међуред.



Za redovne strip čitaoce „Vertigo“ je ime za američke visoko kvalitetne stripove. Iako je faktički deo „DC“ giganta koji je poznat pre svega po svojoj ergeli super-heroja na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom, „Vertigo“ prvenstveno objavljuje dela namenjena odraslijoj i zahtevnijoj publici. Stoga se mesečnim sveskama ili knjigama sa ovim zaštitnim znakom pristupa sa posebnom pažnjom koja, najčešće, biva adekvatno nagrađena. Serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere u potpunosti potvrđuje rečeno. Od 2007. kada se pojavio do 2012.g. kada je okončan, nakon 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), serijal je privlačio veliku pažnju čitalaca i kritike (i pohvalne i negativne). Sama postavka priče je provokativna jer se dešava u jednom od indijanskih rezervata koji su autonomna geta (čitaj, koncentracioni logori) za ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (čitaj, izvršili genocid) u ime civilizacije (čitaj otimanja resursa). Potomci nekadašnjih gospodara prerija, šuma i planina „humano“ su  saterani u rezervate gde, sistemski marginalizovani, žive od bonova za hranu i kriminala. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su svakodnevne pojave kontrolisane, barem formalno, od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj muci, grbači i neznanju. Mlade generacije, dok još ima bunta u njima, pokušavaju da nešto promene (makar i nasilno); kasnije, kako im snaga kopni a telo se privikava na alkohol i droge oni tonu u bezvoljnost postajući nema (ugojena) masa kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rečju, rezervati, u ovom slučaju Oglala Sijuksa pod  nazivom „Prerijska ruža“ u južnoj Dakoti „gde je veliki narod Sijuksa došao da umre“ oličenje su bezmernog ljudskog jada, bede i zla, skup poniženih i uvređenih. Niko od mnoštva živopisnih strip likova nije ni potpuno dobar ni potpuno loš jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje: Dešajel Zli Konj, agresivni momak koji se vraća u rezervat da postane potrčko-policajac sin je buntovne majke Đine, Crvena Vrana, poglavica, buntovnik u mladosti a sada političar i biznismen diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i želi da otvori veliki kasino koji će svojom zaradom, kako tvrdi, poboljšati život u rezervatu, njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio...
„Skalpirani“ su krimi priča (sa „aromom“ vesterna) u kojoj ne postoji razlika između Dobra i Zla jer se „dobri momci“ od loših razlikuju samo po policijskim značkama ali je zato jasna podela na Indijance i belce (i na njoj otvoreno rasistički insistiraju i belci i Indijanci). To je, barem u prvoj od ukupno pet knjiga „de luks izdanja“ („Darkwood“, 2017), povest o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala, kojoj egzotičnost mesta dešavanja daje dodatnu atraktivnost i pojačanu socijalnu notu. „Indijansko pitanje“ bilo je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče predrasude o „lošim Indijancima“ što je, navodno, politički nekorektno. Ovakvo „čistunstvo“ ipak je preterano kao i optužbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. Nije sporno da žanrovska dela barataju određenom ikonografijom (što čine manje ili više vešto) i po tim karakteristikama bivaju prepoznata i čitana u određenom ključu. „Skalpirani“ nisu izuzetak po tom pitanju ali jesu po pripovedačko-scenarističkoj veštini i strategijama. Radnja se naizmenično dešava u sadašnjosti i prošlosti i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava neke tajne ali daje i uporedni uvid u razvoje ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče: trošenje i propast mladalačkih ideja i zanosa čime se, pak, oštro potcrtava i bezizlaznost situacije u kojoj junaci opstaju.
Koliko god da je Aron uspešan scenarista R. M. Gera je još bolji crtač. Njegov prljavi grafizam briljira a bravurozne kjaroskuro slike montirane su u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Posmatračevo oko mahinalno se vraća na viđeno jer gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Ukidanjem margina (posle par epizoda) čitava površina stranice postaje poprište crtačkog umeća pa slike urastaju jedna u drugu tvoreći monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem.
Rečju, „Skalpirani“ su vanredno zanimljiv strip serijal kome treba pokloniti punu pažnju. Nakon iščitavanja prvog toma svakako sledi željno iščekivanje sledećih.
(„Dnevnik“, 2018.)

