Istorija bez I - Ilija Bakić; prikaz u "Dnevniku" od 15.12.2024. iz pera Nastasje Pisarev

 

USAMLJENI KAUBOJ NA ZALJUBLJENOM KONJU – „Talični Tom knjiga 16: 1978-1981“ izdavač „Čarobna knjiga“ 2024.

 

Godine 2021. „Čarobna knjiga“ je, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, započela gigantski projekat objavljivanja svih dogodovština Taličnog Toma, kauboja koji poteže revolver brže od svoje senke, što je podrazumevalo preko 80 albuma ovog serijala! Istini za volju, brojka nije prevelika ako se zna da je Talični star (ili mlad) već (ili tek) bezmalo 80 godina! Davne 1946. godine stvorio ga je Moris De Bever (1923-2001), belgijski karikaturista, strip crtač i ilustrator; Moris je kompletan autor stripa sve do 1957.g. kada ulogu scenariste preuzima Rene Gosini (1926-1977); posle Gosinijeve smrti scenarije za Taličnog je pisalo više autora a posle Morisove smrti angažovano je nekoliko crtača da nastave serijal koji izlazi i danas. „Čarobna knjiga“ objavljuje avanture Taličnog prema integralnom izdanju kuće „Laki Komiks“ koje važi za najtačnije i najpotpunije. „Talični Tom“ spada u najpopularnije komične stripove druge polovine XX veka u Evropi; doživeo je mnoštvo izdanja, prešao na male i velike ekrane a njegov lik i replike, posebno u perodu kada je ingeniozne scenarije pisao Gosini, postale su deo popularne kulture tog vremena. U bivšoj Jugoslaviji Talični je bio omiljen među stripoljubcima svih uzrasta a pojavljivao se u bezbrojnim publikacijama počev od „Crtanih romana“ (u kojima je kršten kao Srećko Munja), „Kekeca“, „Politikinog zabavnika“, „Caka“, „Biser stripa“... Kao kolor album je štampan u „Asteriksovom zabavniku“, edicijama „Dečijih novina“, „Politike, „Maverika“, „Veselog četvrtka“... Hronološko i tehnički kvalitetno objavljivanje celokupnog serijala svakako raduje kako osvedočene stripadžije tako i one koji ulaze u svet „priča u slikama“ osobito jer su, uprkos proteku vremena, avanture usamljenog kauboja i dalje vrcavo razgaljujuće i duhovite.

            Talični, koji je crtan po liku Garija Kupera, vremenom je menjao svoj lik, bio nepušač pa pušač pa je sada, opet, nepušač; menjao je garderobu: prvo je nosio žutu, kariranu košulju, nosio je različite modele šešira i čizama ali je marama oko vrata „iz prve“ bila i ostala crvena. Njegov najbolji prijatelj je konj Džoli Džamper koji ima svoju „ličnost“, preduzima inicijativu kad je potrebno, brine za gazdu pa se čak i bije sa konjem lošeg momka. Talični na kraju prve epizode odlazi u preriju i duva u usnu harmoniku; trebaće mu neko vreme dok se ne ustali odlazak prema zalazećem suncu uz tužbalicu o usamljenom kauboju koji je daleko od doma svog. Ikonografija serijala podrazumeva raznorazne heroje Divljeg zapada na čelu sa ključnim Tomovim protivnicima – braćom Dalton a tu su i prepoznatljive urnebesne table sa nazivima naselja, lešinari kojima curi kljun, kojoti, lutajući prodavci eliksira, zlokobni grobari, neotesani kauboji, ne mnogo bistri vojnici i Indijanci, prgave tračare, fatalne pevačice, prostitutke, kopači zlata...

            Knjiga 16 ovog serijala svojevrsna je prekretnica jer zaključuje Gosinijevo doba. Naime, Gosini je iznenada preminuo 1977. godine usred radova na visokobudžetnom celovečernjem crtanom filmu „Balada o Daltonima“ u kome su braća u prilici da naslede bogatstvo strica Henrija ako smaknu porotu koja ga je osudila a kao kontrolor ostvarenja njihovog zadatka je određen – Talični Tom, što će, naravno, rezultirati nizom urnebesnih situacija. Film je završen i lepo prihvaćen od publike (uz poneku zamerku da mu nedostaje Gosinijeve dohovitosti) a serijal je morao dalje pa su se pisanja scenarija prihvatili novi autori. Ipak, 1978. je pojavila strip priča „Balada o Daltonima“ kao „stripovani film“ a u ovom izdanju u tom albumu su još tri kraće priče „Jedna Džolijeva ljubav“ o, ni manje ni više, jadima neuzvraćene ljubavi Tomovog vernog konja, te „Gužva u Palačinkovcu“ i „Škola za šerife“. Album „Zakopano blago“, za koji je scenario napisao Vik, vodi lakome Daltone u potragu za navodnim blagom koje je zakopao poznati namćorasti falsifikator koji ne može da trpi bučne goste u svojoj ćeliji. Talični prati begunce sve do lažnog zatvora... Epizoda „Jednoruki bandit“ (scenarijo De Grut) priča o istorijskoj (ne)zgodi testiranja mašine za kockanje; naime, braća Kalj su 1888. godine smislili kockarski automat „Blek ket“, prepoznatljiv po ručki koja se povlačila i pokretala brojčanik sa zupčanicima koji je, kad se okrene određena kombinacija, donosio dobitak. U stripovskoj verziji, Talični dobija zadatak od svog prijatelja senatora (strastvenog kockara) da povede braću na Divlji zapad u cilju testiranja nove mašine na terenu, od poštenog Žutograda do opasne Poker palanke. Kao i sve novosti i automat će steći ljutog neprijatelja (koji je „pljunuti“ glumac Luj de Fines); na kraju manje-više uspešnog puta braća, iako Talični tvrdi da tamo ne mare za kocku, odlaze do malog naselja znanog kao Las Vegas. Sve ostalo je istorija, baš kao i Tomov odlazak u suton.

