Stara je i višestruko potvrđena istina da je poneku
stvar ili ljudsku situaciju najbolje sagledati ako posmatrač iskorači iz
uobičajenih pozicija, ako, dakle, promeni rakurs. Tada se mnogo toga ukazuje
kao sasvim novo i neviđeno a međuodnosi i perspektive se pomeraju i
uspostavjaju drugačije rasporede što, sveukupno, može doprineti da se neki
problemi lakše a dublje spoznaju. Takav je slučaj i sa čitanjem grafičke novele
„Dolazak“ Šona Tana (1974), izuzetno
darovitog i zapaženog australijskog strip
autora i ilustratora odnosno filmskog umetnika (najpoznatiji po crtanom filmu „Izgubljena stvar“ iz 2011.g); ovo delo
objavila je 2019.g. kuća „Komiko“,
znana po izuzetno kvalitetnim naslovima, koju vodi Vuk Marković. Osnovna priča „Dolaska“
(originalno objavljen 2006.g, višestruko nagrađen) znana je i bezbroj puta
ispričana - ekonomska migracija i teškoće uklapanja, nalaženja svog „mesta pod suncem“ u novoj sredini. No,
ono što ovu grafičku novelu izdvaja od ostalih i što menja rakurs sagledavanja
je, ponajpre, izuzetna atmosfera dočarana rafiniranim crtežom sa mnoštvom
fantastičkih motiva a zatim i potpuno odsustvo dijaloga ili objašnjenja (tzv „nemi strip“ odnosno „strip bez reči“).
Tanov junak, glava male porodice koju
čine supruga i kći odlazi, sa mnoštvom nevoljnika, prekookeanskim brodom u
drugu zemlju čiju blizinu najavljuju jata letećih ptica-riba. U pristaništu je
veliki spomenik na kome se rukuju došljak i domaćin. Posle lekarskog pregleda i
dobijanja mnoštva potvrda, migrant se iskrcava u obećanu zemlju prepunu njemu
nepoznatih čudesa, pronalazi smeštaj, novog kućnog ljubimca i pratioca (koji
liči na hodajuću ribu-punoglavca) i pokušava da nađe posao što nije lako pre
svega zbog njegovog nepoznavanja kulture, običaja i navika domaćina (tako će došljak
lepiti plakate naopako jer ne zna strana slova). U svojim lutanjima on će
sresti i druge migrante i slušati priče o stradanjima u njihovim zemljama; istovremeno,
upoznaće i porodicu svog poslodavca, sasvim običnu i dobrodušnu. Kako vreme
prolazi i došljak se prilagođava novoj sredini sve je jača njegova želja da se
spoji sa svojim najmilijima a kad se i to desi oni su, konačno, srećna porodica
toliko utopljena u novu zemlju da nasmejana ćerka pokazuje put novoj
migrantkinji. Tanova priča spaja
kontradiktorne pojmove potrebe za pripadanjem grupi i težnje za srećom; ukoliko
nije srećan u svojoj primarnoj grupi čovek može da traga za drugom i, kad je nađe,
u nju se utapa bez obaziranja na svet koji je ostavio. Potenciranje
individualističkog osećaja zadovoljstva u odnosu na sudbinu grupe u okriljima
velike zemlje umnogome podseća na model „konstruisanja“ Sjedinjenih Američkih Država, posebno posle I svetskog rata, pomoću takozvanog „lonca za topljenje“ (nacionalnih razlika). Autor insistira i na
tezi da će lična hrabrost i upornost biti nagrađena boljitkom.
„Dolazak“ spada među dela u kojima je
stil kazivanja jednako bitan (ako ne i bitniji) kao i priča. Rame uz rame sa
realističnim likovima, eksterijerima i enterijerima su izuzetna, natprirodna
bića, bizarni predmeti, čudnovate mašine i gradski pejzaži. Osećaj začudnosti
izbija iz egzotičnih i ekstravagantnih prizora i preliva se na slike koje su sasvim
obične. Sjajni crteži, konstrukcije tabli u kojima se smenjuju one sa mnoštvom
malih slika sa grandioznim crtežima na jednoj ili dve table, te konačno kolor
koji oponaša stare fotografije, bledu, smeđu sepiju ili od vremena izbledele
crno-bele slike, obavijaju čitavo delo patinom prošlih (i budućih) vremena u
kojima vlada večni sumrak ili zora. Spoj različitih vremenskih horizonata te
pogleda na svet mladim očima, širom otvorenim za sve nove svetove koji
oduzimaju dah, i očima koje su stare i nagledale su se svega lepog i ružnog u
svim svetovima, u ovom delu izrodio je sasvim osobenu fantazmagoriju koja
povremeno, posebno kada su iscrtani gradski predeli podseća na slike
legendarnog nadrealiste De Kirika.
Nepatvorena melanholično-infantilna atmosfera u kojoj su se pomešali realnost i
detinji snovi ključni je element koji „Dolazak“
Šona Tana čini intrigantnim, zavodljivim i nadasve nezaboravnim umetničkim
delom.
(„Dnevnik“,
2020.)
Нема коментара:
Постави коментар