Istorija stripa na ovdašnjim prostorima prepuna je iznenađenja. Od dolaska novog zabavnog medija (posle I svetskog rata) koji je vrlo brzo, u „izvođenju“ domaćih autora, „buknuo“ u brojnim publikacija i pridobio pažnju publike (ponajviše mlade ali i one malo starije) do prekida zbog II svetskog rata i rigidnog stava nove vlasti te ponovne popularnosti i nestajanja tokom ratova 1990-tih te mukotrpnog izdizanja u osiromašenom ostatku nekada velike države, strip je pokazao i svoju krhkost i svoju vitalnost, nagrađujući čitaoce izuzetnim delima. Pošto ne postoji državna institucija koja bi se bavila proučavanjem istorije našeg stripa, nekolicina entuzijasta prihvatila se teške ali plemenite rabote da na svetlo dana ponovo iznese mnoštvo valjanih a zaboravljenih stripova. Svaka nova knjiga koja se time bavi svojevrsno je čudo kako zbog toga što spasava deo kulturološkog blaga tako i zbog otkrića visokih umetničkih kvaliteta starih stripova. Takav je slučaj i sa knjigom „Sportska parada iz mravljeg grada“ (izdavač Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2019) koju su priredili Vasa Pavković i Saša Rakezić a koja sadrži reprinte dve epizode („Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog futbala“) stripa koji su stvorili novinar Milan Kovačević (1915-1985) i crtač Milorad Dobrić (1924-1991). Stripovi su najpre objavljivani u nastavcima u listu „Sport“ tokom 1953. godine da bi, krajem iste godine, zbog velikog uspeha kod čitalaca, bili štampani kao zasebne strip sveske koje su se prodavale na kioscima; od tog pojavljivanja do danas, bezmalo sedamdeset godina kasnije, ovi stripovi nisu bili dostupni znatiželjnim čitaocima. Dobrić je na strip scenu izašao već 1945.g. kada je u izdanju Aleksandra J. Ivanovića (izdavača predratnog „Mike Miša“), uz Mišića i Đorđevića, bio deo ekipe koja je realizovala strip „Tri ugursuza za vreme okupacije“; no, stip je odmah bio zabranjen kao štetan! Dobrić je nastavio da crta karikature ali i stripove i stvorio niz nezaboravnih junaka - Ljubu Trubu, Peru Pešaka, Kurira Fiću... Novinar Milan Kovačević široj javnosti je najpoznatiji kao urednik i voditelj TV emisija „S kamerom kroz svet“ i „Karavan“. 
            Dvojac Kovačević-Dobrić osmislio je i realizovao stripove „Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog futbala“  oslanjajući se na iskustva ranih stripova Volta Diznija - pošto su junaci antropomorfni mravi u ljudskom okruženju (gradovi, automobili, reklame, kafane, moda, televizija, radio...) - sa akcentom na sportska takmičenja (trčanje, plivanje, boks, fudbal) što je, naravno, u skladu sa listom „Sport“ u kome je objavljivan. Zaplet prve epizoda počinje vrlo provokativno: crni mravi, čiji grad je uništila oluja, traže mesto gde će podići novi grad, put ih vodi preko teritorije i grada „Prah i trava“ u vlasti žutih mrava a da bi mogli da nastave dalje predstavnik crnih mrava mora da pobedu u tri sportska nadmetanja! Naravno, žuti mravi žele pobedu i zbog toga smatraju da su im dozvoljene svakojake smicalice. Crni mravi imaju jednog takmičara - Boru, atletu koji je dobrodušan ali i naivan u odnosu na prevejane „gradske momke“. Da zamešateljstvo bude veće, u priču se uplete i gradska lepotica, žuta mravica, Cica na koju je Bora „slab“, što se, pak, ne dopada njegovoj drugarici iz detinjstva Marti. Posle niza komičnih ali i kriminalnih avantura i iskušenja crni mravi će moći da nastave svoj put. U narednoj epizodi, crni mravi su izgradili svoj Novigrad i lepo žive; imaju svoj „futbalski klub“ u kome je zvezda znani Bora. No, žuti mravi, iritirani navodnim hvalisanjem crnih mrava, izazivaju ih na utakmicu a onome ko pobedi sleduje zlatni pehar. Crni mravi prihvataju izazov ne znajući da je šef sportova iz „Praha i trave“ poslao ekipu koja treba da špijunira crni tim i zavrbuje njihovog golmana (da ili pređe kod njih ili da „pušta“ golove). Ali, ni Bora nije naivan pa angažuje Martu da sazna tajne planove protivnika. Konačno, pojavljuje se i Cica koja i dalje voli vetropirastog Boru... Bori sleduje još jedna otmica i oslobađanje zbog čega stiže tek na drugo poluvreme utakmice, kad njegov tim već gubi sa 5:0. Na kraju, crni pobeđuju zbog boljeg izvođenja penala a žutima poraz teško pada pa spremaju novu smicalicu...
