Mada dugo i produktivno piše scenarija za stripove (najčešće za italijanskog strip giganta „Bonelija“) Alfredo Kasteli (1947) je od 1980-tih, na prostorima Italije, bivše Jugoslavije  (pomalo i u ostatku Evrope) najpoznatiji kao kreator „Martija Misterije, detektiva nemogućeg“, istoričara, arheologa, antropologa, pisca i TV voditelja koji rešava svakojake zamršene tajne prošlosti. Serijal se dopao čitaocima kao strip verzija Indijane Džonsa ili kao racionalna verzija istraživača, nasuprot „Dilanu Dogu“ kao istraživaču natprirodnog. Među mnoštvom neobičnih ličnosti koje je sreo tokom svojih putešestvija Marti - u epizodama „Porodična posla“ i „Doktor Misterija“ iz 1996.g. - sreće i izvesnog Doktora Misteriju. Priča kaže da je Rama Randži, borac za nezavisnost Indije, tokom svojih skitnji Evropom odlučio da promeni prezime u Misterija. Takođe je posinio i siroče Sigala koji je preuzeo isto prezime - a Sigal je, tu je poenta, Martijev pradeda. No, iza ove konstrukcije postoji i druga - Doktor Misterija je junak istoimenog avanturistično-mističnog romana iz 1898.g. (objavljenog u ediciji „Ekscentrična putovanja“ koja je trebala biti paralela tada aktuelnim „Neobičnim putovanjima“ Žila Verna); autor „Doktora Misterije“ je Pol D'Ivo (što je preudonim Pola Deletra, 1856-1915). Avanture na granici verovatnog, bizarni likovi, tajna znanja i učenja, tehnološke novotarije (električna vozila, ubistveni električni zraci, svevideća televizija), kobne zavere, romansa – bili su recept za popularnost i prodaju i „Doktor Misterija“ je sve to, na preko 400 stranica, sadržao. Roman je imao nekoliko izdanja ali ne i nastavak mada će se Sigal pojaviti u romanu „Sigal u Kini“ (1901) a potom i u drugim D'Ivoovim delima. Neobični doktor netragom je nestao sa literarne scene (gotovo pun vek kasnije pojavio se u dva romana, iz 2006. i 2012.g, koji su baštinili staro eskapističko nasleđe).
            Kasteli je, kao pravi postmodernista, „pravog“ Doktora Misteriju iskoristio za zakuvavanje intige u „Martiju Misteriji“ a onda je osmislio i nezavisni serijal „Doktor Misterija“ koji koristi ponešto od originalnog D'Ivoovog junaka ali ima i sasvim individualan profil. U Kastelijevoj drugoj inkarnaciji Doktor Misterija nije ni mračan ni fatalno ubistven jer je osnovni ton strip epizoda parodijski što podrazumeva karikiranje iskustva „palp“ (para)literature i popularne kulture – tako da se, mada se strip dešava krajem XIX veka, u njemu pojavljuju i poznati likovi iz dela nastalih u XX veku, od profesora Higinsa iz romana „Piglmalion“, Petra Pana ili Darta Vejdera iz „Ratova zvezda“ dok je na površini Meseca pored „Apolo“ lendera i raketa kojom je Tintin stigao na Mesec. Uz doktora koji stalno otkriva svoja bezbrojna znanja i veštine i evocira uspomene iz prošlih herojskih vremena i mladog Sigala koji, naravno, liči na Martija Misteriju, članovi neformalne družine su Kinez Čing Kvaj snalažljivi preduzetnik koji se ne libi da izrabljuje svoje radnike i dežurna dama u nevolji (gospođa koja traži muža, devojka koja traži izgubljenog verenika ili svoga oca) koja redovno, od šokova, pada u nesvest u Sigalovo naručje (što njemu ne pada ni malo teško). Arhineprijatelj doktora je maršal Radecki koji kuje planove i zavere da ovlada Milanom, Mesecom ili Indijom i da obnovi/popravi svoje mecima izbušeno telo; njemu u mračnim rabotama pomaže pacov koji prisluškuje neprijatelja i izvršava podla naređenja.
            I tako Doktor Misterija i Sigal u svom „električnom hotelu“ (koji liči na oklopljeni autobus) stižu u Milano i šokiraju stanovnike. Odmah po izlasku iz vozila prilazi im lažni prosjak sa štakama od sandalovog drveta koje drži negovanim rukama. Doktor to otkriva dedukcijom kojom je hteo da nauči „priglupu individuu“ detektiva iz Bejker strita. Prosjak napada a doktor se bori kao pravi kung-fu borac, pobeđuje pa prosjak ispija retki otrov o kome doktor, naravno, sve zna... Dalje se nižu avanture koje upliću gradnju vazdušnog metroa, kineske trijade, grbavog zvonara crkve, mehaničke lutke i školu za dečake-džeparoše, protestante marksiste, fantoma iz opere, zemlju ispod površine zemlje, Fu Mančua, probuđenog Zmaja haosa... i sve to (uz učestalo padanje dame u Sigalovo naručje) samo u prvoj epizodi „Misterije Milana“! U drugoj avanturi „Rat svetova“ Doktor i Sigal lete na Mesec u topovskom zrnu iz Melijesovog filma, Radecki je mitski „veliki ratnik iz proročanstva“ Salrasa, ratnika sa tamne strane Meseca koji spremaju invaziju na Zemlju, dok na vidljivoj žive miroljubivi Mesečari zbog kojih je Čing „ido koji sve zna“ tu preselio pogone za proizvodnju kravata, kaiševa i upaljača koji sviraju. U „Užasima crne džungle“ koja je u Indiji doktor i reinkarnirani Radecki postaju privremeni saveznici jer su pacovu Radeckog, koji je proglašen za novog avatara Sujodana, slava i moć udarili u glavu; značajnu ulogu u avanturama (na zemlji i pod njom) ima i strašni pirat (inače inženjer i kantautor) Sandokan, za koga će se ispostaviti da je nežna duša, koji od lorda Bruga zatražiti njegovo najveće blago - ruku ćerke a otac će ga zamoliti da uzme i sve ostalo na šta su doktoru potekle suze koje nikad ne može da zadrži na venčanjima. I tako se sve (ili skoro sve) razrešava osim dileme zašto Čing čas govori kao Kinez iz viceva a čas sasvim normalno?
