Osmi tom sabranih epizoda Ripa Kirbija, “prvog savremenog detektiva” (kako piše na početku  svake knjige serije koju objavljuje “King Features Syndicate” a kod nas “Čarobna knjiga”), sadrži priče originalno objavljivane u dnevnim novinama u periodu od 21. novembra 1960.g. do 11. novembra 1962. godine isljučivo u crno-belim kaiševima, kako je to započeo prvi Kirbijev otac Aleks Rejmond (1909-1956) a nastavio drugi Džon Prentis (1920-1999). Tada su prošle već četiri godine od Rejmondove pogibije u saobraćajnoj nesreći i brzog preuzimanja popularnog serijala pa je Prentisova pozicija dovoljno utvrđena da on više nije morao da precizno kopira prethodnika i njegov stil što je vidljivo i u Kirbijevoj unekoliko promenjenoj, muževnijoj fizionomiji, slobodnijem nestandardnom kadriranju ali i ne uvek fotografski perfektnom crtežu. Osnovne postavke serijala-franšize ostale su, naravno, nepromenjene: privatni detektiv-altruista iz Njujorka, sa naočarima, pijanista, džentlmen sa besprekornim manirima spreman i na “grube igre”, okružen bogatašima i lepoticama otkriva zločince i spasava nevine žrtve. Osnovne karakteristike stripa istaknute su u propagandnoj brošuri-ponudi koja je dostavljana novinama-potencijalnim kupcima a u kojoj se kaže da su ključevi za čitalačko oduševljenje Ripom Kirbijem: akcija, romansa, avantura, glamur, napetost, uzbuđenje - zbog toga je Kirbi pobednik!
            I u epizodama sabranim u osmom tomu ima svega navedenog; reč je o šest epizoda nejednake dužine koje je Prentis iscrtavao po scenarijima Freda Dikensona. Elem, najpre će Kirbi, potaknut zlonamernom opkladom, rešavati misteriju nestanka slavne glumice u bespućima pustinje (“Za Elizu, koje nema”); u “Pakerovoj ekspediciji” šarmantnog Kirbija će, od dobrotvorne priredbe do džungli Južne Amerike, pratiti dve sestre s namerom da ga osvoje i tako ugode sebi ali i napakoste onoj drugoj. Ponovo u Njujorku, srećno sam (njegova ranija devojka više se ne pominje), Kirbi dobija poziv da otkrije ko preti glavnoj glumici pozorišno-vodviljskog hita (“Uhvati zvezdu padalicu”); sledeća tajna koja se plete, opet oko lepe žene, vodi detektiva najpre na krstarenje luksuznim brodom a potom i u Monte Karlo a sve da bi raskrinkao veštog prevaranta koji još pride - piše stihove - tako da se ova priča, simptomatično nazvana “Strofe katastrofe” završava filozofskom konstatacijom o pesmama nesretnog prevaranta (koji gine): “Recimo da je pisao kao što je pucao… nije pogađao metu, ali nije je ni potpuno promašivao.”
            Dve epizode iz ove knjige odskaču od visokih standarda serijala. “Opasnost u raju” dovodi Dezmonda “gospodinovog gospodina” u neobičnu situaciju: posećuje ga advokat koji tvrdi da je Dezmond nasledio basnoslovno bogatstvo i titulu lorda. Šokirani čovečuljak odbija da se povinuje zahtevima novostečenog položaja ali ga Kirbi ubeđuje da mora da igra ulogu u društvu koja mu je pripala što potvrđuje i debeljuškasti, ćelavi Vigers, dojučerašnji Dezmondov drug iz udruženja batlera a sada - lordov batler. Ipak, posle malo bilijara i piva novopečeni lord počne da uživa u svom bogatstvu i veselo odlazi da poseti svoje imanje u Dezmodvilu. Tamo ga dočekuje verna posluga, u stvari banda koja je smislila čitavu prevaru sa Dezmondovim nasledstvom kako bi preotela veliko imanja i novac. Dezmond, ništa ne sluteći i ne gledajući, potpisuje testament kojim sve ostavlja posluzi pa njima ostaje samo da upokoje gazdu-lorda! Priča se kreće “u vodama” komedije zabune i komedije situacije  oplemenjenim finim humorom koji “proizvodi” simpatični mršavko Dezmond.
            Zaplet epizode “Život u Harmoniji” krajnje je neobičan za krimić - Kirbi od bogataša na samrti dobija zadatak da pronađe mestašce Harmonija iz koga je davno otišao. Problem je što Harmonije nema na kartama a u imenicima se poslednji put pojavljuje 1899.g. Posle opasne potrage Kirbi i Dezmond ipak pronalaze izolovano mesto u kome je sve funkcioniše kao na kraju XIX veka. Pridošlice uživaju u smirenom životu male zajednice, ukusnoj hrani i lepim, dobrosusedskim manirima. Kirbi gradskim ocima priča o čudima novih vremena ali oni nisu uvereni da im je taj napredak potreban. Konačno, ljudi XX veka vraćaju se u svoje doba ostavljajući Harmoniju u svom malom raju. Priče o “zemljama koje je vreme zaboravilo” i o “iščezlim svetovima” deo su ikonografije naučne fantastike ali i alegorijskih društvenih kritika (kao u “Guliverovim putovanjima”); zbog toga ova epizoda potpuno odstupa od dotadašnjih Kirbijevih avantura (mada je u njima već bilo i nekih horor elemenata - epizoda “Susret sa sudbinom”  iz sedmog toma). Slavljenje “dobrih, starih vremena” odstupa i od Rejmondove fascinacije savremenošću sa svim dobrim i lošim elementima koje donosi. Scenarista Dikenson i crtač Prentis po tom pitanju su, čini se, bili potpuno drugačijeg mišljenja. Kako god bilo da bilo ova epizoda ostaje bizarni kuriozum strip serijala koji i danas može da privuče punu pažnju ljubitelja stripa.
(“Dnevnik”, 2017.)