            Kao i svaka basna i ovaj strip, uprkos početne infantilnosti i komičnosti, ne preza da prikaže i mračne strane mravljeg (ljudskog) karaktera (od zavisti, zlobe do ljubomore) odnosno svakovrsne smicalice pa i nasilje. Kovačević je, osim ljupkih rimovanih dijaloga uspeo da oslika prepoznatljive karaktere i situacije koje je Dobrić sjajno pretočio u dinamične crteže sa nizom finih detalja u mimici i pokretima junaka te u enterijerima i eksterijerima, sve do sveća u farovima automobila što je diskretni citat i omaž Diznijevim stripovima. Priča, međutim, ne štedi ni mutne rabote koje su bile aktuelne tada kao i danas: vrbovanje igrača, sukobe nadobudne uprave i tima (uprava je toliko brojna da nema mesta za rezervne igrače, uprava putuje avionom a tim - kamionom, uprava proverava noćni život metropole...).
             Rečju, knjiga „Sportska parada iz mravljeg grada“ M. Kovačevića i M. Dobrića, objavljena zahvaljujući požrtvovanom entuzijazmu V. Pavkovića i S. Rakezića, pravo je otkrovenje za ljubitelje naše 9. umetnosti i dragoceni istorijski dokument odnosno dokaz vrhunskih dometa domaćih strip stvaralaca.
            („Dnevnik“, 2020.)


Konan Varvarin (ili Simerijanac) jedan je od junaka tzv „zlatnog doba palpa“ koji nije zaboravljen već je, naprotiv, i dalje vrlo živ, poznat i popularan. Pod „zlatnim dobom palpa“ istoričari i teoretičari popularne kulture podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudoistorijskih, ratnih) pisanih namenski da bi zabavile mladu publiku, bez ikakvih literarnih ambicija; paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ trajalo je i „zlatno doba stripa“ odnosno „zlatno doba stripovskih superheroja“ ali i zlatno doba dramskih radio serijala. Bezbroj palp junaka nastajalo je i nestajalo još dok je njihovo „zlatno doba“ trajalo a retki su uopšte ostali upamćeni ili su još „aktivni“. Među takvima jedan od najpoznatijih (uz Tarzana) svakako je Konan. Njega je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpoznatiji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide); prva priča sa Konanom kao glavnim junakom „Feniks na maču“ štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) u broju za decembar 1932.g. Do 1936.g, kada je Hauard izvršio samoubistvo, objavljeno je 17 priča o Konanu (sem jedne sve u „Čudnim pričama“) i jedna roman; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su u knjigama preštampane objavljene priče a zatim i one neobjavljene te priče koje su dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Konan je postao kultni heroj među ljubiteljima epske fantastike, posebno podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).
            Konan je živeo u zaboravljeno „Hiborijansko doba“ koje je nastalo posle potonuća Atlantide i sjajnih gradova i trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; on je među „civilizovane“ ljude stigao iz varvarske Simerije i, sa mačem u ruci, divovskog rasta i snage, mrkog pogleda plavih očiju koji seva ispod crne kose, lutao gradovima, krao, pljačkao, veselio se, ubijao, predvodio gusare, uvek se pokoravajući bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. Posle mnogo pustolovina i pijanki uspelo mu je da odvažnošću, spetnošću i hrabrošću osvoji presto Akvilonije koja će, pod njegovim kraljevanjem, procvetati i prosperirati. Ali, zavidni susedi planiraju da sruše Konana i zato magijskom nekromantijom iz mrtvih (posle 3000 godina) dižu Ksaltotuna, najvećeg crnog maga iz mitskog Aherona! Tako počinje jedini roman o Konanu, „U času zmaja“, u kome on, na vrhuncu svoje snage (kada ima 40-tak godina), nakon velike bitke gubi svoju vojsku i biva zarobljen. Ipak, uz nenadanu pomoć robinje Zenobije, Konan uspeva da pobegne iz tamnice u katakombama usput pobeđujući strašnu zver (isti beg izveo je u priči „Skerletna tamnica“). Da umakne goniteljima pomoći će mu i čarobnica koju prati sivi vuk. Konan je nameran da povrati vlast i traži podršku vernih velikaša a dobija je i od sveštenika Asurinog kulta koji, dok je vladao, nije proganjao. Da bi pobedio Ksaltotuna, varvarin mora da se dočepa Srca Arhimanovog, dragulja velikih moći koji je ukraden. Prateći trag lopova Konan prolazi kroz surove predele i gradove istovremeno se vraćajući u sopstvenu prošlost jer se maskira u vojnika-plaćenika, posećuje ljude iz svoje prošlosti, ponovo predvodi crne gusare, luta po prastarim hramovima... Ali i on je progonjen od fanatičnih ubica i meta je mračnih sila. Konačna bitka Konana i njegovih saveznika sa vojskama osvajača istovremeno je i velika borba natprirodnih sila.
