Vestern strip (ili, u ovim krajevima, „kaubojac“) „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa startovao je 1974. godine kratkim epizodama (od oko desetak stranica) prilagođenim za objavljivanje u časopisima, u vreme poslednje masovne popularnosti ovog žanra koja se ponajviše temeljila na neočekivanom uspehu „špageti vesterna“ na koju „Novi svet“, uprkos svojim sećanjem na Divlji zapad, nije imao adekvatan odgovor jer je, u filmu, bio okrenut „egzistencijalnom“ ili „anti“ vesternu, dok je u stripovima ponavljao izlizane „palp“ obrasce. U ostatku sveta vestern je bio na mnogo boljem glasu i nije smatran samo pukom zabavom za dečake; zato su dobri vesterni nastajali širom planete: u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“). Najveći uticaj u francusko-belgijskoj strip školi imao je „Bluberi“ koji je, nasledivši „Džerija Springa“, postao etalon za mnogobrojne nove strip vesterne pa i „Mek Koja“. Pošto je solidno prošao kod čitalaca magazina, „Mek Koj“ je uznapredovao do „albumskog stripa“; kratke priče sabrane su u premijerni album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“, a nadalje će se njegove avanture isključivo prostirati na albumsku dužinu (najmanje 48 strana). „Mek Koj“ je štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“, „Biser stripa“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, najčešće u crno-beloj varijanti. Stoga ovaj heroj nije nepoznat iskusnim stripofilima što je svakako  plus za poduhvat agilnog „Darkwood“-a koji ovaj serijal prezentuje u punom sjaju - u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama koje sadrže po tri albuma-epizode.
            Mek Koj je na početku svog života poručnik u južnjačkoj vojsci koja se povlači pred severnjacima. Pošto biva zarobljen Mek Koj, za račun severnjaka, odlazi u Meksiko i tamo, usred silnih peripetija, saznaje da je građanski rat okončan pa sa drugarima Čarlijem i Maksijem kreće kući. Put ih, u epizodi „Mek Kojeva pobeda“, vodi do dama koje napadaju Indijanci. One se predstavljaju kao tri kćeri koje iz zatvora žele da oslobode oca znanog kao Ubica Kejn. Mek Koj i drugovi su prinuđeni da im pomognu ali oslobađanjem Ubice Kejna njihove nevolje tek počinju... Ipak, Mek i njegovi prelaze Rio grande i vraćaju se u domovinu da bi upali u rat vojske i Apača u kome će, kao regrutovani specijalni izviđači, otkriti ko crvenokošce snabdeva oružjem i „vatrenom vodom“. U trećoj epizodi, „Bela smrt“, Mek Koj i družina dobijaju zadatak da sačekaju komandantovu kćeku ali nju otimaju Indijanci pa vojnici kreću da je oslobode; onda se u sve umešaju zlato, opijum i „bela gospa“, prikaza koja u snežom bespuću mami zalutale ljude od kojih niko ne preživljava taj susret. Kad se Mek i drugovi vrate sa oslobođenom devojkom zatiču prazan gradić jer stanovnici odlaze na istok gde je (opet) pronađeno zlato!
            Epizode, nastale 1976. i 1977. godine, rezultat su međusobnog usklađivanja i usaglašavanja autora odnosno njihovog iskušavanja sopstvenih snaga. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju žanrovskih obrazaca ali ga muče razrešavanja zapleta (koja traže da se situacije objasne za šta je potrebno previše rečenica koje opterećuju sliku). I osnovni ton priča se menja - prva epizoda je bazirana na gegu i karikiranju dok su ostale ozbiljnije, sa samo ponekim humornim „oduškom“. Palasiosov crtež i dalje izaziva različite reakcije. Njegov grafizam temelji se na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i mane jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, pejzaži  su vrlo ubedljivi dok crteži lica i mimike nisu uvek uspešni čega je on svestan pa te manjkavosti obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (poneki kvadrati/table liče na tehnikolor filmove) što stripu daje dozu psihodeličnosti (primerenu periodu u kome je stvaran). Crtač, ponekad, nalazi i neobična rešenja kao u slučaju nesrećnog psa koga svi šutiraju (u „Traži se Mek Koj“) jer je za njega grafizam potpuno promenjen te je nacrtan karikaturalno svedeno. Kao kuriozum ovih epizoda pomenimo i pojave junaka koji liče na popularne glumce u vesternima kakvi su Džon Vejn ili Džek Palans.
Rečju, „Mek Koj“ se, u drugoj knjizi sabranih avantura, razvija i napreduje iskušavajući sopstvene snage i to, svakako, na zadovoljstvo ljubitelja vesterna koji će sa nestrpljenjem očekivati sledeći tom.
            („Dnevnik“, 2019.)


