ČASNI VITEZ U NEROMANTIČNOM SREDNJEM VEKU – „Tornjevi Boa-Morija 1“ Hermana; izdavač „Čarobna knjiga“ 2021.

 

Nakon kompletnih serijala „Džeremaja“ i „Komanča“, agilna i sistematična „Čarobna knjiga“ započinje integralno objavljivanje „Tornjeva Boa-Morija“, krucijalnog strip serijala Hermana Ipena (1938), živog klasika francusko-belgijske strip škole druge polovine XX veka. Nakon šegrtovanja kod znamenitog Grega („Bernard Prins“, „Komanča“) Herman se smelo otisnuo u samostalne stvaralačke avanture kao kompletni autor „Džeremaje“ (prva epizoda objavljena je 1979.g) u kome je uspešno spojio naučnu fantastiku i vestern. Sledeći korak bili su „Tornjevi Boa-Morija“, započeti 1983. godine koji su prontno imali premijeru (istina u crno-beloj verziji) i na prostorima Jugoslavije u legendarnom magazinu „Strip art“ (kasnije su reprintovani u kolor albumima „Marketprinta“).

„Tornjevi...“ su istorijski strip smešten u Srednji vek (Herman je imao iskustva sa rekonstrukcijama prošlosti u kratkom ali vizuelno samosvojnom radu na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana); nominalni heroj koji povezuje priče je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starog kova, čvrstih principa i nazora koji se, u pratnji štitonoše Olivjea, vraća u svoju postojbinu, iz koje je proteran kao osmogodišnjak, nameran da je povrati jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ No, vremena su svuda teška a ni priroda nije uvek gostoljubiva, vlastela je bahata i ohola, posvuda krstare razbojničke bande spremne da napadnu čak i velikaške zamkova ili da pokradu manastirske riznice. Puk je siromašan, neobrazovan, zao prema slabijima i snishodljiv prema onima koji drže vlast i moć. Nema ničega sjajnog i glamuroznog u Hermanovoj verziji Srednjeg veka, nema mitologizovanja vrlina i hrabrosti kao što nema ni apriornog ocrnjivanja onih koji se ne ponašaju pošteno niti imaju razumevanja za bližnje. Svet nije gostoljubivo mesto za „ponižene i uvređene“ odnosno „ružne, prljave i zle“; upravo zato se i svako zrnce poštenja, osećanja za pravedno, osetljivosti za plamenite emocije smatra slabošću pa izaziva podsmeh i budi bes i agresiju - stoga će Emar, zbog uvreda,  izazvati na dvoboj obesnog velikaševog sina a hrabra Eloiz mora da sama brani svoju čast i ljubav. Pravda je korisna igračka u rukama feudalaca, vojnika i sveštenstva kojom se kažnjavaju nemoćni; na drugoj strani skale i oni sa dna društvene lestvice presuđuju bez milosti – bogalju će bez oklevanja oteti novčić milostinje a porodica će na smrt pretući ćerku koja se ne ponaša kako joj je naređeno.

            Prvi tom integralnog izdanja „Tronjeva Boa-Morija“, u reprezentativnom tvrdom povezu i punom koloru, sadrži prve tri epizode serijala: „Babet“, „Eloiz od Mongrija“ i „Žermen“ koje razotkrivaju raskošnu pozornicu na kojoj se uvek odvija nekoliko paralelnih radnji sa mnoštvom aktera i statista. Herman se ne drži oprobane stripovske pravolinijski vođene radnje već dopušta likovima da ih situacija i karakteri vode i tako produbljuju uvid u brojne sudbine koje čine impresivnu mozaičku panoramu epohe. Poneke od tih minijatura impozantne su i narativno i vizuelno (na primer scena u kojoj pastir kolje svezanu ovcu pred očima čitavog stada). Herman junaka prve i treće priče, zidara Žermena, vodi pogubnim putem od obogaljenog, nesrećnog a nevinog ljubavnika do pljačkaša praznog stomaka. U pomenutoj trećoj epizodi glavni junak Emar pojavljuje se tek na 17. tabli da bi u nastavku priče učestvovao u sporednim dešavanjima koja nisu vezana za osnovnu, težišnu radnju. Kao što se ne pokorava pripovednim šablonima već ih menja i karikira Herman se ne povodi ni za imperativima burnih dešavanja i brzih akcija. On radije prati i naglašava promene vremenskih prilika i godišnjih doba kao dokaz da su u tim vremenima ljudi bili bliži prirodi. Stoga strip obiluje velikim crtežima pejzaža u živim bojama koje smenjuju sličice mimika ljudskih, uglavnom ružnih, lica, grotesknih tela i ubogih staništa podno visokih zidina zamkova. Efektna montaža tabli dodatno je  dinamizovana prizorima iz različitih rakursa što povećava atraktivnost stripa.