            Roman sadrži sve krucijalne elemente palp literature: eskapističku avanturu, egzotiku, mistiku i napetost („suspence“), bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise. No, Hauardova priča je temeljno osmišljena, bez jeftinih improvizacija i neuverljivih, nedorečenih situacija. Osim nesporne i očekivane zabave, znatiželjni čitaoci mogu da uživaju u povremenim zajedljivim piščevim komentarima - naime, Konanovo varvarstvo (koje znači snagu ali i razboritost i bliskost sa svetom/prirodom) stalno se sudara sa izveštačenom civilizovanošću gradova (koja „proizvodi“ nejake ljude sklone zlu i porocima); otuda je Konan fizički i moralno superioran prema novim vremenima i običajima (koja se protežu sve do danas).
            „U času zmaja“ prva je knjiga u najavljenom serijalu izdavačke kuće „Strahor“  (prevodilac Goran Skrobonja, ilustrator Dražen Kovačević) kojom će biti predstavljen Hauardov originalni opus posvećen Konanu zahvaljujući kome će se domaći čitaoci konačno upoznati sa temeljima žanra „mača i magije“ odnosno sa autorom koji je njegov osnivač i klasik.
(„Dnevnik“, 2020.)



Strip “Balada o slanom moru” Huga Prata (1927-1995) prvi put je objavljen davne 1967.g, u crno-beloj verziji, na stranicama italijanskog strip magazina “Narednik Kirk” (nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog radnog boravka u Argentini). Priča počinje 1913.g. u predvečerje I svetskog rata a kao jedan od junaka pojavljuje kapetan Korto Malteze, razapet na splav i prepušten na milost Tihom okeanu. Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus poznatog prezimena i nepredvidivog ponašanja. Posle uspeha „Balade...“ i pauze od tri godine, Prat je nastavio da ispisuje i iscrtava Kortove doživljaje u poglavljima-epizodama od po 20 tabli što je optimalna dužina za strip revije; premijere tih epizoda bile su u francuskom magazinu „Pif gadget“ sa kojim je Prat intenzivno sarađivao jer se iz Italije preselio u Francusku. Iz „Pif“-a Korto se širio dalje, u belgijski „Tintin“, italijanski magazina koji se zvao „Korto Malteze“ i mnoge druge među kojima su bili i beogradski časopis „Pegaz“ (koji je uređivao Žika Bogdanović; u ovom izdanju strip se zvao „Korto Maltežanin“), sarajevski magazin „Strip Art“ (urednik Ervin Rustemagić) te „Politikin zabavnik“. Ove kratke epizode (bilo ih je više od 20) sakupljene su u nekoliko albuma različitog obima, zavisno od izdavača; jedan od tih albuma je, pored „U znaku Jarca“ i „Uvek malo dalje“, i „Kelti“ koji, posle uvodnog teksta Fransoa Rivijera, karata i raskošnih Pratovih skica-akvarela, čine epizode „Anđeo sa istočnog prozora“, „Pod zastavom novca“, „Koncert u O'molu za harfu i nitroglicerin“, „San zimskog jutra“, „Vinogorja noći i ruže Pikardije“ i „Burleska između Zuidkota i Bredina“. Dok su prethodne priče vodile Korta po morima, ostrvima i džunglama Centralne i Južne Amerike, kroz svetove magije, izgubljenih zlatnih gradova, divljih plemena, uvek sa dalekim odjecima I svetkog rata koji besni u Evropi, ovog puta romantično-melanholični kapetan mora da „ugazi“ u sam Veliki rat. Kortovi putevi neminovno će voditi preko bojišta (jer se ova prostiru preko Evrope i okolnih mora) mada on traga za starijim misterijama (kakva je sedam zlatnih gradova Južne Amerike) ili kvalitetnim vinima odnosno prijateljskim razgovorima. Istini za volju, Korto ponekad pokazuje i preduzetničku inicijativu kada organizuje internacionalnu ekipu (iz svih zaraćenih strana) koja će ukrasti zlato crnogorskog kralja („Pod zastavom novca“)! Mada nije voljan da učestvuje u borbama, Korto se ne libi da uzme oružje u ruke i zapuca kako bi eliminisao nemačke špijune i avione ili engleske okupatore Irske. Na njegovu žalost, špijuni su, u stvari - špijunke, lepe, duhovite, interesantne žene sa kojima bi se on rado družio ali ih rat razdvaja; no, on nema sreće ni sa ženama na „prijateljskoj strani“: lepa udovica Banši odbija njegovu ponudu da odu zajedno jer misli da je potrebnija Irskoj!