Franja Straka (1952) spada među najagilnije strip alternativce ovih prostora; takođe je i među najproduktivnijima i među tematski najraznovrsnijima a ovo poslednje podrazumeva  priče iz života radnika, stripovanu poeziju i prozu različitih žanrova, parodije poznatih dela, različite „slobodne forme“... Paradoksalno (ali praktično izvedeno) Straka je i vizuelno i scenaristički - prepoznatljivo neprepoznatljiv (i obrnuto) odnosno dosledno nedosledan. Njegov dosadašnji opus obiman je i razbacan u mnoštvu izdanja. U tom šarenilu centralno mesto ipak zauzima „Samonikli korov strip“; od početka njegovog izlaženja 2002.g. do sada, pojavilo se bezmalo 600 brojeva. U trenutku nastanka ova publikacija je bila novost za domaću strip scenu pošto je reč o „e-zinu“ odnosno elektronskom izdanju slatom putem e-maila. Ako je andergraund strip 1990-tih podrazumevao fotokopirano umnožavanje i interno organizovanu distribuciju „Samonikli...“ je doneo još alternativniji način uz korišćenje digitalne tehnologije: stripove, crtane na klasični način, Straka je skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (kompresovao) i besplatno slao čitaocima. Time je sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja od formalnih autoriteta (glavnih, odgovornih, umetničkih i tehničkih urednika) odnosno sloboda određivanja formata, obima publikacije i ritma izlaženja. Preostala je samo jedna (najteža) prepreka - autocenzura sa kojom se svaki alternativac bori kako i koliko zna i ume. Ultimativno ograničenje ovakvog konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - autorov talent, radoznalost i domišljatost odnosno  predanosti radu (tako je otpao izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više i bolje a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do kvarova opreme i objavljivao „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru. Ovim albumom (drugim u nizu), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni entuzijasta Zdenko Franjić, i ta je „falinka“ „Samoniklog...“ konačno ispravljena.
            Čitalac ovog albuma, dakle, ima priliku da obnovi poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. Kako god bilo, šest brojeva „Samoniklog...“ u drugom tomu, dovoljno je da svakog znatiželjnika uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat odnosno vrcavu visprenost koja glatko prelazi s teme na temu smenjujući groteske sa cinizmom ali i čistim ludizmom neobuzdane mašte koja nesputano prateći sopstvene puteve podseća na nadrealističke vežbe iz automatskog pisanja koje će začuditi kako publiku tako i stvaraoca. Bez obzira da li kreće iz realno životnih pozicija ili odmah barata „profilisanim“ situacijama kakve su „priručnik smešnih smrti u 100 lekcija“ odnosno „akrobacije na temu varijacije“ lovačkih priča, Straka ustrajno razgrađuje dešavanja dovodeći ih do apsurdnog gega koliko smešnog i infantilnog toliko i sentencijski mudrog. Ništa se u ovim stripovima ne podrazumeva jer je podložno testiranju na (be)smisao, od antijunaka priča do izdržljivosti strip medija i samog crteža (redukovanog na niz karakterističnih linija ili potpuno izbačenog iz kvadrata i zamenjenog smenama crne i bele boje), sočnog korišćenja jezika (ovde se može pročitati i prvi ovdašnji strip na romskom), viceva i dosetki. Straka istrajno razvija karikaturu kao način crtanja i promišljanja ne jednog trenutka več čitavog (globalnog) postojanja. Taj, u osnovi subverzivni stav (kome ništa nije sveto i nedodirljivo) pohvala je lucidnosti i čistom ludizmu otvorenog duha koga je sve manje u modernom svetu hedonističkog pomodarstva i lažnih vesti. Zato je „Samonikli korov strip“ preko potreban dah nepatvorene zdravorazumske svežine.
            („Dnevnik“, 2019.)


U izdanju „Lagune“ pojavio se, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje, roman „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog (1972), ovenčan prestižnom nagradom za naučnofantastični roman „Artur Klark“ za 2016. godinu. Tako je domaća publika dobila (ne tako čestu) priliku da upozna aktuelno delo iz vodeće anglosaksonske žanrovske produkcije. A u okvirima nje istovremeno postoje različiti pravci i poetike, od onih koji tragaju za novim žanrovskim prostorima do drugih koji ponavljaju obrasce iz ranijih „zlatnih“ epoha. U delima potonjeg smera podrazumeva se upotreba svekolike žanrovske ikonografije sa minimumom invencije (ili bez nje) uz imperativno poštovanje recepata kako da se takvo delo nađe na listama najprodavanijih knjiga. Adrijan Čajkovski, prevashodno znan kao korektan autor epske fantastike, učinio je „Decom vremena“ hrabar iskorak u nepoznato na šta se ne gleda blagonaklono pošto izdavači i publika više vole da „igraju na sigurno“. Naravno, pisaca koji su paralelno pisali više fantastičkih žanrova bilo je i u ranijim decenijama (Zelazni, Lajber, King) kao i danas (Džordž R.R. Martin je najpre pisao naučnu fantastiku pa horor a sada epsku fantastiku). Da će, posle uspeha, Čajkovski nastaviti pisanje u naučnofantastičnim vodama svedoči i roman „Deca ruševina“ (najavljen za mart 2019) koji nije nastavak „Dece vremena“ ali se dešava u istom svemiru.