Aleks Rejmond (1900-1956) započeo je strip karijeru sa čak dva serijala: „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g; već 22. januara krenule su avanture i „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta (zbog Rejmondove prezauzetosti, ovaj junak je sledeće godine predat drugim autorima). Rejmond je crtao „Flaša“ i „Džima“ u nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata, u koloru, najpre tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod; kasnije se broj kaiševa menjao (na štetu „Džima“) dok se nije ustalio na jedan kaiš „Džima“ i dva kaiša „Flaša“. Avanture plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova bile su „adut“ za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (još uvek nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih i montažerskih sposobnosti intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu. Izgled originalnih stranica zadržan je u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početaka do 1944.g. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta (po povratku u civilstvo nije mogao da se vrati ovim stripovima jer je izdavač u međuvremenu za njih angažovao druge autore).
Peti tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 12.1.1941. do 8.11.1942.g. Najvažniji događaj u ovim stripovima desio se najpre van njih: II svetski rat zahuktao se i više nije bio daleko od SAD. Politika izolacionizma zamenjena je aktivnim pomaganjem saveznika a posle napada na Perl Harbor 7.12.1941.g. i objavama rata Nemačkoj, Japanu i njihovim saveznicima. Strip junaci (kako oni obični tako i oni sa super moćima) ovu promenu dočekali su potpuno spremni jer su već od 1940. vodili rat protiv raznih militantnih diktatora i njihovih vojnih avantura (moglo bi se reči da je strip “pripremao” javno mnjenje za ulazak u rat). Džim iz džungle iliti Džim Bredli, pustolov sa izrazito kolonijalističkim šmekom, postao je tako ponosni patriota koji izgovara zapaljive rečenice o slobodi i spremno prihvata tajne zadatke svoje vlade da spreči sabotaže na Panamskom kanalu. Sledeća misija ga vodi na tajanstveno ostrvo oko koga su primećene neprijateljske podmornice. Džim otkriva da se ispod ostrva krije luka za podmornice koje uništavaju američke konvoje za snabdevanje saveznika. Uz pomoć vernog Kolua, ponovo pronađene crnke Lil i plavokose Kiti (koja više smeta) Džim osujećuje podle planove. Potom će i sam doživeti torpedovanje od strane neprijateljskih podmornica ali i pomoći da se one eliminišu. Kruna njegovog angažovanja je oblačenje uniforme i dobijanje čina kapetana - to se dešava 8.3.1942.g. dakle kada je Amerika zvanično ušla u rat. Džim odlazi na Daleki istok i komanduje jedinicom koja se gerilski bori protiv Japanaca. Tako “Džim iz džungle” od avanturističkog postaje ratni strip sa jakim patriotskim nabojem.
U sasvim drugom svetu (a, ipak, na istoj novinskoj stranici) Flaš Gordon će, posle punih 7 godina borbe, hiljada opasnosti i nekoliko svojih (lažnih) smrti, konačno, 18.5.1941.g. uspeti da zbaci Minga Nemilosrdnog na trona planete Mong! Istini za volju Ming će biti drogiran a ne potučen na bojnom polju ali - pobedi se u zube ne gleda (mada je ovo vrlo zanimljivo izigravanje ustaljenih strip formi). Uspostavlja se legitimna vlada koja kreće da oporavlja planetu; to, međutim, neće proći bez trzavica jer Ming se ne miri sa porazom sve dok ne pogine. Flaš, tada, proklamuje: “Ovo je sada Republika Mongo, zasnovana na principima slobode i pravde za sve!” Koliko je ovakav rasplet na Mongu uzrokovan dešavanjima na Zemlji nije lako odrediti mada se može spekulisati kako je pad tiranije zbrzan (i zato nedovoljno impresivan). Na ovaj zaključak navodi i nastavak avantura: Zarkov hvata talase sa Zemlje i saznaje da je na pomolu svetski rat pa Flaš odlučuje da se vrate kući ali i da ponesu svakovrsna moćna oružja. Na žalost raketa pada u zemaljsko more a zapovednik američkog broda koji spasava svemirske putnike ne veruje u njihovu priču misleći da su u službi neprijatelja po imenu (ni manje ni više nego) “Crveni mač” . Ipak, on ih revnosno šalje u Vašington samo što brodolomnici tamo ne stižu jer bivaju oteti od neprijateljskih špijuna! Čak i kad uspeju da se oslobode, odu do vlasti SAD i dobiju mogućnost da dokažu svoje navode tako što će izgraditi raketu Flaš, Dejl i Zarkov nisu sigurni. Kad na probnom letu otkriju veliku flotu “Crvenog mača” i zametnu bitku - osujetiće ih špijun! Očito je da se neprijatelj infiltrirao u sve pore američkog društva i vojske (kako su na to upozoravali propagandni plakati 1941.g.). Flaš će, naravno, nadmudriti neprijatelja i pobediti zasluživši time čin pukovnika! Na žalost, za osiguranje trajne nadmoći potrebno je mnogo radijuma a da bi se on nabavio postoji samo jedno rešenje: povratak na planetu Mong. Rečeno - učinjeno (na radost malih čitalaca koju su “obične” ratne avanture već imali u gornjem kaišu na istoj stranici novina). Flaš, Zarkov i Dejl odleću na Mong i Flaš “slupa” još jedan svemirski brod koji pada na neistraženi, divlji kontinent Tropiku. I, sve se vraća na staro: na egzotične predele i čudne životinje, prelepu kraljicu Deziru kojoj Flaš zapada za oko, opasnog princa voljnog da otme tron zbog čega zatvara kraljicu i zemljane, bekstvo, poteru, borbe, nadmudrivanje, Dejlinu ljubomoru…
Posle više od 70 godina Džimove i Flašove dogodovštine i dalje mogu biti zabavne, uz dodatni začin istorijskog konteksta. Znatiželjni će čitalac, pored uživanja u avanturama i elegantnim crtežima, moći da analizira manje ili više suptilne modalitete korišćenja stripa u propagandne svrhe - a potom da ta saznanja primenjuje i na tekuću praksu savremenih zabavnih formi.
(„Dnevnik“, 2018.)

