Istorija jugoslovenskog odnosno srpskog stripa, kako onog pre II svetskog rata tako i onog posleratnog, nedovoljno je poznata. Istini za volju, osnovne tendencije i razvojne faze manje su ili više uočene i teorijski-dokumentarno opisane u retkim knjigama koje se bave istorijom stripa na ovim prostorima, proisteklim iz predanog rada pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u 9. umetnost koji su delovali (a i danas je tako) izvan zvaničnih državnih kulturnih institucija koje strip još uvek pretežno ignorišu kao umetničku formu (ne)dostojnu njihove akademske pažnje. Činjenica da su kvalitativni dometi strip stvaralaca sa ovih prostora nesporno visoki i da je ovdašnji strip poznat i van granica matične države čini stav zvanične kulture po tom pitanju još paradoksalnijim ali i - srpskijim! Stoga je svaka nova knjiga o strip istoriji značajna i zaslužuje pažnju. Naravno, širina zahvata takvih dela različita je: od onih koja se bave celokupnom strip scenom do onih koje prate opus određenog autora ili grupe stvaralaca generacijski ili poetički povezanih. Negde na sredini između ova dva pola su knjige koje prate/proučavaju stripove nastale u nekom od mesta izvan administrativnih-državnih centara; takve su, recimo, knjige o niškom stripu Branislava Miltojevića, leskovačkom stripu Marka Stojanovića, o razvoju izdavačke kuće „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca Srećka Jovanovića. U ovaj (sjajni) niz staje i knjiga „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića, u izdanju „CEKIT“, Centra za kulturu i turizam iz Zaječara, 2016. Iako se Marko Stojanović (1978), strip praktičar (scenarista i izdavač), promoter, istoričar i istraživač, zarekao, kako piše u „Reči autora“, da se posle knjige „Leskovački strip 1950-2010“ neće baviti ovakvim projektima, pred čitaocima se ipak nalazi ova knjiga kao dokaz prekršenog obećanja ali i potvrda toga da je Stojanović „čovek sklon da radi ono što niko drugi neće, a neko mora“.
            Kakva god muka mučila priređivača, knjiga „Zaječarski strip“ otkriće znatiželjnicima da je originalni domaći strip u ovom gradiću svoju posleratnu avanturu, uprkos partijskih zabrana i omalovažavanja, započeo već 1955.g. u listu „Timok“ kroz kaiševe humorističkih dogodovština horoja koji se zove „Raka iz Brestaka“ Jovana Stanojevića. Od tada do danas na obalama rečice Timok stasavaju zaljubljenici u „priče u slikama“ voljni da se otisnu u nesigurne prostore crtanja i pisanja scenarija za stripove. Stojanović „prepoznaje“ čak četiri generacije strip umetnika u Zaječaru. Prvu čine sad već legendarni Jovan Stanojević, Stanislav Spalajković i Miroslav Cvetković. Druga generacija koja je svoj stripovski zenit doživela 1970-tih i 1980-tih čine Dragan Stokić Rajački, Aleksandar Blatnik, Petar Pjer Spajajković, Slobodan Jović Eti, Dragana Vićanović. Treću generaciju uglavnom čine polaznici strip škole Dragana Stokića Rajačkog, Bojan Vukić, Srđan Todorović i drugi i oni su na strip scenu izašli 1990-tih odnosno u prvoj deceniji XXI veka. Od 2005. do danas pojavljuju se nova mlada strip imena ponikla u Zaječaru: Dragan D. Stojaković, Lozan Nikolić i drugi.
            Zaječar je 1996.g. postao i centar celokupne tadašnje strip scene zahvaljujući prvom strip festivalu-salonu koji je organizovan u okviru Zaječarske gitarijade. Uz okupljanje brojne publike i strip umetnika sa prostora „nove“ i bivše, „stare“ Jugoslavije, sa mnogim triibnama i radionicama, na Salonu je, za doprinos srpskom stripu, nespornom velikanu Đorđu Lobačevu dodeljena nagrada „Maksim“. Naredne 1997. godine ova nagrada je dodeljena Nikoli Mitroviću Kokanu, još jednoj legendi stripa sa ovih prostora. Iako je Salon potom, zbog izostanka finansijske podrške nadležnih, ugašen postao je obrazac za druge manifestacije širom zemlje a u Zaječaru su ga, delimično, zamenili „Festival savremenih umetnosti Zalet“ i „Festival fantastike“.
            Ono što se kroz ovaj pregled istoriju zaječarskog stripa prepoznaje kao pravilnost je kontinuiran odlazak talentovanih strip autora iz Zaječara u velike sredine (Beograd, Niš, Novi Sad, inostranstvo) koje su im mogle ponuditi veće mogućnosti za razvoj talenta i objavljivanje radova odnosno izgradnju respektabilnih umetničkih karijera, susrete sa istomišljenicima kao i zaštitu od lokalnog, „domaćeg“ nerazumevanja i podsmeha (koje neminovno odnosi danak u gubljenju mnogih talenata koji ne uspevaju da se otrgnu ovim pritiscima). Ovaj „rastur“ stvaralaca bio je toliki da između prve i druge generacije zaječarskih strip autora postoji svojevrsni vakuum zbog koga se desilo da njihovi akteri čak ne znaju jedni za druge! Na ovo se nadovezuje i, prolaskom godina uzrokovano, gubljenje podataka, sve slabija dostupnost štampanih materijala i, na žalost, odlazak sa životne scene pojedinih stvaralaca. Sve to čini dragocenijim Stojanovićev napor da sabere dostupne informacije i kontaktira sa strip „prvoborcima“ i tako od zaborava otrgne deo naše istorije prema kojoj se krajnje nehajno odnosimo.
            Knjigu „Zaječarski strip“ čine pregledi i eseji Marka Stojanovića kojima su pridruženi tekstovi/prikazi Luke Vidosavljevića, Vase Pavkovića, Milutina Pavićevića, Zorana Stefanovića, Zorana Tucića, Pavla Zelića odnosno reprinti reprezentativnih stripova koji plene pažnju širokom i domišljatom tematskom lepezom i izgrađenim crtačkim stilovima. Veoma su korisne, posebno za potonje teoretičare, i kratke biografije svih aktera zaječarskih strip dešavanja.
            Rečju, „Zaječarski strip“ je važna knjiga koja sadrži ne samo istoriografsku građu već uspeva da „uhvati“ i sačuva duh prošlih vremena odnosno elan ranijih generacija, te elemente koji bi, bez nje, potonuli u trajni, nezasluženi zaborav.
            („Dnevnik“, 2017.)
Upravo se, u izdanju „Lagune“ pojavio novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje, zapaženog pripovedača i romansijera srednje generacije, prevodioca i izdavača. Osnovna priča prati stasavanje i ulazak u svet beogradske i jogoslovenske rok muzike Lazara Petronijevića Lakija početkom 1980-tih. Od srednjoškolske klupe, mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, ljubavi i razočarenja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki, sa svojom grupom „Kalkuta“, stiže do vrhova top listi, koncerata i zarade. Matica života, međutim, nosi ga sasvim nepredvidivim smerovima. Roman pleni živopisnom, sugestivnom atmosferom nekih drugačijih, srećnijih vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti, život se odvijao po ustaljenim obrascima koji su buntovni rokeri muzikom i svojim ponašanjem pokušavali da izmene. Ipak, na horizontu su se već navlačili crni oblaci krvavog raspada države...