Roman „Jaz“ Darka Tuševljakovića (1978), odskora ovenčan Evropskom nagradom za književnost, umnogome je apartna pojava u savremenoj nam stvarnosnoj prozi koja se bavi vremenom sadašnjim ili bliskoprošlim. Mada su lomovi iz poslednje decenije XX veka imali brojne, manje ili više uspešne odraze u literarnoj stvarnosti, čini se da je post-sankcijsko-građansko-ratna realnost podlegla šablonizovanoj književnoj vizuri kojoj nedostaje i živosti i uverljivosti potisnute stradalničkim patosom ili lakonskom fascinacijom bizarnošću  sistema vrednosti novonastalih država i njenih podanika (posebni onih mladih). „Jaz“ se u takvom okruženju izdvaja po svom odmaku-posrednosti (od problematskih događanja) i po širini zahvata u panoramu svakodnevice. U tom kontekstu funkcioniše i cepanje priče u segmente koji se mogu posmatrati kao uzrok i njegova logična posledice ali i kao dublje razaranje esencije društvenog tkiva. Prvi deo nominalno prati bračni konflikt koji ima inicijalno-temeljne uzroke kako u vojničkoj (de)konstrukciji psihe penzionisanog oficira tako i u svesno pasivnoj ulozi supruge ali je, posle faze latentnog tinjanja, nedvosmisleno otvaranje sukoba posledica koliko spoljnih okolnosti (rata i posleratne bede) toliko i porodično-generacijske konfrontacije oca i sina. Sticaj ovih okolnosti neminovno će dovesti do raspada zajednice uprkos naporima (istina mlakim) aktera da izbegnu sukob; u vremenima mira, blagostanja i veće tolerancije (veće učmalosti i robovanja konformizmu?) porodici bi, vrlo verovatno, uspelo da opstane u koliko-toliko formalnim okvirima - ali ta su (srećna?) vremena bespovratno prošla. Doba u kome su se uloge igrale po svaku cenu nestalo je, osećaju/znaju to i Bogdan i Radica ali, još uvek nošeni rutinom naučenom u prošlim decenijama, pokušavaju da sačuvaju privid braka kao znaka normalnosti. Stoga je odlazak na letovanje obrazac-ritual i novi pokušaj da se i sebi i okruženju izgleda-deluje prosečno (dakle normalno). No, sve na tom putu ispostaviće se kao potvrda da se obrazina cepa i raspada: od smeštaja koji nije adekvatan reklami-ponudi (uz žal domaćina za bogatim zapadnjacima koji više ne dolaze), pojave drugog bračnog para čija je namera da deluje uspešno očigledno neuspešna, do trivijalnih dešavanja, koja prerastaju u afektivne incidente, i neuklapanja naravi-ponašanja mlađih i starijih turista-stanovnika pansiona. Gomilanje nesporazuma koji se više ne mogu prevazići ni ćutanjem ni famoznim terapijsko-katarzičnim razgovorima razbiće (napokon) okoštalu formu ali, kako će se ispostaviti, ni oslobođenje od bračne prinude ne donosi značajno olakšanje jer je otisak terora i dalje na telima i dušama supružnika. U trpljenju izgubljeno vreme neće se vratiti dok su ličnosti, upravo zbog konstantnog pritiska, bespovratno deformisane i oštećene. „Najgore je kad ti život tako prođe“ kazuje majka svom jedincu kada je poseti u pauzi svojih bekstava i traganja.
            Da li je na Damirova pleća za uvek navaljen teret takozvane tipične „disfunkcionalne porodice“ (autoritativni otac - zaštitnička majka - dete koje izneverava očekivanja oca i preterano se oslanja na majčinsku pomoć), porodice koja se, ipak, u vremenu zaoštrene socijalne situacije, raspala? Da li se „zla kob“ prenosi s generacije na generaciju? Isprava se čini da nije tako: nesnalaženje u stvarnosti koje će mladića oterati na studije u manji grad nastavlja se i u novoj sredini (što svakako nije nimalo netipično), u zadesno-pogrešnim izborima prijatelja i simpatija (što se, takođe, može desiti svakome). Damirovo se življenje vrti u jalovom krugu iz koga on ne ume da nađe izlaz (ili barem ne dok mu život ne prođe), baš kao što to nisu znali-umeli-smeli ni njegovi roditelji (pa ni njega tome nisu naučili). Ali, onda, u nekom neodređenom trenu sve te iznova i iznova ponavljane pogreške dobijaju senku koja vodi u nelagodnost kakva se rađa pred nepoznatim. Jer, nad trivijalije se nadvija slutnja začudnosti koja će eksplodirati u spoznaju - čuda. „Desilo se čudo, Damire, zar ne shvataš?“ reći će nesuđena ljubav Katarina. Ali, naravno, čuda se ne mogu shvatiti i objasniti jer su, suštinski, eksces koji poništava sva ranija iskustva i znanja. Kako se odrediti prema gubitku prijatelja (jednako voljenog i omraženog) a kako prema njegovoj (meta)fizičkoj žrtvi - pisac na ta pitanja ne daje odgovor već ih prepušta čitaocu i njegovom osećaju za svakodnevno i kontrapunktirano izuzetno.
            „Jaz“ lako izbegava prečesto ponavljane teze o raspadu države, posrnuću nacionalnog bića u ratnim vremenima; jednako tako on ne postavlja teze čiju istinitost, potom, ustrajno dokazuje. Njegova priča prati unutrašnju logiku koju će znatiželjni čitalac ili prepoznati ili će mu ona ostati skrivena do kraja knjige. Ispisane situacije-scene imaju značenja koja jasno podupiru ključne linije zapleta romana ali mogu biti i sasvim nezavisne od osnovnog pripovednog toka. Time se očekivana jednosmerna funkcionalnost zapleta remeti zarad (dobrodošlog) produbljavanja i problematizovanja prizora koji grade tkivo ove proze.
            Stoga, u konačnom sagledavanju, „Jaz“ se otkriva kao višestruko zanimljiva knjiga kojoj treba pokloniti punu čitalačku pažnju.
            („Dnevnik“, 2017.)   