Kako sam postao... Ilija Bakić


Svi znamo da Ilija Bakić voli da piše i da rado, znalački i iscrpno, piše o drugima. Svaki njegov tekst mala je riznica značajnih podataka, iz svakog možete nešto novo da saznate, otkrijete, naučite. Ali, da piše o sebi... Eto bisera! Eto veselja! Zaviriti najzad malo i u svet, i to privatan, Ilije Bakića – kakva poslastica! Saznati šta je voleo, šta ga je privlačilo, na kakvoj je muzici, filmovima, knjigama odrastao... Kakav neverovatan poklon! Zato, častite sebe danas: skuvajte kafu, odvrnite omiljenu radio stanicu do daske, zavalite se u fotelju i bacite se na čitanje! Jer, uz Bakića ni jedno popodne ne može da bude dosadno!

Bendovi, muzičari i albumi 

Muziku sam „otkrio“ posle stripova i knjiga. Među prvim LP pločama koje sam kupio bili su „Beatles“, „Eagles“ i (na zgražavanje drugova iz razreda) večiti J. S. Bah (Tokata i fuga). Redovno sam slušao „Diskomer“ Slobe Konjovića na „Studiju B“; na istom radiju otkrio sam  žestoko bučni subverzivni pank (koji su moji školski drugovi, listom „hipici“, prezirali). Pratio sam „džez rok“ („Weather Report“, Stanley Clarkea, Jaco Pastorijusa, Peta Methenyja) i početke rok elektronike (drugačije od „Kiseonika“ Jean Michel Jarrea) od John Foxxa i Gary Numana do talasa „elektronskih dvojaca“ - „Soft Cell“, „DAF“, „Kas prodact“, „OMD“, „Euritmics“, „Visage“, „Yazoo“... Na Radio Novom Sadu išle su početkom 1980-tih emisije „Novi vidici“ i „JU rok scena“ za „muzički novoorijentisane“ (uređivao Dragan Gojković) koje su otkrile Rexa Ilusiivog i domaći „novi talas“ odnosno bendove kakvi su „Bauhaus“, „African Head Charge“ (i ostali puleni etikete „One U Sound“), „Cabaret Voltaire“, „Flying lizards“, „Ipoo Do“, „This Heat“, „Gang of four“ i „soleri“ Bill Laswell, Tomas Leer, Jah Wobble... Moju pažnju su držali i nemački elektroničari (npr „Tangerine dream“), „kraut rok“ ali i kasniji „industrijalci“ („Einsturzende Neubauten“). U predponoćnom programu „Bluz sat“ („Studio B“) upoznao sam bluz koji i danas slušam (naročito međuratni akustični bluz - Big Joe Williams, Lightnin Hopkins, rani Hooker... - a posebno tzv „terenske snimke“, pominjem najvećeg Eddie „One string“ Jonesa). Uporedo sa ovim je stigao „novi romantizam“ i grupa „Japan“ iz koje su izašli David Sylvian, Mik Karn, Steve Jansen svako sa svojom izuzetnom muzikom. Posebna kategorija je genijalni Brian Eno, otac ambijentalne muzike koga sam otkrio na veličanstvenom albumu „Moj život u žbunju duhova“ (sa Davidom Byrnom); tu su njegove muzike za aerodrom i liftove, četvrtak popodne... Za njim stiže i Harold Budd, a u „komšiluku“ su Miles Davis, Mingus, Grant Green, Corea, Hancock (sjajan je njihov zajednički dvostruki LP „An evening whith HH i CC“), Kit Jarrettovi kelnski koncerti... i tako do Erika Truffaza i Gotam projecta. Slučaj za sebe su Holger Czukay (posle grupe „Can“) i Tom Waits. Slušam i ekstravagantnog Alva Notoa, njegove samostalne radove ali i saradnju sa Ryuichi Sakamotom.
Svakako moram da pomenem Nicholasa Lensa i njegov sjajan „Flamma Flamma - The Fire Requiem“.
Volim „world music“ posebno Ali Farka Toura, Toamano Diabata, Baubakar Traorea, hor kozaka „Bratina“, Svetlanu Stević, Astora Piazzola...
Naravno, uživam u slušanju „umetničke muzike“ posebno barokne. 