DNEVNIK: Važite za jednog od najzapaženijih pisaca fantastike na srpskoj književnoj sceni. Ipak, Vaš novi roman je realistična priča smeštena u 1980-te godine. Koje su prednosti a koje mane (ako ih ima) ovakovog postupka iz vizure „iskusnog fantaste“? Koliko je lično iskustvo olakšavalo ili otežavalo pisanje ovog romana?

GORAN SKROBONJA: U ovom romanu nema onoga što bismo obično nazivali fantastikom – ako izuzmemo to što u stvarnom vremenu i stvarnom miljeu imamo izmišljenog junaka i (donekle) izmišljene događaje. Po toj logici, ovo je knjiga svojevrsne lične alternativne istorije. Pisci fantastike dobro znaju da je jedan od ključnih preduslova za to da njihov tekst bude ubedljiv eliminisanje neverice kod čitaoca, tako da su u tom pogledu možda disciplinovaniji i revnosniji u naporima da i najneverovatnije događaje dočaraju kao autentične. S te strane, takva vrsta „treninga“ svakako je od koristi. Ali, Kada kažeš da sam tvoj je zapravo roman toliko autentičan i zasnovan na stvarnom periodu i stvarnim likovima da mu takav pristup možda i nije bio neophodan. U svakom slučaju, iskustvo u pisanju fantastične proze nije mi odmoglo niti se pokazalo kao smetnja.

DNEVNIK: Kada kažeš da sam tvoj je svojevrsni bildungs romana - roman odrastanja glavnog junaka, Lakija Petronijevića, i njegovih „saboraca“ iz školske klupe i benda „Kalkuta“, koje započinje i okončava se smrću očeva i prijatelja a između njih su upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja odnosno razočarenja istima. Čini se da je najmanji problem tadašnje mladeži (za razliku od današnje) bio problem obezbeđenja gole egzistencije. Mladi heroji romana odrastaju na beogradskom asfaltu, u socijalističko doba. Za razliku od danas ustaljenog stava kako je socijalizam bio loš Laki o tome ima sasvim drugačije mišljenje.

GORAN SKROBONJA: Takav je bio doživljaj čitave moje generacije koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Da bude jasno: nije mi namera da glorifikujem to vreme, čak ni kroz stavove glavnog junaka, ali činjenica je da je tadašnja zajednička država bila mesto koje današnjim građanima rascepkanih teritorijalnih dronjaka na Zapadnom Balkanu može da izgleda kao nešto potpuno fantastično. Da podsetim – Jugoslavija (od milošte: Juga) bila je država relativne socijalne pravde i isto tako relativno malih razlika u standardu između onih najsiromašnijih i onih najbogatijih; zemlja od dvadesetak miliona stanovnika sa zajedničkim tržištem, impresivnim brojem proizvodnih pogona i fabrika, manje-više sigurnim zaposlenjem i nezamislivim izgledima da u prvoj firmi u kojoj se zaposlite provedete ceo radni vek i dočekate penziju (koju nikome nije padalo na pamet da vam umanjuje ili zakida); o sistemu obrazovanja, zdravstvene i pravosudne zaštite te pravima zaposlenih da ne govorim. Dakle, nije reč o glorifikaciji već jednostavno o podsećanju na okolnosti u kojima su odrastali junaci ove knjige. I da, pomisao na to da bi mogli da imaju problema u obezbeđenju gole egzistencije nije im bila ni na kraj pameti. Fantastično, zar ne? A ipak, moja generacija je tako živela.

DNEVNIK: „Seks, droga, rokenrol“, principi „pravog života“ neminovno prožimaju život mladih muzičara spremnih da iz sve snage zapnu kako bi ostvarili svoje ciljeve. Oni hoće sve (ili skoro sve) i spremni su da „izgore“ u tom naporu. Da li ih taj entuzijazam deli od apatije koja danas vlada?