https://sfpisb.wordpress.com/2017/06/04/drugi-dan-festivala-fantasticne-knjizevnosti/

Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2008.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).
„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.
            Obrenović roman ispisuje u kratkim, efektnim poglavljima (koja se često završavaju udarnom „panč lajn“ rečenicom) uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2017.)

Ilija Bakić dobitnik nagrade za doprinos popularizaciji fantastike


Nagrada za doprinos popularizaciji književne fantastike, koju od 2014. tradicionalno svake godine dodeljuje Festival fantastične književnosti „Art-Anima“, biće uručena Iliji Bakiću 04. juna 2017. godine u 20 časova u Klubu galeriji Polet (Cetinjska 15, Beograd).
Ilija Bakić (1960) poznat je kao pripovedač, pesnik, romansijer, književni kritičar, stripski kritičar i urednik. Značajan deo njegovih književnih aktivnosti i stvaralaštva vezan je za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela, objavljena kao samostalni naslovi i zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike, visoko su ocenjena od strane kritičara i kolega.
Kao kritičar i hroničara književnih dela objavljenih na domaćoj izdavačkoj sceni, potpisao je veliki broj kritičkih tekstova i eseja, posebno se baveći delima iz domena fantastike, čime je značajno doprineo da ova vrsta proznog stvaralaštva dopre do šireg kruga čitalaštva.
Autor je preko dvadeset knjiga, među kojima je i leksikon „101 lice fantastike“.
Dobitnik je više nagrada, uključujući i nagradu za najbolju knjigu Društva književnika Vojvodine za zbirku naučnofantastičnih priča „U odvajanju“. Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.
Dosadašnji dobitnici nagrade Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“ za doprinos popularizaciji fantastike su: Zoran Živković, Goran Skrobonja i Žika Bogdanović.

