Vestern priče nastajale su
paralelno sa osvajanjem zapada budućih Sjedinjenih
američkih država. Za doseljenicima koji su tražili blagorodnu zemlju i vodu
ili zlato i srebro išli su novinari i slični poznavaoci slova (nepismenost je
bila pravilo) i ispisivali stvarne dogodovštine koje su, po potrebi, umeli da
“ukrase”. Stanovnici urbanizovanih obala rado su čitali takve priče sa “divlje granice”. Tako je vestern brzo postao popularan i nastavio
to da bude kroz pisane medije i, kasnije, radio emisije odnosno filmove na
velikim i malim ekranima. Mada mu već par decenija popularnost opada, ovaj žanr
i dalje ima publiku. Deo popularnosti vestern
svakako duguje i stripu koji je u
svojoj jednovekovnoj istoriji, u svim oblicima (novinski, magazinski, knjiški),
“vrbovao” generacije dečaka i vodio ih u avanture koje se pamte zauvek. Tu
popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo
Berardi (1947), scenarista i Ivo
Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g strip
junaka Kena Parkera (najpre u
magazinskom pa u knjiškom formatu). Dvojac je početnu priču gradio pod uticajem
filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g.
u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo
liči na njega) na šta su nadovezali iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“.
Serijal započinje posle Građanskog rata
a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker
je traper, naoružan dugom puškom
kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi
primereniji su dobu Dejvija Kroketa,
pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i
odricanja dok su njegovi protivnici skloni hedonizmu, bahatom rasipanju,
nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u
životnim svetonazorima Ken je u
sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine
zemlje.
Četiri decenije od pojavljivanja u Italiji i posle edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog
Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“),
agilni „Darkwood“ je započeo
objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Četvrti
tom, sa epizodama “Pod nebom Meksika”
i “Velika pljačka u San Francisku” (iz
1977.g), prati Parkerovu poteru za
plaćenim ubicom Donaldom Velšom,
odgovornim za uništenje plemena Indijanaca;
naravno, Velš je samo izvršilac
prljavih planova biznismena koji traže zaradu. Parker pokušava da uđe Velšu
u trag iako je prošla godina od njegovog dolaska u Meksiko (u međuvremenu Parker
je, pošto je od rane na glavi izgubio pamčenje, živeo sa Indijancima iz plemena Hunkpapa). Ipak, tragaču se sreća
osmehuje zahvaljujući pomoći čudnog para - lepe Karmen i divovskog Ramona
- te susretu sa prijateljem - starim Dašom,
Dašijelom Foksom. Velš, pak, šuruje sa lokalnim generalom koji ima
predsedničke ambicije; kompanjoni, međutim, ne veruju jedan drugom a general se
uverava da ga je Velš prevario što mu se ni malo ne dopada... U krvavom
obračunu stradaju Karmen i Ramon a Velš beži. Ken i Daš ga prate…
Da
je Velša teško ubiti uveriće se i
ajkule na početku epizode “Velika pljačka
u San Francisku”. No, i Velš ima
svoje slabosti: koketne a sposobne žene, kakva je Dona Ešford, snalažljivi džeparoš, i zlato koga ima u državnoj kovnici
novca na brdu iznad San Franciska.
Njih dvoje pripremaju veliku pljačku dok Parker
i Daš pokušavaju da otkriju Velšovo
skrovište. Vrlo su blizu ali uvek korak iza ubice sve dok Ken ne uhvati balon kojim Velš
beži sa otetim zlatom. U obračunu noževima Velša,
konačno, izdaje sreća i - pravda je namirena…
Berardijeve
varijacije vestern obrazaca efektne su i uzbudljive, protkane svakovrsnim
prepoznatljivim mestima (vlastoljubivi meksički generali; Karmen i Ramon koji su još jedna inkarnacija priče o lepotici i
zveri ili Esmeraldi i Kvazimodu, zvonaru
bogorodičine crkve) odnosno šarmantnim minijaturama (obavezni gradski odrpanci
i pijanci kao i musavi vragolani koji pomažu junacima). Ozbiljni ton priče pravovremeno
se “relaksira” humornim epizodama i gegovima. Uverljivosti zapleta bitno
doprinosi Milacov crtež koji, od
početne tvrdoće i krutosti, dostiže do slobodne, na momente lepršave linije
koja je njegov „zaštitni znak“.
Četvrti tom „Kena Parkera“ učvršćuje ugled ovog „vesterna sa dušom“ kao serijala koji,
iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti što ga,
sveukupno, čini nezaobilaznim reperom za svakog ljubitelja kaubojskih „priča u slikama“.
(“Dnevnik”,
2019.)
Нема коментара:
Постави коментар