Adrijan Sarajlija (1976) spada među retke samosvojne autore koji, mada se kreću u okrilju žanrova fantastike (naučna i epska fantastika, horor), ne prate ustaljene žanrovske šablone i obrasce. Svojim prvencem-zbirkom priča „Manufaktura G“ (2010) i romanom „Ogledalo za vampira“ (2012) Sarajlija spremno i spretno zaranja u nepoznato te svojom invencijom i svežinom razgaljuje znatiželjne čitaoce nudeći im pravo literarno uživanje - neuobičajeno, van žanrovskih standarda, nadahnuto, duhovito i vrcavo.
Tim smerom i manirom Sarajlija nastavlja i u novoj knjizi „Goli glasovi“ koja je - zapazimo to i istaknimo - (ponovo) zbirka priča tako retkih u današnjem ultimativnom dobu romana. Napomenimo da Sarajlija ispisuje priče iako je već dosegao, vrlo uspešno, horizont romana, tog navodnog vrhunca proznog stvaralaštva. Ljubiteljima drevne veštine pričanja priča može samo imponovati što se pisac vratio primarnoj formi pripovedanja, i to u rasponu od minijature i kratke priče do pripovetke. U svakoj od njih Sarajlija demonstrira svoju disciplinu, sposobnost da delo razvija i prilagodi formi - a ona je izuzetno zahtevna u kratkoj priči - odnosno da kontroliše pripovedne tokove i njihove tenzije. Zato će udarna rečenice minijature odjeknuti kad i kako valja ostavljajući blesak-odjek koji oštro osvetljava i menja sve do tada pročitano. U pripovestima će se, pak, gusto i bogato splesti i rasplesti pripovedne linije tako da čitalac bude iznenađen i začuđen i, konačno, vrlo zadovoljan širokim tematskim i stilističkim zahvatima.
U nekoliko, od ukupno 15, priča Sarajlija sigurnim potezima izvodi „stilske vežbe“ na prepoznatljive motive dajući čitaocu mogućnost da „obnovi i utvrdi (žanrovsko) gradivo“ i oseti se (koliko-toliko) sigurnim na poznatom terenu. No, to je tek zagrevanje za priče u kojima se nude-otkrivaju drugačije, nestandardne vizije svetova budućnosti i budućnosti svetova. U takvima ima sjaja novih tehnologija sa mnoštvom zaslepljujućih dostignuća ali i (previše) mutacija i izopačenosti, degradacije i dekadencije jer svaki napredak neminovno uzima danak što u krvi i stradanju što u zaludnom trošenju onih koji sa njim ne mogu da drže korak. Konačno, budućnost nije samoniklo monolitna; ona ima svoje korene, spoja staro-tradicionalno sa neumereno-savremenim. A linija spoja i razgraničenja ovih principa u „Golim glasovima“ najočitija i najživopisnija je na dalekoistočnim zemaljskim prostorima. Koliko god društva budućnosti bila egzotična i prepuna mogućnosti na njihovim širokim, močvarnim marginama živi u neznanju, bedi i bolesti ili u samoodabranom buntovnom odbijanju konvencija, nepregledno mnoštvo marginalaca, otpadnika, „poniženih i bednih“. Nove porodične i socijalne forme i interakcije izrodiće obrasce gotovo nepojamne složenosti koji će izmeniti psihološke profile ličnosti pridošlih generacija. Sarajlija hrabro iscrtava te različitosti spreman da zarad uverljivosti literarne slike podigne novoe spoznaje i razumevanja napisanog što traži pojačani čitalački angažman koji podrazumeva i učešće u literarnom eksperimentu-egzibiciji praćenja dogodovština literarnog entiteta imena Moritomo, koji svoju inkarnaciju ima u prozi i poeziji Slobodana Škerovića. Tako se u ovoj knjizi stvara paralelna lična istorija (anti)junaka pustolova-filozofa-vragolana ispisana fragmentima-epizodama iz pogodbenog životopisa.
Rečju, „Goli glasovi“ Adrijana Sarajlije su plemenita mešavina uzbudljivih vizija stvaranih na temeljima naučne fantastike, magijskog realizma i horora, bez robovanja jednosmernom uzrok-posledica pripovedačkom šablonu, sa nesputanim, odvažnim poigravanjima jezikom, iluzijama i aluzijama odnosno višestrukim značenjima.
(„Dnevnik“, 2017.)


