Mora, brodovi i mornari, putovanja nepreglednim pučinama trajne su teme Umetnosti. Čini se da, ma koliko je o ovim temama rečeno, napisano, naslikano, snimljeno, uvek ima prostora za nove avanture. Francuski strip umetnik Kristof Blen (1970) jedan je od stvaralaca koji su vezani za svetove u centru kojih su mora/okeani. O tome piše/crta iz ličnog iskustva jer je, kako saznajemo iz pogovora ovog albuma, vojni rok služio u mornarici a svoje „upečatljive uspomene“ iz mornarskom života opisao u knjizi „Sveske jednog mornara“ objavljenoj 1994. godine (godinu dana posle služenja vojske). Fascinacije onim što je video, iskusio i doživeo - vojne brodove koji su ogromni, složeni mehanizmi, strogu disciplinu i specifičnu izolovanost koja čini da je brod svet za sebe - temelji su i albuma „Reduktor“ iz 1999. godine. Blen je i nadalje zatočenik mora što je potvrdio i neobičnom serijom „Isak pirat“ (1999-2005), o slikaru koji odlazi na brod i postaje pirat, koja je već dostupna domaćim čitaocima zahvaljujući agilnom „Darkwoodu“.
            Priča „Reduktora“ započinje ispred Mornaričkog nastavnog centra na čijim stepenicama mornar Žorž Gilber, student okeanografije, očekujuće premeštaj dok mu dosađuje mornar iz kantine. Žorž biva raspoređen za kormilara na brodu zlokobnog imena „Ratobornik“ ukotvljenom u lucu Brest. Žorž upoznaje šaroliku posadu ogromnog broda, od mornara sa kojima deli spavaonu, preko manje ili više sposobnih oficira i živopisnog doktora-kozera do uštogljenog kapetana. Među kolegama-saborcima, naizgled tvrdim-prekaljenim momcima, izdvajaju se Nordiz, zabušant i muvator koji poznaje sve i svakoga i Luj Blino, pisac koji se prijavio u mornaricu kako bi pronašao priče za svoje knjige. Osim obrazovanja Blino i Gilber dele i vrlo neprijatnu muku - pošto brod isplovi obojica pate od konstantne morske bolesti što na njih navlači bes pretpostavljenih. Rutina plovidbe podrazumeva smene na brodskoj pasareli, vežbe spasavanja ljudi iz mora, kartanje i svađe u spavaoni, požar u kuhinji... Kad brod dobije zadatak da pronađe nepoznatu podmornicu koja je negde u teritorijalnim vodama nervoza među posadom raste, svako ima svoju verziju događaja, od pomirljivih do one o neminovnosti rata, a neslaganja u mišljenjima se rešavaju svađama i tučama. Nordiz bolesnim, izmučenim drugovima nudi, mada je to zabranjeno, da ih odvede ispod palube, među mašine jer se tamo ljuljanje broda manje oseća. Blino i Gilber pristaju i trojka ulazi u svet mraka i paklene vreline, beskrajnih hodnika, zlokobnih crvenih senki i čudovišnih, bučnih mašina. Gospodari podzemlja su mehaničari koji se ponašaju kao sekta posebnih, odabranih ljudi (koji ponekad liče na đavole).
            Uskoro Nordiz, simpatično ali svima dosadno spadalo, poziva kormilare da ponovo siđu ispod palube kako bi im pokazao nešto izuzetno. Oni nevoljno kreću, opremaju se lampama kod elektičara i tri sata silaze u utrobu broda sve dok ne dođu do prostorije koju zauzima reduktor brzine, fantastični sklop zupčanika napravljenih izuzetno precizno pošto pokretljivost broda zavisi od njih. Oduševljen čuđenjem kolega Nordiz skače po nauljenim zupčanicima. Njegovo glupiranje fascinira pisca koji hoće da zapiše sve što vidi, vadi zarezač da naoštri olovku ali ovaj pada u reduktor! Brod staje. Sluteći da može biti optužena za sabotažu i streljana, prestrašena trojka pokušava da se vrati na palubu ali se gubi u lavirintu hodnika. Na površini komandant naređuje potragu za osumnjičenima što će izazvati i trzavice između raznih rodova koji služe na brodu. Pometnja povećava i bujanje novih glasina o podmornici koja, navodno, kruži oko broda...