Čajkovski je u „Deci vremena“ zapleo niz tema iz „tvrde“ naučne fantastike (utemeljene na egzaktnim naukama) odnosno „meke“ naučne fantastike (okrenute društvenim naukama). Priča se proteže na više od dva milenijuma i na dva carstva ljudske vrste koja su neslavno završila. Na zalasku prvog, pred fatalni rat dve političko-ekonomsko-filozofske frakcije, sabotažom biva uništen projekat stvaranja nove vrste na novoj planeti; preživljava samo doktorka Avrana Kern koja je projekat osmislila i koja, telom u hibernaciji a duhom u kompjuterskoj matrici, ostaje u kapsuli-čuvaru iznad planete. Sticajem okolnosti na planeti se ipak odvija proces usavršavanja jedne vrste ali ne majmuna, kako je planirano, već - paukova. Dva milenijuma kasnije do planete stiže brod-arka „Gilgameš“ u kojem je pola miliona ljudi u hibernaciji. Brod je pokušaj da se spase ljudska vrsta jer je Zemlja nepodobna za život pa su naučnici i političari drugog carsta, koje je nasledilo ostatke prvog, odlučili da krenu tragovima prethodnika i nađu pogodnu planetu na koju će se naseliti. Kapsula i Avrana ne dozvoljavaju „Gilgamešu“ spuštanje i upućuju ga do sledeće teraformirane planete što će, ispostavlja se, biti uzaludna nada. „Gilgameš“ se, trošeći poslednje resurse, vraća da naseli planetu po svaku cenu... Druga pripovedna linija prati razvoj civilizacije paukova koja se, zahvaljujući genetskom eksperimentu („pametnom“ nanovirusu), iz generacije u generaciju razvija prevazilazeći biološke datosti. Vrsta uči da se brani od najezda mrava i epidemija, da stvara gradove, komunicira na daljinu, prenosi znanja potomcima, posmatra svet i uočava pravilnosti sve do konačne mogućnosti da komunicira sa Glasnicom na nebu (kapsulom i dr Avranom) što ubrzava razvitak. Povratak džinova iz vrste-tvorca (ljudi) otvara pitanja opstanka i uništavanja opasnosti u to ime. Pauci imaju svoje rešenje tog problema, drugačije od ljudskog.
Čajkovski se opredelio za poštovanje zakonitosti po kojima „funkcioniše“ Univerzum i njihovu logičnu kauzalnu upotrebu; otuda „Gilgameš“ ne leti brzinom većom od svetlosne niti brodski bezbednjaci vitlaju svetlosnim sabljama. Ipak, bitan deo postavke su „pseudonaučne“ tehnologije, kakva je hibernacija čija upotreba je nužna kako bi junaci-ljudi ostali aktivni učesnici u putovanju koje traje milenijumima (pošto bivaju „uspavani“ i „buđeni“ tako da je njihov životni vek dug koliko i putešestvija). Osnovne ideje romana su na tragu postulata postavljenih u drugoj polovini XX veka i koje je najbolje formulisao Artur Klark tvrdnjom da čovečanstvo ima kosmičku budućnost istraživača i kolonizatora svemira. Istina, kod Čajkovskog ljudi ne odlaze sa Zemlje u potrazi za novim izazovima već beže sa nje pošto je postala nepogodna za život zbog ljudske bahatosti ili procesa koje je nemoguće zaustaviti. U „ljudskom“ delu priče dominiraju prepoznatljive situacije (trvenja u posadi, pobune i regresije u zatvorenoj zajednici, svemirske bitke) koje autor nije dograđivao tako da najintigantnija linija ovog dela priče ostaje ona o neizbežnom ponavljanju grešaka predaka. Deo romana posvećen civilizaciji paukova je inventivniji jer je pisac morao da osmisli originalna (ne-ljudska) rešenja u čemu je dobrano uspeo. „Ljudska“ priča vidno je manjkava na planu psihološkog produbljivanja ličnosti (svedenog na prepoznatljivu karakterizaciju utemeljenu na dužnostima koje likovi obavljaju; dr Kern je oličenje „ludog naučnika“ intelektualno narcisoidnog i spremnog da opstanak vrste žrtvuje uspehu svog projekta). U „paukovskom“ segmentu autor je sve potomke nazvao imenom „prvog“ pretka (od koga se nasleđuju i zanimanja-specijalnosti) što se ispostavilo kao uspešno i ubedljivo „vezivno“ rešenje.