Posle uspeha stripa „Balada o slanom moru“ koji se najpre pojavio se u crno-beloj verziji na stranicama prvog broja italijanskog strip magazina “Narednik Kirk” (nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog boravka u Argentini) i posle pauze od tri godine, Hugo Prat (1927-1995) je nastavio da ispisuje i iscrtava doživljaje svog kapetana antijunaka. I dok je „Balada...“ bila duga kontinuirana priča (za tadašnje standarde potpuno netipične dužine - preko 160 strana) sledeća pojavljivanja Korta Maltezea dešavala su se u poglavljima-epizodama dužine-trajanja 20 tabli što je bila optimalna dužina za strip revije i magazine; prvo štampanje ovih epizoda bilo je u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao obzirom da se iz Italije preselio u Francusku. Odatle su se priče o Kortu širile dalje preko stranica belgijskog „Tintina“, italijanskog magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnogih drugih među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“) odnosno sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić). Ove kratke epizode (bilo ih je preko 20) kasnije su sakupljene u više albuma različitih dužina i naslova.
            Album „Korto Malteze: U znaku Jarca“ u izdanju „Darkwood“-a, u tvrdom povezu, štampan ćirilicom i u punom koloru (naknadno dodatom, originalno su epizode crno-bele), sa pripadajućim uvodnim tekstovima i reprodukcijama atraktivnih starih litografija i raskošnih Pratovih skica i akvarela čine poglavlja-epizode „Tajna Tristana Bantama“, „Sastanak u Baiji“, „Samba s Paljbom“, „Orao u džungli“, „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“ i „Zbog jednog galeba“ koje znatiželjnog čitaoca vode od Kariba do Brazilske obale i nekadašnje Holandske Gvajane. Godine u kojima se avanture dešavaju otkriće se posredno kada se iz priča aktera saznaje da u Evropi besni rat. Ipak, u poglavlju „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“, Raspućin saopštava Kortu da su „džentlmeni sreće“ 21. decembra 1916. osnovali „veselo bratstvo“ (Raspućin je potpisao pristupnicu u Kortovo ime); sama epizoda se dešava kasnije, januara 1917.g, dakle u vreme trajanja astrološko-horoskopskog znaka Jarac. Daleko od „svetskog rata“ topla mora, egzotična ostrva i obale Južne Amerike su svet za sebe, u njima ima magije, anđama i čarobnica koje mislima prenose poruke, sve vrvi od legendi; ali, od „Evropocentrizma“ se ne može pobeći - mučitelji domorodaca rade za gospodare u dalekoj „kolevci (zapadne) civilizacije“, kompanije pružaju svoje pipke i cede sirovine i životne snagu ovog još uvek nevinog i naivnog sveta; konačno, nemačke podmornice će stići i u ove vode da tu vode rat započet na drugom kontinentu.
Korto Malteze, dete Ninje, andaluzijske Ciganke bludnice i mornara čijim venama teče krv Kelta, iz Kornvola, postojbine gusara, veštica i vila, uživa u Paramaribu (Holandska Gvajana) naizgled nezainteresovan za sve oko sebe; on je pomalo gusar, pomalo pošteni moreplovac, pomalo boem, pomalo filozof. Susret sa dečakom Tristanom Bantanom, koji traži svoju sestru po ocu, i starim pijancem profesorom Jeremijom Štajnerom odvešće ga u Brazil, gde Tristan nalazi svoju polusestru Morganu (koja u kartama vidi da će joj brat stići) ali i usni san o nestalom ostrvu Mu (kome će, posle niza naznaka u raznim albumima, Prat posvetiti poslednji album o Kortu). Sledi susret sa čarobnicom Zlatoustom, koja je mlada-stara preko 200 godina od koje Korto dobija ponudu-zadatak da pobunjene domoroce snabde oružjem; Korto će u džungli morati da i sam potegne pesnice i oružje a među pobunjenim Kangasejrosima će naći novog vođu - mladog Kapitena Koriska (koji je istorijska ličnost, svojevrsni Robin Hud na tamošnjim prostorima). U poglavlju-epizodi „Orao u džungli“ evropski I svetski rat konačno stiže i u topla mora, sve do obala Brazila a Korto će osujetiti nemačke planove plativši veliku cenu - nemački ratni brod tone tačno na olupinu španskog galiona prepunog blaga. Sluteći da iza svega stoji plan Morgane i Zlatouste Korto zaključuje „kako bi žene bile divne kad bi mogao da im padneš u naručje, a ne dopadneš im šaka“.
