Arhitekta, dizajner, crtač ilustracija za naslovne strane časopisa i ploče Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, stripove je počeo da stvara 1963.g. a dve godine kasnije je sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najpoznatijeg dela, serijala „Valentina“. U prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je, međutim, sporedni lik; tek će kasnije ona postati junakinja niza avantura koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27 a na njih se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Valentina je samo jedna od desetak lepršavih i erotizovanih lepotica - od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O i Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke - čije je doživljaje Krepaks pretečio u strip. On je takođe iscrtao brojne strip adaptacije književnih dela.
Valentina Roseli, rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo uklapa u društvo i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, super borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.
            Knjiga „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine; druga knjiga je „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine koja je Krepaksu donela popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Sabrane Valentinine avanture nisu poređane po hronologiji već po srodnosti i tematskoj povezanosti epizoda pa tako treći tom, pod naslovom „Trilogija o Podzemaljcima“, donosi priče iz 1965. („Podzemaljci“, dopunjeno 1968.), 1966. („Silazak“) i 1968. („Valentina izgubljena u zemlji Sovjeta“). Određeno jedinstvo svih događaja postoji - silazak u dubinu zemlje i pronalazak bizarnih civilizacija odnosno povratak na površinu - ali su i kontradiktornosti vidljive (tako se Valentina i Filip u drugoj epizodi upoznaju sa Arno Trevesom iako su u prvoj sa njim snimali film!). Ove su neusklađenosti, rezultat Krepaksovog diskontinuiranog stvaranja priča o Valentini koje je zavisilo i od mogućnosti objavljivanja u magazinima, tada mogle proći nezapaženo; kada su epizode sakupljene te greške se lako zapažaju ali, s druge strane, doprinose atmosferi razbarušenosti i opuštene bezbrižnosti hipi vremena u kojima je strip rađen. Čini se da Krepaks nije mogao ili hteo da kontroliše svoju inspiraciju ali i da je bio pod snažnim uticajem društveno-političkih dešavanja; na to ukazuju, u komentarima nakon stripova, nazvanim „Iza kulisa jednog stripa“, Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza, objašnjavajući pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ - kakva je protivljenje ratu u Vijetnamu, praćenje modnih dešavanja, pozivanje na istorijske činjenice, pop kulturu, mistička i hermetička učenja - što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela. Krepaks je sklon izgradnji pseudoistorijskih linija koje „ugrađuje“ u priče: Filip-Neutron će otkriti poreklo sposobnosti da parališe pogledom upravo u susretu sa Podzemaljcima; na drugoj strani Helena fon Kenigzmark će sići u podzemlje, postati neustrašiva ratnica i vladarka, osnivačica grada Toitatnan (na okamenjenim kostima Velikog Ovna, otelotvorenog astrološkog znaka). U radnju koja neočekivanim obrtima ume da iznenadi i zbuni Krepaks će lako udevati nekolike table neobuzdanih i halucinantnih snova (u kojima se prepliću epohe ruske boljševičke revolucije sa srednjevekovnim vitezovima na motorima ili Tur de Frans sa Pikasovim delima) ili se poigravati stripom u stripu (Arno crta strip table i baca ih dok paralelno teče osnovna strip radnja).
            Sve tri priče prepliću elemente misticizma, ezoterije, fantazije, naučne fantastike i horora, uz sveprisutnu stilizovanu erotiku „dopunjenu“ seksualnim fantazijama, fetišizmom i pritajenom perverzijom kao začinom Valentininih snova -  u jednom ona je Valenko Strašna koja ima svoje seksualne robove - i ponašanja – ona spremno pada u zagrljaj i Filipu i Arnou; brojni su citati i aluzije na bajke, literaturu i filmove, insistiranje na visokoj modi, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji, pozerstvu i izveštačenoj afektaciji. Krepaksovi crteži su čas municiozni čas zaustavljeni na skicama (ne uvek besprekornim), vrlo često rađeni iz neuobičajenih perspektiva. Veoma su dopadljive table koje sadrže crteže koji se razvija u vremenu ili one u kojima su dešavanja paralelna i nevezana (scene raznih okupljanja i žurki). Sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara odnosno odbijanje da se poštuju utvrđena zanatska pravila strip crtanja-pripovedanja. Otuda „Valentina“ nije rutinirani i formalno lako prepoznatljiv strip pa traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja spremne na napor u konzumiranju stripa, no, taj napor biva nagrađen vanserijskim doživljajima i senzacijama.


            („Dnevnik“, 2017.)
Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), „Čarobna knjiga“ je znatiželjnim stripoljubcima ponudila treći tom, tvrdo ukoričen, u punom koloru i vrhunskoj štampi. Epizode „Afromerika“, „Gnevna voda“ i „Zima klovnova“ objavljene se 1982. i 1983. godine, najpre u strip magazinima a potom i u obliku albuma što je u to vreme bio uobičajeni manir koji je podrazumevao da se album objavi 3-4 godine posle magazinskog „života“ stripa s tim što nisu svi stripovi iz časopisa dobijali svoju albumsku verziju. Ipak, već tada se osećalo da je vreme velikih strip magazina na zalasku najviše zbog pada prodaje koji su, opet, pored drugih uzroka izazvali i sami izdavači svojim na previše razumnim postupcima od kojih je najvažniji da je vreme između objavljivanja stripa u nastavcima i albuma stalno skraćivano sve dok se stripovi nisu odmah pojavljivali kao albumi što je obesmišljavalo praćenje i kupovinu magazina.