            Talični Tom nastavlja da jaše i posle Gosinijevog odlaska. Novim avanturama možda treba više vrcavih dijaloga ali je i dalje tu sjajni Morisov crtež da začini priču i izmami osmeh zadovoljstva starih i mladih stripoljubaca.

           

            („Dnevnik“, 2024.)

ISTORIJA BEZ I - ILIJA BAKIĆ; Prikaz IVANA MILAKOVIĆ blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Nakon Tri oka u glavi, knjige eseja Ilije Bakića koja se bavi različitim aspektima naučne fantastike, u izdanju Niškog kulturnog centra stigla je i Istorija bez i, takođe eseji objavljivani tokom poslednje tri decenije. Zašto ne sve u jednoj knjizi? Iz praktičnih razloga: bilo bi preobimno, a za mnoge i preskupo.

Elem, nakon knjige koja se pozabavila različitim aspektima i pokretima u naučnoj fantastici, dobijamo knjigu čiji nam eseji nude nešto konkretnije: u prvom delu tu je petnaestak konkretnih autora (u ovom slučaju, stranih; ima Bakić i knjigu koja se bavi domaćim autorima, Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike, Solaris, 2024) koji su stvarali ili stvaraju u dvadesetom i dvadeset prvom veku, plus neka njihova dela, dok se u drugom delu razmatra tridesetak naučnofantastičnih knjiga nastalih u različitim epohama (tu su kako Herbert Džordž Vels i Džek London, tako i, recimo, Vilijem Gibson).

Sve te autore, kao i njihove knjige o kojima je pisano, možete da čitate i na srpskom (ili skoro sve, možda se nađe neki izuzetak). I, mala zanimljivost, Bakić se bavio knjigama koje su izdali manji izdavači, tako da tu nećete naići na (na primer) Lagunina izdanja kojih ima u svakoj knjižari, ali ćete saznati za neke vrlo interesantne naslove koji su vam možda promakli.

Sad, s obzirom na to da su svi ti eseji ranije objavljeni u različitim dnevnim novinama, magazinima, časopisima, ovde je bilo neophodno skraćivanje, a negde i izbacivanje dosta toga kako bi se izbegla ponavljanja (i opet ih tu i tamo ima, da tekst ne bi bio iskasapljen do besmisla); i tako, ako ste neke od tih tekstova ranije čitali (a vrlo verovatno jeste, ukoliko u štampi čitate o delima naučne fantastike), biće vam poznati, a opet, neće to biti baš ono čega se sećate. Što može da stvori zanimljiv osećaj.

A ako ništa od toga niste čitali ranije? Onda imate celu jednu knjigu za otkrivanje i uživanje u istom (pod pretpostavkom da vas naučna fantastika iole interesuje); negde ćete se složiti sa autorovim razmišljanjem i procenom, negde možda i nećete, ali svakako ćete dosta toga saznati i napraviti sebi spisak interesantnih knjiga za čitanje.

A onda sledi novo uživanje u čitanju…

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/11/21/istorija-bez-i-ilija-bakic/

 

 

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - ILIJA BAKIĆ; Večernje novosti, Kulturni dodatak 26.11.2024.

 

ŠIROM OTVORENA VRATA ISTORIJE - Povodom knjige „Sentimentalne šetnje kroz Vršac“ Dušana Belče; izdavači Gradska biblioteka Vršac i Autorski atelje „Ugao“ Vršac, 2024.

 

U biblioteci simboličkog naziva „VRŠAC ZA SVA VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora Dušana Belče (1938-2024), knjiga „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji „PERIPATETIČKI ESEJI KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog Belčinog projekta „VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije formalno više nije postojao ali koji je Belča, ipak, nastavljao da razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile „gradom pod Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.

        Napomenimo, kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima temeljno sagledava određenu temu.

        Metod kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.

        Belča, dakle, kao  umni predavač, šeta kroz Vršac kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga, letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...  I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča, besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana. Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da piše o razbojniku koji će na trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima, o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama, vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.

        „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je neko ko je, proučavajući Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo (bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva, bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno, istoričaru Belči umnogome je pomogao Belča pisac jer je ne samo jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina. Spisateljski nerv pomogao je Belči da zaokruži ljudske sudbine, prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale, strahove koji su ih vodili kroz život.

        „Istorija je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom. Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije. No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva, zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost, nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno, bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji, viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac, učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.

            (2024.)

Istorija bez I - Ilija Bakić; Niški kulturni centar, 2024.

 

Istorija bez I - Ilija Bakić; Dnevnik 17.11.2024.

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - Slobodan Ivkov, Blic 04.11.2024.

 

POSTLJUDI NA DRVOSVETU – „Lovci na nektar“ Ristorčelija i Ženfora; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

    Agilna „Čarobna knjiga“ u Biblioteci „Stari kontinent“ donosi dela 9. umetnosti stvarana u Evropi; koncepcija biblioteke podrazumeva da se objavljuju kako stripovi iz prethodnih decenija,  kojima je protok vremena „priznao“ kvalitet, tako i stripovi koji su aktuelni odnosno novoobjavljeni u zemljama izdavanja. Jedan od takvih stripova-grafičkih novela je i „Lovci na nektar“ crtača Ristorčelija i scenariste Ženfora; strip se u Francuskoj pojavio 2023. godine i u istoj godini je postao dostupan i domaćim stripoljubcima. Tako se, posle decenija kašnjenja, uzrokovanih sankcijama i ratovima u 1990-tim, ovdašnja strip scena vraća na stanje iz davnih 1980-tih kada je ubrzano „hvatan priključak“ na aktuelna evropska i svetska strip dešavanja na veliko zadovoljstvo čitalaca ali i domaćih strip crtača i scenarista.