            Zaključimo da su „Tornjevi Boa-Morija“ nesporno remek-delo 9. umetnosti koje i danas fascinira svojom magijom te traži punu i posvećenu pažnju i uvažavanje koje će  bogato nagraditi spoznajom prave Umetnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

DETEKTIV STAROG KOVA U MODERNIM VREMENIMA – „Jeza“ Rosa Mekdonalsa; izdavač „Čarobna knjiga“ 2021.

 

U novopokrenutoj ediciji „Najbolji krimi-romani sveta“, izdavača „Čarobna knjiga“, nakon dva nesporna klasika („Stakleni ključ“ Dašijela Hameta i „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera), objavljen je roman „Jeza“ Rosa Mekdonalda (1915-1983). Mekdonald se ubraja među najbolje nastavljače predratne tradicije „tvrdo kuvanog krimića“, za čistokrvnog naslednika Hameta i Čendlera - „Njujork Tajms“ tvrdi da je Hamet proslavio privatnog detektiva, Čendler ga izbrusio a Mekdonald „doveo do vrhunca“. Drugi kritičari svrstavali su Mekdonalda u razne pogodbene kategorija-pravce kojima je zadatak bio da pokažu i dokažu da je krimić evoluirao posle „tvrde“ škole; tako se navodi da je ovaj autor predstavnik „psihološkog krimića“, „socijalnog krimića“ ili „detektivskog krimića“ (kao suprotnost „policijskom“ i „gangsterskom“ krimiću određivanim po „pripadnosti“ glavnog junaka). Nezavisno od ovakvih svrstavanja Mekdonald je uvažavan od kritičara i kolega i vrlo popularan kod čitalaca, kako onih fanovskih tako i „običnih“ (dakle onih čiju lektiru ne čine samo krimići). Kao i njegovi pominjani prethodnici i Mekdonald je tvorac jednog reprezentativnog privatnog detektiva – Lua Arčera. Ovaj bivši policajac u neimenovanim srednjim godinama, koji (kao i svaki tvrdi detektiv koji drži do sebe) kuburi sa prihodima, „operiše“ po velegradima i varošicama Južne Kalifornije; u seriji od čak 18 romana (uz nešto kraćih priča), objavljenih u razdoblju od gotovo tri decenije (od „Pokretne mete“ iz 1949. do „Plavog čekića“ iz 1976) on rešava raznorazne slučajeve susrećući se sa različitih društvenim slojevima u svom „realnom“ vremenu. Arčer je detektiv starog (čitaj, predratnog) kova koji probleme rešava uz mnogo razgovora i intuicije; on, dakle, nije tip modernog akcionog detektiva koji probleme rešava pesnicama i pištoljem kao njegov savremenik Majk Hamer.

            „Jeza“ je roman o tipičnom Arčerovom poslu: nesrećni mladoženja traži odbeglu nevestu. Njen relativno brzi pronalazak otvara niz neočekivanih tajni – devojka je studirala pod lažnim imenom, pre bekstva posetio ju je nepoznati stariji muškarac za koga će se ispostaviti da je njen otac pušten sa robije na koju je dospeo zbog ubistva svoje supruge-devojčine majke (devojka, tada devojčica, bila je glavni svedok na suđenju)! Svaki korak u sadašnjosti ispostaviće se da je korak unazad, u mračnu prošlost čije aveti i dalje određuju sudbine više ljudi. Tajnu kriju dekan malog univerziteta i njegova posevivna majka, ubijena buntovna profesorka, devojčina smerna tetka, staro samoubistvo koje to nije ali koje „dobronamerni“ policajac tako predstavlja u zvaničnom izveštaju... Niko od ljudi sa kojima se Arčer sreće nije bez tajne i planova da je sakriju po svaku cenu. Istraga vodi detektiva od pristojnih do jeftinih hotela, od luksuznih „boljih“ kuća do staništa na granici siromaštva, od precvalih gospođa koje žive od stare slave, glamura i uticaja i nevoljnika koji nisu uspeli u životu pa nezaustavivo tonu u bedu. Mreža činjenica i slutnji toliko je zamršena da se čini nemogućim otkriti krivce; čak je i visprenom Arčeru potrebno da, s vremena na vreme, rekapitulira situaciju i isplanira sledeće korake – što dobro dođe i čitaocima da se snađu u mnoštvu dotadašnjih senzacija.