Epske razmere priče uticale su na dužinu romana koji je, paradoksalno, ipak prekratak jer su izostala pojašnjenja određenih događaja koja bi, da su ispisana, produžala roman za par stotina stranica ali bi doživljaj drugačije stvarnosti definitivno bio impozantniji.  Opštu utisak kvare i povremena nedovoljno ubedljiva rešenja a razlog njihovog „dešavanja“ je piščevo tendenciozno usmeravanje priče.
Rečju, „Deca vremena“ su pisana „u ključu“ klasične „tvrde“ naučne fantastike, sa svim vrlinama i manama koje ona nosi. Čajkovski je ciljani model uspešno dostigao i ispunio na zadovoljstvo ljubitelja takve žanrovske literature.
(„Dnevnik“, 2019.)



Strip serijal „Torgal“ rezultat je saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog. „Torgal“ je započet 1977. godine i zahvaljujući atraktivnoj mešavini naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Torgal, „zvezdano dete“ koje su, krajem prvog milenijuma, našli i usvojili divlji Vikinzi, sasvim je netipičan junak koji ni malo ne mari za avanture već uporno (ali bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom suprugom i decom. No, okolnosti ga nemilice bacaju u centar svakojakih dešavanja koja traže da snagom mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama spasava sebe i svoje bližnje; domišljatost, lukavost, oštroumni zaključci i precizni planovi Torgalove su dodatne prednosti mada ni njegovi neprijatelji nisu naivni i glupi bilo da je reč o „običnim“ ljudima bilo da se bori sa moćnim, bogolikim stvorenjima odnosno ljudima iz budućnosti čija je tehnologija superiorna.
            Osmi tom Torgalovih sabranih avantura (izdanje agilnog „Darkwood“-a iz 2017.g.), u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, očekivano donosi tri epizode (po internom rasporedu XXII, XXIII i XXIV) nastale 1996, 1997. i 1999. godine, dakle u vreme kada je serijal „napunio“ dve decenije kontinuiranog izlaženja što sveukupno donosi zaokruženi svet-pozornicu u kome se dešava te „razrađene“, definisane i dinamički razvijane likove (koji vidljivo odrastaju i stare) odnosno prepoznatljivi pripovedački i likovni stil i identitet stripa. Crtež, kadriranje i montaža tabli koje precizno prate i potpomažu dinamiku priče ubedljivi su, bez slabih mesta. Scenarija koja ispisuje Van Ham iznova započinju krugove sage sa znanim likovima ali izmeštenim-izokrenutim situacijama. Ova „promena mesta“ vrlo je korisna za serijal jer mu daje novi polet a zanimljiva je i autorima jer su u mogućnosti da „prodube“ dobrotu/zlobnost novih/starih junaka i, što je još izazovnije, da promene njihove profile i tabore. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je za dve decenije stasala sledeća generacija mladih čitalaca kojoj treba pomoći da se uključi u sagu.
            Upravo početna epizoda osmog toma, „Divovi“, zatvara jedan takav krug u kome je Torgal sopstvena mračna verzija pod imenom Šajgan Nemilosrdni; Torgal je, naime, izgubio pamćenje a zlobna Kris od Valnora ga je ubedila da je on gusar koji hara severnim morima i da mu je ona žena. Za tri godine oni su sakupili silno blago i postali strah i trepet za sve (i dobre i loše). Ipak, jedan zarobljenik će Šajgana osloviti pravim imenom i to pokreće nazaustavivi proces vraćanja pamćenja. Torgal na vrhu kule, used oluje, traži od bogova Asgarda da mu vrate život, grom udara i... Torgal je u vrtovima Asgarda gde mu Odinova supruga Friga poverava zadatak koji će, ako ga ispuni, umilostiviti Odina i omogućiti Torgalu da ponovo bude upisan u sećanje bogova. Torgal pristaje da ode u zemlju divova i tamo ukrade oteti Odinov prsten. Sledi avantura nalik Guliverovoj nakon koje se Torgalu vraća sećanje.
            Pošto se telesno i duhovno oporavi Torgal se sprema na put kako bi se vratio svojoj porodici. Istovremeno, njegova supruga Arisija i sin Jolan kreću na put ostavljajući troje dece na ostrvu; Arisija želi da Vikinzima ponudi pomoć kako bi oteli Šajganovo blago pod uslovom da joj predaju Šajgana. No, vođa Vikinga je više zainteresovan za Arisiju kao ženu pa ona mora da beži zahvaljujući Jolanovim nadljudskim moćima. Kad se vrate kući zatiču Torgala zarobljenog u kavezu (zato se epizoda zove „Kavez“). Arisija odbija da prepozna muža jer pamti sve muke koje joj je naneo. Dramu prekidaju ljuti Vikinzi koji žele da se osvete Arisiji. Torgal mora da brani porodicu i povrati Arisijinu ljubav.