Reditelji i filmovi 

Osnovni „izvori“ upoznavanja sa filmskom umetnošću u mojim „mladim godinama“ bili televizija i dva vršačka bioskopa („Gradski“ i „Radnički“ koji su menjali repertoar dva puta nedeljno). Televizija (Prvi i Drugi program) je imala sjajne cikluse u kojima su predstavljani opusi velikih režisera (Hičkok, Bergman, Kurosava, Bunjuel, Kjubrik, Ejzenštajn, Tati, Pazolini...), kinematografija (Sovjetska, Francuska, Španska...) ili pokreti (italijanski neorealizam i „špageti vestern“, francuski ili kubanski posleratni film). Pokušavao sam sve da ih pratim i tako otkrivao velike klasične filmove koje, do otvaranja dveri interneta, više nisam ponovo mogao da vidim; takvi su filmovi Paradžanova ili Karela Zemana - koga je na televiziji predstavio legendarni Ranko Munitić. U bioskopima sam gledao ono što su tamošnji direktori procenjivali da će publika gledati; jedini izuzetak su bili programi filmova sa FEST-a koji su obilazili Jugoslaviju. Po odlasku na studije vrlo revnosno sam posećivao Kinoteku i išao na FEST. Posle su došle video kasete (jer u Vršcu više nije bilo bioskopa) pa kompjuterski diskovi pa internet i svet filma je, konačno, postao otvoren za namernike.
Pre desetak godina objavio sam knjigu poezije naslova „Filmovi“ u kojoj su pesme inspirisane nekim od filmovima koji su me zaintrigirali. Evo spiska tih filmova: „Rubljov“ (1966), „Solaris“ (1972), „Ogledalo“ (1975), „Stalker“ (1979), „Nostalgija“ (1983) i „Žrtvovanje“ (1986) Andreja Tarkovskog, „Agire, gnev božiji“ (1972) i „Tajna Kaspara Hauzera“ (1974) Vernera Hercoga, „Orlando“ (1981) Ulrika Otingera, „Alisa u gradovima“ (1974) Vim Vendersa, „Nemačka u jesen“ (1978) Rajnera Vernera Fasbindera, „Pisma mrtvog čoveka“ (1986) i „Posetilac muzeja“ (1989) Konstantina Lopušanskog, „Crni Mesec“ (1975) Luja Mala, „Edvard II“ (1991) Dereka Džermana, „Rašomon“ (1950) i „Snovi“ (1990) Akira Kurosave, „Francuska veza“ (1971) Vilijama Fridkina, „Poslednji juriš s mačetama“ kubanski, „Andaluzijski pas“ (1928) Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija, „Sladak život“ (1960) i „Satirikon“ (1969) Federika Felinija, „Evropa“ (1991) Larsa fon Trira, „Boja nara“ (1971) Sergeja Paradžanova, „Balada o Narajami“ (1983) Šoeija Imamure, „Divlja horda“ (1969) Sema Pekinpoa, „Čovek slon“ (1980) Dejvida Linča, „Apokalipsa sada“ (1979) Francisa Forda Kopole, „Duboko plavo“ (1999) Reni Harlina, „Veliki talas“ (1977) Pitera Vira, „Drvo za klompe“ (1978) Ermano Olmija, „Dekameron“ (1971) Pjera Paola Pazolinija, „Za šaku dolara“ (1964) i „Dobar, loš, zao“ (1966) Serđa Leonea, „Dvoboj do istrebljenja“ (1977) Ridleja Skota, „Podmornica“ (1981) Volfganga Petersena, „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“ (1989) Pitera Grinveja i „Kičma“ (1975) Vlatka Gilića.
Naravno, spisak nije konačan - trebalo bi dodati filmove Žaka Tatija (u svim inkarnacijama - smotanog poštara, gospodina Iloa, gospodina u kišnom mantilu), Kalatozova, Kaurismakija, Kim Ki Duka i... spisak, u stvari, i nema kraja.