            Mekdonald lako i spontano vodi priču koja sa svakom stranicom i novim  postaje sve složenija. Njegovi svedeni opisi i dijalozi živopisni su i funkcionalni uz niz dobrodošlih duhovitih opaski koje razgaljuju čitaoce. Sposobnost da se bude i sentimentalan i ciničan prema sebi i drugima karakteristika je tvrdih detektiva i Mekdonald je rado i efektno koristi. Pisac ne propušta da potcrta i razliku između starih i novih vremena, između predratnih i novih generacija studenata i hipika, što mami osmeh i savremenom čitaocu kome su ta vremena prošlovekovna prošlost (roman je originalno objavljen 1963.g)

            Rečju, „Jeza“ Rosa Mekdonalda je valjan žanrovski roman kome su protekle godine donele plemenitu patinu proverene vrednosti. Otuda je ovo obavezna lektira za sve ljubitelje krimića ali i sve čitaoce seriozne literature oslobođene žanrovskih predrasuda.

            („Dnevnik“, 2021.)

FINALE REPREZENTATIVNOG VESTERN SERIJALA – “Komanča 5” Hermana, Grega, Ruža, Rodolfa; izdavač “Čarobna knjiga” 2021.

 

Petim tomom, u tvrdom povezu i punom koloru, “Čarobna knjiga”, u biblioteci “Stari kontinent”, završava integralno objavljivanje serijala “Komanča” koji je jedan od repera za evropski vestern strip u XX veku; „Komanča“ je dobro poznata na ovdašnjim prostorima iz mnoštva izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Mišel Regnije alias Greg (1931-1999), produktivni scenarista i tadašnji urednik magazina “Tintin”, rešio je da u magazin uvrsti novi vestern serijal jer je opšte interesovanje za vestern poraslo je zahvaljući popularnosti „špageti vesterna“; to je bila bezmalo jeretička ideja pošto su scenom (pored karikaturalno-komičnog „Taličnog Toma“) već vladala dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (koga su mnogi smatrali za finalni vestern). Za ovaj subverzivni poduhvat Greg je angažovao mladog Hermana Hupena (1938) sa kojim je već sarađivao na pričama o kapetanu-avanturisti Bernardu Prinsu. Tako su decembra 1969.g. u epizodi od 8. strana znatiželjni čitaoci upoznali kauboja-lutalicu Reda Dasta i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, Vajoming; Dast će Komanči ponuditi svoje usluge, od teškog rada do brzog potezanja revolvera ali i emotivne naklonosti. U 10 albuma i nekoliko kratkih priča, nižu se epski događaji kroćenja prirode, borbe sa Indijancima i lokalnim banditima, pristizanja civilizacije u divljinu i napredovanja ranča… Mlada je rančerka ključna figura Dastovog sveta pa zato i ne čudi što serijal nosi njeno a ne Dastovo ime iako je on “prvi aktivni” heroj. Komanča ne ohrabruje Dasta da joj se približi dok je, istovremeno, oduševljena galantnom, namirisanom gospodom sa manirima iz velikih gradova. Kako vreme odmiče Dastovo nezadovoljstvo sopstvenim životom raste ali se posle bekstva u divljinu vraća na ranč i tamo odrađuje svoje redovne obaveze. No, Divlji zapad i dalje nije pitom i neprestano donosi svakovrsna, uglavnom neprijatna, iznenađenja. Strip je doživeo veliku popularnost i pohvale kritike. Ipak, stasali Herman je od 1979. stvarao i sopstveni naučnofantastični strip “Džeremaja” a želeo je da se okuša i u drugim samostalnim projektima, pre svega u “Tornjevima Boa-Morija”, ali stari strip ga je u tome kočio. S druge strane, Greg je početkom 1982.g. otišao u Ameriku s namerom da otvori novo tržište za francuski strip. Misija nije uspela a Greg se u “Novom svetu” zadržao 5 godina okušavajući se u raznim poslovima što je rezultiralo i zapostavljanjem scenarističke rabote i prekidom saradnje sa Hermanom. Kada se vratio u Francusku, Greg je uvideo da se na polju stripa mnogo toga promenilo. Pošto je za svoj dotadašnji rad zasluženo dobio značajne nagrade i ordenje, Greg je namerio da nastavi serijal o Komanči sa novim crtačem – Mišelom Ružom (1950) koji je već imao iskustva u vestern stripu. Prva epizoda obnovljenog serijala pojavila se 1990.g, najpre u časopisu pa u albumu da bi ostale epizode odmah bile štampane kao albumi; njihovo neredovno pojavljivanje je posledica Gregovih obaveza a potom i teško narušenog zdravlja. Sveukupno, Greg je, u ime povratka Komanče, stigao da napiše scenarija za četiri nastavka. Za 15. epizodu je napisao samo 19 stranica i dao nekoliko opštih naznaka o naslovu i kraju pa je izdavač angažovao scenaristu Rodolfa da uobliči priču. Tako je na koliko-toliko zadovaljavajući način okončan ovaj serijal bez (barem za sada) nasilnog produžavanja od strane drugih autora.