            Ponovo ujedinjena porodica kreće na put jer previše zlonamernika zna gde žive. Njihova dva čamca upadaju u neobičnu maglu i razdvajaju se. Torgal i mala Luv otkrivaju da je u centru magle ostrvo. Tu živi zajednica bez svesti o okolnom svetu jer je u zabludi drži Drakon, kralj i prvosveštenik presvete Arahnee koja živi u Donjem svetu ispod ostrva. Arahnei se redovno žrtvuju mladoženje i Torgal se prijavljuje kako bi spasao malu Luv. U podzemnom lavirintu, između potoka lave, mreže koju je isplela džinovska Arahnea i mumija bivših mladoženja, Torgal i Luv saznaju tužnu priču o nesrećnoj ljubavi i prokletstvu ostrva. Nesmireni duh ubijenog ljubavnika spojiće se sa voljenom Arahneom tek kad ga oslobodi čista duša male Luv. Tako se veselo-tužno okončava mitološka priča o snazi velike ljubavi.
            Scenario ovih epizoda vešto varira različite obrasce, od mitsko-fantastičnih do ljubavnih i porodičnih, donoseći uzbudljivo „strip štivo“ koje potvrđuje da je serijal „Torgal“ u kreativnom zenitu. Tandem Van Ham - Rosinski se bez većih problema kreće kroz raznorodne žanrovske i medijske prostore i stvara uverljive, zanimljive i zabavne avanture na radost brojnih i znatiželjnih čitalaca.
            („Dnevnik“, 2019.)

Mada dugo i produktivno piše scenarija za stripove (najčešće za italijanskog strip giganta „Bonelija“) Alfredo Kasteli (1947) je od 1980-tih, na prostorima Italije, bivše Jugoslavije  (pomalo i u ostatku Evrope) najpoznatiji kao kreator „Martija Misterije, detektiva nemogućeg“, istoričara, arheologa, antropologa, pisca i TV voditelja koji rešava svakojake zamršene tajne prošlosti. Serijal se dopao čitaocima kao strip verzija Indijane Džonsa ili kao racionalna verzija istraživača, nasuprot „Dilanu Dogu“ kao istraživaču natprirodnog. Među mnoštvom neobičnih ličnosti koje je sreo tokom svojih putešestvija Marti - u epizodama „Porodična posla“ i „Doktor Misterija“ iz 1996.g. - sreće i izvesnog Doktora Misteriju. Priča kaže da je Rama Randži, borac za nezavisnost Indije, tokom svojih skitnji Evropom odlučio da promeni prezime u Misterija. Takođe je posinio i siroče Sigala koji je preuzeo isto prezime - a Sigal je, tu je poenta, Martijev pradeda. No, iza ove konstrukcije postoji i druga - Doktor Misterija je junak istoimenog avanturistično-mističnog romana iz 1898.g. (objavljenog u ediciji „Ekscentrična putovanja“ koja je trebala biti paralela tada aktuelnim „Neobičnim putovanjima“ Žila Verna); autor „Doktora Misterije“ je Pol D'Ivo (što je preudonim Pola Deletra, 1856-1915). Avanture na granici verovatnog, bizarni likovi, tajna znanja i učenja, tehnološke novotarije (električna vozila, ubistveni električni zraci, svevideća televizija), kobne zavere, romansa – bili su recept za popularnost i prodaju i „Doktor Misterija“ je sve to, na preko 400 stranica, sadržao. Roman je imao nekoliko izdanja ali ne i nastavak mada će se Sigal pojaviti u romanu „Sigal u Kini“ (1901) a potom i u drugim D'Ivoovim delima. Neobični doktor netragom je nestao sa literarne scene (gotovo pun vek kasnije pojavio se u dva romana, iz 2006. i 2012.g, koji su baštinili staro eskapističko nasleđe).
            Kasteli je, kao pravi postmodernista, „pravog“ Doktora Misteriju iskoristio za zakuvavanje intige u „Martiju Misteriji“ a onda je osmislio i nezavisni serijal „Doktor Misterija“ koji koristi ponešto od originalnog D'Ivoovog junaka ali ima i sasvim individualan profil. U Kastelijevoj drugoj inkarnaciji Doktor Misterija nije ni mračan ni fatalno ubistven jer je osnovni ton strip epizoda parodijski što podrazumeva karikiranje iskustva „palp“ (para)literature i popularne kulture – tako da se, mada se strip dešava krajem XIX veka, u njemu pojavljuju i poznati likovi iz dela nastalih u XX veku, od profesora Higinsa iz romana „Piglmalion“, Petra Pana ili Darta Vejdera iz „Ratova zvezda“ dok je na površini Meseca pored „Apolo“ lendera i raketa kojom je Tintin stigao na Mesec. Uz doktora koji stalno otkriva svoja bezbrojna znanja i veštine i evocira uspomene iz prošlih herojskih vremena i mladog Sigala koji, naravno, liči na Martija Misteriju, članovi neformalne družine su Kinez Čing Kvaj snalažljivi preduzetnik koji se ne libi da izrabljuje svoje radnike i dežurna dama u nevolji (gospođa koja traži muža, devojka koja traži izgubljenog verenika ili svoga oca) koja redovno, od šokova, pada u nesvest u Sigalovo naručje (što njemu ne pada ni malo teško). Arhineprijatelj doktora je maršal Radecki koji kuje planove i zavere da ovlada Milanom, Mesecom ili Indijom i da obnovi/popravi svoje mecima izbušeno telo; njemu u mračnim rabotama pomaže pacov koji prisluškuje neprijatelja i izvršava podla naređenja.