            Izgubljeni, na ivici živaca begunci lako padaju u vatru i međusobne obračune. Norviz beži od drugova, izlazi na palubu i baca se u more. Pisca hvata brodska policija a kormilara sakrivaju mehaničari. Gonjem grižom savesti pisac beži iz pritvora i silazi u reduktor da ispravi svoju grešku ali ostaje zaglavljen. Kormilara odvode u pritvor gde, izgubivši osećaj za vreme, čeka osudu ili oslobođenje. Kada mu saopšte da je slobodan on, zbunjen, u luci ugleda „Ratobornika“ i od mornara-prolaznika saznaje priču o nekom mornaru koji je izvučen iz reduktora tako što je ovaj potpuno demontiran. Sada se i brod rasklapa. Ali kraja toj priči nema jer sagovornici moraju da jure za poslednjim autobusom.
            „Reduktor“ je uverljivo i ubedljivo delo sjajne atmosfere sa mnoštvom dopadljivih a životnih likova, vešto skicirnim odnosima u grupi, sa vrcavim dijalozima, začudnim zapletom i izuzetnim ukrasima kao što su fantazmagorijski snovi, bizarni doživljaji  (o pretrazi sadržaja utrobe mrtvog kita) i šizofrene anegdote (posebno ona o sudbini psa u podmornici). Brenov karikaturalno-primitivni likovni manir potpuno odgovara priči dok povremeni crteži većih dimenzija kao i vanredno ekspresivni kolorit uveravaju znatiželjnog čitaoca-gledaoca da pred sobom ima rad sofisticiranog crtača stiliste. Sveukupno gledano, ovo je delo na tragu najboljeg „autorskog stripa“ i „grafičkih novela“ - koji baštine formu 9. umetnosti ali ne poštuju obrasce klasičnog, sindikalno-korporacijskog stripa.
            Rečju, Blenov „Reduktor“ je realistično-fantastična, gorko-humorna pripovest koja zaslužuje punu čitalačku pažnju, uvažavanje i divljenje.
            („Dnevnik“, 2017.)  


Strip karijera Aleksa Rejmonda (1900-1956) započela je silovito: čak dva serijala -„Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ - imala su premijeru 7. januara 1934.g. Dve nedelje kasnije, 22. januara, krenule su avanture „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta; ipak, zbog Rejmondove prezauzetosti, ovaj junak je već sledeće godine predat na „staranje“ drugim autorima. Rejmond je nastavio rad na „Flašu“ i „Džimu“ u nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata, u koloru, i to sa tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša“ ispod; izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početaka do 1944.g. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta. Po povratku u civilstvo nije mogao da se vrati ovim stripovima jer je izdavač u međuvremenu za njih angažovao druge autore.
Objavljivanje stripova na jednoj stranici „tražilo“ je male slike, pretrpane detaljima, kako bi se ispričala nova „doza“ zapleta uz uzbudljivo-neizvesnu poslednju sličicu koja „tera“ čitaoce da potraže sledeći nastavak; tako je Rejmond iz nedelje u nedelju razvijao i usavršavao crtež u skučenim prostorima. Prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao je sa promenom novinskog formata zbog koga je jedan strip zauzimao čitavu stranu (što je već forma strip table) i dozvolio crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na staro tj. stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“ i formalno i tehnički: „Džim“ se pojavljuje u dva standardna kaiša a „Flaš“ u tri krupnija kaiša koje ume da „poremeti“ veća, ambicioznije zamišljena i realizovana slika. Trend smanjivanja prostora koji pripada doživljajima „Džima iz džungle“ a u korist „Flaša Gordona“ nastavljen je dok „Džimu“ nije ostao samo jedan kaiš dok je „Flaš“ dobio dva velika kaiša. Avanture plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova bile su „adut“ za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (čija uloga još uvek nije razjašnjena: nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih i montažerskih sposobnosti intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.
Četvrti tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 11.3.1939. do 5.1.1941.g. Stripovima prethode zanimljivi tekstovi o autorima na koje se Rejmond ugledao - pre svega ilustratore braću Klark - i o saradnji sa Ostinom Brigsom.
