„U kuhinji sa Zevsom“, roman Đorđa Pisareva (1957) u potpunosti potvrđuje njegov ugled jednog od najintrigantnijih savremenih prozaista. Nakon romana „Pozna večera za Gospođu Fibi“ (2016), koji je, zaodenut u delo namenjenoj „mlađoj publici“, spojio infantilno i seriozno, Pisarev se u novom delu kreće stazama nastalim spajanjem postmodernizma, eseja i humorno-satiričnog pogleda na ljude i karaktere. Njegovi junaci su ekipa iz kuhinje restorana (ili hotela) „Zevs“: gospodin Veza, koga zovu i Zevs, glavni kuvar, pomalo umorni velemajstor koji voli da dobro kuva kako bi gosti bili dobre volje, kuvarice, pomirljiva, za sve spremna i sposobna Pospana Ana, darovita početnica Milica-devojčica i večito zaposlena tetkica Mara te kuvar-alkoholičar Pjer, misteriozni Gazda koji se plaši otvorenog prostora i, konačno, mačkica debelica. Oni svakodnevno spremaju hranu za gladne goste, drže se jelovnika ili improvizuju, razmenjuju trivijalne ali i mudre rečenice o sopstvenoj egzistenciji odnosno o životu kao nestalnoj, prevrtljivoj pojavi koja ima svoje neuhvative zakonistosti (ili ih uopšte nema jer je potpuno nasumična i zadesna). Naravno, bez ishrane nema života pa je kuhinja nesporno, takoreći idealno mesto za obe rabote - jelo i življenje. Jer, znano je, „zdravlje na usta ulazi“ i „put do muškog srca vodi preko (punog) stomaka“. Sledstveno tome, što je hrana bolja to je i život bolji pošto je zadovoljstvo ukusima koji su prošli nepcem kao i osećaj punog stomaka siguran znak da je čovek živ i da, osnažen i pun poleta, može krenuti u nove radne i životne pobede. A da bi zgotovljena jela zaista bila kakva trebaju da budu - hranjiva, ukusna, slasna „prste da poližeš“ - važni su recepti po kojima se spremaju - a tu važi pravilo kakav je kuvar takvo je jelo. Zato se kuvari u kuhinji nadmeću i nadmudruju svojim receptima i malim/velikim tajnama. Te priče, pak, nisu prazne jer roman upravo obiluje proverenim receptima za sasvim obična (pa čak i ona koja se nazivaju „sirotinjska“) jela kao i za specijalitete; na početku svakog poglavlja kao i u okviru njega znatiželjni će čitalac naći preporuke kako spremiti neko jelo. Ova je praktična uloga knjige (kao usputnog kuvara) sasvim u skladu sa davnašnjim poučnim i obrazovnim namenama knjiga i jeste podsetnik na „istinski“ svet koji okružuje knjige i u njima se „ogleda“ ali ga, ukoliko je čitalac voljan, može učiniti i boljim. Uz recepte, opet, idu i „sovjeti zdravoga razuma“ u obliku poučnih poruka, mudrih saveta koji su ispisani/izvezeni na keceljama kuvarskog osoblja (u porodičnim kućama su, u prošlom veku, te poruke bile izvezene, uz obavezno cvetove i neki crtež, na „kuvaricama“ koje su kačene po kuhinjama kao podsetnik i opomena domaćicama).
            I već u toj tački materijalni svetovi dotiču se sa onima koje su sazdale reči. Jer i književni junaci (kao i njihovi stvaraoci) moraju da jedu pa je gotovo nemoguće nabrojati raznovrsna jela kojima se oni slade. Gospodin Veza to zna jako dobro jer je njegova omiljena knjiga legendarna „knjižica“ majstora Rablea „Prejezovito žitije velikoga Gargantue, oca Pantagruelovog“; no, njemu su znani i brojni drugi primeri obroka koje literarni junaci svih epoha malo-malo konzumiraju, čalabrcnu, tamane, zalivajući ih svakovrsnim pićima. Uz svu tu obilnu, egzotičnu, masnu ili slatku hranu ipak ima i izuzetaka - kod Alise u zemlji čuda samo se pije čaj dok „junaci Reja Bredberija prednost daju duhovnoj hrani, pa za doručak, ručak i večeru konzumiraju knjige.“ Što bi se reklo, ti se literarni junaci hrane literaturom (i literarnim junacima u njoj).
            Sledeći vezu „realnog“ življenja i književnosti a u kontekstu kuhinje (čitaj hrane) kao centra sveta (bez hrane nema života) priča-roman ravnomerno se prostire u oba horizonta postojanja razmeravajući život literaturom i literaturu životom u svakom trenutku - od običnog, mirnog dana preko važnog susreta Milice-devojčice sa budućim momkom (Pikarom Juniorom) u kome je znak prepoznavanja Selindžerova knjiga pa do mučnih bolničkih dana Pospane Ane. Preplitanje ovih dimenzija stalno je tako da se, pre ili kasnije, nameće pitanje: ima li života van literature, nije li fizička realnost određena književnom, nisu li život i literatura, ma kako to apsurdno izgledalo, jedno? Jer svaki od junaka (i mi sa njima jer ih čitamo) određen je literaturom (i šire filmom, televizijom, stripom - rečju Umetnošću), niko ne bi bio ovakakv kakav je sada da nije uživao u tim blagodetima koje su ga oblikovale, gradile, tesale i, konačno, duhovno hranile. Stoga je odricanje od Književnosti (Umetnosti) odricanje od punoće intelektualnog, znatiželjnog, radosnog postojanja i svođenje na puko instinktivno fiziološko trajanje - u gladovanju.
            Ovi, sasvim (ne)mogući uvidi u zaleđe romana slobodni su zaključci znatiželjog čitaoca jer se Pisarev ne bavi izravnim i izričitim mudrovanjima. Njegovo pripovedanje je lepršavo i vrcavo, začinjeno dosetkama i pozivanjem na sijaset dela iz klasične i popularne kulture. Životne (ne)zgode junaka podrazumevaju kako svakodnevne trivijalnosti tako i šire uvide u mehanizam delovanja sudbine što im, sveukupno, daruje neodoljivu lakoću (postojanja) i šarmantnu uverljivost. Konačno, autor ne propušta da razgali čitaoca nizom detalja koji povezuju segmente-poglavlja: naslovi poglavlja su citati ili parafraze poznatih književnih i drugih umetničkih dela (što samom poglavlju daje određeni pred-naboj) dok završnica poglavlja (sa opisom na šta - koje jelo - miriše kuhinja i finalom „I gotovo!“) obavezno izmami zadovoljni osmeh (pre)poznavanja.
            U konačnom sagledavanju roman „U kuhinji sa Zevsom“ pleni višeznačjem, spojem različitih i raznorodnih emocija i intelektualnih zahteva te pripovedačkim majstorijama što ga, sveukupno, čini kompleksnim delom koje zahteva posvećenog čitaoca i traži angažovano čitanje (i iščitavanje) koje će biti nagrađeno vanrednim - slasnim - književnim doživljajem.
            („Naš trag“ 1-4/2018.)

0 komentara:

Постави коментар

top