    „Lovci na nektar“ nastali su po literarnom predlošku, istoimenom romanu (iz 1994) Lorana Ženfora (1968), zapaženog, produktivnog pisca naučne i epske fantastike, autora više od 50 romana od kojih je dobar broj svrstan u nekoliko ciklusa. Na početku „Lovaca na nektar“ mesto dešavanja se određuje kao planeta Jeisažar, planeta  tipa 3.92 m-s, u vlasništvu Akree&Co, na kojoj je u toku teraformiranje; planeta je pod tehnološkom restrikcijom a populaciju čine ljudi/postljudi i 0,7% regulatornih individua. Nakon ovako nedvosmisleno naučnofantastičnog početka do kraja albuma nema gotovo nikakvih za priču značajnih elemenata ovog žanra (osim neobjašnjenog pojavljivanja ogromnih natpisa na nepoznatom jeziku i na neočekivanim mestima). Radnja se sagledava i razvija iz vizure aktera za koje se njihov svet zove Arhea, drvosvet, na kome, na granama, žive različita plemena, okrenuta svakodnevnom opstanku, posvećana sopstvenim verovanjima u bogove... U toj organizaciji Pirg je, u svom plemenu, nalazač nektara, najvažnije materije koja teče kroz grane. Sa drugom, pisarom Mazirom, on pokušava da shvati šta to nije u redu sa tokovima nektara a na šta ih već neko vreme upozorava lišće. Vraćajući se iz istraživanja oni otkrivaju da je njihovo selo napadnuto i zapaljeno a napadači nemilosrdno ubijaju stanovnike. Videvši smrt voljene devojke Pirg uskače u borbu ali biva onesvešćen i zarobljen a Maziru odsecaju glavu. Umesto da i njega pogube, napadači, pleme Lovaca na nektar, mu nudi da se priključi ekspediciji koja treba da otkrije šta se dešava sa drvetom i da ga izleči. Pirg pristaje i bira da spase drvo a ne da se osveti zbog pokolja. Družinu predvodi ratnica Reve a sa njom su Askel i Žiza. Međusobno nepoverenje ustupa mesto toleranicji dok se probijaju kroz nepoznate predele, zone zaraženosti, sklanjaju od zveri, susreću druga plemena, ulaze u deblo... Posle niza egzotičnih i opasnih peripetija ali i pogibija, tragači otkrivaju da njihov drvosvet nije jedini, već tek jedan od mnogih, kao i da na površini tla takođe žive ljudi odnosno da njihovo drvo odumire pa moraju naći drugo. Pirg odlazi da ovu vest raširi ali mu niko ne veruje...

    Ženforova priča funkcioniše na više nivoa: kao uvek interesantna i uzbudljiva istraživačka storija u kojoj se otkrivaju novi svetovi, kao akciona, ljubavna odnosno antropološko-sociološka priča. Junaci romana-stripa su bića sazdana od uverenja, strahova i nada i nije im lako da se snađu u situacijama koje prevazilaze njihova iskustva. Ni odvažni Pirg nije lišen dilema i sumnji. Nad sve se nadvija slutnja a potom i izvesnost da je životu koji poznaju došao kraj, da im dolaze ogromne, nezamislive promene koje će iskušavati sve njihove snage i sposobnosti. Opstanak u promenjenim okolnostima prilagođavanjem i dovijanjem ispostavlja se kao krucijalna odlika ljudskih bića. Po ovim stavovima odnosno po ovakvim postavkama „Lovci na nektar“ direktno se oslanjaju na jedan od klasika naučne fantastike – na roman Džejmsa Bliša „Zvezdane spore“ iz 1958. godine u kome je pisac varirao ideju „pantropije“, genetske mutacije pomoću koje se ljudi prilagođavaju novim planetama ali zbog koje bivaju toliko izmenjeni da više i ne liče na svoje pretke. Ljudi odnosno postljudi na planeti Jeisažar su produkti tih mutacija tako da poneki više liče na čovekolike majmune neko na moderne ljude. Ipak, u suštini oni su i dalje bića čiji je predak Homo Sapiens sa jedne, ko zna koliko udaljene, male plave planete.

    Aleksandar Ristorčeli (1972) iskusni je ilustrator i strip crtač koji je svojim likovnim rešenjima dodatno potcrtao neobičnost sveta u krošnji ogromnog drveta, sa bizarnom florom i faunom, istovremeno prepoznatljivim fizionomijama, mimikom i telesnim pokretima „vezujući“ čitaoca/gledaoca za znani mu svet. S druge strane, izuzetno dinamična montaža tabli, sa slikama koje se preklapaju i prostiru do ivice stranica, potpomognuta sugestivnim kolorom, zaokružuje atmosferu, podržava brzinu priče i „tera“ odnosno „mami“ čitaoca da otkriva nove i nove avanture junaka.

    U konačnom sabiranju utisaka, „Lovci na nektar“ se predstavljaju kao valjano zamišljeno, zaokruženo i realizovano delo prepuno začudnih pejzaža i brze akcije kao i pomešanih emocija koje postavlja zanimljiva pitanja o granicama ljudskosti na nekim drugačijim, nepoznatim i egzotičnim svetovima.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.) 