Ilija Bakić dobitnik nagrade za doprinos popularizaciji fantastike

Program IV Festivala fantastične književnosti “Art-Anima“

http://art-anima.com/festival/program-2017/



Istorija jugoslovenskog odnosno srpskog stripa, kako onog pre II svetskog rata tako i onog posleratnog, nedovoljno je poznata. Istini za volju, osnovne tendencije i razvojne faze manje su ili više uočene i teorijski-dokumentarno opisane u retkim knjigama koje se bave istorijom stripa na ovim prostorima, proisteklim iz predanog rada pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u 9. umetnost koji su delovali (a i danas je tako) izvan zvaničnih državnih kulturnih institucija koje strip još uvek pretežno ignorišu kao umetničku formu (ne)dostojnu njihove akademske pažnje. Činjenica da su kvalitativni dometi strip stvaralaca sa ovih prostora nesporno visoki i da je ovdašnji strip poznat i van granica matične države čini stav zvanične kulture po tom pitanju još paradoksalnijim ali i - srpskijim! Stoga je svaka nova knjiga o strip istoriji značajna i zaslužuje pažnju. Naravno, širina zahvata takvih dela različita je: od onih koja se bave celokupnom strip scenom do onih koje prate opus određenog autora ili grupe stvaralaca generacijski ili poetički povezanih. Negde na sredini između ova dva pola su knjige koje prate/proučavaju stripove nastale u nekom od mesta izvan administrativnih-državnih centara; takve su, recimo, knjige o niškom stripu Branislava Miltojevića, leskovačkom stripu Marka Stojanovića, o razvoju izdavačke kuće „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca Srećka Jovanovića. U ovaj (sjajni) niz staje i knjiga „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića, u izdanju „CEKIT“, Centra za kulturu i turizam iz Zaječara, 2016. Iako se Marko Stojanović (1978), strip praktičar (scenarista i izdavač), promoter, istoričar i istraživač, zarekao, kako piše u „Reči autora“, da se posle knjige „Leskovački strip 1950-2010“ neće baviti ovakvim projektima, pred čitaocima se ipak nalazi ova knjiga kao dokaz prekršenog obećanja ali i potvrda toga da je Stojanović „čovek sklon da radi ono što niko drugi neće, a neko mora“.
            Kakva god muka mučila priređivača, knjiga „Zaječarski strip“ otkriće znatiželjnicima da je originalni domaći strip u ovom gradiću svoju posleratnu avanturu, uprkos partijskih zabrana i omalovažavanja, započeo već 1955.g. u listu „Timok“ kroz kaiševe humorističkih dogodovština horoja koji se zove „Raka iz Brestaka“ Jovana Stanojevića. Od tada do danas na obalama rečice Timok stasavaju zaljubljenici u „priče u slikama“ voljni da se otisnu u nesigurne prostore crtanja i pisanja scenarija za stripove. Stojanović „prepoznaje“ čak četiri generacije strip umetnika u Zaječaru. Prvu čine sad već legendarni Jovan Stanojević, Stanislav Spalajković i Miroslav Cvetković. Druga generacija koja je svoj stripovski zenit doživela 1970-tih i 1980-tih čine Dragan Stokić Rajački, Aleksandar Blatnik, Petar Pjer Spajajković, Slobodan Jović Eti, Dragana Vićanović. Treću generaciju uglavnom čine polaznici strip škole Dragana Stokića Rajačkog, Bojan Vukić, Srđan Todorović i drugi i oni su na strip scenu izašli 1990-tih odnosno u prvoj deceniji XXI veka. Od 2005. do danas pojavljuju se nova mlada strip imena ponikla u Zaječaru: Dragan D. Stojaković, Lozan Nikolić i drugi.