GORAN SKROBONJA: Vrlo je teško izbeći zamku idealizovanja sopstvene mladosti. Na koricama ove knjige postoji rečenica: „Priča o vremenu kad je lepo bilo biti mlad“ – i zaista je tako. Naravno da je mladost svakome najlepše životno doba, ali mladost u devedesetim, pa i na početku novog milenijuma, jednostavno ne može da se poredi sa mladošću dvadeset ili trideset godina pre toga. Svet se drastično promenio, okolnosti u kojima živimo drastično su se promenile. Ipak, nisam siguran da među današnjim talentovanim i ambiocioznim klincima vlada apatija, odnosno da se oni toliko razlikuju od muzičkih heroja iz osamdesetih; apatija je pre odlika većine drugih društvenih sfera i čini mi se da je umetnička scena – ne samo muzička, već i likovna, književna, filmska, pozorišna – možda još jedini živi, neukroćeni deo društvenog tkiva zemlje u kojoj sada živimo. Ona najveća razlika koju primećujem možda je samo orijentacija i krajnji cilj mladih buntovnih talentovanih ljudi: dok su se pre tri decenije oni angažovali u pokušajima da menjaju, poboljšaju postojeći sistem koji je polako zapadao u dekadenciju bližeći se devedesetima i svom krahu, danas ti „neki novi klinci“ uglavnom gledaju da se dokažu i potom – zahvaljujući tom početnom uspehu – napuste ovaj sistem koji sagledavaju kao potpuno besperspektivan. Energija i entuzijazam mladosti uvek su manje-više isti: okolnosti okruženja utiču na to kako će se oni ispoljiti. U knjizi Kada kažeš da sam tvoj to je sasvim jasno predočeno za period koji sam želeo da sačuvam od zaborava, makar na ovaj način.

DNEVNIK: Kao „sporedni“ junaci romana pojavljuje se mnoštvo poznatih imena, od Mićka iz Indeksovog pozorišta do strip crtača Igora Kordeja. Kako su oni prihvatili svoje pojavljivanje u romanu?

GORAN SKROBONJA: Da, u romanu se, pored izmišljenih, pojavljuje i plejada stvarnih junaka koji su danas poznati našoj javnosti. Neki od njih su aktivno saučestvovali u nastanku knjige svojim prisećanjima na doživljaje iz tog vremena (pomenuti Igor Kordej, Miroslav Cvetković Cvele – basista Bajaginih „Instruktora“, zatim Igor Popović sa kojim sam delio gimnazijsku klupu da bi on potom postao autentična rok zvezda kao frontmen „Džakarte“), dok neki još ne znaju da su se našli u ovoj knjizi, pa će biti zanimljivo videti njihovu reakciju. Međutim, to su uglavnom drugovi sa kojima sam odrastao i pretpostavljam da će im biti drago kada se prisete nekih trenutaka koje su možda zaboravili (kao recimo Mićko, koji je zaista rekao jednom prilikom da mi gitara zvuči kao harmonika, pokazivao mi akorde za Lenonovu pesmu „Jealous Guy“ i pričao mi zgode sa snimanja „Indexovog radio pozorišta“).

DNEVNIK: U uvodu romana priređivač konstatuje da romana o 1980-tih gotovo da nema iako je to decenija zavidnog životnog standarda i velikih uzleta u umetnosti. Zašto je to tako? Da li je u pitanju zaborav, nedovoljna vremenska distanca, zaziranje od normalnosti i davanje prednosti kriznim situacijama ili nešto drugo?

GORAN SKROBONJA: Da, interesantno je to. Kao da ne postoji doba koje je više idealizovano od tih osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, uglavnom zbog muzike, i istovremeno, doba manje opisivano u našoj prozi. Imamo mnogo knjiga o devedesetima (što je i razumljivo), imamo mnogo knjiga o ranijim istorijskim periodima, ali o tom „zlatnom dobu“ – ne baš. Možda je razlog za to upravo bojazan da ćemo, ako se pobliže zagledamo u to vreme, skinuti sa njega pozlatu, demistifikovati ga i konačno – sami sebe razočarati. Moj roman o tom vremenu je pokušaj da o njemu govorim sa nostalgijom, ali bez patetike u koju uvek postoji opasnost da potonete. Nadam se da je moja priča o Lakiju i „Kalkuti“ uspela da izbegne tu zamku, i da će čitalac – bez obzira na to kojoj generaciji pripada – biti njome zadovoljan.