            „Džeremaja“ je u epizodama iz ovog toma već potpuno formiran serijal (započet 1979. godine) koji Herman suvereno vodi uspevajući da u osnovnu postavku priče – avanture dvojice momaka, Džeremaja i Kurdi, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih ratom između crne i bele rase – unese ne samo konstantne već i da sebi dozvoli poneku ekstravaganciju. Tako se priča o teta Marti, koja se pojavljuje u prvoj, četvrtoj i petoj epizodi nastavlja u „Afromerici“ jer se, posle bega iz logora u „indijanskoj državi“ Marta, Džeremaja, Kurdi i starac Vudi smeštaju u zaustavljeni vagon jednošinske železnice i, obrađujući baštu, životare u miru i tišini. Ali, idila je varljiva jer komšije počinju da beže pred terorom belih rasista iz organizacije „Opstanak“ koja je konačno izašla iz podzemnih bunkera na svetlo dana. Mala družina će se naći na udaru „Opstanka“ a potom upasti u ruke crnih rasista zatvorenih u svom gradu. Izbegavanje verovatnog sukoba biće dvojako: s jedne strane pregovorima belih i crnih vođa a s druge eliminacijom ekstremista što ubrzanom prirodnom selekcijom što čistim nasiljem. Na kraju epizode, Marta i Vudi će otići svojim putem (zajedničkim - čim pronađu prvog sveštenika) a Džeremaja i Kurdi onim koji ih vodi do epizode „Gnevna voda“ i gradića u kome Džer pokušava da nađe posao dok mangup Kurdi ima drugačije, unosnije planove pošto je čuo za planiranje otmice razmažene Lene, ćerke lokalnog tajkuna. Kurdi sklanja devojku u obližnju močvaru ali Lenin otac ne veruje Džeremajinoj verziji priče i organizuje poteru. Problem usložnjava činjenica da u močvari žive vrlo neobična bića - ljudi u simbiozi sa algama. Beg iz močvare prava je fantazmagirična noćna mora. Po izlasku na „suvo“ Lena saznaje da joj je otac mrtav i nalazi utehu u Džerovom društvu i zagrljaju. Par odlazi a Kurdijevu opasku da su se ipak izvukli iz nezgodne situacije Džer rešava nokautiranjem prijatelja koji ostaje sam.
            „Zima klovnova“ je priča o doživljajima mladog para bez Kurdija. Sklanjajući se od zime oni nalaze brod prepun čudnih patuljaka. Njihov predvodnik, koga zovu Gazda, nudi im gostoprimstvo. Isprva sve izgleda sjajno ali Džer i Lena uviđaju kako su zapali u neobično društvo jer su patuljci bahati i razuzdani, bez osećaja za moralno i zlo. Lena otkriva kabinu u kojoj je zatvorena devojčica Vini što će razljutiti domaćine pa će im oduzeti odeću i ćebad puštajući ih da se smrznu. Bekstvo sa broda je nemoguće sve dok se ne oglasi Gazda i otkrije da stvari nisu onakve kakvima se čine, da je i on zarobljenik i da će im pomoći svestan da to znači njegovu smrt. Teskobni koloplet nasilnih događaja razrešava se efektno u belini dubokog snega. Sam Herman kaže da ovaj album smatra jednim od 2-3 najuspelija u pogledu atmosfere u kojoj se odvija odnosno da, kako vreme odmiče, sve veći značaj pridaje stvaranju atmosfere. Sa ovakvom izjavom svaki čitalac serijala će se složiti ali će, s druge strane, biti zbunjen Hermanovom izjavom povodom epizode „Gnevna voda“ u kojoj kaže: „Naravno, namerno ostavljam stvari maglovite i ništa ne objašnjavam, u protivnom bi nestala napetost koju je misterija stvorila. Kada bih hteo da opravdam postojanje tih stvorenja (bića iz močvare, primedba autora), morao bih da izmaštam čitavu jednu pseudonauku, a to bi bilo krajnje besmisleno. Nisam previše sklon naučnoj fantastici, naprotiv, radije pribegavam tajanstvenosti i prikazujem pomalo čudne pojave koje ostaju nedorečene, ali ipak imaju svoju ulogu u priči.“ Naučnofantastični temelj „Džeremaje“ je nesporan dok sve pojedinosti tog sveta ne moraju biti detaljno razjašnjene i to nimalo ne umanjuje njegovu uverljivost. Čini se da je ova Hermanova izjava potvrda stare istine da umetničko delo „zna“ više od svog autora.
            Epizode su raskošno nacrtane i sjajno montirane a poneke table (posebno one u močvarama) svakako če izmamiti uzdahe oduševljenja. Veliki doprinos potpunom utisku dao je i sugestivni kolor kojim je Frejmond obogatio crtež. „Džeremaja“ je svakako reprezentativan serijal koji pomera kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa što je vidljivo i posle više od tri decenije od njegovog pojavljivanja.

            („Dnevnik“, 2017.)