            Zaječar je 1996.g. postao i centar celokupne tadašnje strip scene zahvaljujući prvom strip festivalu-salonu koji je organizovan u okviru Zaječarske gitarijade. Uz okupljanje brojne publike i strip umetnika sa prostora „nove“ i bivše, „stare“ Jugoslavije, sa mnogim triibnama i radionicama, na Salonu je, za doprinos srpskom stripu, nespornom velikanu Đorđu Lobačevu dodeljena nagrada „Maksim“. Naredne 1997. godine ova nagrada je dodeljena Nikoli Mitroviću Kokanu, još jednoj legendi stripa sa ovih prostora. Iako je Salon potom, zbog izostanka finansijske podrške nadležnih, ugašen postao je obrazac za druge manifestacije širom zemlje a u Zaječaru su ga, delimično, zamenili „Festival savremenih umetnosti Zalet“ i „Festival fantastike“.
            Ono što se kroz ovaj pregled istoriju zaječarskog stripa prepoznaje kao pravilnost je kontinuiran odlazak talentovanih strip autora iz Zaječara u velike sredine (Beograd, Niš, Novi Sad, inostranstvo) koje su im mogle ponuditi veće mogućnosti za razvoj talenta i objavljivanje radova odnosno izgradnju respektabilnih umetničkih karijera, susrete sa istomišljenicima kao i zaštitu od lokalnog, „domaćeg“ nerazumevanja i podsmeha (koje neminovno odnosi danak u gubljenju mnogih talenata koji ne uspevaju da se otrgnu ovim pritiscima). Ovaj „rastur“ stvaralaca bio je toliki da između prve i druge generacije zaječarskih strip autora postoji svojevrsni vakuum zbog koga se desilo da njihovi akteri čak ne znaju jedni za druge! Na ovo se nadovezuje i, prolaskom godina uzrokovano, gubljenje podataka, sve slabija dostupnost štampanih materijala i, na žalost, odlazak sa životne scene pojedinih stvaralaca. Sve to čini dragocenijim Stojanovićev napor da sabere dostupne informacije i kontaktira sa strip „prvoborcima“ i tako od zaborava otrgne deo naše istorije prema kojoj se krajnje nehajno odnosimo.
            Knjigu „Zaječarski strip“ čine pregledi i eseji Marka Stojanovića kojima su pridruženi tekstovi/prikazi Luke Vidosavljevića, Vase Pavkovića, Milutina Pavićevića, Zorana Stefanovića, Zorana Tucića, Pavla Zelića odnosno reprinti reprezentativnih stripova koji plene pažnju širokom i domišljatom tematskom lepezom i izgrađenim crtačkim stilovima. Veoma su korisne, posebno za potonje teoretičare, i kratke biografije svih aktera zaječarskih strip dešavanja.
            Rečju, „Zaječarski strip“ je važna knjiga koja sadrži ne samo istoriografsku građu već uspeva da „uhvati“ i sačuva duh prošlih vremena odnosno elan ranijih generacija, te elemente koji bi, bez nje, potonuli u trajni, nezasluženi zaborav.
            („Dnevnik“, 2017.)
Upravo se, u izdanju „Lagune“ pojavio novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Gorana Skrobonje, zapaženog pripovedača i romansijera srednje generacije, prevodioca i izdavača. Osnovna priča prati stasavanje i ulazak u svet beogradske i jogoslovenske rok muzike Lazara Petronijevića Lakija početkom 1980-tih. Od srednjoškolske klupe, mladalačkih maštanja, uspeha i gubitaka, ljubavi i razočarenja, ushićenog slaganja prvih akorda na gitari, Laki, sa svojom grupom „Kalkuta“, stiže do vrhova top listi, koncerata i zarade. Matica života, međutim, nosi ga sasvim nepredvidivim smerovima. Roman pleni živopisnom, sugestivnom atmosferom nekih drugačijih, srećnijih vremena kada je postojao i funkcionisao drugačiji sistem vrednosti, život se odvijao po ustaljenim obrascima koji su buntovni rokeri muzikom i svojim ponašanjem pokušavali da izmene. Ipak, na horizontu su se već navlačili crni oblaci krvavog raspada države...