U ovom tomu pustolov “Džim iz džungleiliti Džim Bredli nastavlja svoje avanture po egzotičnoj južnoj Aziji u društvu fatalne crnke Lil (nekada znane kao Šangaj Lil, predvodnice bande kriminalaca) i vernog sluge urođenika Kolu. Uvod u novu Džimovu avanturu najčešće podrazumeva da neko traži njegovu pomoć i to uvek u nevreme: dok Džim i Lil uživaju u večeri u ekskluzivnom restoranu ili ga nego budi iz sna u luksuznom hotelu u gluvo doba noći. Tako se dešava da očajni muž plantažer moli Džima da pronađe njegovu ženu koja se “dala na urođeništvo”; Džim, pak, tvrdi da je žena podlegla “ludilu džungle”. Pošto se potraga uspešno okonča Džima angažuje bogati plantažer da raskrinka “nevaljalog” belca koji buni urođenike. Problem će biti rešen ali se Džimov ljubavni život komplikuje pošto vesela plavuša Kiti “baca oko” na njega pa ljubomorna Lil odlučuje da napusti Džima. Stvari se komplikuju kad Džim i Kiti dožive brodolom i dospeju na pusto ostrvo! Odatle će ih spasiti podmornica jedne od zemalja koja je u ratu - 1940.g. II svetski rat je već besneo u dobrom delu sveta iako su SAD još bile neutralne. Džim će, kao i mnogi strip junaci, krenuti u rat - država ga angažuje da spreči sabotažu u Panamskom kanalu (kraj ove avanture biće u sledećem tomu). Tako je Džim, pustolov sa izrazito kolonijalističkim šmekom, postao ponosni patriota koji izgovara zapaljive rečenice o slobodi!
Za to vreme, u svom univerzumu, na planeti Mong, Flaš Gordon, borac protiv tiranije, požrtvovana Dejl i mudri profesor Zarkov odlaze u neistražene predele večnog leda - veoma je zanimljivo na istoj stranici razgledati prizore plaža na toplim morima - u “Džimu iz džungle” - i snežnih pustinja - u “Flašu Gordonu”. Elem, pošto skrši još jednu raketu Flaš i njegova družina (sa njima je i princ Ronal, zaljubljen u Dejl) bore se za opstanak dok ih (u providnom termoizolacionom odelu) ne spase prelepa kraljica Frija iz zemlje Frigije. U narednih godinu dana čitaoci su pratili nadmetanje Frije i Dejl za Flašovu naklonost, pokušaje tradicionalista da spreče kraljičinu udaju za stranca, ekspedicije u nepoznato, borbe sa svakojakim čudovištima kao i džinovskim divljacima koji žive u pećinama. Čista radost istraživanja nepoznatog meša se sa ljubavnim mukama i jadima zbog kojih će Flaš naporno raditi (jer mu je to lakše nego da razume žensku ćud) ali i par puta biti smrznut i vraćen među žive; cena jednog oživljavanja biće i da se Dejl odrekne Flaša što će Frija pokušati da iskoristi želeći da se uda za Flaša makar i po cenu da se odrekne prestola! I taman kad se intrige, zavere i podmetanja razjašnjavaju na scenu stupa tajni agent Minga Nemilosrdnog koji otima Dejl i odvodi je u prestonicu Monga. Flaš i Zarkov hrle da je oslobode i tako se vraćaju svom primarnom zadatku - svrgavanju tirana. Na svom putu Flaš će sresti mnogo istomišljenika, od drumskih lopova do pripadnika esnafa Elektiričara, i sa tom vojskom krenuti u novu revolucionarno-oslobodilačku kampanju borbe protiv Minga. Uprkos vojnim operacijama Dejl neće biti mirna jer devojke jednostavno ne mogu da ostave Flaša na miru pa nasrću ne mareći za njene suze! Rat, ljubav i ljubomora konstantno pršte na strip stranicama Flašovog životopisa.