Više puta Korto biva uveren da realnost uopšte nije onakva kakvom se čini i kakvom se predstavlja, da u njoj gotovo da nema ničega junačkog; upravo zato slavnog Crvenog barona ubija pijani pešadinac a izdajnik biva slavljen kao heroj (dok pravi heroj ostaje zaklonjem svojom ulogom izdajica; na isti način će se razviti priča o lepoj, oduzetoj devojci koja je navodno oborila 5 ili 6 nemačkih aviona – a u stvarnosti je nemački spijun). Konačno, u jednoj od najpoetičnijih priča, „San zimskog jutra“ (što je parafraza Šekspirovog „Sna letnje noći“; jednako tako je „Anđeo sa istočnog prozora“ parafraza naslova Majrinkovog romana „Anđeo sa zapadnog prozora“), u rat se mešaju i stari engleski mitovi kako bi sprečili osvajanje s kojim će doći nemački bogovi. Svojevrsni sudar mita o čarobnjaku Merlinu i magije lepe špijunke koja svira harfu, uz mračni ples ludog klovna, sadržaj je bizarne „Burleske između Zuidkota i Bredina“. Korto Malteze - dete Ninje, andaluzijske Ciganke vračare i bludnice i mornara čijim venama teče krv Kelta, iz Kornvola, postojbine gusara, veštica i vila - u suštini je (paradoksalno) romantik i cinik, sanjar i ratnik, poznavalac mnogih praktičnih ali i opskurnih veština i, kao takav, idealan je medijum koji spaja više nivoa postojanja - stvarno i izmaštano, mitološko i realno, materijalno i spiritualno-ezoterijsko. Otuda je serijal o njegovim avanturama specifičan „slučaj“ magijskog realizma u stripu, jednako neodoljiv u svom tekstualnom i u stilizovanom likovnom segmentu. Prat traži povećanu pažnju i prilagođavanje usporenom ritmu kazivanja; bez tog napora Korto će ostati neshvaćen ili će se prevideti suptilne, fine nijanse; čitaoci moraju da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost odnosno poigravanje faktima. Po takvom stavu prema (umetničkoj) stvarnosti Prat je blizak H. L. Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmane temelje realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo). Na vizuelnoj ravni stripa, Prat se majstorski poigrava stilizovanim i minimalističkim crtežom koji jednako predano predstavlja čudesne i trivijalne prizore izmeštene od uobičajenog i očekivanog a na radost pravih ljubitelja „priča u slikama“ i predanih pratilaca serijala koji ima kultni status.
            “Darkwood”-ov album „Kelti“, koji je deo serije od 12 albuma sa doživljajima Korto Maltezea, štampan je ćirilicom, u punom koloru sa tvrdim koricama i reprezentativno je izdanje ovog remek-dela iz umetničke baštine XX veka.
            („Dnevnik“, 2019.)


Jubilarni, deseti tom strip serijala „Džeremaja“ znanog scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) upravo je, na radost osvedočenih stripoljubaca (kako mladih tako i onih sa iskustvom), objavila agilna „Čarobna knjiga“ u sada već standardno kvalitetnom izdanju (tvrdi povez, pun kolor i vrhunska štampa). Knjiga, kao i prethodne, sadrži tri epizode: epizodu 28 - „Ezra je sasvim dobro“ (originalno objavljena 2008), 29 - „Uginuo mali mačak“ (2010) i 30 - „Fifti-fifti“ (2011). Pune tri decenije od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman, koji je kompletni autor „Džeremaje“, ne posustaje pa i pored svojih godina bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi - a paralelno sa ovim serijalom objavljuje i druge albume (za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv). Džer i Kurdi i dalje krstare uzduž i popreko nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država koje su razorene međurasnim sukobom, nakog koga je centralna državna administracija nestala a na veliku arenu opstanka ili propasti su izašli novi „igrači“. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru svakovrsnih bandi zbog čega su manje zajednice morale da se organizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca i osiguravaju im „zadovoljavanje“ osnovnih životnih potreba. Ali, vlast ima svoju (vrlo visoku) cenu a uz nju idu i sve „prateće“ tekovine prethodne države - besomučno izrabljivanje masa, korupcija i (zlo)upotreba vlasti za sitno i krupno reketiranje. Ipak, stvari se menjaju pa Hermanova postavka pozornice dešavanja nije ista kakva je bila pre 30-tak godina: isprva je srušeni svet ličio na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. U skladu sa tim trendom (koji donosi i stabilno snabdevanje benzinom) Džer i Kurdi su promenili svoja „prevozna sredstva“ i jahanje konja i mazge zamenili jahanjem motora koji će ih, u epizodi „Ezra je sasvim dobro“, dovesti u gradić suočen sa misterioznim ubistvima. Vlast nije sposobna da reši taj problem pa pribegava oprobanom metodu hapšenja sumnjivaca i došljaka. Tako se Džer i Kurdi nađu u zatvoru a nakon puštanja bivaju proterani ali - policajci kojima su se suprotstavili žele da „namire račune“. I dok se odvija dvoboj progonjenih i gonilaca u prikrajku priče teče paralelna radnja o grupi naučnika koja je radila na tajnom projektu koji nije realizovan - ili jeste? Herman odbija da potpuno razjasni ovu liniju iako je to uobičajeni recept za standardne zabavne sadržaje. Ima li se ta mala subverzija na umu, čitaoca neće začuditi što je i sledeća priča, ne baš prijatnog naslova „Uginuo mali mačak“, varijacija slične situacije: sada je dvojac usred pobune siromašnih rudara protiv bahatih vlasnika; Džer je u poseti svojoj velikoj ljubavi Leni (koja je u braku i ima dete) a Kurdi sreće još jednog starog znanca - netalentovanog gajdaša i velikog prljavca Julija (iz 12. epizode „Julije i Romea“ kod nas prvo objavljene u „Strip artu“ i reprintovane u 4. tomu „Džeremaje“ u izdanju „Čarobne knjige“). Završna priča ovog toma „Fifti-fifti“, pak, za sporedne junake (koji će do kraja biti vrlo važni) ima neobična bića - ljude po telu i licu obrasle krastama koji mirno žive u ostacima potopljenog grada a koji će čitaoce podsetiti na čudna bića koja žive u močvari iz 8. epizoda „Besne vode“ (kod nas prvo objavljene u „Strip artu“ i reprintovane pod nazivom „Gnevne vode“ u 3. tomu „Džeremaje“ u izdanju „Čarobne knjige“). Ovog puta Džer i Kurdi su u potrazi za skrivenim dijamantima a na tragu su im, sem krokodila, i dve grupe tragača - jedne profesionalne i spremne na akciju i druge, sastavljene od amatera, koja sa sigurne daljine prati događaje i smišlja najsigurniji način da pokupi dijamante a da se ne izloži riziku!