            Paradoje su izuzetno zahtevne jer traže izoštren osećaj za ravnotežu između ozbiljnosti i nekontrolisanog humora; previše jednog i drugog uništava zavodljivost parodije. Kasteli se dobro nosio sa izazovom i tek ponekad gubio kontrolu nad pričom. Filipuči je crtežima čistih linija zdušno pomogao da gegovi uspeju, da grimase budu adekvatne a enterijeti i eksterijeri uverljivi. Rečju,  album „Doktor Misterija“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2018) razgaljujuće je štivo za ljubitelje humora (uz zrno ironije i groteske) koje traži i malo opšte kulturne potkovanosti; takvima, posle mnogo smeha, ostaje žal što serijal nije bio dugovečniji.
            („Dnevnik“, 2019.)

Strip serijal „Ken Parker“ nastao je u saradnji drugova sa studija, Đankarla Berardija (1947), koji je pisao scenarija i oštre olovke Ivo Milaca (1949); „Ken Parker“ je javni život započeo u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) ali i sa jasnim uticajem tih godina aktuelnih filmskih proizvoda „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača koju je nasledio od dede) i rezonima kasni bar tri decenije za svojim vremenom i kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora, časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. On je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenost i laka rešenja odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, u nekontrolisano pucanje. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
            „Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Drugi tom otvara epizoda (ciničnog naslova imajući u vidu dešavanja u njoj) „Džentlmeni“ a započenje košmarom o velikoj bici za Ričmond, 1865.g. koja je značila početak kraja konfederacijske vojske. Zvanični završetak rata nije smirio duhove mnogih poraženih: jedni se nisu odrekli ideja za koje su se borili, drugi traže načine opstajanja u novoj situaciji, od težih, koji znače mnogo rada, do onih lakših, pljački i otimačina. Mutna vremena umela su da spoje idealiste i pljačkaše na istom zadatku - u ovom slučaju ubistvu severnjačkog generala i otimanju velike sume novca. Među putnicima napadnutog voza nalazi se i Ken Parker koji će krenuti u poteru za pljačkašima koji se, shvativši da im je plan propao, daju u bekstvo a kao taoca odvode mladu devojku. Razlike između običnih bandita i bivših vojnika tinjaju dok ne kulminiraju u obračunu u koji se umeša i potera.
            Parker će na cilj svog putovanja (iz prošle epizode) stići u epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“. Njegova pojava u traperskom odelu, sa dugom puškom i sedlom izaziva kulturološki šok kod prefinjenih metropolskih dama i gospode pa on jedva stiže do svog domaćina - komesara za indijanske poslove Elija Donehogave, koji je i sam Indijanac iz plemena Irokeza. Parker želi da komesara obavesti o teškom položaju plemena Dakota u rezervatu: iako su se, posle pobune, mirno vratili u rezervat Indijanci su na meti provokacija koje bi trebale da nateraju vojsku da se umeša i „smiri“ Indijance; koren problema su interesi kompanija da eksploatišu bogate naslage srebra i cinka koje su nađene u rezervatu. Donehogava namerava da pokrene borbu za prava Indijanaca u Kongresu a Parker je pozvan da govori kao svedok nemilih događaja. Uspeh svedočenja nateraće one koji imaju interese da Indijanci budu oterani iz rezervata na drastične akcije: Donehogava biva ubijen u fingiranoj pljački a Parker je jedini osumnjičeni za ubistvo. Zahvaljujući poznanstvu sa Pinkertonovim agentom Oukom Barnamom (s kojim se sreo u prethodnoj epizodi) Parker uspeva da dokaže svoju nevinost ali su stvari u Montani počele da izmiču kontroli jer neko ubija mlade Indijance pa je pitanje trena u kom će se Indijanci pobuniti. Parker odlazi na lice mesta, pokušava da smiri strasti i nađe plaćenog ubicu što mu i uspeva ali - ubica poteže skriveni revolver i pogađa Parkera u glavu. Dok ubica odlazi pogođeni Parker leži na zemlji... Znatiželjni čitaoci šokirani su neočekivanim krajem epizode koji svakako iskače iz svih žanrovskih standarda.
            Berardi nastavlja da varira vestern obrasce i izgrađuje Parkerovu ličnost pokazujući kako je itekako sposoban da znane situacije predstavi u novom svetlu i daruje im svežinu i atraktivnost uz precizni razvoj tenzija i efektne humorne pauze. Uverljivosti doprinosi i Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, polako ali sigurno klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“. 
            Drugi tom „Kena Parkera“ potvrđuje kvalitete serijala koji visoko odskaču od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i primetno, iz epizode u epizodu, kreću se u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. Rečju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.