ZAHVALJUJEM NA PODRŠCI I ČESTITKAMA
Jedna od često pominjanih floskula o srpskoj prozi glasi da je ona prevashodno okrenuta realističkom literarnom maniru i da su najvaljanija dela stvarana upravo u realističkom „ključu“. Književna fantastika tretirana je kao izuzetak i eksces na koji ne treba previše obraćati pažnju. Ipak, ukoliko se književnoj istoriji pristupi bez predrasuda, bez robovanja nasleđenim stavovima, otkriće se da u srpskoj literaturi nije sve tako „realistično“. Knjiga Miodraga Milovanovića (1961), pisca, prevodioca, kritičara i hroničara, pod naslovom  „Srpska naučna fantastika“, dokaz je kako je dovoljan samo iskorak, promena vizure pa da se do tada jednodušno uvažavana slika o srpskoj literaturi promeniti odnosno usložniti i produbiti. Otuda ovo delo nije samo neophodan uvod u, širim krugovima čitalaca i kritičara, nedovoljno znanu oblast već se svojim širokim zahvatom predstavlja i kao teorijsko-kritička studija. Mada u „Uvodu“ Milovanović tvrdi da je knjiga pokušaj da se „što ilustrativnije“ prikaže „razvoj srpske naučne fantastike u književnosti, od pojave prvih tekstova sa elementima ovog žanra, do kraja prve decenije XXI veka.“ (istovremeno najavljujući i kapitalnu „Antologiju srpske naučne fantastike“ na kojoj rade pisac i izdavač Boban Knežević i Miodrag Milovanović), on, za razliku od mnogih svetskih autora, ne zazire ni od određenja pojma naučne fantastike (svestan da konačna definicija možda i nije moguća) pozivajući se na teoretičara Darka Suvina i njegovu definiciju po kojoj je naučna fantastika „književni žanr za koji su nužni i dovoljni uvjeti prisutnost i međudelovanje začudnosti i spoznaje, a glavna mu je formalna tehnika imaginativni okvir alternativan autorovoj empiričkoj okolini“ koji će biti korigovan i drugačijim teorijskim idejama. Jednako instruktivna su i razmatranja „Fantastika i naučna fantastika“ odnosno kratki „Istorijat svetske naučne fantastike“.
            Poglavljem „Istorijat izučavanja srpske naučne fantastike“ fokus se premešta na ovdašnje prostore i otvara segmentom „Srpska proto naučna fantastika“ koji će znatiželjnom čitaocu otkriti dela nastala u XIX veku u kojima se nalaze elementi koji će tek početkom XX veka ući u korpus novoformiranog žanra. Godine 1889.g. pojavljuje se drama „Posle milijon godina“ Dragutina Ilića, smeštena u daleku budućnost među savršene ljude „Duho-sveta“ i dvojicu ljudi starog kova; vrlo je moguće da je ova drama, koja nije naišla ne veliki interes savremenika, prva naučnofantastična drama u svetu. Prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića pojavio se 1902.g. i opisuje putovanje kroz čuda bliskog i dalekog svemira, po ugledu na popularne romane Kamija Flamariona. Do izbijanja I svetskog rata biće objavljeno još nekoliko proza sa elementima naučne fantastike. U poglavlju „Srpski SF između dva svetska rata“ autor analizira niz dela avangardnih umetnika, od „Gromobrana Svemira“ Stanislava Vinavera, „Burleske Gospodina Peruna Boga Groma“ Rastka Petrovića, „77 samoubica“ Branka Ve Poljanskog do knjiga „Kroz vasionu i vekove“ Milutina Milankovića i „Mrtve straže“ Mladena St. Đuričića nalazeći u njima brojne motive iz okrilja naučne fantastike. Autor ne zaboravlja ni dela „lake literature“ odnosno romane Branka Vidića (Brendon Vid) koji je često posezao za fantastikom kao okriljem za avanturu.
            Poglavlje „Srpska naučna fantastika za decu i omladinu“ ukazuje na domaća dela ovog profila objavljena pre i posle II svetskog rata sve do današnjih dana. Uz pominjanje opusa brojnih autora (Čedo Vuković, Voja Carić, Dušan Nikolić, Berislav Kosijer, Dušan Belča...) prati se i evolucija pojavljivanja naučne fantastike u raznim publikacijama, od „OTO zabavnika“, „Politikinog zabavnika“ do edicija roto romana „X-100“, „Plavi dodatak“, „Apolo“. Segment „Srpski hard SF“ prati razvoj domaće naučne fantastike u periodu izlaženja časopisa „Kosmoplov“ koga je nasledila „Galaksija“ odnosno magazina „Sirius“, almanaha „Andromeda“, knjiških edicija „Kentaur“, „Zvezdane staze“, „Supernova“. Sve veći broj domaćih autora uspeva da kontinirano objavljuje priče i romane, najčešće se ugledajući na iskustva svetskih, uglavnom anglosaksonskih kolega po peru. U prvoj polovini 1980-tih  stasava čitava generacija autora (R. Anđelković, D.Filipović, B. Knežević, G. Skrobonja, Z. Jakšić, V. Lazović...) okupljinih oko beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koje kao jedan od svojih ciljeva ima i potenciranje domaćeg stvaralaštva u cilju koga organizuje interne konkurse za priče koji će, angažovanjem Bobana Kneževića, prerasti u konkurs „Znaka Sagite“ a nagrađene priče i novele pojaviće se u zbirkama „Tamni vilajet“ odnosno u magazinu „Alef“ („Dnevnik“ Novi Sad). Bitna karakteristika dela koja se tada pišu i štampaju je uvođenje domaćih motiva što se može smatrati znakom sazrevanjem autora i žanra. Raspad SFRJ uz ratove i ekonomske sankcije usporio je razvoj srpske naučne fantastike ali je ona opstala i razvija se do današnjih dana uz dolazak novih autora te mešanje naučne fantastike sa drugim žanrovima (horor, epska fantastika) ili pojavu međukategorija koje autor određuje kao pseudoistorijska fantastika, ženska i eksperimentalna proza. Očigledna je i pojačanu interakciju sa književnom maticom uz sve veći broj pisaca glavnog toka koji u svojim delima koriste iskustva žanra (B. Pekić, S. Nenin, Đ. Pisarev, G. Petrović, S. Radonjić, M. Novaković...). Na kraju knjige je skiciran i razvoj naučne fantastike u drugim medijima s ovih prostora (strip, film, radio drama...) odnosno organizovanja fandoma kao specifične forme okupljanja ljubitelja žanra.