DNEVNIK: Važite za jednog od najzapaženijih pisaca fantastike na srpskoj književnoj sceni. Ipak, Vaš novi roman je realistična priča smeštena u 1980-te godine. Koje su prednosti a koje mane (ako ih ima) ovakovog postupka iz vizure „iskusnog fantaste“? Koliko je lično iskustvo olakšavalo ili otežavalo pisanje ovog romana?

GORAN SKROBONJA: U ovom romanu nema onoga što bismo obično nazivali fantastikom – ako izuzmemo to što u stvarnom vremenu i stvarnom miljeu imamo izmišljenog junaka i (donekle) izmišljene događaje. Po toj logici, ovo je knjiga svojevrsne lične alternativne istorije. Pisci fantastike dobro znaju da je jedan od ključnih preduslova za to da njihov tekst bude ubedljiv eliminisanje neverice kod čitaoca, tako da su u tom pogledu možda disciplinovaniji i revnosniji u naporima da i najneverovatnije događaje dočaraju kao autentične. S te strane, takva vrsta „treninga“ svakako je od koristi. Ali, Kada kažeš da sam tvoj je zapravo roman toliko autentičan i zasnovan na stvarnom periodu i stvarnim likovima da mu takav pristup možda i nije bio neophodan. U svakom slučaju, iskustvo u pisanju fantastične proze nije mi odmoglo niti se pokazalo kao smetnja.

DNEVNIK: Kada kažeš da sam tvoj je svojevrsni bildungs romana - roman odrastanja glavnog junaka, Lakija Petronijevića, i njegovih „saboraca“ iz školske klupe i benda „Kalkuta“, koje započinje i okončava se smrću očeva i prijatelja a između njih su upoznavanje radosti ljubavi i stvaranja odnosno razočarenja istima. Čini se da je najmanji problem tadašnje mladeži (za razliku od današnje) bio problem obezbeđenja gole egzistencije. Mladi heroji romana odrastaju na beogradskom asfaltu, u socijalističko doba. Za razliku od danas ustaljenog stava kako je socijalizam bio loš Laki o tome ima sasvim drugačije mišljenje.

GORAN SKROBONJA: Takav je bio doživljaj čitave moje generacije koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Da bude jasno: nije mi namera da glorifikujem to vreme, čak ni kroz stavove glavnog junaka, ali činjenica je da je tadašnja zajednička država bila mesto koje današnjim građanima rascepkanih teritorijalnih dronjaka na Zapadnom Balkanu može da izgleda kao nešto potpuno fantastično. Da podsetim – Jugoslavija (od milošte: Juga) bila je država relativne socijalne pravde i isto tako relativno malih razlika u standardu između onih najsiromašnijih i onih najbogatijih; zemlja od dvadesetak miliona stanovnika sa zajedničkim tržištem, impresivnim brojem proizvodnih pogona i fabrika, manje-više sigurnim zaposlenjem i nezamislivim izgledima da u prvoj firmi u kojoj se zaposlite provedete ceo radni vek i dočekate penziju (koju nikome nije padalo na pamet da vam umanjuje ili zakida); o sistemu obrazovanja, zdravstvene i pravosudne zaštite te pravima zaposlenih da ne govorim. Dakle, nije reč o glorifikaciji već jednostavno o podsećanju na okolnosti u kojima su odrastali junaci ove knjige. I da, pomisao na to da bi mogli da imaju problema u obezbeđenju gole egzistencije nije im bila ni na kraj pameti. Fantastično, zar ne? A ipak, moja generacija je tako živela.

DNEVNIK: „Seks, droga, rokenrol“, principi „pravog života“ neminovno prožimaju život mladih muzičara spremnih da iz sve snage zapnu kako bi ostvarili svoje ciljeve. Oni hoće sve (ili skoro sve) i spremni su da „izgore“ u tom naporu. Da li ih taj entuzijazam deli od apatije koja danas vlada?