AVANTURE KONTRAVERZNOG ALBINO (ANTI)HEROJA – „Elrik od Malnibonea“ Deo prvi i drugi, Majkla Murkoka; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

 

   

Istorija epske fantastike najčešće se deli na „predtolkinovsku“ i „posttolkinovsku“ odnosno na svojevrsnu praistoriju žanra, na njegovo rođenje koje se vezuje za objavljivanje Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) i na sve što je došlo posle ovog dela a tu se misli na pisce koji su stvarali ugledajući se, više ili manje, na „Gospodara...“. Naravno, puko oponašanje ili kopiranje nije donosilo novostasalom žanru ništa novo; za njegov razvoj bitniji su oni koji nisu išli utabanom stazom. Jedan od takvih je bio - i jeste - Majkl Murkok (1939). U svom je mladalačkom i buntovnom poletu on, bezmalo na početku svoje spisateljske karijere, stvorio fantazijskog antiheroja Elrika od Melnibonea kome će ostati veran sve do danas a koji će, u međuvremenu, postati poznat u zabranima žanrovskih fanova da bi izrastao u jednog od repera popularne (zapadne) kulture druge polovine XX veka.

            Svet u kome Elrik živi, skiciran u prvom delu, postojano se, kako se nižu njegove avanture, dopunjuje i upotpunjava u skladu sa žanrovskim korenima-uzorima – srednjevekovnim mitološkim epovima i sagama – izgrađujući specifičnu ikonografiju serije (u kojoj značajno mesto zauzimaju različiti bogovi, dva crna mača, Olujnik i Žalobnik, sa svojim „ličnostima“ i glađu za dušama, Brod koji plovi morima Sudbine, Carstvo snova...) te stvarajući veliku galeriju egzotičnih likova. Murkok predstavlja Elrika kao albina, duge bele kose i bledog tena, zakošenih grimiznih očiju, krhke građe koja bez stalne pomoći droga ne bi mogla dugo da opstane a kamoli se bori u bitkama ili putuje širom zemaljskog (i vanzemaljskog) šara; mada je veoma obrazovan i oštrouman Elrik je gotovo bezbrižno surov prema zarobljenicima i njihovom mučenju, neretko je, pak, kolebljiv, lako tone u depresiju ili otupelost pa su stalne avanture istovremeno i način da se ne izgubi u lavirintima sopstvene psihe. Elrik je čarobnjak i gospodar Zmajskog ostrva, centra nekada moćnog carstva Melnibonea koje, posle (pre)dugog napredovanja, postojano tone u dekadenciju i gubi vlast pred usponom Mladih kraljevstava. Milenijumska vlast i bogatstvo učinili su da nekada moćna rasa izgubi vitalnost, da se oda lagodnom i razvratnom životu; i vladari koji su sedeli na Rubinskom prestolu Melnibonea gubili su autoritet, snagu i odlučnost. Elrik i njegov prepredeni rođak Jirkun nisu idealni naslednici prestola posebno jer se od vladara očekuje da povrati izbledeli sjaj carstva. Nadmetanje mladića ima i drugi „cilj“ – lepu sestru Simorili koja voli Elrika ali će se pokoriti volji onoga ko bude zaseo na prestolu.

            Čak i kada uspe da se nametne kao sposoban ratnik i tako zasluži tron, Elrik se ne ponaša kao tipični heroji jer, umesto da pogubi izdajničkog Jirkuna on ga postavlja za svog zamenika a Simorili obećava da će, pošto se vrati sa tragalačkog putovanja, ispuniti sva njena očekivanja. Ovakva i ovolika neodlučnost ne priliči „običnim“ herojima-pobednicima; nerazumni postupci prepuštanja prestola i dragane neizvesnosti i odlazak u nepoznato prikazuju junaka u „lošem svetlu“ (mada, s druge strane, otvaraju vrata brojnim avanturama). Tako se standardni epilog „živeli su srećno do kraja života“, kao podrazumevajuće finale epskih napora i borbi i pravedna nagrada za junačka stradanja i podvige, kod Murkoka u potpunosti relativizuje i premeće u drugu krajnost – traganje za popuno neizvesnim znanjima i moćima za koje se ne zna ni da li će biti uspešno ni koliko dugo će trajati. Kad se ima u vidu Elrikova fizička slabost i konstantna zavisnost od droga čitavo zamešateljstvo ukazuje se kao bezmalo potpuno negiranje ne samo žanrovskih kanona već i svekolikog herojsko-mitološkog legata ranijih epoha; Elrik je svojevrsna parodija čitavog herojskog koncepta istorije mada on, paradoksalno, iz knjige u knjigu, ipak radi ono što rade heroji: bori se za svoje ideale, pomaže drugima i – pobeđuje (iako u pobedama ima neke gorčine i Elrikove griže savesti što je izneverio očekivanja sunarodnika – ali su ta griža i ta savest nedovoljno jaki da bi ga otrgli od daljih putovanja i vratili kući). Kao što je Elrik kontraverzno konfliktna i autodestruktivna ličnost i njegovi poduhvati u ponekom svom elementu umeju da izmaknu očekivanom/naučenom pa čitaoce zatiču nespremne bilo svojom grotesknošću ili apsurdnim složenostima, što je svakako pohvala Murkokovoj stalnoj domišljatosti odnosno kontinuiranoj subverziji prema žanrovskim obrascima i očekivanjima.

            Elrik se prvi put pojavio u noveli „Usnuli grad“ objavljenoj u časopisu „Naučna fantazija“ 1961. godine a roman „Elrik od Melnibonea“ štampan je 1972. godine. Murkok nije pisao priče i romane o Elriku prema hronologiji dešavanja tako da su izdavači koji su naknadno priređivali seriju o Elriku knjige različiti „raspoređivali“ pa se svi kompleti knjiga u ponečemu razlikuju.