            I tako Doktor Misterija i Sigal u svom „električnom hotelu“ (koji liči na oklopljeni autobus) stižu u Milano i šokiraju stanovnike. Odmah po izlasku iz vozila prilazi im lažni prosjak sa štakama od sandalovog drveta koje drži negovanim rukama. Doktor to otkriva dedukcijom kojom je hteo da nauči „priglupu individuu“ detektiva iz Bejker strita. Prosjak napada a doktor se bori kao pravi kung-fu borac, pobeđuje pa prosjak ispija retki otrov o kome doktor, naravno, sve zna... Dalje se nižu avanture koje upliću gradnju vazdušnog metroa, kineske trijade, grbavog zvonara crkve, mehaničke lutke i školu za dečake-džeparoše, protestante marksiste, fantoma iz opere, zemlju ispod površine zemlje, Fu Mančua, probuđenog Zmaja haosa... i sve to (uz učestalo padanje dame u Sigalovo naručje) samo u prvoj epizodi „Misterije Milana“! U drugoj avanturi „Rat svetova“ Doktor i Sigal lete na Mesec u topovskom zrnu iz Melijesovog filma, Radecki je mitski „veliki ratnik iz proročanstva“ Salrasa, ratnika sa tamne strane Meseca koji spremaju invaziju na Zemlju, dok na vidljivoj žive miroljubivi Mesečari zbog kojih je Čing „ido koji sve zna“ tu preselio pogone za proizvodnju kravata, kaiševa i upaljača koji sviraju. U „Užasima crne džungle“ koja je u Indiji doktor i reinkarnirani Radecki postaju privremeni saveznici jer su pacovu Radeckog, koji je proglašen za novog avatara Sujodana, slava i moć udarili u glavu; značajnu ulogu u avanturama (na zemlji i pod njom) ima i strašni pirat (inače inženjer i kantautor) Sandokan, za koga će se ispostaviti da je nežna duša, koji od lorda Bruga zatražiti njegovo najveće blago - ruku ćerke a otac će ga zamoliti da uzme i sve ostalo na šta su doktoru potekle suze koje nikad ne može da zadrži na venčanjima. I tako se sve (ili skoro sve) razrešava osim dileme zašto Čing čas govori kao Kinez iz viceva a čas sasvim normalno?
            Paradoje su izuzetno zahtevne jer traže izoštren osećaj za ravnotežu između ozbiljnosti i nekontrolisanog humora; previše jednog i drugog uništava zavodljivost parodije. Kasteli se dobro nosio sa izazovom i tek ponekad gubio kontrolu nad pričom. Filipuči je crtežima čistih linija zdušno pomogao da gegovi uspeju, da grimase budu adekvatne a enterijeti i eksterijeri uverljivi. Rečju,  album „Doktor Misterija“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2018) razgaljujuće je štivo za ljubitelje humora (uz zrno ironije i groteske) koje traži i malo opšte kulturne potkovanosti; takvima, posle mnogo smeha, ostaje žal što serijal nije bio dugovečniji.
            („Dnevnik“, 2019.)

Strip serijal „Ken Parker“ nastao je u saradnji drugova sa studija, Đankarla Berardija (1947), koji je pisao scenarija i oštre olovke Ivo Milaca (1949); „Ken Parker“ je javni život započeo u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) ali i sa jasnim uticajem tih godina aktuelnih filmskih proizvoda „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača koju je nasledio od dede) i rezonima kasni bar tri decenije za svojim vremenom i kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora, časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. On je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenost i laka rešenja odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, u nekontrolisano pucanje. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
            „Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Drugi tom otvara epizoda (ciničnog naslova imajući u vidu dešavanja u njoj) „Džentlmeni“ a započenje košmarom o velikoj bici za Ričmond, 1865.g. koja je značila početak kraja konfederacijske vojske. Zvanični završetak rata nije smirio duhove mnogih poraženih: jedni se nisu odrekli ideja za koje su se borili, drugi traže načine opstajanja u novoj situaciji, od težih, koji znače mnogo rada, do onih lakših, pljački i otimačina. Mutna vremena umela su da spoje idealiste i pljačkaše na istom zadatku - u ovom slučaju ubistvu severnjačkog generala i otimanju velike sume novca. Među putnicima napadnutog voza nalazi se i Ken Parker koji će krenuti u poteru za pljačkašima koji se, shvativši da im je plan propao, daju u bekstvo a kao taoca odvode mladu devojku. Razlike između običnih bandita i bivših vojnika tinjaju dok ne kulminiraju u obračunu u koji se umeša i potera.