            („Dnevnik“, 2019.)

Filip K. Dik (1928-1982) smatra se jednim od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka koga jednako uvažava akademska kritika i široka publika što je svakako rezultat, s jedne strane, njegovog izuzetnog talenta i vanrednih dostignuća a, s druge, njegovog spisateljskog nadničenja te brojnih filmskih adaptacija (uglavnom neuspešnih jer su mnoge Dikove ideje u njima pojednostavljene ili zanemarivane). U svom je opusu Dik spojio decenijsko kontinuirano ispisivanje „palp“ priča i romana - pisanje je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga! Zbog stalne egzistencijalne neizvesnosti, pritiska da smisli i iskuca tekst, jurnjave za rokovima predaje rukopisa, živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov nesporni talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao i zloupotrebljavao zarad stvaranja jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji, u Dikovim pričama i romanima, izlaze iz kolotečine bivajući nadograđeni ili iznova definisani. Odbijanje da se rutinski iskoriste ustaljeni obrasci karakterišu Dikovu prozu koja je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki podrazumeva početno „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani, junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu, jedini roman za koji je dobio žanrovsku nagradu Hugo; “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968), o zloupotrebama „proizvodnje“ svesnog života i drugačijim vrednosnim sistemima koje androidi uspostavljaju (roman je bio predložak za film “Blade runner”), Ubik” (1969), izvanredna fantazmagorija o raspadanju vremena, prostora i ljudske svesti, “Tecite suze moje, reče policajac” (1974) paranoidni košmar poznate ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti, “Tamno skeniranja” (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira samog sebe - Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga, iako ne spada u njegova vrhunska dela, zavidnog je kvaliteta koji uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.
            U poslednjoj deceniji svog života Dik je sve opsednutiji misticizmom i religijskim pitanjima što se tumači narušenim zdravljem (kao posledicom pomenutog neurednog života) ali pre svega bizarnim doživljajem s početka 1974.g. koji se može objasniti ili kao rezultat teške zloupotrebe droga ili kao svojevrsno prosvetljenje. Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja je doslovno transformisala njegov život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila crnokosa devojka sa isporukom leka za umirenje bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblik devojka ustvrdila da je starohrišćanski znak ribe. Odsjaj sunca na ogrlici je omamio pisca a ti zracu su, tvrdio je, sadržavali važne informacije. Tokom februara i marta 1974.g. on je iskusio i neku vrstu astralne projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedno biće, kao da je “posednut” ali od strane blagonaklonog entiteta. “Taj entitet”, kazao je u intervjuu Čarlsu Platu, “obesmišljavao je celokupnu  realnost, moć, verodostojnost čitavog svijeta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”, upravo ono čime se Dik u svojim delima bavio. Dik je tu nepoznatu “inteligenciju” nazvao VALIS (akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem); njegov poznanik, pisac Tomas M. Diš definisao je VALIS kao “autentični Logos – sa akutnom logorejom”. Dik je smatrao da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je na vrijeme otišao kod doktora. Slično se dogodilo i sa Dikom, koji je promenio život i znatno poboljšao zdravlje, pa je, slušajući savete te vanzemaljske inteligencije, prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača. Dikov biograf Lorens Satin je prema Dikovom transcedentnom iskustvu bio uzdržan i slučaj „objasnio“ simptomima epilepsije temporalnog režnja koja može uzrokovati i opsesivnu hipergrafiju. Dikova žena, Tesa, tvrdila je, međutim, da njen muž nipošto ne halucinira. Kako god bilo, Dikov život počeo je da se popravlja - mada su poneke epizode iz tog perioda krajnje problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, treba da kontroliše javno mnjenje; Dikov doživljaj sveta se bitno promenio i usložnio dodavanje novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ koja je ostala u beleškama mada je deo našao mesto u romanu „VALIS“. Istini za volju i u ranijim delima on je neretko unosio elemente različitih mističkih i religijskih sistema i na njima temeljio zaplet i postupanja junaka. Tradicionalna katolička hrišćanska doktrina i crkva našle su mesto u Dikovim delima što je kulminiralo u prvih 50-tak stranica romana Deus Irae” koji Dik nije imao znanja i snage da samostalno završi pa je ostatak napisan u saradnji sa piscem R. Zeleznijem; na žalost, izuzetne Dikove vizije nadograđene su rutiniranim Zelaznijevim idejama pa je, u konačnom, knjiga (objavljena 1976) tek slabašno, neuravnoteženo delo. Kruna ovog Dikovog interesovanja jesu romani “VALIS”(1981) i “Božanska invazija” (1981); “Sova na dnevnom svetlu završni segment zamišljene trilogije ostao je u skicama a izdavači su “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen neposredno posle Dikove smrti (1982). Dikovi novinski članci i intervjui na ovu temu sakupljeni su u knjizi “Egzegeza Filipa K. Dika” (2011).
            Priča “VALISA” izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava kao i teze svog shvatanja Boga i božanskog. Sam Dik je junak romana a uz njega su i skeptik Kevin, koji je literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera, odnosno katolički orijentisani Dejvid koji ima “parnjaka” u stvarnoj ličnosti, piscu Timu Pauersu. Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja. Ipak, kako se roman odvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli u stvari jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga; samo ima Konjoljub Debeli je “prevod” Dikovog imena i prezimena: Filip je na grčkom “onaj koji voli konje” a Dik na nemačkom znači “debeli”. Konjoljub/Dik pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi kao i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa u bioskopu odgleda bizarni naučnofantastični film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja vraća Konjoljuba u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.