            Herman je talentovani i iskusni autor koji vlada strip medijem i u scenarističkom i u crtačkom segmentu i spreman je na poigravanje sa njima - od autocitatnosti do parafraziranja uz malu dozu provokacije. Deo provokacija svakako je i mešanje žanrova (naučne fantastike i vesterna), odnosno „sumnjive“ (delimične) pobede glavnih junaka koji, inače, odrastaju, sazrevaju i stare (mada sporije nego obični ljudi). I Hermanov crtež se vremenom transformisao od jarkim bojama obojenog crteža do potpunih akvarela. U tom likovnom postupku vrlo su ubedljive scene koje se dešavaju u doba kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Sve rečeno potvrđuje da je Hermanov „Džeremaja“ strip koji neprestano produbljuje svoje priče i tako kontinuirano pomera kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa.
            („Dnevnik“, 2019.)

Marvelov univerzum super heroja nesporno spada u fenomene savremene masovne kulture druge polovine XX i prvih decenija XXI veka. Bez obzira koliko pojedini čitalac ili kritičar voleo ili ne taj stripski (poslednjih godina i filmski) univerzum, istine radi, mora priznati kako je u pitanju odista začudno zamešateljstvo. Za ovaj sud takođe je nevažno kako se došlo do ideje stvaranja univerzuma - a definitivno nije reč o nameri odnosno planskom radu već o pukoj improvizaciji kako bi se primamile nove generacije mladih stripoljubaca u svrhu čega su istorije junaka prepričavane i prilagođavane; reč je, dakle, o improvizaciji koja se „otrgla kontroli“ i nametnula kao princip rada. Bosovi Marvel kompanije su, vođeni računicom odnosno saldom prodaje, prihvatili manir gradnje univerzuma i njegovih stalnih prekrajanja i dopuna u nišama „paralelnih stvarnosti“. Među tim novim, uporednim verzijama jedna od intrigantnijih svakako je ona koju je, pod naslovom „Marvel 1602“, osmislio zapaženi žanrovski pisac Nil Gejmen (1960). Serija je originalno objavljivana 2003. i 2004. u osam svezaka a domaćim čitaocima je celokupno delo ponudila „Čarobna knjiga“ u reprezentativnoj tvrdoukoričenoj ediciji „Best of Marvel“ (u izmenjenom i poboljšanom dizajnu). Provereni strip scenarista (pre svega legendarnog serijala „Sendmen“ za konkurentsku kuću „DC“) uradio je nešto sasvim originalno: mnoštvo super heroja smestio je u alternativnu 1602. godinu u Englesku i doseljeničku koloniju u Americi. No, pošto je Gejmen sve osim rutinskog pisca, to „presađivanje“ super heroja nije ni malo formalno i šablonizovano. Svi junaci - osim Kapetana Amerike - rođeni su u dobu Elizabete I i stvorovi su svog doba (ma koliko čudni) pa, shodno tome, uopšte nemaju na pameti XX vek već pokušavaju da opstanu u svom „originalnom“ dobu. Tako je Nik Fjuri u 1602.g. Nikolas Fjuri šef bezbednosti kraljice dok je Doktor Strejndž dvorski vidar, Piter Parker je Fjurijev sluga-posilni (i nikako da ga ujede pauk), Derdevil je u ovom vremenu slepi trubadur, Doktor Dum je sada ambiciozni zlobnik Oto fon Dum, Magneto je Enrike, vrhovni španski inkvizitor; Karlos Ksavijer je, pak, Čarls Ksavijer, mentor X-mena koji su i u 1602.g. izopšteni od ljudi i sakupljeni u posebnu školu. Akteri serijala su i nova/stara Fantastična četvorka, Tor, Rid Ričards, Hulk, Džon Grej i drugi. Zaplet počinje vremenskim nepogodama koje mnoge navode na misao da počinje kraj sveta; naknadno se saznaje da je neuspelo smaknuće Kapetana Ameriku vratilo 400 godina unazad, u 1602. godinu, izazvavši pukotinu koja može da uništi univerzum. Sumnja na izazivača nevremena pada i na Virdžiniju Der, prvo dete rođeno u koloniji Roanok (što je istorijski tačno), koja može da menja svoj oblik (u grifona, lane, lava, konja...) a koju prati i štiti plavokosi Indijanac Rodžas koji je, u stvari, Kapetan Amerika. Ubistvo kraljice Elizabete I na vlast dovodi kralja Škotske Džejmsa VI koji je poznati mrzitelj svega čarobnjačkog/veštičijeg. Nakon avantura u kojima se letećim jedrenjakom oslobađaju zatočena Fantastična četvorka i X-meni, svi oni se upućuju što dalje od pretnji - u Novi svet gde će, koliko-toliko, razrešiti preostale dileme i naći svoj mir...