ILIJA BAKIĆ

Mali plavi narod koji živi u srcu šume, poznat pod imenom Štrumpfovi, iznad svega voli uređen život, svakodnevicu koju ispunjava sakupljanje šumskih plodova i priprema zimnice, večno građenje mosta preko reke, proslave raznim povodima a sve to uz redovne, manje ili veće, smicalice i šale. U rutinu spada druženje sa divljim životinjama i pticama kao i skrivanje ili nadmudrivanje vešca Gargamela i njegovog mačka Azraela odnosno drugih neprijatelja. Svaki od mališana koji liče „kao jaje jajetu“ vrlo je zadovoljan svojim mestom u zajednici - naravno, osim Mrguda, koji ne voli ništa i nikoga. Ipak, kako to mora da bude, uvek se zadesi neko kome nije sve potaman - setimo se Astroštrumpfa koji je želeo da odleti na druge planete. I taman su Štrumpfovi, na čelu sa Velikim Štrumpfom, uspeli da ispune životnu želju Astroštrumpfa (album br. 8) kad eto novog nezadovoljnika i nesretnika koji je „Totalno drukčiji od drugih“ a namera mu je da krene na put oko sveta. Pokušaji ostalih Štrumpfova da ga oraspolože i uključe u svoje aktivnosti ne uspevaju i putnik odlazi sa svojim zavežljajem iz sela. I odmah mu se na licu razlije osmeh! No, jedno je sanjati o avanturama a drugo biti u njima - šuma je noću puna pretećih, nepoznatih zvukova, od kiše nema zaklona, puta nema... Avanturista vrlo brzo zaključuje da „Ova velika pustolovina i nije baš bajna stvar!“ Ipak, ponos ga tera dalje - pravo u Gargamelove šake! Od tada se događaji zahuktavaju: Gargamel upada u selo Strumpfova, dobija anđeoski serum privremene dobrote, „plavci“ jure da spasu putnika i bivaju zarobljeni ali se na kraju svi ponovo vrate u selu. A potencijalni veliki pustolov zaključuje da je shvatio da „jednom Štrumpfu nigde ne može biti bolje nego među svojima!“ U čast ove spoznaje organizuje se novo veselje jer je Štrumpf totalno drukčiji od drugih „opet postao Štrumpf kao i svi ostali.“ Ili, kako bi razvojni psiholozi rekli svojim stručnim jezikom - jedinka je uspešno socijalizovana i postala funkcionalni deo zajednice! Pejoa i Delport su ovu ozbiljnu temu ispričali na svoj veseli način, izbegavajući velike reči a ipak otkrivajući velike istine.
            Druga priča u ovom albumu, koji je deveti deo sabranih dogodovština Štrumpfova (u izdanju beogradske „Čarobne knjige“), pod naslovom „Mašina za lepo vreme“ bavi se intrigantnom temom tehnološkog razvoja i nezrelosti društva da njene mogućnosti valjano iskoristi. Elem, iznerviran lošim vremenom koje ga ometa u planiranim radovima, majstor Kuckalo reši da zasuče rukave i napravi mašinu kojom će kontrolisati vreme. Zamišljeno - učinjeno i, uz pomoć šišarke koja je ključna stvar, vetrokaza i ruže „za vetrove“, meha i maslačka kojima se „seje vetar“, pirea od graška za maglu, kantice za zalivanje cveća, novca (jer vreme je novac), belanaca ulupanih u sneg, parčeta ogledala za led, lastinog gnezda za jesen, naočara za sunce i još ponečega na vrhu brda niče kućica-mašina za lepo vreme. Ovo dostignuće je toliko veličanstveno da Veliki Štrumpf čestita Kuckalu a onda, pošto je vreme namešteno da bude lepo, svi odlaze na izlet - čak i Mrgud koji ne voli izlete. Kefalo ipak nosi i kišobran uz objašnjenje (u stilu Grunfa iz stripa „Alan Ford“): „Bolje kišobran u ruci nego kapuljača na grani a oprez je, osim toga, majka suvoće!“ Međutim, ne odlaze baš svi - Štrumpf baštovan mora da zaliva svoje biljke a pesnik Škrabalo namerava da napiše odu suncu. Dok nosi teške kofe sa vodom baštovan se doseti da mu mašina može pomoći pa je namesti na kišu. Škrabalu to zasmeta u inspiraciji pa namesti vreme na još sunčanije. Baštovan vrati vreme na kišu, Škrabalo na pasju vrućinu i - njih dvojica se potuku a mašina se pokvari pa se smenjuju sneg i žega, led i proleće (što zbunjuje laste koje ne znaju da li im je vreme da se sele ili ne). U opštem haosu stihija uništava most, vreme divlja i jedino što se može učini jeste da se mašina uništi. Kad se to desi Štrumpfovi se vraćaju kući jer ih čeka mnogo posla i silne popravke. A pouka? Pošto priča mora da ima pouku za nju se, dok Veliki Štrumpf odlazi s izrazom lica „šta sam ja bogu kriv da me ovaj kinji“, pobrinuo Kefalo koji infantilno-ingeniozno-Grunfovski kaže: „... treba prihvatiti vreme onakvo kakvo jeste (...) kad nemaš ono što bi želeo da imaš, treba da voliš ono što imaš, a to ti je, opet, živi dokaz da ko vetar seje, buru će žeti, kao i da svako treba da se proštrumpfne prema  guberu, jer ko drugome jamu štrumpfuje, sam će u nju štrumpfnuti, što znamo iz lični iskustava, a i inače...“
            Pejoa i Delport, kao talentovani, vešti i uvežban tim, u ovim epizodama grade priču na osetljivoj razmeđi zabave i podučavanja. Humor, dopadljiv zaplet i sjajan, pročišćen crtež pomešani su, nenametljivo ali efektno i funkcionalno, sa sasvim ozbiljnim lekcijama koje se moraju naučiti u detinjstvu ali i redovno obnavljati u odraslim godinama.