            Roman verno opisuje atmosferu s kraja 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i (manje-više lakonsku) potragu za smislom postojanja. Na to vreme bujanja kontrakulture nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Dve godine kasnije, kada se roman nominalno dešava i kada uveliko traje Konjoljubov pokušaj otkrivanja svojevrsne paralelne istorije sveta (od Ehnatona, prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA koji je prastali satelit, veštačka inteligencija i konstrukt i do Univerzuma koji je informacija) odnosno kada se otkriva novi Spasitelj ulazi se u doba sreće u kome je sam čovek živi, istinski bog. Mističko iskustvo predstavlja se kao izvor sticanja znanja koji funkcioniše u obliku otkrovenja - teofanije čime se tradicionalni načini otkrivanja istina kroz naučne postupke degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, u kojima se mešaju iskustva svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase (što je novi činilac u prastaroj priči nastao zahvaljujući razvoju tehnologije i popularne kulture XX veka) u potpunosti odgovaraju takozvanoj “Nju ejdž” doktrini-ideologiji koja nastaje 1970-ih kao difuzan, krajnje pogodben, prigodno lak populistički pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.
“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike (vanzemaljska bića, naseljeni Univerzum) da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja (poigravanje sa “nepouzdanim pripovedačem” sve do izdvajanja nepostojeće-patološke ličnosti u posebni entitet-junaka, kombinovanje niza eseja sa “filozofskim dijalozima”), stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo po principima postmodernističkog eklekticizma. “VALIS” svojom kompleksnošću nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u polivalentno, višesmisleno delo ukazuje na moguće (neistražene) intrigantne puteve razvoja kako žanra tako i literature glavnog toka.
(“Književni magazin” br. 199-202, 2019.)

2019.





U obeležavanju veka od Prvog svetskog rata, između raznih državnih manifestacija (onih održanih i onih zaboravljenih - kakva je izostalo obeležavanje dana proboja Solunskog fronta) odnosno oficijelnih kulturno-umetničkih, zapaženo mesto imaju i autori 9. umetnosti - stripa. Mada je strip u široj kulturnoj javnosti i dalje prezren ili uzdržano priznavan sa visokom dozom rezervisanosti, to strip umetnike nije sprečilo da u svom mediju ispričaju (manje ili više nadahnuto i uspelo ali u svakom slučaju poletno) priče koje se tiču Velikog rata, na primer u omnibus seriji (do sada čak 7 albuma) „Linije fronta – Prvi svetski rat (1914–1918)„ grupe autora (u izdanju „System Comics“-a) ili grafičkim romanima „Atentat“ Borisa Stanića (u izdanju „Besne kobile“) i „Sat“ autora Dragana Lazarevića i Vujadina Radovanovića (u izdanju „Pčelica“ Čačak; novinsku verziju albuma objavile su „Večernje novosti“). Na zalasku ove godine pojavljuje se album „Do pakla i nazad - epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu“ u zajedničkom izdanju Narodnog pozorišta Timočke krajine, Centra za kulturu „Zoran Radmilović“, Zaječar i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“, Leskovac. Reč je o nizu od deset priča koje je napisao Marko Stojanović a iscrtali strip crtači različitih generacija (svaka priča ima i naslovnu-uvodnu ilustraciju drugog autora). Album na početku i kraju ima par eseja i kritičkih tekstova koji su takođe ilustrovani tako da broj „likovnih“ saradnika ovog projekta prelazi cifru od 30 umetnika; naravno, svako ko je upoznat sa radom Marka Stojanovića neće biti iznenađen ovakvom brojnošću učesnika jer ovaj svestrani strip autor, istoričar i promoter već godinama uspeva da uspešno organizuje masovna strip dešavanja - od albuma iz serijala „Vekovnici“ i „Beskrvni“, brojnih izložbi do Balkanske strip smotre mladih autora.