            Gejmen se kroz čitavu priču poigrava čitalačkom znatiželjom i očekivanjima. Njemu je jasno da će čitaoci pokušavati da otkriju ko je koji junak iz početnog Mervelovog univerzuma (dakle iz tzv „srebrnog doba stripa“ 1956-1970.g; mada Kapetan Amerika spada u tzv „zlatno doba stripa“ 1938-1956.). Kada tragaoci prepoznaju heroja neprestano će upoređivati „original“ i njegovu istorijsku kopiju (predaka). Ova igra je svakako jedno od težišta čitavog serijala a drugo je vanredno složena priča sa 30-tak junaka koji vode i zapliću povest utemeljenu na zaverama i ostvarivanjima interesa (preuzimanje vlasti i moći), sukobima između racionalno-pragmatičnog shvatanja-delanja i apartno-čudovišnog (magijskog i mitološkog) koje se u takvu koncepciju ne uklapa. Svoju ulogu imaju i obrasci dobrog „novog sveta“ kao antiteže lošem „starom svetu“ odnosno blaga i prastarih, tajnih učenja. Gejmen ne propušta da karikira poneku od situacija i herojskih osobina mada ostaje duboko poklonjen ljudima koji su ulepšali njegovo detinjstvo – Stenu Liju, Džeku Kirbiju i Stivu Ditku. Crtač Endi Kjubert, sin strip velikana Džoa Kjuberta, sugestivnim crtežom i dinamičnom montažom tabli daje adekvatan lik i oblik začudnom svetu, istovremeno raskošnom i zlokobnom. Bitnu ulogu u konačnom izgledu crteža imao je i kolorista Rišar Izanov koji je potencirao paletu intenzivnih boja odnosno kreator rustičnih naslovnica Skot Mekauen.
            Rečju, Marvelov serijal „1602“ ambiciozno je i vrlo prijatno osveženje u glamuroznom svetu kompanijskog komercijalnog stripa.
(„Dnevnik“, 2019.)

Posvećeni izdavač „Modesty stripovi“ u svojoj ediciji „Uspomene“ objavio je, do sada, dve knjige u kojima su reprintovani stripovi iz edicije „Nikad robom“: prva knjiga je sadržala stripove Branislava Jovanovića-Brane a druga Radivoja Bogićevića. Nova knjiga je sabrala pet strip svezaka koje je nacrtao Nikola Mitrović-Kokan (1933-1997), legenda jugoslovenskog i srpskog stripa. Ediciju „Nikad robom“ je objavljivala kuća „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca od 1963. do 1977.g. u 595 brojeva. U prvih sedam godina „Nikad robom“ je izlazio najpre u mesečnom a potom dvonedeljnom i konačno nedeljnom izdanju; početni A5 format na 32 strana od broja 195 upola je smanjen a broj strana dvostruko povećan. U sveskama „većeg“ formata svaki drugi list je štampan u petobojnoj ofset štampi dok su „manje“ sveske bile u potpunosti u boji. Tematika „većih“ svezaka je bila borba za slobodu naroda i narodnosti socijalističke Jugoslavije kroz istoriju dok su „male“ sveske pratile doživljaje dečaka boraca-kurira Mirka i Slavka. „Nikad robom“ je bila prva strip edicija koja je kontinuirano i masovno proizvodila domaće stripove; lista scenarista i crtača koji su bili angažovani za ove potrebe duga je i na njoj su neka od najsjajnijih imena ovdašnjih strip stvaralaca. Ime Nikole Mitrovića-Kokana svakako spada u sam vrh te liste. Istini za volju, uprkos njegovom bogatom opusu, za Kokana nisu čuli čak ni polaznici Leskovačke škole stripa iz 1995.g. o čemu piše Marko Stojanović u svom Predgovoru. Dodatno nepoverenje ulivao je Kokanov izgled (uredna začešljanost, brčići, sako) tako udaljen od umetničke razbarušenosti. Ipak, prvi pogled je varao pa se brzo ispostavilo da je Kokan veliki strip znalac i stručnjak te nadahnut