Znatiželjni čitalac i posle više od 70 godina može uživati u elegantnim crtačkim bravurama “barokne fantastike” odnosno ovozemaljskim i svemirskim vratolomnim pustolovinama koje vrve od prepoznatljivih situacija i originalnih, novouspostavljenih obrazaca koje su rado “eksploatisali” mnogi autori stasali posle Aleksa Rejmonda.
(„Dnevnik“, 2017.)

Na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“, svakako je i „Iznogud“. Strip, koji traje duže od pola veka, uspeo je da iz jedne generacije stripofila „pređe“ u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već ima kvalitete koji izdržavaju i najteži test - protek vremena. Serijal je započeo 25.01.1962. godine u časopisu „Rekor“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“. Četiri godine kasnije, 1966.g, objavljen je prvi album ovog serijala pod naslovom „Veliki vezir Iznogud“. Od 1968. do 1973.g. Iznogud se pojavljuje u prestižnom magazinu „Pilot“ zajedno sa legendarnim junacima Asteriksom i Taličnim Tomom. Sledeće tri godine, od 1974. do 1977.g, u „Žurnal di Dimanšu“ Iznogud komentariše vesti; stripovi su sakupljeni u dva albuma pod naslovom „Gnusni Iznogud komentariše vesti“. Iznenadna smrt genijalnog scenariste Renea Gosinija (1926-1977), kreatora „Umpah Paha“, „Taličnog Toma“, „Asteriksa“ i „Iznoguda“, ne prekida serijal: 1978.g. je objavljen poslednji zajednički album „Želim da postanem kalif umesto kalifa“ a Žan Tabari (1930) nadalje crta i piše priče o Iznogudu - sveukupno 14 albuma - uvek potpisujući kao autora i svog prijatelja Gosinija. Nakon Tabarijeve smrti 2011.g. serijal nastavlja Tabarijev sin Nikola u saradnji sa nizom scenarista. Strip „Iznogud“ i dalje izlazi a doživeo je i dve ekranizacije: kao crtana serija (1995) i bioskopski film (2005). Čitaoci socijalističke Jugoslavije pratili su „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ iz ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih.
Serijal je crtan prvenstveno za časopise pa su njegove epizode su kratke, od 8 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Namera „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“ je da objavljuju albume po redosledu originalnog pojavljivanja.
            Sećajući se početaka serijala Gosini je pričao kako je veliki vezir nastao slučajno: dok je pisao scenario za strip „Nikolica“ u epizodi koja se dešava u kampu u prirodi učitelj deci priča o veziru koji je žarko želeo da postane kalif umesto kalifa. Kada je Gosiniju i Tabariju iz redakcije „Rekora“ predloženo da pokrenu novi serijal došli su na ideju da parodiraju „Hiljadu i jednu noć“ ali iz specifične vizure zločestog i upornog vezira. Gosini je odlučio da se prepusti zadovoljstvima osmišljavanja najotrcanijih štosova i igara reči na tu temu. Naravno, Gosini je preskroman jer su mnogi autori pokušavali da „dobace“ do takvih štosova i igara rečima ali su neslavno propadali jer samo majstorska dela mogu biti jednostavna i lepršava.
            Svaka epizoda stripa je celina za sebe i počinje iz standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid (u originalu Harun al Pusah); njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznogud koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ i traži sve moguće i nemoguće načine da to ostvari. Iznogud (na engleskom „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen planovima o moći i slavi, neprestano smišlja podlosti i zavere. Vezirova zloba utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade - i histerično-kolerično ponašanje. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; i Dil el Tant je trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.