            Elrik od Melnibonea je, uprkos velikoj popularnosti u svetu kao i prisutnosti ne samo u literaturi već i u stripu, na ovim prostorima bio srazmerno slabo objavljivan. U ediciji „Plava ptica“, u vreme urednikovanja Žike Bogdanovića, objavljena su samo tri naslova; „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat da štampa sve knjige o Elriku. U prvom tomu su objavljeni romani „Elrik od Melnibonea“ i „Tvrđava bisera“ a drugi tom sadrži dela „Mornar na morima sudbe“ i „Zla kob Belog vuka“. Po objavljivanju svih knjiga o Elriku, domaćoj publici konačno će biti dostupan jedan od temeljnih serijala epske fantastike, serijal koji je bitno doprineo razvoju i formiranju ovog po svojim potencijalima i postignućima valjanog i vrednog žanra.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.)

            

POBUNA PROTIV STVARAOCA – „Frankenštajn: U ime oca“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

Nakon zanimljivog i, u evropskim razmerama, aktuelnog albuma „Drakula“ scenariste Marka Konava (1974) i crtača Korado Roia (1958), koji je naišao na lep prijem i kod domaćih stripoljubaca, „Čarobna knjiga“ je u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ objavila album „Frankenštajn: U ime oca“ novo delo ovog dvojca. Album je takođe “vruć” i aktuelan; originalno ga je 2023. godine objavila izdavačka kuća “Lo skarabeo” i pobrala brojne pohvale mada je album, kao i “Drakula”, bio predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Na ‘našoj strani’ ovim izdanjem “Čarobna knjiga” nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Zabeležimo da je, kao i u slučaju albuma “Drakula”, pojava “Frankenštajna” zanimljiva i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Frankenštajn” Žorža Besa. Identična interesovanja trojice strip umetnika za klasične horor romane svakako je vrlo indikativno jer možda najavljuje talas novih preispitivanja žanrovske zaostavštine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenih, klasičnih ali i dalje popularnih romana nisu nikakav izuzetak. U krajnjem slučaju to su neka od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra ali i temelji ikona popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da postavke „Drakule“ i “Frankenštajna” čini niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana kao i stilistički manir kazivanja i danas ih dobrano dižu iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Kako god bilo, popularnost romana neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji su ponekad menjani bezmalo do neprepoznatljivosti.

        Ideju za „Frankenštajna“ Meri Šeli (1797-1851) je dobila 1816. godine dok su ona i pesnik Persi Šeli (tada njen ljubavnik, kasnije suprug) boravili na Ženevskom jezeru, u društvu lorda Bajrona i Džona Polidorija. Bajron je predložio prijateljima da prekrate kišno (ne)vreme tako što će svako napisati „priču o duhovima“. Meri je sročila prvu verziju svog dela i dve godine kasnije „Frankenštajna“, sa podnaslovom “Moderni Prometej”, objavila anonimno; ubrzo se proneo glas da je autor romana žena i ocene knjige su zahvaljujući tome bile pretežno negativne. Ipak, godine 1831. izlazi dorađena, konačna verzija romana. Prvi film po romanu snimljen je 1910.g. a najpopularniji Frankenštajni (u romanu bezimena kreacija je dobila prezime svog tvorca) bili su Boris Karlof, Bela Lugoši i Lon Čeni.

        Po pitanju ‘stripovanja’ romana Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška svakako je bila hrabra ako se ima u vidu da knjiga nosi duh XIX veka, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. Konavo je, pak, kao i u slučaju “Drakule”, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Meri Šeli“ u šta se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je već dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Naime, mladi Viktor Frankenštajn, kombinujući medicinu XVIII veka sa spisima Paracelzusa stvara, od mrtvih tela, novo biće koje oživljava Galvanijevim strujama. Ali, umesto da, kao u romanu, prestravljen rezultatom, odbaci novo biće on ga poverava svojoj verenici koja pokušava da ga socijalizuje. Biće dobija i ime – Prometej (što je, imajući u vidu grčki mit, neprikladno; podnaslov romana se, pak, odnosio na naučnika i njegov čin a ne na biće koje je stvoreno). Prometej uspešno uči i Frankenštajn ga predstavlja naučnom skupu koji se, međutim, izruguje i naučniku i Prometeju. Ismejani Prometej ubija provokatora i odmeće se u šume… Kasnije  se javlja svom ‘ocu’ i traži da mu ovaj stvori družbenicu. Naučnik, mučen dilemama, počini grešku koja će naterati Prometeja da otme Viktorovu suprugu. Posle godina traganja naučnik nalazi Prometeja. U trenu konačnog obračuna Prometej otkriva da ima ženu i sina na šta Viktor tvrdi da on ne veruje u čuda. Ali Prometej mu odgovara “Ja sam sin nauke i čarolije, u jednakoj meri. Prema tome, govoriti o čudu nije takvo svetogrđe.” Pošto se obračuna sa ocem Prometej sa svojim malim sinom odlazi kući!

        Moralne i etičke dileme “Frankenštajna” u korenu kojih je nedoraslost čoveka da izigrava Boga, Marko Kanavo je ‘razrešio’ postupcima stvorenog bića koje je prikazao sposobnim da se izdigne iznad netrpeljivost ljudi i nađe svoje mesto pod suncem. Ovaj neočekivani obrt na kraju priče ima potencijal koji bi scenarista mogao da iskoristiti u eventualnom nastavku koji bi opravdao (i razvio) izmene koje je uneo u originalnu priču. S druge strane, majstorstvo Korada Roia apsolutno je neupitno. Ponovo se srećemo sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Dodatni aduti oneobičavanja su odbijanje da Prometej uopšte liči na popularnu predstavu iz filmova sa Borisom Karlofom odnosno povremeno ‘probijanje’ Roijevih skica ispod valera (na jednom kvadratu se čak nazire skica rama slike na zidu koji nije ‘potvrđen’ u tušu)! Hteo to ili ne Roi je stvorio duh-strip u ovom albumu. 

     Album zatvara pogovor Marka Grasoa koji je instruktivni vodič kroz istorijat “Fraknenštajna” u literaturi i filmu.