            Naslov albuma nije slučajan - velikan srpskog i jugoslovenskog stripa Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započeo je i više godina radio na istoimenom stripu koji je, na žalost, ostao nezavršen (kao i stripovi „1914“ i „Cer“) o čemu u pogovoru analitički i nadahnuto piše teoretičar Slobodan Ivkov. Bili su to retki strip radovi sa temom Prvog svetskog rata posle pretvaranja edicije „Nikad robom“ (koja je objavljivala stripove iz istorije „naroda i narodnosti“ socijalističke Jugoslavije) u ediciju „Mirko i Slavko“ (koja se isključivo bavila Narodnooslobodilačkom borbom). Stojanovićeva strip slika Velikog rata prati velike, prelomne događaje i bitke ali uvek iz vizure običnog vojnika, mobilisanog seljaka ili onog koji se dobrovoljno javio da brani svoju državu, svoje selo, imanje i porodicu. A rame uz rame sa vojskom je nejač izbegla pred surovošću neprijatelja. Album otvara priča „Okidač“ (crtež Milan Drča) koja prikazuje različite političke grupe koje su planirale Sarajevski atentat procenjujući njegove posledice u svetlu sopstvenih interesa. Sledi priča „Polje“ (crtež Leonid Pilipović) o veštom strelcu koga prate priče o strašnom stradanju njegove porodice i osveti kao opravdanom motivu za izuzetnost; istina je, naravno, drugačija ali u ratnom kontekstu ona nije (uvek) primarna. „Marš na Drinu“ (crtež Milan Drča) nominalno prati početne vojne operacije srpske vojske, napredovanja i povlačenja iz ugla dve generacije vojnika – oca i sina. Humorna (ili groteskna?) „Odbrana“ (crtež Srđan Todorović) slika predah grupe branitelja Beograda, koja je tu stigla iz svih krajeva Srbije osim iz - Beograda, pred odlučujući juriš. „Grob“ (crtež Milorad Vicanović Maza) i „Čojstvo“ (crtež Dušan Božić) jesu crtice iz vojničkog života u kojima se trivijalije i etički principi, sećanja i obične sitnice mešaju u nerazmrsivo klupko života i sveprisutne smrti. „Drugi“ je gorka vinjeta iz stradalništva izgnanih porodica  koju je „maurovićevski“ nacrtao Sabahudin Muranović Muran. „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ (crtež Dragan Stokić Rajački) prate dobrovoljca Milutina i njegovog konja Šaru kroz opasnosti, muke i iskušenja u bojevima, albanskoj golgoti i vraćanju kući izgladneloj, iznemogloj porodici. Ima u svoj toj patnji i čistog humora i gorke mudrosti ali i spoznaje sopstvene sudbine (koja nema miljenika). Milutin je nevoljni ratnik, prostodušni paćenik, pobednik koga čekaju nove, jednako teške odluke kad se vrati na kućni prag. Isto takav (ali bez humornog otklona) je i vojnik-pripovedač u priči „Eh, da sam mrtav...“ (dokumentaristički crtež Nebojša Remeljej) koji fatalistički zaključuje: „Mogao sam da umrem na hiljadu načina... Al' pošto nisam, mogu da živim samo na jedan... Kako znam i umem“ i time podseća čitaoce na antologijsku priču „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića.
            Stojanović je pomno istražio istorijske izvore i ta znanja ugradio u uverljive životne priče sa mnoštvom majstorskih detalja, od seljačke zdravorazumske logike do vrcavog lokalnog govora. Stilistička raznolikost crteža i ilustracija pojačala je vizuelnu atraktivnost albuma i potcrtala različitost uglova iz kojih se sagledava Veliki rat. Dokumentarnoj utemeljenosti čitavog projekta doprineli su i tekstovi dr Aleksandra Uzelca i dr Perice Hadži-Jovanovića. U svetlu svega rečenog, album „Do pakla i nazad“ respektabilno je umetničko delo koje zaslužuje punu i posvećenu čitalačku pažnju.
(„Dnevnik“, 2018.)




Vreme možda jeste krajnji sudija za svaku Umetnost ali to nikako ne znači da je vreme nepristrasno odnosno da nije čudljivo i mušičavo. Literarna sudbina B. Travena jedan je od (bezbroj?) dokaza za ovu tvrdnju. Jer, čak i kada se ostavi po strani misterija o njegovoj ličnosti, svakome iole obaveštenom poznavaocu književnosti jasno je da su Travenovo ime i delo nepoznati mlađim generacijama ljubitelja literature. Čak se može reći da je Traven poznatiji filmofilima jer je remek-delo Džona Hjustona “Blago Sijera Madre” (1948) snimljeno po Travenovom romanu. Ono što je utešno jeste da Travenove knjige stoje na policama i čekaju da ih otkriju a sasvim je izvesno da će se to, pre ili kasnije, desiti kao što je sigurno da protek vremena neće oduzeti umetničku snagu i uverljivost njegovim delima.

            Niko ni danas kao ni za Travenovog života nije zasigurno znao ko je taj čovek. Traven je odbijao da govori o sebi tvrdeći da znatiželjnici treba da se bave isključivo njegovim knjigama. Zbog svega toga nisu poznati godina i mesto njegovog rođenja mada se često tvrdi da je to bilo 1890.g. u Čikagu; datum smrti je poznat 27.3.1969. u Meksiko sitiju. Vremenom su formulisane mnoge teorije o njegovom identitetu od kojih jedna čak tvrdi da je Traven nezakoniti sin cara Vilhelma II (!); najutemeljenija teorija kaže da je Traven u stvari Ret Marut, nemački anarhista koji je posle pada Bavarske sovjetske republike 1919.g. netragom nestao. Dokazi koji potkrepljuju ovu tvrdnju su činjenica da je većina Travenovih romana pisana na nemačkom i prvo objavljena u Nemačkoj, počev od “Mrtvačkog broda” iz 1926.g. u izdanju “Gutenbergovog književnog kluba” izdavača orijentisanog na radničku klasu kao osnovnu publiku; sledeći argument je jaka socijalna crta Travenovih knjiga jer se on prevashodno bavi teškim životom Indijanaca u Meksiku odnosno Južnoj Americi koje beskrupulozno i nemilosrdno izrabljuju kapitalisti, plantažeri i industrijalci. Traven je napisao 13 knjiga među kojima se izdvajaju romani “O džungli” (objavljeni između 1930. i 1940) koji opisuju teške uslove života i rada Indijanaca na plantaži mahagonija u Čiapasu u Meksiku pre revolucije Emilijana Zapate; seriju čine romani “Vlada”, “Berači pamuka”, “Marš do Monterija”, “Troza”, “Pobuna obešenih” i “General iz džungle”. Uz “Mrtvački brod” (o mornaru bez dokumenata prinuđenom da plovi na brodu koji će biti namerno nasukan da bi se naplatila premija osiguranja) najpoznatiji Travenov roman svakako je “Blago Sijera Madre” iz 1927.g. surova priča o tragačima zlata u Meksiku.