            Parker će na cilj svog putovanja (iz prošle epizode) stići u epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“. Njegova pojava u traperskom odelu, sa dugom puškom i sedlom izaziva kulturološki šok kod prefinjenih metropolskih dama i gospode pa on jedva stiže do svog domaćina - komesara za indijanske poslove Elija Donehogave, koji je i sam Indijanac iz plemena Irokeza. Parker želi da komesara obavesti o teškom položaju plemena Dakota u rezervatu: iako su se, posle pobune, mirno vratili u rezervat Indijanci su na meti provokacija koje bi trebale da nateraju vojsku da se umeša i „smiri“ Indijance; koren problema su interesi kompanija da eksploatišu bogate naslage srebra i cinka koje su nađene u rezervatu. Donehogava namerava da pokrene borbu za prava Indijanaca u Kongresu a Parker je pozvan da govori kao svedok nemilih događaja. Uspeh svedočenja nateraće one koji imaju interese da Indijanci budu oterani iz rezervata na drastične akcije: Donehogava biva ubijen u fingiranoj pljački a Parker je jedini osumnjičeni za ubistvo. Zahvaljujući poznanstvu sa Pinkertonovim agentom Oukom Barnamom (s kojim se sreo u prethodnoj epizodi) Parker uspeva da dokaže svoju nevinost ali su stvari u Montani počele da izmiču kontroli jer neko ubija mlade Indijance pa je pitanje trena u kom će se Indijanci pobuniti. Parker odlazi na lice mesta, pokušava da smiri strasti i nađe plaćenog ubicu što mu i uspeva ali - ubica poteže skriveni revolver i pogađa Parkera u glavu. Dok ubica odlazi pogođeni Parker leži na zemlji... Znatiželjni čitaoci šokirani su neočekivanim krajem epizode koji svakako iskače iz svih žanrovskih standarda.
            Berardi nastavlja da varira vestern obrasce i izgrađuje Parkerovu ličnost pokazujući kako je itekako sposoban da znane situacije predstavi u novom svetlu i daruje im svežinu i atraktivnost uz precizni razvoj tenzija i efektne humorne pauze. Uverljivosti doprinosi i Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, polako ali sigurno klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“. 
            Drugi tom „Kena Parkera“ potvrđuje kvalitete serijala koji visoko odskaču od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i primetno, iz epizode u epizodu, kreću se u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. Rečju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.
            („Dnevnik“, 2019.)

Filip K. Dik (1928-1982) smatra se jednim od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka koga jednako uvažava akademska kritika i široka publika što je svakako rezultat, s jedne strane, njegovog izuzetnog talenta i vanrednih dostignuća a, s druge, njegovog spisateljskog nadničenja te brojnih filmskih adaptacija (uglavnom neuspešnih jer su mnoge Dikove ideje u njima pojednostavljene ili zanemarivane). U svom je opusu Dik spojio decenijsko kontinuirano ispisivanje „palp“ priča i romana - pisanje je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga! Zbog stalne egzistencijalne neizvesnosti, pritiska da smisli i iskuca tekst, jurnjave za rokovima predaje rukopisa, živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov nesporni talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao i zloupotrebljavao zarad stvaranja jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji, u Dikovim pričama i romanima, izlaze iz kolotečine bivajući nadograđeni ili iznova definisani. Odbijanje da se rutinski iskoriste ustaljeni obrasci karakterišu Dikovu prozu koja je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki podrazumeva početno „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani, junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu, jedini roman za koji je dobio žanrovsku nagradu Hugo; “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968), o zloupotrebama „proizvodnje“ svesnog života i drugačijim vrednosnim sistemima koje androidi uspostavljaju (roman je bio predložak za film “Blade runner”), Ubik” (1969), izvanredna fantazmagorija o raspadanju vremena, prostora i ljudske svesti, “Tecite suze moje, reče policajac” (1974) paranoidni košmar poznate ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti, “Tamno skeniranja” (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira samog sebe - Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga, iako ne spada u njegova vrhunska dela, zavidnog je kvaliteta koji uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.