            Treći tom Iznogudovih nevaljalstava donosi četiri nova pokušaja da se eliminiše kalif. Vezirov repertoar podlosti neiscrpan je: pošto odmor krije mnoge opasnosti - davljenje, sunčanicu, ajkule, vrtloge - on, u priči „Letnji odmor ili More, nemoj da te brige more! Pođi na more!“ ubeđuje svog gospodara da odu na more kao obični turisti. Naravno, svi njegovi planovi neslavno propadaju jer „ko drugom jamu kopa - sam u nju pada“ što u ovom slučaju znači da sam mora da zatrpa rupe pred nezgodnim čuvarem plaže. Sledeći genijalni plan, u „Sportovima u kalifatu“, bazira se na pričama putnika Ali Čamprija koji tvrdi da postoji nešto što se zove sneg što je „hladno i klizavo, ljudi lome kosti ili se smrznu“. Ove preporuke su dovoljne da Iznogud, uz malu pomoć proteranog meteorologa, u pustinji stvori raj za zimske sportove, da tamo dovede kalifa i - izvuče deblji kraj. Ni pokušaj slanja kalifa na jedrenje u brodu baksuznog kapetana Mare al Maler, koji je imao već 27 brodoloma, neće ispasti kako je zamišljeno ali će putnici videti nekoliko ostrva sa živopisnim domorocima-ljudožderima, kiklopom i pticom Rok. Konačno, u „Gazbutanovom balonu“ vezir će se okrenuti sredstvima iz uvoza - napitku od koga se postaje buba mokrica. Samo, kako da natera kalifa da popije pun balon eliksira? Potrebna je višestruka domišljatost. Ali, poslednja, fatalna kap neće završiti u grlu kalifa već onesvešćenog... pogodite sami.
            „Iznogud“ je vragolast i veseo strip, urnebesan do apsurda. Tabari majstorski crta pokrete junaka, izraze lica, mimiku koja potcrtava replike. Poneki crtež je na prvi pogled „gust“ ali će pažljivi gledalac u njemu otkriti mnoštvo sjajnih detalja. Gosinijev scenario je, pak, ingeniozno remek-delo vođenja priče, gradnje i dizanja tenzija uz mnoštvo finih detalja, iščašenih replika i paralelnih dešavanja koji se svi stiču u finalnim scenama kulminacije (što se neretko dešava bukvalno u poslednjoj sličici)!
Rečju, „Iznogud“ funkcioniše bez ikakvih zastoja ili praznog hoda, čitaoce lako uvlači u svoj svet i može ih nasmejati do suza.
            („Dnevnik“, 2017.)
Adrijan Sarajlija (1976) spada među retke samosvojne autore koji, mada se kreću u okrilju žanrova fantastike (naučna i epska fantastika, horor), ne prate ustaljene žanrovske šablone i obrasce. Svojim prvencem-zbirkom priča „Manufaktura G“ (2010) i romanom „Ogledalo za vampira“ (2012) Sarajlija spremno i spretno zaranja u nepoznato te svojom invencijom i svežinom razgaljuje znatiželjne čitaoce nudeći im pravo literarno uživanje - neuobičajeno, van žanrovskih standarda, nadahnuto, duhovito i vrcavo.
Tim smerom i manirom Sarajlija nastavlja i u novoj knjizi „Goli glasovi“ koja je - zapazimo to i istaknimo - (ponovo) zbirka priča tako retkih u današnjem ultimativnom dobu romana. Napomenimo da Sarajlija ispisuje priče iako je već dosegao, vrlo uspešno, horizont romana, tog navodnog vrhunca proznog stvaralaštva. Ljubiteljima drevne veštine pričanja priča može samo imponovati što se pisac vratio primarnoj formi pripovedanja, i to u rasponu od minijature i kratke priče do pripovetke. U svakoj od njih Sarajlija demonstrira svoju disciplinu, sposobnost da delo razvija i prilagodi formi - a ona je izuzetno zahtevna u kratkoj priči - odnosno da kontroliše pripovedne tokove i njihove tenzije. Zato će udarna rečenice minijature odjeknuti kad i kako valja ostavljajući blesak-odjek koji oštro osvetljava i menja sve do tada pročitano. U pripovestima će se, pak, gusto i bogato splesti i rasplesti pripovedne linije tako da čitalac bude iznenađen i začuđen i, konačno, vrlo zadovoljan širokim tematskim i stilističkim zahvatima.
