Од и до девета је песничка књига сигналистичког песника Илије Бакића. Неколике од њих доносиле су визуелну поезију. Једна, она која је претходила овој – Филмови (2008), била је леп песнички пројекат који, на жалост, на себе није привукао онолико пажње колико је било потребно и заслужено. Од и до је педесет и девета књига библиотеке „Сигнал“ која нам многобројним издањима последњих година доказује да и после пола века трајања сигнализам није умро и потврђује како се то несумњиво неће догодити скоро.
            Од и до је књига-омаж Стефану Малармеу, најмодернијем и најавангарднијем његовом остварењу заправо – Бачене коцке.[1] Међу првима, ако не први, којем је Маларме најпре прочитао, па онда показао своје дело био је Пол Валери. Ево његове импресије: „Био је то шумор, умиљавање, олуја за очи, читава једна духовна бура продужена са странице на страницу до крајности мисли, до тачке једног неисказивог прекида: овде се дешавала чаролија; овде, на самој хартији, бескрајно чисто треперило је ни сам не знам какво искрење последњих сазвежђа у истој међусвесној празнини у којој је, као нека материја нове врсте, раздељене у гомиле, у низове, у системе, постојала Реч!“[2] Поема је штампана са девет различитих врста штампаних слова. Разликује се од визуелних песама, не само по томе што нема слика, већ и по томе што у њој једнако као речи „говоре“ и белине, не-речи. Када је у Француској почео да се јавља слободни стих, Маларме је понудио поему која је лирски „дисала“, била слика сама распоредом речи у њој и њиховом величином, нешто што је требало вероватно да буде део Књиге о којој је Маларме током свог живота сањао. Њоме се он упутио ка ћутању, различитом од, апсолутног, Рембоовог које је подразумевало незацељиви раскид са поезијом. Трећи пут, Верленов, била је музикализација лирике.
            Бакићева књига је дводелна: „До и од (Маларме)“ и „Забацивање (ока) коцке“. И у првом и другом делу песник се поиграва белинама. Притом је други део сасвим малармеовски, структурални ехо Бачених коцки. 
            „Од и до (Маларме)“ може се ишчитавати на два начина: вертикално и хоризонтално. Први се добија када се први „ред“ сваког стиха чита тако што се занемарује његов други „ред“, а други ако се први ред продужује тако што се и други ишчитава. Читамо ли само други[3] „ред“ стихова вертикално, добијамо „изломљену“ песму, више налик на ток свести него на лирску целину. Бакић је потпуно елиминисао интерпункцијске знакове и велика слова. Наум му је био да што је могуће више „отежа“ саму песму, учини је максимално херметичном и подложном различитим тумачењима. Читалац је  у њу укључен као нужни сарадник, онај ко је својим читањем за себе пише. Сва лирска средства којима се Маларме служио како би постигао апсолутну херметичност своје поезије, у појачаној мери користи и Илија Бакић. То је, на пример, метафоризација синтагми: прсти улица (стр. 7), језици калдрме (7), тело речи (13), младе речи (14), папирни небосклон (13, 17), бледи небосклон (16, 36), суви мирис (20), голог папира (32). Прибегава и (потенцијалним) неологизмима: сведневица (20), послика (27). Најфреквентније речи овог дела књиге су именица небосклон и глагол трнути. Друштво им праве и уста, зуб, очи, рана, опна, реч, огледало. Тело се синегдошки комада. Сам Маларме, „јунак“ поеме, постаје зуб (без)болан (7), верглаш (7), на рамену му чучи... фаун (7). Он  расеца опну речи / разгледа њену утробу (12). Истовремено је и тада и сада, тадасада, односно садатада. Пред гробом је. Стоји на обали. Креатор (14) је. Она коцка коју је бацио у својој поеми у овој песми се замагљује / „тумачи“ јер је истовремено и коцка и кост. Глаголи су експресивни, ометафоричени сасвим: звоне прозори / и врата / дрхте димови / шкрипи камен (7), лупа и гризе око / и унутар себе (9), шупље кости пиште (39). Оксиморон је надвладао остале стилске фигуре: он ништа не чује / јер жмури (7), на ниском небосклону / плутају јата жутих пирамида (8), усхићен / јеца немушто (29). Бакић је помало, несумњиво метафорички поново, раскрилио и своју поетику:   нема / речи за сва пространства / и заумља (9), мастилом испира рањава уста (18), чини му се да све речи је пробао чак / и оне нове (38), ни / у ћутању нема тишине јер / пупе гласови сред удаха / а издах разгони их бремените / у мучнини собе / исечене решеткама / блиставе / разграђене прашине / речи / трудне порађају се (38–39), заумна / сиктања / палацавих језика (39).
            „До и од (Маларме“) било је припрема / увод за, овај пут до сржи малармеовско, „Забацивање (ока) коцке“. Већ наслов те поеме је суштински амбивалентан. Можемо говорити о оку које је коцка, замена за њу, њен signum, али и о оку саме коцке, прогледалој коцки. Распоред стихова у поеми сасвим је налик на онај који смо имали у најсложенијем Малармеовом песничком остварењу које је до дана данашњег остало једна од најхерметичнијих творевина са којом се, када је о књижевности реч, уопште можемо сусрести.
Упоредимо ли две поеме које чине Бакићеву збирку, поред белина које су њене саставнице, изостављене интерпункције и елиминације великих слова које су им заједничке, друга доноси заокружене / ограђене песничке целине, линије, тачкасте линије, болдиране издвојене тачке, рефренске стихове који се у надовезујућа еха преобраћају, речи и стихове исписане искључиво великим словима (велика слова тако губе оно што их унутар правописно ваљано исписаног текста великим словима чини), зацрњена места, повремени курзив, заграђена слова унутар појединих речи... Имамо једно велико о (нулу) бело, које је окружило веће бело (нула) – црна. Бело у срцу црног могло би бити и јаје. Сама „слика“ је положена, као да су о (нуле) прилегле. Читава поема је заправо особена клацкалица речи и стихова исписаних искључиво малим и оних исписаних искључиво великим словима. Поред типографског рељефа који се тако оцртава, постоји и семантичка клацкалица коју треба „умирити“ и протумачити. „Активирани“ су нарочито предлози и они су се сасвим прикључили, по фреквенцији и наглашеном значењу, именицама, глаголима и придевима.
Веома учестао у поеми је глагол вавољити. Ту су и два (потенцијална) неологизма: просторвреме (47) и свесмерно (47). Памтимо синтагме:  црног сунца (42) и димних очију (43). Први је оксиморон, као и следећи примери: кожа затвара уста (42), ГЛАСОВИ / већи су од / ТЕЛА (43), ГРИЗЕ СВОЈ (БЕЗ)РЕП (44). Издвајамо три песничке слике: стрела боја СЛАНИХ праволинијски(х) (46), НЕПОСТОЈАНОСТ САМОГЛАСНИКА / ГЛАСНИКА НЕ   ПОСТОЈАЊА (47), левој руци таме (50). Ево и поетичких стихова:       пребирам комаде стврднутог / песка / речи (43), на ЛОМАЧИ својих СПИСА / маларме / у КОШТАНОЈ ЧАШИ ЗГЛОБА ДЕСНИЦЕ / растапа / прах /ЉУСКИ САМОГЛАСНИКА / ГЛАСОВА / И њихових одзива у СЛОВИМА (51).
Нова Бакићева књига није само омаж великом Малармеу и његовом најсложенијем делу које спада у сам врх светске поезије уопште. Она је значајно остварење које је попунило једну до сада празну коцкицу у нашем лирском Мендељејевом систему. Заслужује да му се враћамо често и ишчита(ва)мо га пажљиво. Наши неоавангардисти не престају да нас изненађују. И наши читаоци треба њих да изненаде тако што ће их читати.
             


[1] Треба погледати коментар који је уз превод Малармеове поеме написао Јосип Томић у Стефан Маларме, Бацање коцки никад неће укинути случај, превод Звонимир Мркоњић, Студентски центар свеучилишта у Загребу, 1976, стр. 13–27.
[2] Стефан Маларме, Поезија, превод Коља Мићевић, Нолит, Београд, 1985, стр. 345.
[3] У појединим стиховима „песме“ понекад се налази и међуред.

0 komentara:

Постави коментар

top