Poslednje tri epizode “Komanče” sakupljene su u petom tomu integrala. “Divlji cirkus” (1995) delimično objašnjava ime vlasnice ranča “Tri šestice” odnosno njenu vezanost za Komanče među kojima je - odrasla. Sećanja na detinjstvo i pokolj ratnika iz plemena bolno će oživeti dve decenije kasnije kada u blizini ranča gostuje cirkus koji prikazuje rekonstrukciju pokolja a uloge u spektaklu imaju ostareli pobednici i deca pobijenih! Komanča pokušava da spreči osvetu i novi pokolj. Gregova naklonost prema Indijancima je očigledna a Ružov crtež je podržava svojom robusnom dinamikom. Sudbina dva mlada Komanča nastavlja se u “Konjanicima sa Izgubljene reke” (1997) i prepliće sa legendama o napuštenom gradu tragača za zlatom i savremenim kradljivcima stoke. Ovog puta Greg varira atraktivnu postavku (iz epizode 11 “Zveri”) sa podzemnim tokom reke i površinom zemlje nad njom na kojoj vreba opasnost. Finalna priča serijala “Red Dast ekspres” (2002) ekipu sa ranča uključuje u sukob dveju železničkih kompanija oko koncesije za gradnju pruge, sa mnogo akcije, pucnjave, nadmudrivanja protivnika i trijumfalnim finalom u kome se Komanča i Red Dast ljube – što je u nastavku moglo da serijalu doda novu dimenziju zapleta i intriga.

            Da ovaj tom ipak ne prođe bez Hermanovih crteža pobrinuo se segment “Kratke priče” koji sadrži pet delova: tri su iz rane faze serijala (“Sećaj se, Kentaki”, “Zarobljenik”, “Palomino”) u kojima Herman još razvija svoj stil i “razgibavao” ruku a dva su duhovite geg-table (“Nedostatak poštovanja”, “Brak u ružičastom”).

            U konačnom svođenju “računa” o albumu, nameće se utisak da Greg u poslednjim pričama nije bio na nivou najboljih epizoda što, opet, budi poštovanje prema njegovoj posvećenosti i angažovanju uprkos nedaćama i bolesti. Sveukupno, primedbe ni malo ne umanjuju finalni sud i stav o serijalu koji je nedvosmisleno prepoznat kao jedna od najkvalitetnijih i najubedljivijih tvorevina tzv “prljavog vesterna” kojoj prolazak vreme nije umanjilo vrednosti već ih je samo potvrdio i produbio.

 

            (“Dnevnik”, 2021.)

STRASNI PRIKAZI “PRIČA U SLIKAMA” - KVADRATI KOJI GOVORE - Tekstovi o stripovima koje smo voleli“ Predraga Đurića; izdanje „Modesty stripovi“ 2021.