            Milovanovićeva hronika-studija obiluje mnoštvom podataka, kratkim portretima pisaca, pojašnjenjima dešavanja u pojedinim periodima što, sveukupno, daje široku panoramu razvoja žanra na ovim prostorima od (pra)početaka do savremenih dana. „Srpska naučna fantastika“ nesporno je relevantan vodič kroz svetove srpske naučne fantastike kome će protek vremena samo potvrđivati značaj.
            („Dnevnik“, 2017.)
Svetovi „realne“ i „literarne“ stvarnosti nikada se nisu poklapali (niti će se to ikada dogoditi). Jer, naravno, kao što, uprkos široko rasprostranjenoj predrasudi, ne postoji samo jedna jedina realna stvarnost nema ni samo jednog njenog literarnog (mimetičkog) odraza odnosno (nemimetičke) nadgradnje. Otuda je pozicija autora, onoga koji ispisuje rečenice kojima osmišljava svetove, koliko božanska toliko i ropska pa i demonska. Razvoj Književnosti dozvoljava piscu da se, prema sopstvenom osećaju, talentu i zanatskoj veštini, odmakne sa pijedestala neprikosnovene i nedodirljive objektivnosti i zaputi u avanturu stvaranja delimičnih, fragmentarnih, iščašenih, iskošenih i zakrivljenih literarnih stvarnosti. Koliko će rezultati takvih spisateljskih radova/kreacija biti kvalitetni, uspešni i dopadljivi čitaocima i kritičarima pitanje je na koje nema jedinstvenog odgovora. Stoga je svaka nova knjiga svojevrsno iskušavanje stvaraoca ali i čitalaca na terenu „stvaranja stvarnosti“.
            Sa pitanjima odnosa obične-predvidive-očekivane stvarnosti i literarnih stvarnosti koje se postojano odmiču od njih, znatiželjni će se čitalac sresti i u zbirci priča „Simetrije“ argentinske spisateljice Louise Valensuele (1938). Na Valensuelu je ovdašnjoj publici pažnju skrenula „Antologija savremene argentinske pripovetke Borhesova deca“ (priredili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić, izdavač „Agora“, 2012.g.); isti izdavač objavio je i Valensuelin „Roman noar s Argentincima“ (2015.g.). Mada je zbirka podeljena u nekoliko celina-ciklusa („Rezovi“, „Oluje“, „Mesijanstvo“, „Bajke iz pakla“ i „Simetrije“) osim jedne („Bajke iz pakla“) koja je tematski kompaktna i zaokružena ostale funkcionišu u labavim okvirima što, opet, autorki dozvoljava da postojano konfrontira različite realnosti i izneveravanja njihovih etalona-modela a što bi moglo biti jedno od objašnjenja samog naslova knjige. Tako u prvom segmentu nakon izuzetne priče „Tango“, u kojoj je odmak od prepoznatljivo svakodnevnog postepen sve do potpunog potonuća u bizarno, sledi priča „Nož i majka“ koja će konflikt majke i ćerke izmeštati u razne nivoe apsurda; potonja priča „Koda“ groteskna je bez ikakve potrebe da se na stvarnost dodatno utiče a za njom sledi jednako realna povest „Nevidljivi krpar“. Ciklus zatvara priča „Miris kafe“ koja je svojevrsni pandan početnoj „Tango“ ali bez skrivanja svoje alegorijske osnove.
            Predstavljeni metod-recept gradnje funkcioniše i u narednim ciklusima; priče se bave različitim tematskim okvirima, od prepoznatljivih (brak, traganje za partnerom...) do nastupanja/trajanja začudnih, neobjašnjivih događaja. „Obične“ teme spisateljica „podriva“ uplivom bizarnih okolnosti koji ih izmeštaju iz kolotečine dok će u pričama koje se ne drže prepoznatljivih okvira začudno u potpunosti uspostaviti drugačije logike. Tako u priči „Izaslanik“ dečaci koji su preživeli nesreću tako što su jeli meso leševa umiru iz nepoznatih razloga; otac jednog otkriva recept za zdravlje svog sina - nastavak konzumiranja ljudskog mesa. Priča „Gospodarev smeh“ u potpunosti je izmeštena iz realnosti pa su i postupci fanatičnih obožavalaca hladnoće u potpunosti u službi novih obrazaca rezonovanja i ponašanja.
            Šest priča iz celine „Bajke iz pakla“ parafraza su poznatih obrazaca iz bajki Šarla Peroa („Crvenkapa“, „Uspavana lepotica iz šume“, „Plavobradi“, „Vile“, „Pepeljuga“) odnosno braće Grim („Snežana“). Valensuela svoje verzije bajki temelji kako na promenama uloge, ponašanja i rezonovanja junakinja tako i na kulturološkim razlikama između vremena kada su bajke stvorene i poznog XX veka u kome se iznova ispisuju. Samosvest junakinja, njihova (ne)sposobnost da se samoodrede, da utvrde prioritete svog postojanja ali se i odmaknu od zadatih situacija iznalazeći drugačije načine postupanja rezultiraju ne samo dopadljivim raspletima priča, sa dobrodošlim humornim tonovima, već i sasvim neočekivanim, neretko grotesknim „poukama“. Ovakvo autorkino postupanja može se posmatrati i kao praktikovanje postmodernističkih literarnih nazora i kao feministički otklon od tradicije. Konačno, nove verzije bajki mogu biti osim praktičnih stilskih vežbi uz primetnu (ali ne preterano agresivnu) dozu feminističkih svetonazora i odavanje počasti velikoj spisateljici Andželi Karter (1940-1992) koja je takođe ispisala svoje verzije starih bajki u zbirci „Krvava odaja“ iz 1979. godine.