i podsticajan mentor. Učenici su pored mnogih tajni zanata otkrili i da njihov mentor nije čuvao originalne table stripova koje je objavio (! - isto tako nije previše pazio na svoje skice) odnosno da ima brojne započete a nezavršene stripove. Kokan se čitavog života borio sa svojim radnim dizajnerskim obavezama nakon kojih je „odrađivao“ još jednu smenu za crtačkim stolom u svom stanu, uvek „gonjen“ nerazumno kratkim rokovima za predaju stripova. Imperativ brzog crtanja, neretko po slabim scenarijima, naterao je Kokana da se, kako bi nacrtao što više tabli, dovija na razne načine; tako je izmislio vizuelnu opsenu: pozadinu koja „nije ništa a opet je nešto“. On je takođe upisivao tekst u strip kako bi koliko-toliko imao kontrolu nad konačnim izgledom stripa pošto nije mogao da utiče na kolor jer su strip bojili radnici u štampariji! Kad se na sve to doda i da su stripovi štampani na lošem novinskom papiru, sa mnogo mrlja i razlivenih boja nije čudno što je Kokan bio nezadovoljan svojim radom i statusom navodeći u intervjuima da kvalitetni strip zahteva „isključivo visoki nivo profesionalnosti i kontunuirani studiozni rad“ (što on sebi nije mogao da priušti). No, Kokan je, uprkos svim preprekama, jedan od najproduktivnijih autora edicije „Nikad robom“ (koju u školi stripa nije pominjao!) i vizuelno najprepoznatljivijih. Čini se da je sva ograničenja „preskočio“ jedinstvenim stilom koji spaja siloviti, rudimentaran/minimalistički crtež ružnog realizma koji se, već u sledećem kvadratu, pretvara u vrhunsku stilizaciju kojoj ni mrljava štampa ne može da naškodi - po ovoj karakteristici Kokan je brat po peru i četkici sa Albertom Brećom koji je u jednako nepovoljnim uslovima (kratki rokovi, loša štampa) stvarao crtački superiornog „Morta Sindera“.
            Knjiga „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“, koju je priredio Živojin Tamburić, sadrži pet svezaka ovog serijala (u originalnom formatu i koloru) koje je vredno restaurirao Stevan Brajdić Čupko. U prve dve („Tragovi u snegu“ i „Bećir aga“ po scenariju M. Nicića) pratimo doživljaje hajdučke družine koju, u godinama pre Prvog srpskog ustanka, predvodi harambaša Boško. Kokanova ruka ovde nije uvek sigurna ali će se, zato u epizodi „Kraljević Marko i očeva sablja“ razigrati i stvoriti lik robusnog, brkatog ljudine koga ništa ne može zaustaviti (njegov se lik umnogome poklapa sa arhetipskim „sećanjem“ na Marka). I montaža tabli dinamična je i adekvatno prati tenzije narodne pesme. I u sledeće dve sveske („Megdan pod bedemima“, „Senjanin Tadija“) koje se temelje na narodnim pesmama („Bolani Dojčin“, „Nahod Momir“, „Senjanin Ivo“, „Senjanin Tadija“, „Ropstvo Janković Stojana“) Kokan suvereno vlada svojim crtežima dajući lik od krvi i mesa junacima narodne epske poezije ali i sugestivno dočaravajući izgled tog vremena, od fizionomija ljudi, seljaka i Turaka, preko arhitekture do pejzaža i vremenskih prilika.
            Nikola Mitrović-Kokan, jedan je nezaobilaznih stvaralaca u našoj istoriji stripa, ovom je knjigom dostojno predstavljen starim i novim čitaocima. Otuda je ovaj izdavački poduhvat „Modesty stripova“ svojevrsni kulturni događaj koji zavređuje punu pažnju. Nadajmo se da će to biti podsticaj za reprintovanje i ostalih Kokanovih stripova jer oni to svakako zaslužuju.
(„Dnevnik“, 2019.)