Nastavljajući prosvetiteljsku misiju promovisanja domaćeg stripa, onog nastalog u prethodnim decenijama/veku kao i onog savremenog, izdavačka kuća “Modesty stripovi” koja je delo Živojina Tamburića, strip zaljubljenika, istoričara i hroničara, upravo je objavila knjigu „Kvadrati koji govore - Tekstovi o stripovima koje smo voleli“ književnika, strip scenariste i esejiste Predraga Đurića (1974), nastavljajući tako da promoviše strip kritiku i kritičare kao nezaobilazan segment savremene strip scene, onaj koji promišlja istoriju i tekuću strip produkciju, promoviše i potencira određene vrednosti te ukazuje na reprezentativna dela 9. umetnosti. Đurićevi tekstovi, originalno objavljivani u različitim medijima, od magazina do internet sajtova, bave se istorijatom izlaženja i sadržajima različitih izdanja, od “Strip zabavnika”, “Nevena” i “Zlatnog klikera” do Bonelijeve produkcije, koja su obeležila ovdašnje prostore od XIX do XXI veka, odnosno analiziraju profile različitih strip junaka, od praistorijskog istraživača Rahana i internacionalnog lekara-humaniste (sa, kad je potrebno, jakim pesnicama) Doktora Žistisa do nepravedno zapostavljenih stripova mađarskih autora iz socijalističkih vremena, od unikatnog Brećinog opusa do uzbudljivog bogatstva Vojvođanskog stripa ili manufakture “domaćeg” Tarzana. Namera autora očito nije bila da ispiše klasičnu faktografsku istoriju-hronologiju objavljivanja stripa na ovdašnjim prostorima već da svojim temeljnim zahvatom u ovu materiju uverljivo skicira kako objektivnu sliku opstajanja i razvoja stripa (sa akcentom na ulogu “priča u slikama” u popularnoj kulturi), tako i sentimentalnu verziju ovih događaja u svetlu uticaja stripa na odrastanje čitavih generacija (pa i samog Đurića). Ovakav postupak daruje tekstovima i čitavoj knjizi plemenitu patina prohujalih vremena u kojima su deca otvorenih očiju upija čarolije velikog sveta prema kome koračaju.

            Po sklapanju korica knjige znatiželjnom se čitaocu nameće krucijalno pitanje svih eseja koje glasi:  Šta ostaje u svesti čitaoca nakon čitanja i razledanja strip magazina ili albuma?

            Ponajpre je to zadovoljstvo zbog otkrivanja drugih svetova, uzbudljivih avantura, sjajnih slika. Zadovoljstvo koje će uskoro ustuknuti pred sledećom senzacijom, burnijom ili tek mlakom, opet izazvanom stripom za kojom će, opet, slediti još novije i novije… Naravno, uslov za takve doživljaje jeste sklonost prema ovoj vrsti sadržaja za koju nisu sposobni svi ljudi; neki više vole igre sa loptom, vožnju, virtuelne igrice ili, kako to danas govori mlađarija, “blejanje”. Ima i onih koji čitanje stripova i uživanje u njima doživljavaju kao fazu u stasavanju u “ozbiljne” ljude; takvi generalno ne vole da ih podsećaju na detinje “slabosti” pa iste rabote brane svojoj deci. No, senzacije izazvane stripovima podrazumevaju određeni broj sati sedenja i fokusirane pažnje koja se produžava na praćenje određenih izdanja na kioscima ili u knjižarama, planiranja “strip budžeta”, kontakte sa drugim strip zavisnicima, razmenu publikacija i manje ili više intenzivne diskusije o pročitanom. Strip je ne samo ulaznica za egzorične, začudne avanture i doživljaje koji razvijaju posebnu vizuelnu i tekstualnu percepciju za ovaj medij (ali i čitav svet) već i u posvećeni krug ljudi sa istim darom (ili manom); a sledeći korak u doživljavanju stripa kao umetničkog dela je iščitavanje knjiga koje se bave promišljanjem sadržaja, ideja i poruka stripova. Tada se posvećenici definitivno odvajaju od trivijalnih konzumenata stripova koji ih koriste tek da se na prijatan način zabave. Oni po uzrastu mali i neiskusni željni su atrakcija; isto će važiti i za mnoge druge, mada su po godinama odrasliji. Svi oni spadaju u takozvanu “nemu većinu” koja pasivno konzumira ponude masovne kulture prema svojim sklonostima i afinitetima kojima se “pokoravaju” bez mnogo razmišljanja. Njihovo zadovoljstvo je, pak, primarni cilj biznismena koji ulažu novac u tzv “žvake za oči i um” pošto bez naklonosti “neme većine” nema profita u stripu (baš kao ni u filmu, muzici, zabavnoj literature).

            Đurić sledi stope prethodnika koji su predano i samopregorno, bez pomoći zvaničnih institucija, utirali put istorijskom i serioznom sagledavanju i promišljanju stripa. Njegovi tekstovi napisani su temeljno, potkrepljeni činjenicama i lucidnim zaključcima ali i emocijama koje strip pobuđuje i prenosi. Otuda tekstovi u ovoj važnoj i valjanoj knjizi, odišu dobrodušnom svežinom i poletom izazvanim trajnom fascinacijom stripom. Strast sa kojom su ovi eseji pisani poziva upravo takve, strasno radoznale čitaoce.

            (“Dnevnik”, 2021.)