            („Dnevnik“, 2017.)
Među fenomene popularne kulture koji su se „protegli“ kroz XX vek i uspešno preskočili Milenijumsku stepenicu, neminovno se mora ubrojati strip, koji je priznat kao 9. umetnost, a u njegovom okrilju kao segment koji, uprkos svemu, traje/opstaje nikako se ne sme „preskočiti“ „Marvelov univerzum“ ili, preciznije „Marvelovi (paralelni) univerzumi“. I dok su brojni kvalitetni stripovi okončali aktivan život i, čak, barem što se najšire publike tiče, potonuli u zaborav, „Marvel“ je i danas itekako živ i zdrav i profitabilno perspektivan. Naravno, ovim se ne implicira da je profitabilno ono što je umetnički slabo ali se ni finansijska strana korporativne (sindikalne) strip rabote ne sme zanemariti posebno u Marvelovom slučaju jer je upravo zarada (a ne promenjivi kvalitet) ono što je ovaj univerzum održalo u životu. Kao i svaki industrijski proizvod „Marvel“ svoju robu proizvodi po svim načelima masovne proizvodnje: podela procesa na jednostavne operacije što dozvoljava laku zamenu najamne radne snage, kontinuirana serijska proizvodnja, planiranje razvoja i redovno postojanje „Plana B“ ako jedan model robe ne osvoji tržište. Konačno, stripovi koje „Marvel“ objavljuje imaju svoju „ciljnu grupu“ - dečake između 9 i 16 godina - kojoj se servira prilagođena i profilisana ponuda - super heroji. Redovna smena generacija omogućila je „vrbovanje“ novih konzumenata istovremeno dozvoljavajući da se „stara roba“ ponovo prodaje bilo direktnim reprintovanjem bilo manjim ili većim recikliranjem koje je, kako su decenije prolazile, postalo neminovno zbog promena „duha vremena“. Vođe „Marvela“, i sam legendarni Sten Li, otac fantastičnih super-monstruma, ove su činjenice brzo shvatile te su, u skladu sa njima, transformisale svoje super heroje sprečavajući njihovo zastarevanje i trošenje  - naravno, nije ovaj recept uspevao u slučaju svakog heroja (jer najamnici angažovani za „fejs lifting“ nisu bili dovoljno talentovani za ove operacije) ali je tada bivao aktiviran „Plan B“ koji bi „uspavao“ heroja do nekih drugih, boljih prilika (čitaj, smene generacija).
Zahvaljući pomenutim postupcima „Marvelov univerzum“ je prerastao u šizofreni multiverzum jer su serijali starili, razgranavali se i preplitali toliko da više niko nije mogao da ispiše potpunu i definitivnu biografiju svakog od (bez)brojnih heroja. Poneki autori su pokušavali da spoje, makar i labavo, sve životne linije svojih pulena ali se to, pre ili kasnije (najčešće pre), pokazalo kao zaludna rabota. Opravdanja nedoslednosti u stilu „gubitak razuma-pamćenja“, „privremeni poremećaj i dezorijentisanost ličnosti“ izlizala bi se a da ne „pokriju“ svakovrsna krividanja u avanturama. Stoga su paralelni svemiri postali idealan izgovor za sve nedoslednosti što je pojačano verzijama herojskih životopisa za filmove, TV serije i kompjuterske igrice.
            Sve ove metamorfoze nisu zaobišle ni Vulverina (iliti, po naški, Žderavca) iako je on relativno novi lik u „Marvel“ ergeli-menažeriji koji se originalno se pojavio (tek) 1974. g. kao gost u serijalu „Neverovatnog Hulka“. Potom je postao član „Iks-ljudi“ da bi, konačno, kao atraktivna pojava, 1988.g. dobio i svoj serijal sa avanturama manje-više nezavisnim od prethodnih inkarnacija. Živeći malo kao „timski čovek“ a malo kao „solista“, Vulverin (u civilnom, normalnom životu Logan), sa prepoznatljivom frizurom i bakenbardima, kratkog fitilja i eksplozivnih akcija, uzalud izbegava nevolje jer one naleću na njega. Zahvaljući svojim mutantskim moćima (sposobnost zaceljivanja rana, posebno ojačane kosti, osetljiva čula, dugovečnost), snazi i sečivima koja mu, kad zaželi, izbijaju iz nadlanica i seku sve pred sobom, Vulverin krči svoj put kroz urbane džungle Amerike i Dalekog Istoka. U modi „očovečenja“ super heroja koja je zahvatila „Marvel univerzum“, Vulverin je prolazio sa manje ili više promena ostajući namćorasti osobenjak, usamljenik (čak i kad je u grupi) sklon samomarginalizovanju - kako je i u filmskom hitu „Logan“. Duga strip epizoda „Starac Logan“ (u 7 svezaka objavljenih 2008-2009; kod nas objavljeno 2016.g. u knjizi iz serije „The Best of The Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“ u izdanju „Čarobne knjige“) po scenariju Marka Milara koju je nacrtao Stiv Makniven, drastično radikalizuje priču o Vulverinu, zatvara jedna krug i započinje novi.
            Elem, svi super zločinci Marvelovog sveta ujedinili su se i u velikoj akciji uništili skoro sve super heroje a onda podelili SAD na mnoštvo poseda kojima neograničeno vladaju. Pola veka kasnije, na teritoriji koju poseduje Hulkova banda, živi ostareli Logan sa suprugom i dvoje dece. Pošto nema novca da plati zakupninu farme banditi ga prebijaju i prete da će ga još gore kazniti ako ne plati dug. Logan se ne brani, odbija da prizna da je Vulverin (zarekao se da nikome neće nauditi). Još neoporavljenog Logana posećuje još jedan preživeli super heroj, Oko Sokolovo, koji je od glaukoma oslepeo, i nudi dobro plaćen posao – prebacivanje misteriozne pošiljke u Novi Vavilon, na drugom kraju Amerike. Nevoljno Logan prihvata i tako počinje 3000 milja duga avantura kroz razrušenu i spaljenu zemlju, ostatke civilizacije, pored leševa i kostura super heroja koje neki obožavaju a drugi ignorišu, pored hordi dinosaurusa ali i Krtičara, vrste koja potkopava gradove. Usput će Oko Sokolovo pokušati da spase ćerku Ašli (iz trećeg braka sa najmlađom ćerkom Pitara Parkera - Spajdermana!) koja je uhvaćena u pokušaju da smakne surovog Kingpina. I dok Kingpin organizuje javno smaknuće Derdevila i Panišera (poješće ih dinosaurusi) Oko Sokolovi i Logan (koji ne želi da se bori) kreću u akciju oslobađanja i - uspevaju. Ali, Ašli nije htela da ljude oslobodi terora već da ona zasedne na Kingpinov tron! Starci nastavljaju put (usput otkrivamo Vulverinovu strašnu tajnu) sve do Novog Vavilona a tamo upadaju u zamku jer njihova veza nisu borci za osnivanje novog Super tima nego agenti vrhovnog zločinca Lobanje. U konačnom obračunu Oko Sokolovo gine a Logan postaje Vulverin, pobeđuju Lobanju i, u oklopu Ajron mena, odlazi-odleće kući. Ali njegova porodica je pobijena. Vulverin će se osvetiti i pobiti Hulkovu porodicu, osim bebe sa kojom odlazi - da promeni svet!
            „Starac Logan“ potpuno razbija dotadašnju mitologiju „Marvelovih univerzuma“, pušta da „loši momci“ pobede, da svetom zavlada haos. Marvelapokalipsa dozvoljava mešanje svakovrsnih elemenata-epizoda spojenih velikom pričom. Groteksnost super junaka (i dobrih i loših) dovedena je do apsurda a odatle, posle finalnog, krvavog dvoboja na dnu i zgarištu, počinje novi uspon dobrih super momaka. Milar slobodno barata obrascima, preuređuje ih u novu celinu a Makniven sve pretvara u spektakularne, vrtoglavo dinamične slike ravne Holivudskom spektaklu. U konačnom sagledavanju „Starac Logan“ je nezaobilazno štivo kako za stare obožavaoce „Marvela“ tako i one nove koji će naslediti stari svet i graditi ga po svojim željama.
            („Dnevnik“, 2017.)