Travenova proza je “muška”, direktna i škrta u izrazu, bez želje i namere da bilo šta ulepša i bez zaziranja ili odvraćanja pogleda od brutalnih događaja kojima se bavi. On je na strani potlačenih i prevarenih i, za razliku od autora tzv “kolonijalne proze”, nema previše lepih reči prema predstavnicima zapadne civilizacije, od kapitalista do sveštenika.
            “Priče iz Meksika”, originalno objavljene 1956.g, ne pominju se često u kontekstu ostalih Travenovih dela. Reč je, naime, o kratkim prozama u kojima se ne insistira na obespravljenosti i eksploataciji Indijanaca već na svakodnevici ispunjenoj trivijalnostima koja, pak, znatiželjnom i predrasuda oslobođenom čitaocu iz Zapadnog “civilizovanog” sveta otkriva srž sasvim drugog sveta. Pisac je krajnje blagonaklon prema običnim seljanima, njihovim životnim načelima i stavovima te odnosu prema novotarijama koje su im doneli osvajači. Život Indijanaca nije utemeljen na ultimativnom sticanju stvari i “materijalnih bogatstava” (iz kojih proizilazi večita žurba, kalkulisanje troškova i dobiti); čak i kad su suočeni sa zahtevima da uđu u kolo profita, Indijanci imaju svoju logiku koja je suprotna kapitalističkoj - Indijanac ima svoje objašnjenje zašto su njegove korpe skuplje (a ne jeftinije) ako ih pravi u većim serijama. Domoroci drugačije doživljavaju ideje prava i pravde dok su po pitanju bračne vernosti blizu zapadnjacima ali vrlo lako prelaze iz braka u brak. Njihova domišljatost kada je u pitanju trgovina, bilo da kupuju ili prodaju, zaista je beskrajna (i zabavna za prepričavanje). Mada su izuzetno religiozni starosedeoci veru u nekim segmentima doživljavaju mnogo liberalnije (kada crkvenjak smišlja kako bi Judi našao bolje mesto u crkvi i njenom učenju jer je Judin kip uspeo da vrlo lepo oboji) a u drugim strožije (lopov ozbiljno sklapa posao sa svojim zaštitnikom a rudar, koji je izgubio sat, baca u bunar kip svetog Ante koji ima zadatak da povrati izgubljene stvari a taj posao, uprkos ponuda, ne uspeva da “odradi”).
            Knjigu čine dve celine. U prvoj glavni junak je “gringo” koji živi u indijanskom selu gde obrađuje polje i doživljava svakojake dogodovštine i najčešće biva nasamaren od seljana; u drugoj celini su priče sa različitim junacima iz različitih mesta u Meksiku. Osnovni ton svih proza je blago humoran i dobronameran sa nizom urnebesnih situacija čiji je koren u civilizacijskom nerazumevanju. Pisac odbija da poentira i priču završi “udarnom rečenicom” (engl. “panč lajn”) izbegavajući “bombaste krajeve” što prozi daruje šarm prostodušnosti i neposrednosti bez kalkulisanja. Otuda knjiga odiše svežinom i širinom novog sveta koji je, uprkos teškim mukama na koje su Indijance stavili osvajači, u svojoj srži još uvek neiskvaren (a razgaljeni čitalac ne može da ne poželi da takav i ostane). Otuda “Priče iz Meksika”, i posle šest decenija od pojavljivanja, svakako zaslužuju punu pažnju svih znatiželjnih, ljubopitljivih, dobrodušnih ljubitelja pisane reči.
            (“Dnevnik”, 2018.)


Edicija „Riznica Boneli omnibus“ agilne „Čarobne knjige“ objavljuje kompletirane „mini strip serijale“ italijanskog korporacijskog strip giganta „Sergio Bonelli Editore“-a što je za ovo tržište i dalje relativno novi profil izdanja. Tvrdo ukoričena izdanja Bonelijevih dugovečnih serijala već su duže prisutna na našoj sceni (Teks Viler, Zagor, Dilan Dog...) ali se ova edicija razlikuje po tome što sabira „mini serijale” za koje su se šefovi kompanije Boneli ugledali na američke strip korporacije, a sve u cilju proširenja ponude koja se do tada bazirala samo na beskrajnim, višedecenijskim serijalima. Rezultat ove odluke je niz serijala koji su u samom startu određeni klasičnim Bonelijevim formatom - sveske sa stotinjak crno-belih stranica koje izlaze u mesečnom ritmu - i predviđenim-planiranim rokom trajanja (čitaj, brojem svezaka koje će se pojaviti). Uprkos rezervama pa i otporima čini se da je to bio dobar potez koji je Boneliju doneo nove čitaoce i otvorio mnoge, drugačije stvaralačke prostore. Nakon više od dve decenije ovakvog rada, među brojnim junacima zaokruženih serija zapažena je pojava Jana Diksa, istražitelja umetnina, koga je stvorio crtač (radio na „Kenu Parkeru“, „Dilan Dogu“, „Teksu Vileru“, „Marti Misteriji“...) i scenarista Karlo Ambrozini (1954), poznat i kao autor serijala „Napoleone“ koji je izlazio od 1997. do 2006.g. u 54 sveske. „Jan Diks“ se pojavio maja 2008. i do svog zaključenja, jula 2010.g. „sakupio“, izlazeći svakog drugog meseca, 14 avantura.