Stripovi 

Kako to kažu „Kad sam ja bio mali...“ postojalo je mnoštvo slikovnica sa velikim ilustracijama i malo teksta i ja sam ih obožavao - jednom bih gledao slike, drugi put čitao, treći put malo ovog - malo onog. Zato su strip i književnost za meni već tada bili ravnopravni. Tek su „harange“ protiv šunda i porezi na stripove iz 1970-tih signalizirali da oni nisu poželjni. Ali do tada je u „Veseloj svesci“, koju smo dobijali u prvim razredima, bilo stripova (u stvari su to bile povezane šaljive ilustracije). U „Kekecu“ sam, od 4. razreda, mogao da čitam „prave“ stripove: „Princa Valijanta“, „Bluberija“, „Taličnog Toma“, „Štrumpfove“ - sve u boji; pamtim da je epizoda „Blejka i Mortimera“ naprasno prekinuta što je bio pravi šok (tek pre par godina sam je našao na internetu). „Dečije novine“ su imale domaće heroje „Mirka i Slavka“, „Bendžo Kostu“, „Pastira Hotku i njegovu motku“. U tzv „đačkoj zadruzi“ mogli smo pored školskog pribora da kupimo i sveske edicije „Nikad robom“ a bio sam pretplaćen i na „Nikad robom Crtanu školu“ - sve je to tretirano kao pomoćno nastavno sredstvo iz istorije. Pored ove „školske doze stripa“ dečaci iz kraja su kupovali razmenjivali „Mikijev almanah“, „Panoramu“, „Zenit“ (gde je Derdevil bio Nebojša), „Lale“, „Plavi vjesnik“ (sa Den Derijem), vestern „Crtane romane“ (gde je Talični Tom bio Srećko Munja) a zadesio bi se i poneki predratni strip, poneki Andrija Maurović. Hit su, naravno, bili „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“ - čitali su se svi brojevi a moj heroj je bio „Teks Viler“ posebno ako ga je crtao Tici (ili Tiči). U ovoj ediciji su kasnije izlazili i moji favoriti - „Priče sa Divljeg zapada“ i grafički izuzetni „Met Meriot“. Čitao sam i „Super strip“ sa Čeličom pandžom, Paukom, Dijabolikom, Uranelom, narednikom Ajronsajdom i, konačno, Alanom Fordom. Kao kuriozum pominjem i nekoliko svezaka foto-stripova. „Stripoteka“ je bila na „ceni“ zbog mnoštva već proverenih stripova „Asteriks“, „Lik Orijenta“, „Modesti Blejz“,„Komanča“, „Storm“, „Najamnik“... „Politikin zabavnik“ je prvo donosio stripove u boji i nastavcima - Flaša Gordona, Džonija Hazarda, „Krcka“, koloristički fascinantnu „Nulu X“, „Tungu“, „Dikana“ - a kasnije i u sredini izdvojene stripove - „Fantoma“, „Mandraka“, „Ripa Kirbija“, „Deltu 99“, „Pitona“, „Čarobni mitraljez“, kratke priče Dina Batalje i Topija... Časopis „Denis“ sam voleo zbog prve epizode „Jugurte“ koju je crtao Herman. „TV zabavnik“ je pored ostalih imao strip „Zvezdane staze“ i „Džonija Fokusa“. Favoriti „Zov stripa“ su mi bili Jakovitijevi „Koko Bil“ i „Tom Njuškalo“. Retke su bile edicije u boji; pamtim „Karavan ekstra“ (sa „Dalekom planetom“) i „Cak ekstra“ (sa „Bernardom Prinsom“ i „Likom Orijentom“). Kasnije je stigla druga inkarnacija „Strip arta“ sa kolornim „Džeremajom“ i „Tornjevima Boa Morija“, stripovima dvojice Breća, ocem Albertom („Mort Cinder“) i sinom Enrikeom („Alvar Major“) te kratkim epizodama Korto Maltezea. Još kasnije su stigli Mebijusovi albumi sa avanturama Džonija Difula, uzdizanje i propast jugoslovenskog stripa, srpski andergraund strip, novi milenijum i internet i sve više i više dostupnih stripova...