         Rečju, “Fraknenštajn” Konava i Roia je vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i nove elemente tvoreći intrigantan amalgam oživljen sjajnim gotskim crtežom izašlim ispod pera i četkice vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2024.) 

I DALJE U NEISTRAŽENIM VODAMA - "Od šapata do vriska" Goran Skrobonja; izdavač Laguna, 2024.

 

И ДАЉЕ У НЕИСТРАЖЕНИМ ВОДАМА Приказ књиге Горана Скробоње „Од шапата до вриска, приче страве и фантастике“

CategoriesКритикеPosted on28. октобра 2024.

Пише: Илија Бакић 

Горан Скробоња (1962) један је из невелике групе писаца ослоњених на искуства жанровске фантастике који деценијама уназад раде у не превише пријатељски наклоњеном окружењу литерарне сцене на којој је превласт академистичког-реалистичког прозног кључа-светоназора и даље неспорна, упркос помацима које су донеле постмодерни наклоњени аутори. Отуда је и надаље свако изјашњавање за аутора хорора и/или осталих жанрова фантастике (научне и епске) својеврсно само-анатемисања у ‘сериозним’ књижевним круговима – иако је већ постмодернистичка ’доктрина’ жанрове сматрала за једнако атрактивне и равноправне књижевној матрици, односно упркос поштовању које је, рецимо, Борислав Пекић, не једном, исказао мајсторима модерног хорора, пре свега Стивену Кингу. Без обзира на ове проблеме, Скробоња је интензивно радио и задуго био најагилнији пропагатор дешавања на светским литерарним хорор сценама. У међувремену су пристигли млађи аутори али то није угрозило Скробоњино место на овдашњој жанровској сцени; напротив, чини се да је оно потврђено па и етаблирано што доказује и, за овдашње прилике, сасвим изузетно репринтовање Скробоњине прве збирке прича. Књига „Од шапата до вриска“, оригинално објављена пре безмало три деценије (издавач Кошмар, 1996) садржи изабране приче из првих 10 година Скробоњиног писања (1985-1994) и чини је 18 сегмената у распону од минијатуре до новела што, из данашње перспективе, даје добар увид у његова тадашња интересовања односно тадашње најаве могућих праваца даљег рада које су се мање или више оствариле. Усто, репринт ове збирке без ауторових интервенција свакако је још раритетнија појава обзиром да је уобичајеније штампање књига изабраних прича које су и својеврсна ревизија ранијих ауторових ставова. У овом случају, знатижељни читалац ће моћи да открије “оригиналног” Скробоњу у пуном значењу те речи; једини уступак протеклим деценијама је инструктивни и врло позитивно интонирани поговор др Љиљане Пештан-Љуштановић.

Pixabay.com

Поднаслов збирке „Од шапата до вриска” који гласи “приче страве и фантастике“ (следећа збирка “Шилом у чело” има поднаслов “приче фантастике и страве” а поднаслов треће збирке “Тихи градови” је – “приче”) сугерише два паралелна усмерења: хорор и научну фантастику (мада, уз епску фантастику, сва три жанра припадају корпусу литерарне жанровске фантастике; од треће збирке аутор више жанровски не одређује своје приче). У тренутку оригиналног објављивања Скробоњин поднаслов био је и бунтовна и субверзивна објава постојања домаће жанровске књижевности; такав је био и тзв блурб на корицама “књига после које у домаћој хорор књижевност више ништа неће бити исто” а који се показао као сасвим исправан односно истинит!

Скробоњине приче из збирке доказ су и својеврсног жанровског “одрастања” јер је до тада било раширено мишљење да овакве приче могу бити “смештане” само у ’иностранство’, да се хорор дакле мора дешавати негде другде (не треба занемарити ни утицај англосаксонских узора какви су Стивен Кинг или Џејмс Херберт). Но, Скробоња већ од новеле „Ноћни соко“ из 1986. радњу пребацује на домаћи терен. Тако Београд и Србија, у некој помереној садашњости или будућности, постају арена хорор дешавања, што је свакако (литерарно) позитиван помак. Наравно, не због било каквог ’локал патриотизма’ већ зато што се аутор одваја од дотадашњих узора и почиње да гради за ове крајеве нови вид фантастике – урбани хорор. Наиме, глобална позорница модерног хорора простире се од варошица до мегаполиса, по којима се крећу гомиле ’субјеката жанра’, опште прихваћених иако долазе из различитих култура. Такви стандарди жанра су нпр. вампири са Дракулом на челу, зомбији, разне варијанте Франкенштајнових чудовишта… Овим херојима бивају придодани, зависно од инвентивности аутора, разни ‘локални специјалитети’ који временом могу ући у стандардне (такви су већ формирани мексички, индијски и далеко-источни обрасци). Обзиром да су миље Београда и белосветских метропола (мање-више) блиски, иконографија градског живота идентична, глобални хорор стандарди могу ући у наше атаре а специфичност јесте наша рурална фантастика натприродног које се већ прилагодила новом времену. Тако ће Скробоња, поред рударских астероида или других држава (које и даље остају места догађања јер једино тамо неке ствари могу да функционишу), угазити у препознатљиве лавиринте београдских насеља, обала река, сплавова и градског саобраћаја и населити их вампирима, лудацима, монструмима, оргијама, болеснима од АИДС-а (што је врло присутна тема у хорору). Он жанровске шаблоне сутуација пребацује с наше стране граница и уклапа их у ’овде’ (нпр. у причи „Кућа на брду“ из 1991.г. где се знана монструм прича дешава у једном из Савеза Слободних Српских Срезова) као потврду јасне тенденција да хорор све више долази из родног нам тла и менталитета.