            Rečju, „Simetrije“ Luise Valensuele su zanimljivi i zavodljivi iskoraci iz prepoznatljivih modela realnosti u neobične, iskošene i začudne svetove koji će razotkriti mnoge slabosti dragih nam svakodnevica.
            („Dnevnik“, 2017.)
Izdavačka kuća „Darkwood“ je objavila peti tom (u punom koloru na kvalitetnom papiru i sa tvrdom povezu) sabranih epizoda cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisca Van Hama i crtača Rosinskog. Tri epizode iz ovog toma objavljene su 1988. i 1989. godine, dakle punu deceniju od započinjanja sage o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koje su usvojili divlji Vikinzi u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta. Tokom te decenije strip je zaslužio veliku popularnost kod stripoljubaca i naklonost većeg broja kritičara. I sami autori su se „uhodali“ i stekli sigurnost: Van Ham je stvarao nove avanture i popunjavao praznine u svetu koji je osmislio a ruka i olovka Rosinskog su bivali sve sigurniji. Preplitanje elemenata epske i naučne fantastike, kao jedna od značajnih karakteristika serijala, funkcionisalo je bez većih problema. Van Hamova sklonost stvaranju priča koje obimom prevazilaze dužinu klasičnog albuma (45 do 48 tabli) rezultirala je posebnim, zaokruženim celinama u serijalu. Jedna od takvih celina u serijalu o Togralu, Ciklus o zemlji Ka, započeta u prethodnom tomu u petom tomu će se okončati epizodom „Između zemlje i svetlosti“. U njoj znatiželjni čitalac otkriva da, mada je narod znan kao Ksižani pobedio svoje neprijatelje, mir nije ni malo bliži. Naime, ambiciozni Uebak namerava da iskoristi malog Jolana, Arisijinog i Torgalovog sina, proglašenog za živog boga, za ostvarenje svojih ciljeva koji podrazumevaju neograničenu vlast i ratne pohode. Jolanovi roditelji i Argun Drvonogi, uz lojalnog Varjaja, bačeni su u „Sunčevu čeljust“, pećinu u kojoj kristali pojačavaju snagu sunca i tako sagorevaju zarobljenike. Jolan će, bežeći od progonitelja pasti u podzemnu pećinu u kojoj Kris od Valnora, sparušenog tela uživa u svom ljubljenom zlatu. Dečak joj svojim izuzetnim moćima vraća snagu i lepotu a ona, umesto da mu pomogne, traži način da sa zlatom ode iz zatočeništva. Da bi preživela put kroz pustinju do mora Kris će morati ne samo da ubija progonitelje već i da odbaci svo zlato... Na kraju će, ipak, Torgal i njegova porodica uspeti da se spasu i zaplove kući ostavljajući Drvonogog da uživa sa svoje dve miljenice a Varjaja da Ksižane vodi u blagostanje.
Album „Arisija“ čine tri kratke priče o Arisiji i njenom detinjstvu; ovaj album je parnjak sa albumom „Dete zvezda“ u kome su priče o malom Torgalu. Arisija najpre u zavejanoj planini traži svoju majku a lažljivi demoni Niksi joj pripremaju smrtonosnu klopku iz koje je spasava Torgal. U sledećoj epizodi mala Arisija brani Torgala, koji više nema nikoga svog na svetu, i hrabro se suprotstavlja i rođenom ocu i bratu. U završnom segmentu Arisija sreće Vigrida, božanstvo kome se niko ne obraća. Vigrid je namerio da učini neko junačko delo ali ga je džin oslepeo a Arisija pronašla, ponudila mu svoju pomoć i na kraju mu povratila vid omogućivši tako da ode odakle je došao - u Asgard. No, i Arisija je nešto važno saznala - da se nikad neće rastati od Tograla!
Epizoda „Gospodar planina“ započinje Torgalovim poznanstvom sa odbeglim robom Torikom u zavejanoj planini. Rob beži od svirepog gospodara planina Saksegarda. Dok u ruševinama neke kuće priprema večeru Torgal nalazi neobičan prsten koji predstavlja zmiju kako jede svoj rep. Torik pokušava da ukrade Torgalovog konja, streha se ruši a Torgal bežeći od lavine izlazi iz kuće u - sunčani, proletnji dan! Devojka Vlana koja tvrdi da živi u neoštećenoj kući nije čula za Sakregarda! Nastavak avanture svojevrsna je varijacija priča o putovanju kroz vreme i neprestanom odlasku i povratku u jednu vremensku tačku. Uloge roba, devojke i zlog gospodara prepliću se a Torgal je nevoljna spona između raznih vremenskih linija. Čitaocu će trebati da nekoliko puta pročita i pregleda ovu neobičnu epizodu da bi koliko-toliko razumeo sva dešavanja.
Peti tom avantura Torgala, ratnika koji najviše ceni porodični mir i sreću ali mu razne okolnosti to ne dozvoljavaju, dopunjuje vanredno široku lepezu tema koje su u serijalu našle svoje mesto i koje su raskošno i umešno oslikane. Dvojac Van Ham i Rosinski naizgled sasvim lako šeta kroz različite pejzaže i društva pletući zanimljive priče i prizore; no, iza privida te lakoće, na radost čitalaca, kriju se nesporni i uspešno ostvareni talenti.

            („Dnevnik“, 2017.)