Pisci i knjige 

Posle slikovnica pamtim lektiru sa poezijom i predstavom „Kapetan Džon Piplfoks“ Duška Radovića, „Sudbinu jednog Čarlija“ Aleksandra Popovića. U četvrtom razredu je na red došao „Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina na koji se „nadovezao“ Žila Verna i naučnofantastične priče u „Politikinom zabavniku“, „Kosmoplovu“ i „Galaksiji“ - i eto ljubavi za ceo život. Vrlo brzo sam pročitao sve naučnofantastične knjige u školskoj biblioteci - Klarka, Asimova, H. Dž. Velsa, brojne ruske autore; uporedo sam čitao istorijske romane S. Nastasijevića, knjige iz serije „Legende o junacima“, Dimu, Dikensa... Pored ovog štiva redovno sam pratio romane iz stare i nove serije „X-100“ gde su se, verovali ili ne, pored pravih šund romana mogli naći i romani Džeka Londona i „tvrdog“ R. Čendlera kao i priče Čestertona i H.Dž. Velsa; krimi lektiru su dopunjavale roto edicije „300 čuda-plavi dodatak“, „Duga-zeleni dodatak“, „Trag“ i knjige „Zelene biblioteke“, sarajevske „Džepne knjige - cvrčak“ (sa mnogo romana domaćeg krimi pisca Milana Nikolića) te probrani romani u ediciji „Krimbis“. Pojava almanaha „Andromeda“, časopisa „Sirius“ i obnavljanje biblioteke „Kentaur“ (i dela Simaka, Orvela, Zamjatina, Vonegata, Dika, Dilejnija, Lema, Pola, Diša, Legvinove...) „zacementirali“ su vezanost za naučnu fantastiku početkom 1980-tih dodatno „armiranu“ almanasima „Monolit“ i edicijom „Znak Sagite“ (na čelu sa Zelaznijem) u izdanju Bobana Kneževića koji su doneli prevode dela „novog talasa“ koji je naučnu fantastiku izveo iz getoizovanog „zlatnog doba“. Posle obavezne osnovno i srednje školske lektire, uz klasike Tolstoja, Dostojevskog ili Čehova, na red su došli „Proces“ Kafke, „Stranac“ Kamija, „Zlatno tele“ Iljfa i Petrova (što sam dopunio njihovim romanom „12 stolica“). Polovinom 1970-tih „dokopao“ sam se taze objavljenih Markesovih „Sto godina samoće“ i „Pukovniku nema ko da piše“ (objavljenog u nastavima u „NIN“-u) koji su otvorili dveri latinoameričke literarne magije sa velikanima kakvi su Karpenitjer, Oneti, Fuentes, Donoso, Puig, Ljosa, Kortasar, Rulfo, Sabato, Skorsa („Zvona za Rankas“), Otero Silva („Lope Agire, princ slobode“). Fascinaciju latino književnošću „overila“ je pojava šestotomnih dela genijalnog Horhe Luisa Borhesa (prva Borhesova priča koju sam pročitao, „Smrt i busola“, objavljena je u nekoj roto svesci krimi priča). Na početku studija, u jednom broju „Vidika“, otkrio sam poeziju nemačkog „Novog subjektivizma“, intrigantnu mešavinu socijalno angažovane poezije i bitničkih iskustava. Dalje traganje za pesničkom avangardom vodilo me je do Dadaizma, Nadrealizma, Oberiuta i Zenitizma pa do Signalizma, neoavangardnog pokreta Miroljuba Todorovića ali i do Malarmeovog „Bacanja kocke“. Polovinom 1980-tih zahvaljujući „Siriusu“ i časopisu „Alef“ kao i privatnim izdavačima „u realnom vremenu“ sam pratio obznanu „kiber pank“ pokreta koji je promenio lice i domašaje naučne fantastike. Nekako van ovih pravaca stoje otkrića dela kakva su „Nasuprot“ Uismansa, Lotreamonova „Maldororova pevanja“, Džojsovog „Uliksa“, „Rukopisa pronađenog u Saragosi“ Potockog, buntovnog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ Hjuberta Selbija, „Moloa“ Beketa, „Vrata raja“ Andžejevskog. Željno očekujem kompletan prevod Džojsovog „Fineganovog bdenja“ ili „Finegana buđenje“ i radujem se otkriću novih, neslućenih bisera pisane reči.