Pixabay.com

Као још једна тенденција развоја појављује се и кретање ка сложенијим темама. У првим причама које је написао доминира Скробоњина фасцинација чистим хорором, интригантним темама физичке бруталности, садистичких или канибалистичких покоља и базичних емоција страха, све у складу са помињаним узорима, традицијом ’палп’ и ’бљузга панк’ хорора, те филмских искуствима. У касније писаним причама приметан је помак са акције на психолошке компоненте, тајанства, мистерије, језу, слутњу и ишчекивање. Овакав ‘рад’, на трагу великана какви су По и Лавкрафт, поставља озбиљне захтеве пред аутора јер се нужно мењају приповедне стратегије, што наговештава кретања изван вода тврдих хорора у правцу мање жанровске одређености, отворености за комбинације и прожимања са другачијим уметничким праксама са богатијим, вишезначнијим резултатима.

Закључимо да је „Од шапата…“ књига која нам је својевремено представљала талентованог и занатски поткованог аутора који се кретао кроз, за нашу књижевност, неистражене воде провокативних садржаја и значења што је свакако заслуживало читалачку пажњу. Три деценије касније ова књига је наспорни камен међаш на коме се градио домаћи хорор (који и даље расте у висину) а Скробоња је доајен овдашње хорор литерарне сцене. А приче из књиге „Од шапата…“, на којима се темеље ове тврдње, и даље су свеже, уверљиве, узбудљиве и страшне – управо онакве какве и требају бити – јер им проток времена, због њихове ваљаности, није могао наудити.

(Лагуна, 2024)

https://medjutim.dnk.org.rs/i-dalje-u-neistrazenim-vodama-prikaz-knjige-od-sapata-do-vriska-price-strave-i-fantastike/

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - ILIJA BAKIĆ, izdavač Solaris 2024.

 

TIHE, UZBURKANE REČI (O STIHOVIMA I PROZI SAŠE RADONJIĆA) - ILIJA BAKIĆ, Solaris 2024.

 

("Dnevnik", 13.10.2024.)

DOBRODOŠLA STRIP ČITANKA – Prikaz izdanja „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, 2024.

           U davnim godinama druge polovine prošlog veka (i prošlog milenijuma), u (ovdašnjoj) zemlji koja više ne postoji, stripovi su bili svakodnevna literatura nekoliko generacija dečaka. Iako su bili Titovi pioniri i omladinci neodoljivo su ih privlačile „priče u slikama“ koje su poticale iz zlog, kapitalističkog sveta. Stripu nisu uspeli da naude ni partijski dušebrižnici; u jesen 1971. godine na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu strip je (uz ostalu žutu štampu: roto-romane, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja) označen kao „šund“ (čak su, u silnom poletu, stripovi - spaljivani na lomači!) i kao takav dodatno oporezovan posebnim zakonom koji je stupio na snagu 1972. Primena zakona dovela je do gašenja više strip izdanja, npr „Biblioteke Lale“, ali je strip ipak opstao jer je hranio dečačku maštu i želju za avanturama od Divljeg zapada, preko debelih mora kojima krstare gusari do beskraja svemira koji krije svakojaka čudesa i čudovišta. Jeftine sveske – cena je dugo bila 1 dinar – sa šarenim koricama, štampane na jeftinom novinskom papiru sa lošim otiskom, išle su iz ruke u ruku i odvodile dečake (devojčice su uglavnom prezirale stripove kao još jednu dečačku zaluđenost) u druge svetove. Bezbrojne edicije su se pojavjivale, trajale i gasile donoseći mnoštvo uzbudljivih priča. I činilo se da taj izvor nikada neće presušiti. Ali, kako narod iskusno konstatuje „sve što je lepo ima kraj“, vreme stripovskog raja moralo je da se završi i taj kraj se poklapao sa krajem države u kojoj su stripovi bujali.

            Posle su došle sušne godine za strip i donele generacije koje nisu znale za stripove na trafikama jer ih tamo više odavno nije bilo (od hiperinflacijske 1993). Nivo klinci bili su zavedeni novim čudesima – pre svih kompjuterskim igricama. Onima koji su pamtili prošla vremena preostalo je da prelistavaju stara izdanja - ukoliko su ih sačuvali. Ponešto od tih starih stripova objavljivano je kasnije u luksuznim knjigama ali većina je i dalje ostala u sveskama koje grize zub vremena. Zato je svako podsećanje na ta izgubljena blaga hvale vredno i treba biti pomenuto.

          Elem, Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, čiji su osnovači i glavni pokretači Svetislav Filipović-Filip i Tihomir Jovanović, među brojnim knjigama, fanzinima i almanasima koje publikuje, objavilo je i knjigu „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“  na 190 stranica A4 formata koja je prava riznica za „iskusne“ stripoljupce. Naime, ovde su sakupljeni radovi 14 uglavnom američkih strip autora koji su na polju naučnofantastičnog, fantazi i horor stripa stvarali u rasponu od pre II svetskog rada do kraja 1970-tih, dakle u takozvanom „Zlatnom dobu stripa“ (pre II svetskog rata), pa „Srebrnom“ (1950-te) i „Bronzanom“ (1960-te); njihovi stripovi su izlazili u novinama i u popularnim strip magazinima i karakteriše ih prostodušni optimizam i lakoća u tretiranju standardnih žanrovskih tema - u domenu naučne fantastike to je svetla budućnost, hrabro osvajanja svemira i borba sa vanzemaljcima; fantazi je kitnjasto-pompezan u slikanju sukoba Dobra i Zla dok je horor fokusiran na bizarno i zloslutno u svim vremenima. Čest je humorni odmak a eksplozivno finale se podrazumeva, posebno u formi „panč lajna“ završne rečenice-sličice koja potpuno menja dotadašnja čitaočeva očekivanja. Različita svetska izdanja, od američkog „Kripi“ do engleskog „2000 a.d.“, objavljivala su priče od 10-tak tabli pa su se pojedini autori specijalizovali za ovu zahtevnu formu. U bivšoj Jugoslaviji mnoštvo tog materijala je objavljeno ali bez naznaka autora (scenarista, crtač) tako da čitaoci nisu znali čiji radovi su ih zabavljali i oduševljavali. „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ ispravlja i tu nepravdu pa svaki strip prati iscrpna beleška o autoru/autorima, njihovoj karijeri i publikacijama sa kojima su sarađivali.