MAGIJA KRATKE PROZE


Kratka priča bila je i ostala velika pripovedačka tajna. Čini se da je sve u vezi sa njom upitno – i dužina/kratkoća i poetika i dubina/širina zahvata. Otuda recepta za pisanje kratkih priča nema kao što nema ni jedinstvenog stava o njenom „izgledu“ pa je svaki autor pred tajnom praznog papira/ekrana prepušten sopstvenom talentu i osećaju/instinktu za meru, za potrebno i nepotrebno, za bitno ili nebitno što, sveukupno, garantuje pravu šarolikost (čitaj, bogatstvo) oblika u kojima se kratka priča pojavljuje. Naravno, s druge strane, za čitaoce su sve ove dileme nebitne jer oni traže da priča ispuni samo jedan kriterijum – da oni uživaju u njoj. U svakom slučaju, posle godina oseke čini se da kratka priča ponovo intrigira pisce (iako i dalje živimo u dobu romana) i privlači publiku. Ovog puta osvrnućemo se na dve knjige kratke proze koje zavređuju čitalačku i kritičarsku pažnju.

Autobiografske (i druge) nestvarne priče Saše Radonjića; izdavač Solaris, Novi Sad, 2015.

            Saša Radonjić (1964), pesnik, romanopisac i pripovedač, esejista i bluz muzičar, već neobičnim naslovom knjige „Autobiografske (i druge) nestvarne priče“ „podriva“ uobičajene, standardizovane jezičke fraze jer, naravno, kako autobiografske priče mogu biti nestvarne; autobiografsko bi trebalo biti reper za stvarno – ili, ipak, to nije? Zar nismo bili svedoci raznoraznih korisnih „doterivanja“ sopstvenih životopisa? Uz ovakvu zadršku znatiželjni čitalac ulazi u avanturu iščitavanja knjige i među dvadesetak proza (od minijatura na jednoj stranici do priče od 24 strane) nalazi njih čak 15 koje se, bez zadrške (ili uz minimalnu rezervu) mogu smatrati (uverljivim) autobiografskim epizodama iz života Saše Radonjića i u kojima se punim imenima i prezimenima pominju  stvarne ličnosti. U njima se svakodnevne situacije po pravilu pretvaraju i izvanredne, bizarne, na momente groteskne a „fizička“ stvarnost neraskidivo srasta sa literarnom (od odabira knjige „za zauvek“ do zamene identiteta pisaca istih imena i sličnih prezimena). Ton ovih priča je neutralan i objektivizovan (u smislu da autor potpuno definiše događaje i svoje emocije) čime se finalna činjenice/konstatacija potcrtava sa dodatnom snagom – posebno u zastrašujućem zaključku minijature „Voja i ja“ koji kao neporecivu činjenicu dovodi u vezu NATO agresiju i bombardovanje iz 1999.g. i smrt pisca Voje Despotova odnosno iznenadnu Radonjićevu bolest.
Naravno, kako se život sastoji od mnoštva trivijalnih, rutinskih, nebitnih dešavanja svako, pa i najminimalnije odstupanje (iznenadno, zbunjujuće kucanje na vrata, odbrana od napada psa, uvid u sudbinu ljudi koji su, ipak, samo statisti u piščevom životu) otvara – senzibilnoj ličnosti koja nije potonula u bezličnost – niz pitanja i tera je da se samoodređuje prema sopstvenom trajanju, pređenom putu, očekivanjima i postignutim rezultatima. Ova povremena, zadesna „svođenja računa“ još uvek nisu ona presudna ali jesu trenuci u kojima se ličnost razotkriva samoj sebi.
Korak izvan stvarne autobiografije prema „čistoj“ literaturi autor čini u „Lirskoj krimi minijaturi“ odnosno u njenom dodatku koji će pomešati stvarnosno i fikcijsko (i to fikcijsko u dva nivoa: onom „primarne“ priče i onom koji postoji kao šire okruženje-postavka pozornice); naime, motiv plagijata koji je čest u delima „predmetnog pisca“ (koji „liči“ na Sašu Radonjića) postaje temelj zapleta u priči. Čitavo zamešateljstvo će se razrešiti neočekivano i, reklo bi se, izvan racionalnih principa donoseći, ipak, adekvatno finale jedne apsurdne situacije. Sledeći korak izvan realne autobiografije je u poetski intoniranoj alegoriji „Došli su da me odvedu“ (koja, kao provokativni element, otvara knjigu); u njoj junaka/pisca čekaju dvojica neimenovanih ljudi koji će ga odvesti a on, koji zna i zašto i gde ga vode, pokušava da odredi šta je to što će poneti sa sobom i ni posle pet decenija nije završio pakovanje. Na tragu pesničke maksime da „rečima bude tesno a duhu široko“ Radonjić ispisuje jednu dirljivu univerzalnu priču.
            Konačno, u pričama „Povratak severnog dečaka opnokrilca“, „Čaj sa Kublaj-kanom“, „Kratko putovanje ka večnosti“ i „Begunac“ (uz prvi deo „Lirske krimi minijature“) Radonjić se vraća svojoj „književnoj stvarnosti“ odnosno svetovima u koje začudno i fantastika neprestano remete ustaljene/naučene principe. Ti „upadi“ onostranog, pak, način su zatvaranja kruga realnosti u kome se uloge, po pravilu, menjaju pa progonitelji postaju progonjeni. Ova svojevrsna „Mebijusova traka“ bez početka i kraja (jer su spojeni) način je i za postizanje „više pravde“ jednako čudesan kao što je obznana onoga „koji određuje tok stvari“ (u „Beguncu“).