Događaji 

Barem u mojih prvih 20-tak godina:
Crtani film u 19,15 na Prvom programu televizije - druženje sa mnoštvom otkačenih prijatelja od Pere Detlića, Rza Brzotrza, Duška Dugouška, Sofornija, Gusara Sema, mačka Džinksa, Toma i Džerija, Becine porodice do Pink Pantera, Magile Gorile i Eustahija Brzića.
TV serije „Na slovo na slovo“, „Poletarac“, „Opstanak“, „Kocka, kocka, kockica“, „Neven“...
Pozorišna predstava „Čaruga“ zagrebačkog „Teatra u gostima“ sa bravuroznim ekipom na čelu Reljom Bašićem - grčeviti smeh do suza u vršačkom pozorištu. 
Izložba crteža i akvarela Vilijama Tarnera u beogradskom Narodnom muzeju 1978. ili 1979. godine - najpre sam bio zatečen saznanjem da su „podloge“ mnogih Tarnerovih akvarela bile skice olovkom (što mi je delovalo „namešteno“) a onda sam otkrio tri akvarela oblačnog  neba koji oduzimaju dah a sve je dočarano samo sa par slobodnih pokreta. Konačno, na rubu jednog akvarela ugledao sam bled ali jasan otisak palca - i danas verujem da je to Tarnerov otisak (a ne nepažljivog uramljivača slika).
Pesnički maratoni u Književnoj opštini Vršac s početka 1980-tih: 24 sata čitanja poezije i razgovora o njoj sa doajenima i početnicima u „Sterijinoj kući“ kao dokaz neuništive snage stihova (tolike da su je nadzirali i policijski inspektori u civilu). 
Orguljaški koncerti u vršačkoj katoličkoj katedrali.
Beogradski Sajam knjiga kao beskonačna ponuda čudesa.
Koncerti na Beogradskom džez festivalu i opušteni džem-sešni u Domu omladine.
„FEST“-ovske filmske projekcije u gluvo doba noći u Domu sindikata uz praćenje „Hronike FEST-a“ (koje su mi u sećanju povezane sa sjajnom emisijom „Kino oko“).
Redovne „porcije“ čiste, nerazblažene mudrosti u jutarnjim seansama radio emisije „Beograde dobro jutro“ Duška Radovića.





Ilija Bakić - Nad knjigom „Lanac oko vetrokaza“ Tanje S. Ivanović

S
Knjiga spisateljice Tanje S. Ivanović naslovljena „Lanac oko vetrokaza“ pojavila se u ediciji „Romani“ izdavača „Svet knjige“ pre par godina i ostala bezmalo nezapažena. Ova činjenica, međutim, ne govori o kvalitetima knjige - koji svako ne smeju biti potcenjeni - već prevashodno o stanju na domaćoj književno kritičkoj sceni (od inertnosti kritičara i prikazivača do sve manjeg broja glasila odnosno medija u kojima se ova vrsta tekstova može objaviti). No, kako god bilo da bilo, ukazujemo znatiželjnim čitaocima da jedno delo koje bi im moglo biti zanimljivo.

Knjigu „Lanac oko vetrokaza“ čine poglavlja imenovana kao „Prva karika“, „Druga karika“...; sveukupno dvadeset karika i finalna „Poslednja karika“. Iščitavanje će otkriti da se svaka karika nastavlja na prethodnu tako što se, na početku poglavlja opisuje prizor iz prethodne „karike“. No, osim ove (labave) veze, svako poglavlje/karika nezavisno je odnosno u njemu je pripovedač druga ženska osoba. Tek će u završnom poglavlju, u dijalogu mušterije koja prodavcu na kiosku vraća novine u kojima su se priče preko noći „upokojile“, biti pomenute neke od priča/karika koje je nezadovoljna čitateljka pročitala. Stoga, imajući u vidu oznaku edicije „Romani“, kao i autorkino izjašnjenje u „Beleški o autorki“ da se radi o romanu, sasvim se logično postavlja pitanje da li je „Lanac oko vetrokaza“ zaista roman ili to ipak nije. Naravno, iza ove dileme stoji ona dublja koja traži da se nedvosmisleno definiše šta jeste roman i koja, uprkos mnogih teorija, nije konačno i nedvosmisleno razrazrešena. Uzrok tome svakako je činjenica da roman nije zatvorena forma, da se neprestano razvija i menja vizure svog pogledavanja na stvarnost, u rasponu od pokušaja da se zahvati totalitet „spoljne“ i „unutrašnje“ realnosti (bilo kog vremena, prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti) do odlaska u drugi smer, umesto u makrokosmos u pravcu mikrokosmosa, sićušnih segmenata sveta. Ultimativnog odgovora na pitanja o romanu, njegovoj posebnosti, domašajima i ograničenjima, dakle, nema niti će ga, čini se, u dogledno vreme biti što, pak, piscima drži otvorenim dveri za svakovrsna, samosvojna dela koja će odrediti kao roman.
   
