VIZUELNI OTISAK MITOLOGIJE – Prikaz strip albuma „Vučja zemlja“ Wostoka i Sanje Stepanović; izdavači ”Udruženje za promocije alternativne kulture”, Vršac, “Vršačkog kulturnog kruga” i “Tačke susretanja”, Vršac, 2022. godina

 

Danilo Milošev Wostok (1963) bezmalo tri decenije je jedan od nezaobilaznih stvaralaca alternativne kulture na ovdašnjim prostorima (bez obzira na to kakav je naziv država trenutno imala). Od učestvovanja u radu vršačkog kluba “KEC” (Kulturno eksperimentalni centar) u drugoj polovini 1980-tih (koji je organizovao i koordinirao Budimir Babić, još jedan od temelja vršačke alternative), Wostok je što u okvirima magazina “Patagonija” što u nizu svojih samostalnih projekata, počev od fanzina “Krpelj”, razvijao svoj stripovski andergraund svetonazor u čemu su mu se pridružili brojni alternativci privučeni njegovom neposrednošću, sugestivnošću i zaraznim entuzijazmom. Vremenom se Wostokovo polje rada proširilo, pored izdavaštva, organizovanja strip susreta i škola, na polje filma i muzike (u čemu su mu zdušno pomagali otac, legendarni Boća i brat “Didžej Zlikovac” dok je ćerka Lola bila i ostala najmlađa strip autorka na svetu). No, strip je bio i ostao Wostokova centralna delatnost kojoj se istrajno i verno vraća.

            U svojim se dosadašnjim stvaralačkim nemirima i traganjima Wostok kretao u oprečnim krajnostima: od sirovog i brbljivog “andergraunda” do visokog “art-autorskog” stripa, od trivijalne i bizarne pornografije (sa zrncima morbidnosti), politički satiričnih pamfleta preko čistog ludizma neograničenog prostorima i vremenima niti principima pripovedanja do rafiniranih apsurda na i po tragu jednog Harmsa, prozne fantastike do kreativnog susreta sa kraljicom pisane reči – poezijom, konkretno poezijom Vaska Pope u albumu „Vučja zemlja“  (izdavača ”Udruženja za promocije alternativne kulture”, “Vršačkog kulturnog kruga” i “Tačke susretanja”, 2022. godina). U toj avanturi Wostok je za saradnika imao talentovanu Sanju Stepanović koja je ovom poduhvatu podarila i svoja samostalna dela.

            Sanja i Wostok pošli su u “stripovanju stihova” sa drugačijih polazišta nego što su to činili mnogi slikari u grafičkim mapama koje su pratile i ilustrovale stihove. Slikarski doživljaj stihova baštini nasleđe proteklih vekova i niza slikarskih pokreta a sve u nameri da “oslika” stihove koji se, pak, od modernizma, rado odriču jednoznačne, lako čitljive narativnosti. Otuda komunikacija reči i slike traži svojevrsne kompromise i svođenje na koliko-toliko prepoznatljive (statične) forme. Strip je, u odnosu na slikarstvo, ponajpre vrlo mlad, uslovljen i zavisan od razvoja tehnike masovne štampe. Po svom se obliku i impliciranim sadržajima prvenstveno vezuje za savremeni svet i pripadajuću mu popularnu kulturu. Konačno, strip podrazumeva i dinamiku (dis)kontinuiranog pripovedanja kroz nizove slika čega je slikarstvo u potpunosti lišeno. Wostok i Sanja iskoristili su sve što im strip nudi kako bi stvorili samosvojne verzije pesničkog dela. Znatiželjni će čitalac stoga u strip kvadratima lako prepoznati lik Nosferatua ali i mnoge elemente iz arsenala horor žanra. Takođe će se sresti sa stilizovanim iskustvima sa dvobojnih propagandnih plakata. Rakursi kadrova odnosno komponovanje strip tabli jasno će ukazati na prisvajanje i prilagođavanje metoda filmske montaže. Wostok takođe ne zazire ni od autocitatnosti, osobito njegovih kvadrata sa lutkama-manekenima upečatljive likovnosti te od variranja u pojavama istih ili vrlo sličnih kvadrata u različitim pričama. Jednako je tako posezano za bezmalo apstraktnim odnosno do nivoa znaka uprošćenim/redukovanim crtežima kao i za, u andergraudu znanim, robusnim novoprimitivističkim crtežom.

            Naravno, sve bi ove grafističke finese bile nepotrebne i nedovoljne ukoliko se između stihova i crteža ne bi uspostavila veza koja rezultirala sasvim originalnim amalgamom – a upravo se to desilo. Popina uronjenost u mitski, arhetipski, zaumni, bezmalo pre-paganski svet koji živote i smrti razmerava drugojačijim aršinima - aršinima koje mi više ne umemo da racionalizujemo - dozvoljava različite slikovne likove i svi su oni jednako ispravni kao što su i jednako pogrešni. Jer, ono izvan jezika tek se približno može ukalupiti u jezik; jednako tako, takva značenja mogu dobiti samo ovlašni slikarski odraz pošto sve što ih određuje nije u vidljivom spektru već je i u registrima za koje je čovek blaženo slep. Gotovo iskonska a svakako sudbinska snaga reči/stihova dobila je svež, neuobičajen, pomalo zloslutan, pomalo vragolast oblik u “pričama u slikama” koje su razastrte pred čitaoce da ih oni gledaju i dogledavaju prema sopstvenim umnim i zaumnim snagama i (ne)moćima.

            Rečju, „Vučja zemlja“ Vaska Pope, Wostoka i Sanje Stepanović ubedljiv je dokaz pojedinačnih snaga reči i slike kao i vanredne siline koje ova dva elementa dobijaju kada ih spoje nadahnuti i vispreni strip umetnici.

            (“Dnevnik”, 2022.)