Novi pokušaj da se domogne blaga („...i opet ćemo o džentlmenima sreće“) vodi Korta u savezništvo sa Raspućinom i gospođicom Dvoličnom de Poanci. Svako od njih ima kartu od kitove kosti sa delom naznaka o zlatu. Čitav poduhvat ne završava se kako su tragači hteli jer je zlato u topovima koje ispaljuje njihov poludeli čuvar! Na kraju priče Kortu stiže pismo od Zlatouste sa četvrtom kartom koja otkriva - prekasno - gde se nalazi zlato. Završno poglavlje „Zbog jednog galeba“ baca Korta u avanturu u kojoj, zbog ranjavanja u glavu, gubi sećanje a spasava ga lepa devojka oko koje se plete mreža zlih ljudi. Kavaljer Korto će, iako ranjen, gotovo instinktivno sprečiti zločin a onda otići dalje ostavljajući jedno slomljeno devojačko srce za sobom.
Prat je Korta smestio u egzotične prostore širokih mora, ostrva i džungli kojima vladaju surova realnost i zavodljiva mitologija. Sve je prepuno tajanstvenih znakova, mističkih učenja, starih znanja, spisa i predmeta koji spajaju svekoliku ljudsku istoriju (dajući joj drugi lik i značenje) i otvaraju puteve u druge stvarnosti. Korto je idealan junak za ovakve avanture - istovremeno romantik i cinik, sanjar i vrlo sposoban ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština. Ovaj serijal je specifičan „slučaj“ latinoameričkog magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u visoko stilizovanom likovnom segmentu odnosno ingeniozan kao kompletno umetničko remek-delo.
(„Dnevnik“, 2017.)

Životno delo Harolda Fostera (1892-1982) gigantski strip ep „Princ Valijant“ je nesporno remek-delo svekolike Umetnosti a posebno 9. umetnosti. Svaki novi tom u seriji sabranih tabli „Princa Valijanta“ u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama (koje u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“) potvrđuje ovu činjenicu. Deseta knjiga reprintuje avanture štampane 1955. i 1956. godine, uz koje su dodati prateći tekstovi - pohvala Fosterovog rada iz pera Timotija Trumana i galerija znanih Fosterovih ilustracija sa temom kanadske konjičke policije.
I bezmalo dve pune decenije od pojave serijala „Princ Valijant“ (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster i dalje plete i zapliće široku sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova Okruglog stola. Dana 30.12.1956. godine objavljena je već 1038. tabla ovog stripa; ona je, kao i sve prethodne, sazdana od vrhunskih municioznih, realističnih crteža jednako superiornih u prikazivanju lica, mimika odnosno telesnih pokreta kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost. Dovoljan je pogled samo na par tabli da svakom čitaocu bude kristalno jasno da pred sobom ima delo iza koga stoji vrhunska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. I svako sledeće prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.
            Nastavak Valijantovog životopisa koji čini deseti tom može se podeliti u dva dela: u prvom se Valijant i Aleta sa decom vraćaju kući (pošto je Aleta „uvela red“ na svojim rodnim Maglovitim ostrvima) a put koji su odabrali je krajnje neobičan: pošto ne mogu sigurno da putuju Sredozemnim morem koje vrvi od afričkih gusara, niti kopnom pošto divlja plemena haraju nekada sigurnim zemljama Rimskog carstva, oni odlučuju da putuju morem od Konstantinopolja do Krima a onda uzvodno rekom Dnjepar do Kijeva i kroz široke stepe sve do Velike prevlake, preko koje će prevući brodove da bi ih uronili u reku Dvinu koja će ih izvesti na Baltičko more. Ovaj herojski poduhvat prate svakojake nevolje, od sukoba sa divljim plemenima, oslobađanja Alete koju zarobljavaju lukavi i krvoločni Tatari i poklanjaju svom kanu, do nadljudskih napora prevlačenja brodova preko brda i kroz močvare. Uz sve napore Valijanta, Alete, ser Gavejna i drugih junaka jednako važan element priče je Priroda, veličanstvena, surova i neponovljiva. Fostera ruka nadahnuta je i razigrana u dočaravanju svih čudesa živopisnih pejzaža pa od pojedinih crteža znatiželjnim čitaocima i gledaocima zastaje dah. Naravno, i čitavo zamešateljstvo je dovoljno intrigantno da bi mamilo na dalje listanje i čitanje tekućih dogodovština kojima su pridodata i Valijantova sećanja na mladost i prve viteške avanture koje on, dok se oporavlja od rana, priča svojoj deci. Porodične veze tako su kao prirodni deo utkane u ovaj istorijsko-avanturistički strip; ova ravan nije bila ni tada (a ni danas) preterano prisutna u stripovima (ili literaturi sličnog profila) verovatno zato što su autori i njihovi urednici želeli da maksimalno vežu pažnju mladih čitalaca (čitaj dečaka) kojima, pretpostavljali su, bavljenje porodicom nikako nije u vrhu interesovanja. Foster je, međutim, od prvih tabli svog impozantnog dela potencirao tu liniju kao jedan od težišnih segmenata u odrastanju svakog čoveka.