Dakle, roman „Lanac oko vetrokaza“ zaintrigiraće čitaoca već svojim naslovom. Razrešenje zagonetke dato je u citatu iz romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u kome se definiše jedna od istina ljudskih sudbina - potreba za vladanjem sopstvenom sudbinom, za određivanjem svog položaja i svojih htenja. Ljudi se, kao vetrokazi, vrte između očajanja i želje za smirenjem. Ono što im je potrebno je „zaustaviti se u jednom tački, okrenuti se prema jednoj strani (...) a što je teško učiniti“. Junakinje svakog poglavlja/karike zatiču se u određenoj situaciji, u jednom trenutku od koga se šire mnogobrojne asocijacije, razmišljanja, tumačenja, prisećanja na sopstvena iskustva ili ona prijateljica, kolega, drugih ljudi. Tako se iz jedne slike, naizgled sasvim obične, trivijalne, razvija mnoštvo drugih, čitavi rojevi koji lete sasvim slobodno, ne uvek u očekivanom smeru. Slika/prizor, na početku poglavlja nalik je zaustavljenoj fotografiji, samosvojnom, namernom ili slučajnom isečku iz stvarnosti; kako se poglavlje razvija/odmotava, početna slika postaje izvorište i stecište bezbroj slika što sasvim odgovara stvarnosti jer je sadašnjost zbir svih prethodnih godina i iskustava koja su oni nataložili u ličnosti stvarajući/gradeći je onakvom kakva je sada a kakva više nikada neće biti jer se menja sa svakim novim trenutkom, novim danom, novom senzacijom koje doživi.
   
Junakinje prizora razlikuju se po svojoj starosti/mladosti, zanimanja, afinitetima, ranijim iskustvima, trenutnim htenjima i namerama što određuje i njihove reakcije na situaciju u kojoj se zatiču odnosno njihove dalje korake. Neke od misli i ideja isprva deluju krajnje neprilagođeno, neuklopivo da bi se naknadno koliko-toliko razjasnile/sklopile mada to uklapanje ne mora biti onakvo kakvim ga sugeriše razvoj priče. Većina poglavlja/karika, naime, građena je po principima kratke priče sa tzv „panč lajnom“, sa udarnom poslednjom rečenicom koja će iznenaditi čitaoce i, neretko, potpuno preokrenuti značenje svega do tada rečenog. Autorka spretno koristi ovo pripovedačko „oružje“, raspričanošću zbunjuje i zavodi čitaoca na pogrešne zaključke sve do kraja, do poenti koje su ubedljive a poneke se čak veoma približavaju karikaturalnosti ili čistom apsurdu što će dobrano „prodrmati“ čitaoca.
   
Konačno iščitavanje knjige doneće još jednu, zbirnu senzaciju. Kada donekle izblede pojedinosti i različitosti junakinja koje su se kretale poglavljima/karikama počinje se nazirati i ono što je njihova sličnost, njihov „zajednički imenilac“ (kako bi to rekli matematičari). Jer, koliko god da su fizički, generacijski, karakterno i iskustveno različite, sve žene iz ovih priča slične su po tome što su emotivne, suptilne i (pre)osetljive, neuklopljene u bližu i širu okolinu. One se ne osećaju najbolje u svom trenutnom stanju, pokušavaju da ga prevaziđu, da ostvare ideale od kojih se još nisu odrekle mada su više puta promašile u njihovom dosezanju. Njihova iskustva uglavnom nisu prijatna; čak i ako je takvih, prijatnih, bilo ona su potrta sadašnjošću koja nije preterano lepa, umirujuća, u kojoj ne vlada osećanje zadovoljstva i ispunjenosti. Potreba da se nekako, ako je moguće na lakši i manje bolan način dostignu smirenost i zrelost, uspostavi trajni emotivni odnos i veza, i dalje su cilj njihovog življenja. Na žalost, čini se da to ili nije moguće ili neće biti ni malo lako i bezbolno ali ova činjenica uglavnom neće pokolebati junakinje. Otuda je konačna intonacija knjige - uprkos prisutnosti sivila, depresije, pokolebanosti - definitivno pozitivna i optimistička.
  




top