            Jan Diks je još jedan od heroja-istražitelja, u ovom slučaju umetnina. On je, kako to i treba, čvrst muškarac srednjih godina, neformalnog stava i ponašanja, obrazovan ali jak na pesnicama i - naoružan. Formalno je angažovan kao konsultant u Rajksmuseumu u Amsterdamu pošto je ekspert za starine i konzervaciju ali i rečiti likovni kritičar te terenski momak koji odrađuje svakovrsne „akcione“ poslove.  Diksov poslodavac je direktorka muzeja Anika sa kojom je on u turbulentnoj vezi koja se često prekida pošto Anika, kao jaka, samostalna poslovna žena, traži pažnju i želi da je u centru Diksovog života a on je, opet, ljubitelj pića i žena (kojima lako pada u naručje). Zbog ovako promenjive intimne situacije posao često trpi a ljubavnici su nervozni i svađalački nastrojeni i kad su zajedno i kad “pauziraju” u vezi. Diksov asistent je Gerita koji je uglavnom korisna logistička podrška. Četvrti član neformalne ekipe je penzionisani sudija Hilman koji po potrebi pribavlja informacije i umiruje ljubavnike a njegova „mana“ što okuplja stare, luckaste prestupnike. Diks „operiše“ širom Evrope (što je svakako egzotično u odnosu na „etablirana“ mesta za kriminal i misterije kakva su Engleska i Amerika) i susreće slikare, falsifikatore, kolekcionare i preprodavce kao redovne „stanovnike“ svetova likovne umetnosti; pored njih zu zalutaju i drugačiji živopisni tipovi. Zapleti najčešće započinju kao kriminalistički ali se lako u sve, kao dodatna ekskluziva, mešaju elementi fantastike i horora. Svaka epizoda je samostalna osim labave veze koja se ogleda u stanju ljubavi Anike i Diksa.
            Drugi tom sabranih Diksovih avantura sadrži četiri epizoda (na čak 518 strana). Prva epizoda, “Američka tragedija” (crtež Emilijano Mamukari) zatiče Aniku i Diksa u dokonom smišljanju priče iza slike (reč je o  delu Edvarda Hopera): zaplet se dešava u SAD, u prvoj polovini XX veka a junaci su izneverena, trudna devojka i sentimentalni plaćeni ubica. No, ispostaviće se da njihovo pripovedačko nadmetanje ima i svoju realno-životnu verziji… “Zaboravljene staze” (crtež Gijez) vode Diksa u Kanadu sa zadatkom da za račun tajnovite žene na aukciji kupi delo slikara Van Derna (u stvari Džeksona Poloka). Iza ovog zahteva, otkriće se, stoji uzbudljiva i mračna priča o ubistvu, bračnom neverstvu, šikaniranju Indijanaca i jednom odbeglom grizliju. U “Ratu” (crtež Paolo Bačilijeri) prepliću se motivi sa slika slavnog Anrija Rusoa sa bizarnim ubistvima tri sestre. Razlog za ova nedela još bi se i mogao naći ali neobični izvršioci (žena na konju, klovnovi, Ciganka sa lavom) izmiču logici. Završna epizoda, “Peščani horizont” (crtež Dulio Kamanji) vodi Diksa u pustinju između Maroka i Alžira u kojoj treba da od otmiča otkupi Aniku. Plan, međutim, propada, Diks je izdan i ranjen, Anika prepuštena nemilosti terorista, pustinja je prazna i neumoljiva. Ali, pomoć stiže u liku usamljenog Tuarega švercera i duha genijalnog slikara apstrakcije, Hansa Kaspara (u stvari Hansa Hartunga), koji je bio i oficir Legije stranaca. Finale epizode je impozantno: kolona mrtvih legionara, sa oficirom Kasparom, maršira Amsterdamom i, dok im skitnice salutiraju, oni ulaze u vode kanala a onda, kad se voda umiri, na površinu ispliva Kasparova drvena noga!
            Diksove avanture iz druge knjige sve su dublje uronjene u fantastično, začudno i mistično pa će se znatiželjni čitalac setiti atmosfere iz nekih, za horor manje vezanih, epizoda serijala “Dilan Dog”. Naravno, težište fantastike u “Janu Diksu” je u preplitanju umetnosti i života, od “zaustavljanja prizora” do otkrivanja tajne lepote kao esencije života. Diks, u epizodi “Rat”, objašnjava: “Umetničko delo krije u sebi život u latentnom stanju (…) ili bar sadrži esencijalni deo života svog autora, njegov genije, njegova osećanja… Naravno, da bi oživeo, potrebna je saradnja posmatrača…” 
            Specifičnost serijala jesu i stalne promene crtača - svaku epizodu crta drugi autor - sasvim različitih stilova i tehnika što dodatno uvećava atraktivnost stripa jer u svakoj svesci Diks dobija novi (ob)lik što je još jedan iskorak iz uobičajenog manira za strip serijale.
            „Jan Diks“ spaja nekolike krajnosti: realan je a, opet, egzotičan, dovoljno je „dobar“ i poželjno „nevaljao“, snažan je, snalažljiv ali i mudar. Njegove avanture na teritorijama koje nisu previše žanrovski „trošene“ atraktivne su i zabavne a u ovom tomu potencirana fantastika dobrodošli je “začin” koji otvara intrigantne stvaralačke horizonte i obećava nove, još uzbudljivije priče.
(“Dnevnik”, 2018.)


