26. 11. 2023.
20. 11. 2023.
NOVI-STARI DIABOLIK – „Diabolik - Senke prošlosti“ Tihomira Jovanovića; Beograd, 2023.
Sudbine junaka umetničkih dela različite su: neki bivaju brzo zaboravljeni, drugih se njihova publika dugo seća; ima i onih koji nastavljaju da intrigiraju svoje obožavaoce jer ovi žele da znaju šta je bilo posle kraja njihovih avantura. Ambiciozniji među ljubiteljima neretko su skloni da se „umešaju“ u posao autora tako što će i samo dopisati/docrtati/dosnimiti nove zgode dragih im heroja. Poslednjih decenija, posebno od kako smo doboko ukoračili u doba masovnih digitalnih komunikacija, ovakve rabote su dobile na poletu i brojnosti a skovan je i zvanični termin za njih – „fanfiction“ koji se prostire od literature i stripa do filmova (kakvi su fanovski nastavci „Zvezdanih ratova“ ili „Zvezdanih staza“, na koje filmski studiji nisu gledali blagonaklono). Preteče fanfiction-a mogu se naći kroz čitavu literarnu istoriju, od dopisivanja Šekspira, Servantesa do dopune Brema Stokera i Džejn Ostin. Masovnija pojava, kako se to tada zvalo, „neautorizovanih priča“ datira s kraja XIX i početka XX veka i vezna je za mnoštvo priča o Šerloku Holmu koje nije napisao Konan Dojl; što je junak bio popularniji to je češće bio dopisivan od strane anonimnih autora, najčešće ambicioznih amatera. Kako smo naveli, danas je takvo pisanje definisano kao fanfiction i manje-više se smatra regularnim ukoliko se, prilikom objavljivanja (najčešće u specijalizovanim megazinima ili antologijama), navedu autori originala. Po strani od ovog pokreta stoje knjige koje se temelje na ranijim delima napisane od pisaca-profesionalaca (npr. Filip Hoze Farmer je autor Tarzanove biografije i apokaliptičnog života Doka Sevidža, K. J. Džeter je napisao svojevrsni nastavak Velsovog „Vremeplova“...) a koje svoje „opravdanje“ mogu naći u okriljima doktrine postmodernizma.
(„Dnevnik“,
2023.)
13. 11. 2023.
METAMORFOZA IZGUBLJENOG PACOVA – „Ja, pacov“ Borisa Stanića; izdavač Komiko, 2023.
(„Dnevnik“,
2023.)
9. 11. 2023.
GUSARSKA MITOPEJA – „Barakuda“ 1 i 2, Difoa i Žeremija; izdavač Čarobna knjiga, 2023.
(„Dnevnik“,
2023.)
1. 11. 2023.
VELIKA MALA KUTIJA – Povodom ciklusa pesama „Mala kutija“ Vaska Pope
U
okrivu teorijske fizike, u delu kvantna mehanika, nalazimo i
poznati misaoni eksperiment nazvan „Šredingerova mačka“. U (malu) kutiju
stavlja se mačka. Poklopac se zatvara. Pištolj uperen u kutiju opaliće ako/kad
se jedno radioaktivno jezgro raspadne, što posmatrač ne može da opazi.
Verovatnoća da do pucnja dođe je 50%. Ista je verovatnoće i da mačka bude
ubijena. Da bi se saznalo da li je mačka živa ili mrtva poklopac (male) kutije
mora da se otvori. Sve do tog trenutka kvantno stanje mačke je mešavina stanja
u kome je ona živa i stanja u kome je mrtva. U kvantnoj mehanici, za
razliku od klasične predstave o jednoj stvarnosti, obe mogućnosti, obe moguće
istorije postoje istovremeno. Kvantna mehanika različito definiše
stvarnost(i). Po njoj objekat nema jednu već SVE MOGUĆE ISTORIJE.
Osnovni
postulat ove teorije je Hajzenbergovo načelo neodređenosti koje kaže da
se ne mogu istovremeno izmeriti položaj i brzina jedne čestice. Tačno merenje
jedne umanjuje tačnost merenja druge vrednosti. Ovakvo „razmazivanje“ rezultira
nemogućnošću utvrđivanja sadašnjeg stanja jednog sistema dakle nemogućnošću
predviđanja jedne jedine budućnosti njegove. Moguće je samo predviđenje
verovatnoća različitih ishoda, odnosno „zbira po istorijama“ (Fajnman). Ova
pravila važe samo na nivou čestica ali, u trenu Velikog Praska koji
stvara Vaseljenu, određuju sva potonja ustrojstva.
U
Maloj kutiji su, kažu poezije, sve istorije Vaseljene, „... gledamo
/ Predele izvan sveta“, „Od zvezda do protivzvezda“, parovi virtuelnih i
antičestica „Onda nesvet drži / Malu kutiju u svojoj neruci“ pa „Nađite
sada svet“, crne rupe, gravitaciju, brzinu svetlosti, „prazninu“
tame i svetlo materije, „Zvezdano testo“ i zakrivljenost prostorvremena
na unutra, „nesvet“. A (možda) tu su, dok „Jašete u njoj prostor“
i „muzete vreme“, „plava zvezdana krv“ i lopta imaginarnog vremena,
superstrune.
„I
tako je to u beskraj išlo“ u velikoj Maloj kutiji.
Načinimo
u ovom trenu Mebijusovski okret i na drugoj površini iste trake nakratko
se prisetimo Džordža Barklija, „zauvek očaravajućeg biskupa“ (Džosi Rojs)
iz Klojna i đakona iz Dablina, koji je, želeći da raskrinka
materijalizam i ateizam, postavio 1710. godine princip „biti znači opažati i
biti opažen“ (u „Raspravi o principima ljudskog saznanja“) po kome postoje
samo duhovna bića, ona koja opažaju i ideje, stanja svesti koja se opažaju. Šta
bi Barkli rekao na dilemu Male kutije? Verovatno bi negirao bilo
kakav njen sadržaj, bilo kakvo postojanje mačke koja nije opažena. Možda bi,
kao i Popa, o Maloj kutiji rekao: „Vežite je mački o rep / i
poterajte mačku“ ili, možda, „Šta to radite ako boga znate / Ne
ispuštajte je iz očiju“, postajući tako, barem malo,
kvantno-mehanički-poetski u pravu. Jer, nikakvo znanje ne gubi se, kao što se
ne gube ni energije koje kruže, prožimaju i pretaču se, uvek u nove oblike,
nova stanja. U nove sedimente plemenitih kamenova.
(Naravno,
autor ovih redova svestan je da i za njegovo čitanje Male kutije važi
načelo neodređenosti. Osvetljavajući
jedno, druga i drugačija značenja zapostavljena su, razmazana. Ili, kako bi to Starubinski rekao: „Znati
čitati otvara pristup tolikim očevidnim bogatstvima,
jednoj tako gustoj složenosti, da ispitivanje nekog skrivenog zadnjeg sveta praktično postaje nemoguće“. No,
upravo su te činjenice zalozi neprestanog traganja, pokušaja da se razotkrije tajna Poezije-Umetnosti-Vaseljena,
tog Jednog koji je Mnoštvo.)
(„Književne novine“ br. 941, 1995.)