Hauard Filips Lavkraft (1890-1937) jedan je od nespornih klasika literarnog žanra koji se naziva „fantastikom natprirodnog“ ili „hororom“. Mada je za života svoje priče objavljivao u obskurnim publikacijama malih tiraža i u, s druge strane, tiražnim „Uvrnutim pričama“, magazinu koji je štampao petparačku-šund literaturu, što je moglo da ga, kao i u slučaju brojnih pisaca, uprkos kakvoj-takvoj slavi, po prestanku objavljivanju novih dela (iz bilo kog razloga: odustanka od pisanja ili smrti), odvede u zaborav, Lavkraft nije potonuo u anonimnost već, naprotiv, stekao najpre status kultnog pisca a potom bio prepoznat, od teoretičara žanra, za autora kvalitetnog i za žanr značajnog opusa. Objavljivanje knjiga u kojima su sakupljene njegove priče odnosno poezija i impozantna prepiska (smatra se da je napisao oko 100.000 pisama od kojih su mnoga imala i do 40 strana!), filmske ili strip adaptacije nekih dela zajedno sa kritičkim osvrtima na njegovo delo te bibliografsko-publicističkim hronikama njegovog života, učinilo je Lavrkafta, krajem XX veka, prepoznatljivom figurom kulturne scene.
            Široku publiku konstantno privlače biografije umetnika, pisaca, slikara, kompozitora, glumaca... Razlozi za ovo interesovanje različiti su, od pokušaja da se razume nečija sudbina odnosno otkrije „ključ“ umetnikovog opusa do puke želje da se zaviri u tuđu intimu i otkrije njen „prljavi veš“. Naravno, kao što „obični ljudi“ vode i zanimljive i dosadne živote tako i umetnici nisu samo boemi i vagabundi već mogu biti i ljudi sasvim prosečnih navika i ponašanja; „nestašluci“ i „dosadan život“ nisu uslovi ili garancija da će umetnik biti uspešan a njegovo delo valjano. Čini se da su interesovnaja za živote pisaca horora posebno živahna uz obavezna pitanja o inspiraciji i onome što takve pisce plaši (uz željno očekivanja šokantnih odgovora). Strip „Lavkraft“ (originalno objavljen 2014.g.) rađen po scenariju Hansa Rodionofa koji je adaptirao Kif Gifen a nacrtao Enrike Breća svojevrsna je mešavina činjenica iz piščevog života i prepoznatljivih elemenata njegove proze. Kako to u „Predgovoru“ tvrdi režiser Džon Karpenter „Priču posebno osnažuje to što su događaji iz Lavkraftovog života savesno predstavljeni. Ludilo, neobično odrastanje, promašene veze - sve je zasnovano na činjenicama. Jedina sloboda je uzeta prilikom određivanja razloga za ludilo i propast njegovih veza.“ Album započinje nervnim slomom Lavkraftovog oca posle koga biva smešten u ludnucu u kojoj će i umreti. Lavkraft odrasta sa tetkama i dedom koji mu pred spavanje čita strašne priče. Dečaka koji je izuzetno inteligentan za svoj uzrast majka oblači kao devojčicu; on je, uprkos stalnim noćnim košmarima, opčinjen knjigom „Nekronomikon“ Abdula Alhazreda, „ludog Arapina“, za koju majka tvrdi da je zla i da je treba spaliti. Lavkraft beži od kuće i skriva knjigu na nepostojećem mestu - u Arkamu. Nakon što zla čudovišta ubiju Lavkraftovog dedu on vraća „Nekronomikon“ i počinje, mada ga košmari i dalje muče, da piše priče koje prodaje „prostačkom magazinu“. Njegovi izdavači vrlo su zadovoljni pričama iako su pisane starinskim, previše kitnjastim stilom. U cilju proširenja saradnje predlažu mu da sretne opsenara Harija Hudinija koji ima neke ideje za priče. Susret ne prolazi dobro ali, na ulici, onesvešćenom Lavrkaftu pomaže mlada dama Sonja sa kojom će se on zbližiti a kasnije, nakon što njegova majka doživi nervni slom (jer je čitala „Nekronomikon“) i bude smeštene u istu ludnicu u kojoj je bio i njen muž, par će se preseliti u Njujork i „ozakoniti svoju vezu“. Sonja je vrlo strpljiva sa Lavkraftom ali su košmari i neurotično ponašanje sve češći pa se brak raspada i Lavkraft namerava da se vrati u rodni Providens. Ipak, pre toga, on će sa Sonjom otići u Arkam da oslobodi majku i sukobi se sa Drevnima, nemilosrdnim „ljigavim grozotama“ koje vladaju drugim dimenzijama a u ovaj svet dolaze kad se otvori kapija a to je uvek kad neko čita prokleti „Nekronomikon“. U fantazmagorijskom begu Lavkraft gubi majku i sreće svog ciničnog dvojnika a na javi se rastaje sa Sonjom voljan da spali „Nekronomikon“ i da u svoje priče unese mantre koje će, kad god ih neko čita, držati kapiju zatvorenom. I... „Zasad je kapija ostala zatvorena.“
            Nizanje realnih epizoda i košmara sugeriše paralelno postojanje univerzuma koji se prepliću sve dok se kapija ne otvori i zatvori. Mitologija krucijalne knjige tajnih znanja jedan je ključnih elemenata priče i nastavak je srednjevekovnih hermetičkih učenja koje će bogato nadograditi Borhes i postmodernisti. I koncept Lavkraftove biografije iz ovog stripa je na tom tragu.
            Enrike Breća je koristeći različite likovne tehnike (crtež i akvarel) majstorski vizuelizovao prizore iz „obične stvarnosti“, islikane primirenim tonovima, i one iz košmara, živih, intenzivnih boja; uz to, košmari su na tablama sa crnim okvirom a priča iz „Nekronomikona“ u crvenom okviru. Uspešnost likovnog segmenta albuma unekoliko narušava prepoznatljivost čudovišta koja su na tragu ranije viđenih rešenja.
            Rečju, album „Lavkraft“ je fiktivno-realna biografija poznatog pisca koja svakako zaslužuje čitalačko-gledalačku pažnju i kao samostalno delo i kao mogući uvod u susret sa Lavkraftovom prozom.
            („Dnevnik“, 2017.)