Robert Kirkman (1978) izdvojio se iz mnoštva perspektivnih, mladih scenarista angažovanih u velikim strip korporacijama na manje-više rutinskim poslovima u tekućim serijalima (kakvi su „Ultimat X-Men“, „Marvel Zombies“, „Haunt“) i privukao pažnju šire strip javnosti horor serijalom „Okružen mrtvima“ (od 2003); „dobar glas“ se preneo se i u biznis pokretnih slika pa je po ovom serijalu snimljena TV serija koja je takođe bila (i jeste) izuzetno gledana. Ovaj uspeh je, naravno, „pogurao“ i druge Kirkmanove serijale - „Izgnanika“ (po kome se takođe snima TV serija), „Super dinosaurusa“ i „Nepobedivog“. I njegov novi serijal „Pesma zaborava“ iz 2017.g. dočekan je sa velikim interesovanjem i očekivanjima; reakcije kritike i publike uglavnom su pozitivne pa se može govoriti o svojevrsnom hitu odnosno bestseleru u svetu korporacijskog stripa koji je u zavidno kratkom roku stigao i u ruke domaćih stripoljubaca zahvaljujući agilnoj „Čarobnoj knjizi“.
            U prvom tomu, koji je sabrao prvih 6 mesečnih svezaka, znatiželjni čitalac upoznaje Nejtana Kola koji je sam sebi dodelio specijalnan zadatak - on iz Zaborava vraća izgubljene ljude. Naime, deset godina ranije iz nepoznatih razloga deo Filadelfije sa svim stanovnicima (njih oko 300.000) nestao je u Zaboravu, paralelnoj dimenziji (neki smatraju da je ona pakao) koju nastanjuju svakovrsna čudovišta. Vlada je organizovala akcije spasavanja ljudi iz Zaborava ali je taj poduhvat pred gašenjem. Samo još Nejtan, opremljen specijalnim „gedžetima“, odlazi u solo specijalne misije iako su retko kad uspešne. Oni koje vrati u našu stvarnost nisu uvek time oduševljeni: jedni pate od „posttraumatskog stresa“ a drugi se teško privikavaju na „običan“ život jer su se već koliko-toliko prilagodili onom u Zaboravu. Nejtan, međutim, ne odustaje i nastavlja putovanja uprkos protivljenju saradnika i državnih institucija. A kad od spasenog para sazna da u Zaboravu postoje grupe ljudi koje su napustile grad i žive van njega on, uprkos svim ubeđivanjima, ponovo odlazi. U Zaboravu, pošto jedva izbegne da strada u napadu čudovišta, Nejtan biva zarobljen i odveden u naseobinu koju, ispostaviće se, predvodi njegov rođeni brat Ed koga je Nejtan, u stvari, sve vreme uporno tražio. Susret u normalnom svetu problematičnog Eda i Nejtana koga svi smatraju genijem manje-više razrešava stare bratske sukobe ali otvara tekuće dileme - stanovnici Zaborava smatraju da je Nejtan otimao njihove ljude a on, opet, da ih je spasavao i vraćao tamo gde pripadaju. Da bi uverio stanovnike Zaborava da je svet iz koga su „izbačeni“ i dalje dobar on nagovara Nejtana da se tamo vrate. Ali, stvari su se, dok je Nejtan bio odsutan, poprilično promenile...
            „Pesma zaborava“ varijacija je nekoliko standardnih tema naučne fantastike: od (zlo)upotrebe nauke u rukama opsesivnog (ili ludog) naučnika do opstajanja ljudske naseobine u drugom, stranom neprijateljskom svetu. Svemu tome dodate su i lične sudbine, dileme i strahovi otetih i spasenih odnosno porodična drama. Kirkman postepeno otkriva kockice koje rešavaju neke od ključnih dilema (od one prve: kako se otvorila paralelna dimenzija, ko je za to kriv) dodajući, usput, sve nove i nove zaplete (od mešanja države u Nejtanove akcije do razvitka ljudske zajednice u Zaboravu). Ovakva pripovedačka „metodologija“, pažljivo dozirana-raspoređena u 20-tak strana svake epizode, u prvom tomu sasvim uspešno funkcioniše i „vuče“ čitaoca u napred. S druge strane, Kirkmanovi junaci uopšte nisu instant heroji (kakve potencira američki „mejnstrim“ strip): svi su redom nesigurni, zbunjeni i zatečeni situacijama u kojima su, svi preispituju svoje pobude i snage, kolebaju se, odlažu konačne odluke - što sveukupno doprinosi njihovoj uverljivosti odnosno životnosti.
            De Feliči svojim crtežom takođe doprinosi odmaku stripa od prepoznatljivo-konvencionalnog stripa. Umesto lepih, umivenih, ispeglanih lica on crta naborana, umazana, namrštena i zabrinuta - videti lepo lice prijatno je iznenađenje - dok njegova čudovišta jedva da podsećaju na usvojene, „konfekcijske“ modele iz standardne popularne kulture. Otuda sve u stripu odiše neobičnom, odmaknutom atmosferom koju kolor dodatno potcrtava dajući tako čitavoj priči veću dozu začudnosti - i atraktivnosti - nego što bi je imala da je iscrtana i obojena na rutinsko-šablonski način.
            Rečju, „Pesma zaborava“ u prvom tomu se predstavlja kao strip koji se, iako poštuje konvencije kako naučnofantastičnog žanra, ustrajno, korak po korak, od njih odmiče - na zadovoljstvo i stripoljubaca i Kirkmanovih fanova. Da li će se ovakav početni potencijal i nadalje razvijati ostaje da se vidi i u sledećim tomovima za koje se nadamo da će se pred publikom pojaviti vrlo brzo.
            („Dnevnik“, 2018.)

top