U nekoliko, od ukupno 15, priča Sarajlija sigurnim potezima izvodi „stilske vežbe“ na prepoznatljive motive dajući čitaocu mogućnost da „obnovi i utvrdi (žanrovsko) gradivo“ i oseti se (koliko-toliko) sigurnim na poznatom terenu. No, to je tek zagrevanje za priče u kojima se nude-otkrivaju drugačije, nestandardne vizije svetova budućnosti i budućnosti svetova. U takvima ima sjaja novih tehnologija sa mnoštvom zaslepljujućih dostignuća ali i (previše) mutacija i izopačenosti, degradacije i dekadencije jer svaki napredak neminovno uzima danak što u krvi i stradanju što u zaludnom trošenju onih koji sa njim ne mogu da drže korak. Konačno, budućnost nije samoniklo monolitna; ona ima svoje korene, spoja staro-tradicionalno sa neumereno-savremenim. A linija spoja i razgraničenja ovih principa u „Golim glasovima“ najočitija i najživopisnija je na dalekoistočnim zemaljskim prostorima. Koliko god društva budućnosti bila egzotična i prepuna mogućnosti na njihovim širokim, močvarnim marginama živi u neznanju, bedi i bolesti ili u samoodabranom buntovnom odbijanju konvencija, nepregledno mnoštvo marginalaca, otpadnika, „poniženih i bednih“. Nove porodične i socijalne forme i interakcije izrodiće obrasce gotovo nepojamne složenosti koji će izmeniti psihološke profile ličnosti pridošlih generacija. Sarajlija hrabro iscrtava te različitosti spreman da zarad uverljivosti literarne slike podigne novoe spoznaje i razumevanja napisanog što traži pojačani čitalački angažman koji podrazumeva i učešće u literarnom eksperimentu-egzibiciji praćenja dogodovština literarnog entiteta imena Moritomo, koji svoju inkarnaciju ima u prozi i poeziji Slobodana Škerovića. Tako se u ovoj knjizi stvara paralelna lična istorija (anti)junaka pustolova-filozofa-vragolana ispisana fragmentima-epizodama iz pogodbenog životopisa.
Rečju, „Goli glasovi“ Adrijana Sarajlije su plemenita mešavina uzbudljivih vizija stvaranih na temeljima naučne fantastike, magijskog realizma i horora, bez robovanja jednosmernom uzrok-posledica pripovedačkom šablonu, sa nesputanim, odvažnim poigravanjima jezikom, iluzijama i aluzijama odnosno višestrukim značenjima.
(„Dnevnik“, 2017.)


Posle uspeha stripa „Balada o slanom moru“ koji se najpre pojavio se u crno-beloj verziji na stranicama prvog broja italijanskog strip magazina “Narednik Kirk” (nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog boravka u Argentini) i posle pauze od tri godine, Hugo Prat (1927-1995) je nastavio da ispisuje i iscrtava doživljaje svog kapetana antijunaka. I dok je „Balada...“ bila duga kontinuirana priča (za tadašnje standarde potpuno netipične dužine - preko 160 strana) sledeća pojavljivanja Korta Maltezea dešavala su se u poglavljima-epizodama dužine-trajanja 20 tabli što je bila optimalna dužina za strip revije i magazine; prvo štampanje ovih epizoda bilo je u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao obzirom da se iz Italije preselio u Francusku. Odatle su se priče o Kortu širile dalje preko stranica belgijskog „Tintina“, italijanskog magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnogih drugih među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“) odnosno sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić). Ove kratke epizode (bilo ih je preko 20) kasnije su sakupljene u više albuma različitih dužina i naslova.
            Album „Korto Malteze: U znaku Jarca“ u izdanju „Darkwood“-a, u tvrdom povezu, štampan ćirilicom i u punom koloru (naknadno dodatom, originalno su epizode crno-bele), sa pripadajućim uvodnim tekstovima i reprodukcijama atraktivnih starih litografija i raskošnih Pratovih skica i akvarela čine poglavlja-epizode „Tajna Tristana Bantama“, „Sastanak u Baiji“, „Samba s Paljbom“, „Orao u džungli“, „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“ i „Zbog jednog galeba“ koje znatiželjnog čitaoca vode od Kariba do Brazilske obale i nekadašnje Holandske Gvajane. Godine u kojima se avanture dešavaju otkriće se posredno kada se iz priča aktera saznaje da u Evropi besni rat. Ipak, u poglavlju „...i opet ćemo o džentlmenima sreće“, Raspućin saopštava Kortu da su „džentlmeni sreće“ 21. decembra 1916. osnovali „veselo bratstvo“ (Raspućin je potpisao pristupnicu u Kortovo ime); sama epizoda se dešava kasnije, januara 1917.g, dakle u vreme trajanja astrološko-horoskopskog znaka Jarac. Daleko od „svetskog rata“ topla mora, egzotična ostrva i obale Južne Amerike su svet za sebe, u njima ima magije, anđama i čarobnica koje mislima prenose poruke, sve vrvi od legendi; ali, od „Evropocentrizma“ se ne može pobeći - mučitelji domorodaca rade za gospodare u dalekoj „kolevci (zapadne) civilizacije“, kompanije pružaju svoje pipke i cede sirovine i životne snagu ovog još uvek nevinog i naivnog sveta; konačno, nemačke podmornice će stići i u ove vode da tu vode rat započet na drugom kontinentu.