Naslov i podnaslov knjige “Pape Satan Aleppe - Hronika fluidnog društva” Umberta Eka (1932 - 2016), originalno objavljene nedelju dana posle njegove smrti, svakako privlače (i provociraju) pažnju čitalaca. “Pape Satan Aleppe” je prvi stih iz sedmog pevanja “Pakla” Danteove “Božanstvene komedije” najpoznatiji po činjenici da ne postoji jedinstveni stav teoretičara o njegovom značenju. Reči su kao pojedinačni pojmovi razumljive ali je njihovo zajedničko značenje nepoznato! Eko u “Uvodu” knjige piše kako ove reči “zbunjuju i pogodne su za svakojake đavolije. Upravo zato su mi se učinile pogodnim za naslov ove moje zbirke, budući da je ona, ne toliko mojom krivicom koliko zbog vremena u kojem živimo, nepovezana, ide - da upotrebim francuski izraz - od petla do magarca i oslikava fluidnu prirodu poslednjim petnaest godina.” Pojam “fluidnog društva” formulisao je sociolog Zigmunt Bauman s namerom da karakteriše savremeno doba koje počinje da poprima svoj oblik dolaskom (i odlaskom) postmodernizma kao krize “velikih naracija” koje su čovečanstvu mogle da “nametnu određeni poredak”. Sadašnjost, po Baumanu, karakteriše kriza države, ideologija i partija, nestajanje institucija, nemilosrdni individualizam i “gnevni pokreti” koji “znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće.”
Razabrati se u tom i takvom svetu koji je neprestano u previranju definitivno nikome nije lako, ni običnom svetu ni intelektualcima. No, dok se puk bezbrižno prepušta talasima reklama, politikantskih govorancija i televizijskim rialiti programima, pa i onom imenovanom “Veliki brat”, retki misleći ljudi se ili povlače sa vetrometine turbulentne svakodnevice ili, kao Eko, pokušavaju da promisle tekuće događaje, razgrnu nebitno od bitnog, pronađu mu korene, nađu istorijske paralele i o svemu daju etički, trezveni sud. Eko je jednom nedeljno, u magazinu “Espreso”, između 2000. i 2015. godine objavljivao kolumnu u rubrici „Minervina svaštara“ (što je aluzija na ograničeni prostor za beleške na unutrašnjoj strani poklopca popularne marke šibica „Minerva“, koje je on uvek imao pri ruci). U ovoj knjizi je, na gotovo 400 stranica većeg formata, izabrano oko dve stotine tih tekstova koji prate aktuelne događaje te o njima izriču sudove i procene praćene digresijama na razne životne oblasti, duhovitim anegdotama i igrama pojmovima/rečima; sve je to ispisano lako i poletno, vrcavo sa puno duha ali i opominjuće ironije. U ovim tekstovima koji su, vrlo često, majstorski mini eseji, Eko potvrđuje svoju gotovo bezgraničnu zainteresovanost i ljubopitljivost za svet u kome živi na koju nadovezuje bogatu erudiciju, sposobnost da sagleda pojavu o kojoj je reč u totalitetu savremenosti ali i kao nastavak i nadogradnju istorijskih dešavanja, učenja i prakse. Eko sam kaže: “Nisam ja nikakav prorok, već naprosto razuman čovek koji se često okreće istoriji, ubeđen da ako spoznamo ono što se već dogodilo, neretko ćemo shvatiti i šta će se dogoditi.” Teme njegovih tekstova kreću se od prevrtljivosti italijanske, evropske i svetske političke scene (lako je prepoznati funkcionisanje tih modela i na ovdašnjoj nam političkoj tribini), pompeznih, vulgarnih medija i ispraznosti konzumerske prirode širokih masa sklonih uživanju (u materijalnom bogatstvu kao i u tuđim nesrećama) i željnih sopstvene promocije-slave (makar i one na temelju zločina) na šta se nadovezuju fenomeni mobilnih telefona i interneta, do analize svakovrsnih vidova rasizma, islamskog fundamentalizma i terorizma ali i ultimativne civilizacijske doktrine “političke korektnosti” koja se ispostavlja ne samo kao sredstvo za skrivanje problema već i način da se oni stvaraju i nesmetano narastaju. Eko ne zazire od razmatranja religijske prakse i netrpeljivosti, “pretresanja” bezbrojnih teorija zavere koje ulaze i izlaze iz mode te navođenja primera nepojmljivih gluposti i ludosti kojih su prepune stranice novina i televizijske emisije. Konačno, deo savremenog sveta, mada skrajnuti, jesu i knjige, one ozbiljne, popularne, žanrovske (krimići, naučna i epska fantastika) odnosno sam fenomen kulture i kulta knjige; Eko se neminovno dotiče i drugih formi umetnosti i posvećuje im dužnu pažnju.
U svojim promišljanjima Eko ne beži od lične istorije (često i sa popriličnim ponosom pominje svoje obrazovanje u vreme fašističke Italije, odrastanje pod uticajem religijskih učitelja te ulazak u svetove umetnosti i nauke) niti zazire od tradicionalnih vrednosti za koje ne smatra da su a priori loše i nazadne. Iako zamakao u ozbiljne godine kada je ispisivao ove kolumne on, očigledno, nije odustao od aktivnog učešća u tekućoj realnosti-stvarnosti, ne odbija savremene trendove ali ih i ne slavi kao vrhunske domete civilizacije spram kojih su sva prošla vremena doba divljaštva. Nalaženje prave mere i balansa između sjajnih noviteta i prošlosti (koja se čini mračnom češće zbog neznanja potomaka nego što je stvarno takva bila) odraz je nepatvorene životne mudrosti o prepoznavanju i razlikovanju velikih i malih, fundamentalnih i nevažnih stvari. U “Svaštari” Eko je jednako umešno kombinovao živopisne pojedinosti i sitnice sa krucijalnim istinama o životu, poštenju, moralnosti i dostojanstvenoj smrti.
“Pape Satan Aleppe” je knjiga koja će poučiti, razgaliti i rastužiti znatiželjnog čitaoca i on će joj se redovno vraćati kada god je željan razigrane intelektualne igre i pouzdanih saveta blistavog, delikatnog, neponovljivog uma Umberta Eka.
(“Dnevnik”, 2017.)