GORAN SKROBONJA: Vrlo je teško izbeći zamku idealizovanja sopstvene mladosti. Na koricama ove knjige postoji rečenica: „Priča o vremenu kad je lepo bilo biti mlad“ – i zaista je tako. Naravno da je mladost svakome najlepše životno doba, ali mladost u devedesetim, pa i na početku novog milenijuma, jednostavno ne može da se poredi sa mladošću dvadeset ili trideset godina pre toga. Svet se drastično promenio, okolnosti u kojima živimo drastično su se promenile. Ipak, nisam siguran da među današnjim talentovanim i ambiocioznim klincima vlada apatija, odnosno da se oni toliko razlikuju od muzičkih heroja iz osamdesetih; apatija je pre odlika većine drugih društvenih sfera i čini mi se da je umetnička scena – ne samo muzička, već i likovna, književna, filmska, pozorišna – možda još jedini živi, neukroćeni deo društvenog tkiva zemlje u kojoj sada živimo. Ona najveća razlika koju primećujem možda je samo orijentacija i krajnji cilj mladih buntovnih talentovanih ljudi: dok su se pre tri decenije oni angažovali u pokušajima da menjaju, poboljšaju postojeći sistem koji je polako zapadao u dekadenciju bližeći se devedesetima i svom krahu, danas ti „neki novi klinci“ uglavnom gledaju da se dokažu i potom – zahvaljujući tom početnom uspehu – napuste ovaj sistem koji sagledavaju kao potpuno besperspektivan. Energija i entuzijazam mladosti uvek su manje-više isti: okolnosti okruženja utiču na to kako će se oni ispoljiti. U knjizi Kada kažeš da sam tvoj to je sasvim jasno predočeno za period koji sam želeo da sačuvam od zaborava, makar na ovaj način.

DNEVNIK: Kao „sporedni“ junaci romana pojavljuje se mnoštvo poznatih imena, od Mićka iz Indeksovog pozorišta do strip crtača Igora Kordeja. Kako su oni prihvatili svoje pojavljivanje u romanu?

GORAN SKROBONJA: Da, u romanu se, pored izmišljenih, pojavljuje i plejada stvarnih junaka koji su danas poznati našoj javnosti. Neki od njih su aktivno saučestvovali u nastanku knjige svojim prisećanjima na doživljaje iz tog vremena (pomenuti Igor Kordej, Miroslav Cvetković Cvele – basista Bajaginih „Instruktora“, zatim Igor Popović sa kojim sam delio gimnazijsku klupu da bi on potom postao autentična rok zvezda kao frontmen „Džakarte“), dok neki još ne znaju da su se našli u ovoj knjizi, pa će biti zanimljivo videti njihovu reakciju. Međutim, to su uglavnom drugovi sa kojima sam odrastao i pretpostavljam da će im biti drago kada se prisete nekih trenutaka koje su možda zaboravili (kao recimo Mićko, koji je zaista rekao jednom prilikom da mi gitara zvuči kao harmonika, pokazivao mi akorde za Lenonovu pesmu „Jealous Guy“ i pričao mi zgode sa snimanja „Indexovog radio pozorišta“).

DNEVNIK: U uvodu romana priređivač konstatuje da romana o 1980-tih gotovo da nema iako je to decenija zavidnog životnog standarda i velikih uzleta u umetnosti. Zašto je to tako? Da li je u pitanju zaborav, nedovoljna vremenska distanca, zaziranje od normalnosti i davanje prednosti kriznim situacijama ili nešto drugo?

GORAN SKROBONJA: Da, interesantno je to. Kao da ne postoji doba koje je više idealizovano od tih osamdesetih godina prošlog veka u SFRJ, uglavnom zbog muzike, i istovremeno, doba manje opisivano u našoj prozi. Imamo mnogo knjiga o devedesetima (što je i razumljivo), imamo mnogo knjiga o ranijim istorijskim periodima, ali o tom „zlatnom dobu“ – ne baš. Možda je razlog za to upravo bojazan da ćemo, ako se pobliže zagledamo u to vreme, skinuti sa njega pozlatu, demistifikovati ga i konačno – sami sebe razočarati. Moj roman o tom vremenu je pokušaj da o njemu govorim sa nostalgijom, ali bez patetike u koju uvek postoji opasnost da potonete. Nadam se da je moja priča o Lakiju i „Kalkuti“ uspela da izbegne tu zamku, i da će čitalac – bez obzira na to kojoj generaciji pripada – biti njome zadovoljan.

ILIJA BAKIĆ
top