            U poslednjoj deceniji svog života Dik je sve opsednutiji misticizmom i religijskim pitanjima što se tumači narušenim zdravljem (kao posledicom pomenutog neurednog života) ali pre svega bizarnim doživljajem s početka 1974.g. koji se može objasniti ili kao rezultat teške zloupotrebe droga ili kao svojevrsno prosvetljenje. Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja je doslovno transformisala njegov život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila crnokosa devojka sa isporukom leka za umirenje bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblik devojka ustvrdila da je starohrišćanski znak ribe. Odsjaj sunca na ogrlici je omamio pisca a ti zracu su, tvrdio je, sadržavali važne informacije. Tokom februara i marta 1974.g. on je iskusio i neku vrstu astralne projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedno biće, kao da je “posednut” ali od strane blagonaklonog entiteta. “Taj entitet”, kazao je u intervjuu Čarlsu Platu, “obesmišljavao je celokupnu  realnost, moć, verodostojnost čitavog svijeta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”, upravo ono čime se Dik u svojim delima bavio. Dik je tu nepoznatu “inteligenciju” nazvao VALIS (akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem); njegov poznanik, pisac Tomas M. Diš definisao je VALIS kao “autentični Logos – sa akutnom logorejom”. Dik je smatrao da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je na vrijeme otišao kod doktora. Slično se dogodilo i sa Dikom, koji je promenio život i znatno poboljšao zdravlje, pa je, slušajući savete te vanzemaljske inteligencije, prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača. Dikov biograf Lorens Satin je prema Dikovom transcedentnom iskustvu bio uzdržan i slučaj „objasnio“ simptomima epilepsije temporalnog režnja koja može uzrokovati i opsesivnu hipergrafiju. Dikova žena, Tesa, tvrdila je, međutim, da njen muž nipošto ne halucinira. Kako god bilo, Dikov život počeo je da se popravlja - mada su poneke epizode iz tog perioda krajnje problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, treba da kontroliše javno mnjenje; Dikov doživljaj sveta se bitno promenio i usložnio dodavanje novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ koja je ostala u beleškama mada je deo našao mesto u romanu „VALIS“. Istini za volju i u ranijim delima on je neretko unosio elemente različitih mističkih i religijskih sistema i na njima temeljio zaplet i postupanja junaka. Tradicionalna katolička hrišćanska doktrina i crkva našle su mesto u Dikovim delima što je kulminiralo u prvih 50-tak stranica romana Deus Irae” koji Dik nije imao znanja i snage da samostalno završi pa je ostatak napisan u saradnji sa piscem R. Zeleznijem; na žalost, izuzetne Dikove vizije nadograđene su rutiniranim Zelaznijevim idejama pa je, u konačnom, knjiga (objavljena 1976) tek slabašno, neuravnoteženo delo. Kruna ovog Dikovog interesovanja jesu romani “VALIS”(1981) i “Božanska invazija” (1981); “Sova na dnevnom svetlu završni segment zamišljene trilogije ostao je u skicama a izdavači su “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen neposredno posle Dikove smrti (1982). Dikovi novinski članci i intervjui na ovu temu sakupljeni su u knjizi “Egzegeza Filipa K. Dika” (2011).
            Priča “VALISA” izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava kao i teze svog shvatanja Boga i božanskog. Sam Dik je junak romana a uz njega su i skeptik Kevin, koji je literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera, odnosno katolički orijentisani Dejvid koji ima “parnjaka” u stvarnoj ličnosti, piscu Timu Pauersu. Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja. Ipak, kako se roman odvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli u stvari jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga; samo ima Konjoljub Debeli je “prevod” Dikovog imena i prezimena: Filip je na grčkom “onaj koji voli konje” a Dik na nemačkom znači “debeli”. Konjoljub/Dik pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi kao i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa u bioskopu odgleda bizarni naučnofantastični film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja vraća Konjoljuba u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.
            Roman verno opisuje atmosferu s kraja 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i (manje-više lakonsku) potragu za smislom postojanja. Na to vreme bujanja kontrakulture nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Dve godine kasnije, kada se roman nominalno dešava i kada uveliko traje Konjoljubov pokušaj otkrivanja svojevrsne paralelne istorije sveta (od Ehnatona, prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA koji je prastali satelit, veštačka inteligencija i konstrukt i do Univerzuma koji je informacija) odnosno kada se otkriva novi Spasitelj ulazi se u doba sreće u kome je sam čovek živi, istinski bog. Mističko iskustvo predstavlja se kao izvor sticanja znanja koji funkcioniše u obliku otkrovenja - teofanije čime se tradicionalni načini otkrivanja istina kroz naučne postupke degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, u kojima se mešaju iskustva svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase (što je novi činilac u prastaroj priči nastao zahvaljujući razvoju tehnologije i popularne kulture XX veka) u potpunosti odgovaraju takozvanoj “Nju ejdž” doktrini-ideologiji koja nastaje 1970-ih kao difuzan, krajnje pogodben, prigodno lak populistički pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.
“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike (vanzemaljska bića, naseljeni Univerzum) da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja (poigravanje sa “nepouzdanim pripovedačem” sve do izdvajanja nepostojeće-patološke ličnosti u posebni entitet-junaka, kombinovanje niza eseja sa “filozofskim dijalozima”), stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo po principima postmodernističkog eklekticizma. “VALIS” svojom kompleksnošću nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u polivalentno, višesmisleno delo ukazuje na moguće (neistražene) intrigantne puteve razvoja kako žanra tako i literature glavnog toka.
(“Književni magazin” br. 199-202, 2019.)

2019.



top