            Izdanje započinje epizodom prvog naučnofantastičnog novinskog stripa „Bak Rodžers“ iz 1929. koji je prototip herojskih kosmonauta i koga su „nasledili“ brojni junaci među kojima je najpoznaitji Flaš Gordon, ovde zastupljen epizodom kojoj je autor slavni Den Beri, naslednik Flašovog stvaraoca Aleksa Rejmonda (Beri je predstavljen i kratkim hororom „Krvavni mač“); Frenk Bruner je, pak, autor parodijske minijature „Smeš Gordon“. Strip „Poseta“ Jandoka i Gluta efektno meša spaljivanje veštica sa posetom vanzemaljaca. Prava poslastica je prvi strip Maksa i Bunkera (tvoraca Alana Forda) iz 1971. koji je naučnofantastičan i koji je – odbijen od urednika! Al Vilijamson je predstavljen sa tri kratke svemirske avanture u najboljoj tradiciji „svemirske opere“ dok je Vali Vud predstavljen sa tri priče u rasponu od svemurske avanture do urnebesnih komedija. U naučnofantastični segment je uvrštena i sjajna pričica „Cinema Histories“  izuzetnog (a našeg) Željka Paheka. Horor segment čine stripovi Tomasa i Brunera po priči Roberta Hauarda odnosno dve priče Roda Sterlinga iz serijala „Zona sumraka“. Fantazi predstavljaju Krendal i Gudvin u srednjevekovnim „Strvinama iz zamka“ i slavni Frenk Frazeta sa „Vukodlakom!“ Na razmeđi fantastike i krimića su „Pauk“, bivši kriminalac koji „ispravlja nepravdu“ uz pomoć sjajne tehnologije (davnih 1960-tih izlazio u ediciji „Superstrip“ Plavog vjesnika) i „Senka“, maskirani borac za pravdu (nepravedno zaboravljen od ovdašnjih izdavača) u izuzetnom vizuelnom izdanju koji je nacrtao Frenk Robins (dugogodišnji crtač Džonija Hazarda)!

            Rečju, „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ je prava strip čitanka koja će obradovati svakog stripoljupca. Pošto ovog izdanja nema u širokoj distribuciji najbolje je naručiti ga preko fejsbuk stranica njegovih izdavača. Uživanje zagarantovano!

            („Dnevnik“, 2024.)

РЕЧ КРИТИКЕ "Вилијам Гибсон или фрагментарни поглед на кибер-панк" Илијe Бакићa 08.09.2024 Пише: Дневник

 

Илија Бакић (1960) је песник, приповедач, романсијер, есејиста, књижевни и стрип критичар. Велики део књижевног и теоретичарског рада му је везан за фантастику и авангардну књижевност, а у овој студији коју је издао КЦВ „Милош Црњански“ бави се кибер-панком, његовом историјом и карактеристикама, са нарочитим фокусом на најважнију фигуру овог научнофантастичног покрета (или под-жанра), Вилијама Гибсона. 

У овој изузетно занимљивој, исцрпној и приступачној студији Бакић покрива и објашњава основне постулате кибер-панка међу којима су слика будућности која подразумева две реалности (физичку и виртуелну), глобалну превласт мултинационалних компанија и сурову отворену арену неконтролисаног неолибералног капитализма, а све то на позадини света који је на рубу колапса. Потреба кибер-панка да се повеже са стварношћу и окрене друштвеној критици огледа се и у имену, па Бакић подсећа на везу која се често заборавља: „Кибер-панк је знао да ће будућност бити лоша али није имао никакав рецепт да се она избегне или да се суноврат ублажи, управо онако како су то оригинални музички панкери певали: Нема будућности за тебе.“

Уз Гибсона као оца покрета писаца побуњених против окоштале научне фантастике која у том тренутку више није имала никаквих веза са савременошћу и стварним светом Бакић скреће пажњу на Рукера, Шинера, Стерлинга и друге савременике. Нова генерација писаца тражила је другачији приступ жанру који је по њима испао из токова – „није необично да су рок видео спотови са СФ-а скинули круну и ставили је на своју главу. Покрет, узбуђење, боје, безбрижни визионарски порив наћи ћете у обиљу у видео производима, који су се од рођења ослањали на СФ“, писао је Стерлинг тада критикујући писце. И узбуђење и визију научној фанастици донео је Гибсон својим чувеним „Неуромансером“. 

ЦИТАТ

Кибер-панк је променио жанровску иконографију; потиснута су, нестала или заборављења свакојака Галактичка царства, баш као и агре-сивни или збуњени ванземаљци,“буљоока чудовишта“, луди научници и крхке плавуше које упадају у невоље и вриште. Свемир је (п)остао хладан и равнодушан а Земља пренасељена, на ивицама еколошке и енергетске катастрофе, огрезла у масовну беду, локалне ратове (који не искључују и тактичке нуклеарне ударе) и баснословно богатство корпорацијских врхушки које у обичној и виртуелној стварности контролишу масе. 

 

Гибсон као централна фигура остаје и средишња тачка Бакићевог интересовања у овој студији – „Неуромансер“ отвара сасвим нове хоризонте у спекулативној фикцији: „то је ванредно избалансиран текст оштре акције“, пише Бакић, “у ком Гибсон од прве странице бомбардује, пуца из свих (литератури знаних) оружја“.      

Настасја Писарев