            Ove priče Radonjić ispisuje bogatim jezikom kojim zaokružuje osećaj začudnosti kao jednu od prepoznatljivih karakteristika koja mu obezbeđjuje izuzetno mesto na savremenoj literarnoj sceni.


Priče s Marsu Srđana V. Tešina; izdavač „Arhipelag“, Beograd, 2015.


            Dosadašnji opus Srđana V. Tešina (1971) okrenut je kratkim pričama, praksi njihovog pisanja odnosno proučavanju ove forme/žanra; poslednja priča u ovoj knjizi upravo je naslovljena kao „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ i sažima oba iskustva: reč je o tekstu koji je, na prvi pogled, pre teorijski nego priča ali – eto čitaocu novog provokativnog pitanja: šta je, zapravo i zaista, priča?
            I sam naslov knjige je višesmislen: Mars nije znana nam planeta već naselje, grad pa i država ali i jedan pas te, reklo bi se, stanje duha mnogih ljudi tako da je njegova najpribližnija odrednica (možda) sadržana u trivijalno-kolokvijalnom pitanju „Jesi li ti pao s Marsa“. Knjigu čine tri segmenta: prvi naslovljen brojem „23“ (koliko je u stvari priča u njemu), drugi ima naslov „Poetika“ i čini ga pomenuta „Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču?“ a knjigu završava „Epigraf post faktum“ u kome su „Izvori, epigrafi i citati“ književnih dela na koja se pisac poziva/nadovezuje. Nevoljni junaci priča (iz prvog dela), prizora iz urbanog življenja osim što žive na istom mestu, na Marsu, slični su po opštem doživljaju (i njegovoj realizaciji) nezadovoljstva sobom, svetom u sebi i sveukupnim svetom oko sebe.Ta frustracija guta svu preostalu životnu energiju jedinki i širi se kao zaraza, kao kužni zadah u hodnicima i stepeništima, prolazima ili trgovima, svuda gde se ljudi kreću jer su upravo oni domaćini i kliconoše koji šire zarazu. Ako su „opšta klinička slika“ bolesti i njena dijagnoza iste, pojedinačne reakcije na nju su veoma različite – od potpune povučenosti preko raznih nivoa odbrambenih reakcija do agresivnosti, manje ili više brutalne/fatalne. Pred znatiželjim čitaocem nižu se prizori-vinjete-kroki portreti starice koja živi sama i potpuno je zatvorena u svoj svet, napuštenog deteta koje će postati ubica, posetiteljke kafića koja će nesrećno završiti, konobarice čiji će poraz biti blaži (izvući će živu glavu), stanara Samačkog hotela izgubljenog u svojim fantazijama, sahrane  na kojoj sina brinu nevažne pojedinosti (a zajedljivi svet druge trivijalnosti), „mule“ koja je umrla jer joj se u stomaku provalio paketić droge, bizarnog „feng šui“ provalnika, znatiželjne žene tiranke, salonskog intelektualca sa ustima punim velikih reči i njihove vatrene sledbenice koja reči pretvaraju u dela (ginući od ruku najamnog radnika obezbeđenja do čije svesti njene ideje ne dopiru), bezličnih činovnika, sumanutog pisca, radijskog voditelja, dovitljive direktorke smenjene po političkoj liniji – svaki od njih heroj je sopstvene drame koja se odvija na širokoj pozornici punoj statista; a kad započne sledeća epizoda statisti postaju protagonisti a dotadašnjih heroji deo mase jer svet-Mars je mali i u njemu za svakoga postoji uloga. Poneka se ličnost može sagledati iz više uglova što „proizvodi“ različite emotivne stavove i zaključke – pisac horor priča koji će biti optužen za kanibalizam neće uspeti da se „nametne“ publici na književnoj večeri; dečak će biti žrtva raspada porodice a potom i nasilnik bez milosti koji će, opet, stradati od potencijalne žrtve što će, opet, dati izgovor nekim ljudima (jer ne znaju ko je on bio) za akciju odbrane ugroženih maloletnika. Groteskni rezultati nečijih/bilo čijih napora da ostvare svoje ciljeve svojevrsni su dokaz da se iz okruženja Marsa ne može pobeći; tako će i devojka, posle svih poniženja koja trpi da bi stigla u bolju zemlji i bolji život na kraju mučnog puzanja kroz blato stići tek pred kuću iz koje je pošla! A dobrodušna „akcija“ brižne majke, koja u ormar bračne sobe svoje snaje i sin „potura“ priručnik iz seksualnog života, dovešće ne do „poboljšanja odnosa“ već propasti porodice.
            Kako knjiga odmiče postaje sve očiglednije da se priče (njihovi junaci i sudbine) slažu kao kockice u veliki mozaik, u sliku Marsa sastavljenu iz fragmenata između kojih, možda, zjapi praznina ali se njeni osnovni obrisi jasno mogu sagledati a nedostajuće „kockice“ će popuniti mašta gledaoca/čitaoca. „Portret“ Marsa nije veseo niti obećava bilo kakav boljitak – to je tužna i ružna slika batrganja u kalu, u besmislu sopstvenog života i sveopštoj besperspektivnosti okruženja u kome on zaludno traje. Ovu sliku Tešin ispisuje škrto ali precizno, bez nepotrebne afektacije, ostajući dosledan svojim kanonima poetike pisanja kratke priče među kojima je najvažniji – princip sažimanja/sažetosti.

(ECKERMANN, Web časopis za književnost broj 7 / jan-feb 2017.)