            Drugi deo desetog toma upravo protiče u odrastanju: pošto su konačno stigli Valijantovoj kući, u Tulu, Valijant, Aleta i deca uživaju u mirnom životu. Muškarci odlaze u lov i, dok se odmaraju, Arn ugleda visoki, snegom prekriveni planinski vrh pa glasno poželi da ga osvoji. Brižni otac tvrdi da dečak ne može da ide sam te da odabere sebi saputnika – nadajući se da će sin odabrati oca. Ali Arn bira prekaljenog lovca Garma za vodiča i njih dvojica kreću u avanturu. Od surove lepote prirode zastaje dah no za divljenje nema vremena jer se sprema snežna oluja! Zahvaljujući Garmovoj spretnosti i Arnovoj srčanosti i hrabrosti oni će, posle mnogo muka, stići u logor gde ih čeka nezainteresovani Valijant. Ali taj stav je samo privid jer brižni otac nije izdržao neizvesnost pa se potajno popeo na planinu kako bi se uverio da mu je sin živ, zdrav i nepovređen! Kad ponovo sretne svoju dragu Valijant se jada kako deca prebrzo odrastaju a Aleta može samo nevoljno da se složi. Kasnije, kada otac i sin ponovo krenu u avanture Valijant će iskusiti i trenutke velikog ponosa svojim sinom. Aleti, međutim, ostaje da se sa tugom priseća ranijih dana kada je njen sin još bio mali; ona, ipak, ne propušta da ga opomene da dečak ne postaje muškarac posle jednog valjanog dela i da će, sve dok je sin ne premaši svojom mudrošću, biti kako ona kaže a kada sin nadraste majku ona će se sama, dragovoljno, staviti pod njegovu zaštitu. Sa svoje strane Arn žarko i neutaživo žudi (kao i njegov otac) za avanturama i dokazivanjem jer je, popevši se na svoj prvi planinski vrh video da iza njega postoji drugi, još viši i - odmah je poželeo da i taj vrh osvoji.
            Valijant nije heroj koji živi u večitoj sadašnjosti već junak koji odrasta i stari a na njegovo mesto dolaze drugi junaci – njegova deca. Foster spretno deli i usložnjava pripovedne linije serijala. On, takođe, nije sklon agresivnom insistiranju na emocijama pa izbegava i patetiku i melodramu što samo pojačava uverljivost ličnosti koje prati. Deseti tom „Princa Valijanta“ pored uzbudljivih avantura predstavljenih predivnim crtežima donosi i porodične događaje koji će imati delekosežne posledice na serijal ali i čitavo potonje stripovsko stvaralaštvo koje će koristiti Fosterove novotarije u žanru istorijsko-avanturističkog stripa.
            („Dnevnik“, 2017.)
Deveti tom sabranih epizoda “prvog savremenog detektiva” Ripa Kirbija, (koje originalno objavljuje “King Features Syndicate” a kod nas “Čarobna knjiga”), sadrži priče štampane u crno-belim kaiševima u dnevnim novinama u periodu od 12. novembra 1962. do 28. novembra 1964. godine. Strip je izlazio samo u dnevnim kaiševima bez, kako je to uobičajeno, kompletne table (u boji) u broju za nedelju; ovakav model rada (uprkos zahtevima izdavača da radi i kolor table) započeo je Kirbijev otac, Aleks Rejmond (1909-1956) a nastavio Džon Prentis (1920-1999). Prentis je, zahvaljujući uspehu kod publike, od početnog striktnog oponašanja Rejmondovog stila vrlo brzo prešao na svoju verziju foto-realističkog crteža što je vidljivo u promenjenoj, muževnijoj fizionomiji glavnog junaka ali i njegovog batlera “gospodinovog gospodina” Dezmonda kao i povremeno slobodnijem, ambicioznijem kadriranju. Naravno, osnovne postavke serijala-brenda zaštićenog imena, ostale su nepromenjene: privatni detektiv-altruista iz Njujorka, sa naočarima, pijanista, džentlmen sa besprekornim manirima spreman i na “grube igre”, okružen bogatašima i lepoticama otkriva zločince i spasava nevine žrtve. Osnovne karakteristike stripa su (kako ih je reklamirao distributer) akcija, romansa, avantura, glamur, napetost, uzbuđenje!