Korto Malteze, dete Ninje, andaluzijske Ciganke bludnice i mornara čijim venama teče krv Kelta, iz Kornvola, postojbine gusara, veštica i vila, uživa u Paramaribu (Holandska Gvajana) naizgled nezainteresovan za sve oko sebe; on je pomalo gusar, pomalo pošteni moreplovac, pomalo boem, pomalo filozof. Susret sa dečakom Tristanom Bantanom, koji traži svoju sestru po ocu, i starim pijancem profesorom Jeremijom Štajnerom odvešće ga u Brazil, gde Tristan nalazi svoju polusestru Morganu (koja u kartama vidi da će joj brat stići) ali i usni san o nestalom ostrvu Mu (kome će, posle niza naznaka u raznim albumima, Prat posvetiti poslednji album o Kortu). Sledi susret sa čarobnicom Zlatoustom, koja je mlada-stara preko 200 godina od koje Korto dobija ponudu-zadatak da pobunjene domoroce snabde oružjem; Korto će u džungli morati da i sam potegne pesnice i oružje a među pobunjenim Kangasejrosima će naći novog vođu - mladog Kapitena Koriska (koji je istorijska ličnost, svojevrsni Robin Hud na tamošnjim prostorima). U poglavlju-epizodi „Orao u džungli“ evropski I svetski rat konačno stiže i u topla mora, sve do obala Brazila a Korto će osujetiti nemačke planove plativši veliku cenu - nemački ratni brod tone tačno na olupinu španskog galiona prepunog blaga. Sluteći da iza svega stoji plan Morgane i Zlatouste Korto zaključuje „kako bi žene bile divne kad bi mogao da im padneš u naručje, a ne dopadneš im šaka“.
Novi pokušaj da se domogne blaga („...i opet ćemo o džentlmenima sreće“) vodi Korta u savezništvo sa Raspućinom i gospođicom Dvoličnom de Poanci. Svako od njih ima kartu od kitove kosti sa delom naznaka o zlatu. Čitav poduhvat ne završava se kako su tragači hteli jer je zlato u topovima koje ispaljuje njihov poludeli čuvar! Na kraju priče Kortu stiže pismo od Zlatouste sa četvrtom kartom koja otkriva - prekasno - gde se nalazi zlato. Završno poglavlje „Zbog jednog galeba“ baca Korta u avanturu u kojoj, zbog ranjavanja u glavu, gubi sećanje a spasava ga lepa devojka oko koje se plete mreža zlih ljudi. Kavaljer Korto će, iako ranjen, gotovo instinktivno sprečiti zločin a onda otići dalje ostavljajući jedno slomljeno devojačko srce za sobom.
Prat je Korta smestio u egzotične prostore širokih mora, ostrva i džungli kojima vladaju surova realnost i zavodljiva mitologija. Sve je prepuno tajanstvenih znakova, mističkih učenja, starih znanja, spisa i predmeta koji spajaju svekoliku ljudsku istoriju (dajući joj drugi lik i značenje) i otvaraju puteve u druge stvarnosti. Korto je idealan junak za ovakve avanture - istovremeno romantik i cinik, sanjar i vrlo sposoban ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština. Ovaj serijal je specifičan „slučaj“ latinoameričkog magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u visoko stilizovanom likovnom segmentu odnosno ingeniozan kao kompletno umetničko remek-delo.
(„Dnevnik“, 2017.)

top