Šesti tom edicije u kojoj su sabrani svi segmenti stripa “Ken Parker”, u izdanju “Darkwood”-a, čine dve epizode kojima se završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala. Naime, priča “Narod ljudi” okončava trilogiju o Kenovim doživljajima na Aljasci dok “Balada o Pat O’Šejn” započinje tetralogiju o stasavanju istoimene devojčice. Mada je ovaj strip vestern tematike-žanra, scenarista Đankarlo Berardi (1947) hrabro je odlučio da posle samo par epizoda iskorači iz prepoznatljivog miljea i pošalje svog (anti)heroja, u priči “Lov na moru”, u mornarsku pustolovinu na kitolovcu (što je i svojevrsni omaž legendarnom romanu “Mobi Dik”) a zatim u ledena bespuća Aljaske gde brodolomci pokušavaju da prežive (“Bela zemlja”). Eskimi spasavaju samo Kena i Nanuka (Eskima harpunistu; Nanuk je, pak, ime glavnog junaka antologijskog dokumentarca iz 1922.g.). “Narod ljudi” (kako žitelji ovih prostora nazivaju sebe) priča o svakodnevnom životu Eskima i njihovim običajima (od lova, socijalnih interakcija do odnosa prema starcima te ljubavnih rituala); Ken se trudi da se koliko-toliko uklopi u rutinu grupe mada, neminovno, iz pukog neznanja pravi i pogrešene korake. S druge strane, njegove priče o predelima bez snega i drugačijem načinu života privlače i zavode poneke Eskime. Otuda mu se, pošto reši da se vrati u civilizaciju belog čoveka (iako o njoj uopšte nema lepo mišljenje), pridružuje mladi par. Posle gotovo idiličnih dana putovanja i lova putnici stižu do rudarskog sela. I, kako se i moglo očekivati, sudar dva sveta neminovno će biti tragičan. Znajući da Eskimi ne shvataju u čemu su pogrešili ali da će, prema pravilima belaca, morati da ispaštaju za svoj postupak, Ken onesposobljava šerifa kako bi omogućio Eskimima da pobegnu nazad, u ledenu pustaru. Iako je susret sa civilizacijom bio katastrofalan nešto se promenilo - bogatija za iskustvo otkrovenja drugačijeg života mlada žena odlučno se protivi tradicionalnim stavovima svog muža.
Berardi je kroz niz situacija i ponašanje nekoliko aktera napravio živi i uverljivi antropološki portret Eskima neopterećen etičkim i moralnim predrasudama. Crtež Bruna Marafe je mnogo sigurniji i valjanije preti priču nego u prethodnoj epizodi.
“Balada o Pat O’Šejn” vraća se u prepoznatljivu ikonografiju vestern žanra. Kenu se sudi za niz nedela koja je počinio bandit Džejms V. Latimer. Njegove tvrdnje da nije onaj za koga ga smatraju uzaludne su i Ken brzom odlukom porote biva osuđen na smrt vešanjem! Istovremeno u selo stižu devojčica Pat O’Šejn i njen stariji brat, ali još uvek samo naivni momčić, Lukas koji će biti ubijen u partiji karata u salunu. Pat preduzima očajnički potez - na prevaru oslobađa Kena ali ga natera da obeća da će uhvatiti Lukasovog ubicu. Ni ona ne veruje Kenu da nije Latimer i pokazuje mu petparačku knjižicu o Latimeru razbojniku-džentlmenu. Ken kreće u avanturu koju prate stalne rasprave sa Pat, svojeglavom svađalicom koja krade i laže po potrebi (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), voli da se pravi važna i iskusna, srčana je ali i nežna (jer je, ipak, još uvek dete). Tragači će dostići ubicu i njegovu bandu a u obračunu će im pomoći pripadnik kanadske konjičke policije za koga se, pak, ispostavlja da je neko sasvim drugi. Vragolasta Pat konačno će osvetiti brata i povratiti oteti novac i, na kraju, opet nadmudriti Kena.
Kao što je Ken stvoren po uzoru na vestern film „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) tako je Pat stvorena po uzoru na Meti Ros, dovojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. u režiji Henrija Hataveja (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Upinjanje starmale Pat da bude tretirana kao odrasla osoba čije se mišljenje i stavovi poštuju rezultiraju smešnim, ponekad i grotesknim, događanjima usred surovog društva koje ne oprašta greške. Berardi je uspešno “igrao na kartu” sudara svetova odraslih i dece stvarajući niz zabavnih dijaloga i situacija. Intrigantno je i poigravanje odnosom stvarnosti i njene petparačke fikcionalizacije (istorijski poznato i na primerima Džesija Džejmsa ili Bilija Kida i njihovih šund literarnih inkarnacija koje su štampane dok su obojica bila živa i jahala Divljim zapadom); druga varijanta ovog odnosa je mitologizacija priče kroz stihove balade koja, naravno, voli da “dotera” događaje. Na svo ovo zamešateljstovo nadovezuje se Ivo Milaco (1949) koji je konačno “oslobodio” svoju ruku darujući čitaocima/gledaocima svoje razbarušene linije i crteže koji deluju kao krokiji i skice u različitim fazama rada (ali svi, definitivno, izgledaju kao nedovršene slike, barem po klasičnim merilima). No, neodoljivost Milacovog rada upravo je u toj nedorečenosti koja dozvoljava gledaocu da je, ukoliko je voljan, dogradi i dovrši po svojoj volji i želji.
„Ken Parker“ i u ovom tomu se predstavlja kao sjajan, intrigantan i inovativan „vestern sa dušom“ u kome uživaju istinski stripoljupci.
            (“Dnevnik”, 2019.)

top