            Na početku devetog toma mogu se pročitati i neke od Prentisovih izjava, koje su zanimljive, zabavne i na nivou kuriozuma - tako on kaže da je odugovlačio sa potpisivanjem stripa jer je bio usred razvoda pa nije želeo da njegova supruga sazna da crta Ripa Kirbija pošto bi onda tražila veću alimentaciju! Prentis je svakog dana crtao od pola deset do šest popodne, nedeljnu kvotu kaiševa bi nacrtao za pet dana, kašnjenja zbog odlaska u kupovinu ili istraživanja nadoknađivao je celonoćnim crtanjem. Scenarista Fred Dikenson (koji je radio i sa Rejmondom) uspešno je uklapao dijaloge i raspoređivao tekst; posle Dikensonove smrti 1986.g. Prentis je sam pisao priče što mu je donelo više kontrole nad pričom, uzbuđenjem i akcijom. Vremenom je Kirbiju menjao izgled zbog promene mode i frizura; dodao mu je i neke mane da ne bi bio suviše savršen u vremenu kad su popularni antiheroji. Prentisu je smetalo insistiranje novinskih urednika da strip bude “puritanski čist” dok su stripska izdanja bila prepuna unakaženih i golišavih tela.
            Deveti tom započinje šokantnom scenom - Rip pokušava da obije sef bogate porodice, biva uhapšen ali uspeva da pobegne iz zatvora! Sve novine pišu o ovom slučaju i policijskoj potrazi za beguncem ali je on već preleteo okean i sakrio se u egzotičnom gradu Dalekog istoka. Tu ga angažuje Ming Nemilosrdni, krijumčar dijamanata koji želi da otkrije ko mu otima pošiljke. Rip pristaje ne sluteći da Ming namerava da ga pošto obavi zadatak - ubije. No, i lepa Fan, Mingova pomoćnica ima svoje planove… Naravno, Pravda će trijumfovati, nevaljalci će biti uhvaćeni jer je Rip sve vreme radio za svoju vladu a uplašeni Dezmond će jedva dočekati svog poslodavca. Egzotična putovanja nastavljaju se u epizodi “Škorpionova jazbina” u kojoj Rip hvata gusara koji pljačka bogataške jahte u južnim morima! “Najlepša dama maskenbala” izmamljuje od bogataša “nežna” pisma kojima ih potom ucenjuje; njen poslodavac Pen, pak, one koji mu smetaju ubija tako što ih ogrebe otrovnim mastilom - zbog čega Ripa na poslu hvatanja menjaju Dezmond i njegov kolega, debeljuškasti batler Vigers. Avantura “Detektiv protiv detektiva” bavi se pokušajem da se pronađe luckasti naučnik koji je stvorio novu leguru; dve kompanije žele tu formulu, jedna angažuje Ripa a druga detektiva Toledo Stila koji je - lepa devojka. Nadmudrujući se Rip i Toledo traže naučnika po Evropi ali se u potragu umeša i beskrupulozni zli plaćenik strane zemlje; dok se potera za formulom od strane dve američke kompanije očito smatra sasvim normalnom svako drugo mešanje se tretira kao nekorektno i kriminalno. Kako god bilo, dva detektiva će se strasno poljubiti na kraju epizode najavljujući da i Rip može da “posrne” pred ženskim čarima. Ovaj “peh” će mu se ponoviti i u epizodi “Divlje devojke” gde će Ripa opčiniti prelepa kradljivica nakita koju hipnozom na kriminal tera surova Mama Fegin, koja vodi “školu za kradljivice” (kao i Fegin iz Dikensonovog romana “Oliver Tvist”). Epizoda “Dvostruka prevara” svojevrsni je omaž Poovoj klasičnoj priči “Ukradeno pismo” u kojoj se dokazuje da su najskrivenije stvari one koje su stavljene na vidno mesto (ovog puta ukradene obveznice vise uramljene na zidu). Knjigu zaključuje “Pritipetalov pakleni plan” u kome se Dezmond (koga je Rip posle javne svađe otpustio - naravno samo prividno) zapošljava kod naučnika koji odgaja bizarne biljke (otrovne biljke, biljke mesožderke, biljke oktopode) kojima namerava da zaseje jedno ostrvo. Epizoda je netipična za serijal kako zbog naučnofantastičnog motiva ludog naučnika tako i zbog posezanja za vizuelnim elementima jeftinih filmova B klase.
            Prentis i Dikenson vešto barataju znanim elementima serijala gradeći, u zadatim, vrlo rigidnim okvirima novinskog stripa, veoma korektne strip priče-epizode koje su, i posle pola veka od prvog pojavljivanja, svakako zanimljive i zabavne i današnjim čitaocima.
            (“Dnevnik”, 2017.)
top