Штампа
08.05.2011 02:32




    maska.pngАПРИЛ 2017. maska.png


* 

8. април – субота

ДРАМСКЕ МИНИЈАТУРЕ (Радио Београд 1 – 20.00)
Маја М. Маринковић: ПИМ (Премијера)


* 
11. април – уторак

ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)

Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

* 

16. април – недеља

РАДИОТЕКА (Радио Београд 1 – 23.00)
Вељко Петровић: ГОГА СВОЈЕВОЉАЦ (Премијера)
* 

22. април – субота

ДОКУМЕНТАРНО ДРАМСКИ ПРОГРАМ (Радио Београд 2 – 18.00)
Александра Јагодић:ТРАГОМ МАХОВИНЕ И ПЕПЕЛА (премијера)

* 
27. април – четвртак
ДРАМА (Радио Београд 2 – 18.32)
Тена Штивичић: НЕМОШ ПОБЕЋ ОД НЕДЕЉЕ (Премијера)


*  
29. април – субота

ДРАМА (Трећи програм – око 21.00)
Олга Димитријевић: САМО ДА СЕ ПОЗДРАВИМО (Премијера)

Главна јунакиња монодраме, жена пред пензијом, носталгично се присећа прошлог живота, оног који је живела у социјалистичкој Југославији. Преиспитујући своју садашњу ситуацију и савремени друштвени контекст, она у дирљивом обраћању својој пријатељици, с којом би после много година волела да се поново сретне и обнови дружење, евоцира успомене на свакодневни живот „малогˮ човека у бившој Југославији, на међусобну блискост и разумевање, женско пријатељство и солидарност.
Улогу тумачи: Александра Јанковић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадникДраган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Режија: Бојан Ђорђев
Уредник серије: Оливера Коларић 

* 
30. април – недеља

РАДИОНИЦА ЗВУКА (Трећи програм – око 21.00)
Ненад Урошевић: ЖИВОТИЊСКА ФАРМА (Премијера)

http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=18919&Itemid=322

http://www.art-anima.com/forumi/ostalo/radio-drama-prema-bakicevoj-prici-bagra-dise-na-rb2/msg22496/?topicseen#msg22496



субота, 08. април 2017.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2) 
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

http://vladimirkolaric.blogspot.nl/2017/04/bagra-dise-ilije-bakica-na-radio-bg.html



Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog i šarolikog opusa; raspon njegovih radova je od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993) do ambicioznih grafičkih novela. Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978 do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stimpank serija „Grendvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). U Talbotovom stvaralaštvu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.
„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma agilnog „Darkwooda“ (objavljenog 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.), „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor sam određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan: Britanija je izgubila Napoleonov rat i sa ostatkom Evrope potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena na giljotini. Posle gotovo dva veka ropstva, nakon duge kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nazavisnost kao Socijalistička Republika Britanija i, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Priča prvog albuma započinje ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok. Trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice. Uporni Lebrok, koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer) i njegov okretni pomoćnik Paci na meti su Francuske carske tajne službe odnosno njenog elitnog odreda ubica. Detektiv će otkriti da je i veliki naučnik, tvorac automata-robota likvidiran, spasiti plesačicu koja je bila diplomatina miljenica, zaključiti da je diplomata bio špijun na tragu velike zavere moćnika koji su, da bi ojačali svoje pozicije (a što je moguće samo izazivanjem rata) uništili Robidenovu kulu i za to optužili engleske anarhiste. U daljim terorističkim zločinima sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija dok inspektor odlazi u posetu ranjenom pomoćniku.
Čitavo alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom ikonografijom stimpanka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra... Ovakva basnolika postavka daje priči svežinu i šarm i usložnjava bogati sloj asocijacija (podsećanje na rušenje „Kula bliznakinja“, poigravanje teorijama zavere...); napomenimo da su sluge u hotelu - ljudi, prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.
         Čitava priča, koja se produžila u četiri albuma, dopadljiva je na nivou zapleta odnosno razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i po svojim aluzijama na tekuću savremenu istoriju te humornom odmaku koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. „Granvil“ je naizgled varljivo „laka priča“ koja, međutim, ima svoj patos i zahvaljujući visprenom autoru nosi veliki umetnički kvalitet i potencijal u kome treba uživati dok se, s nestrpljenjem, očekuju nove avanture prgavog inspektora jazavca u bizarnom (a opet prepoznatljivom) svetu.
            („Dnevnik“, 2017.)
top