Derdevil (kod nas u stara vreme „Zenita“ i „Panorame“ znan kao Nebojša) jedan je iz bulumente „Marvel“-ovih superheroja stvorenih ispod čekića Stena Lija. Ovaj se primerak  pojavio 1964. godine u liku plemenitog dečaka Meta Merdoka koji će, spasavajući starca da ga ne udari kamion, biti poliven radioaktivnom tečnošću od koje će oslepeti ali i steći izuzetnu osetljivost ostalih čula. Nakon porodične tragedije Met će postati kostimirani heroj Derdevil koji pesnicama deli pravdu u velegradu prepunom nasilja, kriminala i korupcije. U „civilnom životu“ Met će završiti fakultet i sa bivšim cimerom Fogijem Nelsonom otvara advokatsku kancelariju. I dok se Derdevil uglavnom noću bori sa nasilnicima, mafijašima, korumpiranim policajcima i političarima, Met je prinuđen da ih danju brani pred sudovima. Tajna Derdevilovog identiteta skrivena je od svih, i dobrih i loših momaka.
            Avanture Derdevila, još jedne žrtve misteriozne radioaktivnosti koja je, posle bacanja atomskih bombi, u popularnoj kulturi prvih posleratnih godina bila sinonim nadljudskih fenomena i Dobra i Zla, stekle su popriličnu popularnost među dečacima koji su kupovali šarene strip sveske. Ipak, potencijal ovog junaka (koji je pomalo okasnio na radioakrivnu gozbu) vrlo brzo je potrošen pa je on uglavnom tavorio krećući se utabanim stazama. Ipak, strpljivi „Marvel“ je uporno (vođen logikom da je bitno da heroj bude na oku publike pa će mu se jednom posrećiti) održavao serijal i menjao autore koji ga rade. Tako je, početkom 1980-tih strip dopao ruku Frenka Milera, scenariste i crtača, koji je svojim idejama pokrenuo Derdevila iz mrtvila a 1986.g. je, u osam svezaka, objavljena priča „Ponovo rođen“ po mnogim obožavaocima najbolja storija o Derdevilu a verovatno i u celokupnom „Marvel“-ovom univerzumu. Mada ovako bombaste tvrdnje treba uzimati sa rezervom znatiželjni čitalac će se tokom iščitavanja knjige u kojoj su sabrani svi segmenti epizode „Ponovo rođen“ (uz dodatak priče koja bi se mogla tretirati kao njeno finale i uvod u nove doživljaje) uveriti da je priča zamišljena prevratnički ambiciozno. „Ponovo rođen“ je kod nas objavila „Čarobna knjiga“ u ediciji „The best of Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“
Zaplet kreće u trenutku kada bivša devojka Meta Merdoka, koja je posle neuspeha u svetu filma postala narkomanka, za jedan fiks otkriva da je on Derdevil. Ova informacija stiže do neprikosnovenog kralja podzemlja, ljudske grdosije Kingpina koji smišlja grandioznu osvetu za svog neprijatelja. Vrlo brzo Metovi bankovni računi bivaju blokirani, traže ga zbog utaje poreza ali i korupcije, advokatska kancelarija propada, kuća u kojoj živi eksplodira. Metu skoro svi okreću leđa a on u svom besu odlazi da se obračuna sa Kingpinom, biva prebijen i onesvešćen, zatvoren u ukradeni taksi, bačen u reku. Kingpin trijumfuje mada ga brine što telo nije pronađeno u olupini. Carstvo kriminala cveta... Ali, Met, iako blizu smrti, ne umire zahvaljući brzi časne sestre za koju veruje da mu je majka. Pošto se oporavi on, kao Derdevil, kreće u novi boj protiv Kingpina, pak, koji gubi živce i angažuje Nuklearku, poslednjeg super-vojnika iz tajnog državnog projekta. Drogirani Nuklearka uništava čitavo naselje Paklena kuhinja, civili ginu, mediji sve snimaju, napalm bukti, eksplozije odjekuju... Da bi spasli šta se spasti može na scenu stupaju Kapetan Amerika i njegova družina i odvode Nuklearku! Mediji otkrivaju da iza svega stoji Kingpin i njegovi puleni. Derdevil pobeđuje!
Priča o padu borca za pravdu na dno i njegovom ponovnom uzdizanju znana je i bezbroj puta ispričana. Ipak, u njoj i dalje ima arhetipske zavodljivosti i snage. Miler plete priču sigurno i bez oklevanja uz stalne „flešbekove“ kroz koje čitalac saznaje kako je dečak Met stradao i malo poigravanje sa identitetom časne sestre. Kingpin, kao model robusnog zločinca (pozajmljen je iz serijala o Spadermanu da bi potom otišao i u serijal o Panišeru), dostojan je protivnik Derdevilu koji sem nadljudski osetljivih čula druge prednosti nema. No, junak ove priče u prvom redu je Met, čovek sa svojim slabostima, u trenutku kada se njegov svet ruši. Insistiranje na „očovečenju“ superheroja i baziranje priča na ovoj tezi, uz vešto kombinovanje svih elemenata koji karakterišu superheroja, Miler će primeniti i na Betmena podižući ga u žižu interesovanja i popularnosti. Crtač Dejvid Macukeli je, sledeći tenzije scenarija, uspešno komponovao table kako bi maksimalno ubrzao priču menjajući rakurse, formate i dimenzije slika, ubacujući manje slike u veliku, poigravajući se odnosima crno-belo ali i bojama. Zbog toga akcione i borbene scene pulsiraju snagom dostojnom visokobudžetskih filmskih hitova. U konačnom sagledavanju „Ponovo rođen“ uveliko premaša standarde korporacijskog stripa kome pripada i u čijim okvirima gradi sasvim nova pravila.

            („Dnevnik“, 2017.) 
top