Promišljanje usuda srpskog naroda izgnanog 1999.g. sa Kosova i Metohije nalazilo je svoj
odraz/odjek u različitim umetničkim tvorevinama kao neminovna reakcija na još
jedno stradalništvo u XX veku. Naravno, kao i slučaju poezije i proze koja je
tematski bila okrenuta ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, nekolika su takva dela, uprkos gorljivih namera autora
(ili upravo zbog njih), ostajala nedorečena i manjkava na planu literarnih
kvaliteta. Koliko je svemu tome doprinela/doprinosi mala vremenska distanca
između stvarnih događanja i vremena kada se o njima piše pitanje je na koje bi,
u nekom budućem trenutku, valjalo potražiti stručan i argumentovan odgovor. Do
tada preostaje nam istrajno iščitavati i promišljati knjige sa ovom tematikom.
Pesnička
knjiga „Silazak anđela“ Aleksandra B.
Lakovića (1955), zapaženog pesnika, književnog kritičara i urednika, u svom
podnaslovu ima naznaku “Pokosovski ciklus“
i napomenu „Godini 1999. / i njoj sličnim
/ nezavisno od geografije“. Tako se odmah na početku iščitavanja
znatiželjnik susreće sa nizom asocijacija: „Silazak
anđela“ spram „Milosrdnog anđela“,
ciklus epskih narodnih pesama o Kosovskom
boju i ovih novih „pokosovskih“
i, konačno, određivanje godine od koje se kreće dalje, u druga vremena ali i
druge prostore. Pesnik nedvosmisleno svoju vizuru širi od jednog trenutka i
slučaja prema prepoznavanju sličnih događanja uočavajući (bezmalo) opšte
istorijsko/civilizacijske pravilnosti progona, egzodusa naroda sa svojih
vekovnih ognjišta. Napuštanje dotadašnjih staništa ne znači samo fizičku
promenu već otvara i značajne dileme u ravni kolektivne samospoznaje i
tradicijskog doživljaja narodnog identiteta te, konačno, fizičkog i mentalnog opstanka/opstajanja.
Mada se čini da su odgovori na takva pitanja jasni to, odista, ipak nije uvek
tako - ili kako pesnik kaže: „dok mi
gledamo / a ne vidimo / ni sebe ni njih“. Svest o odlasku isprva je
pomešana sa željom/nadom u povratak uzdrmanom neizvesnošću kada će se on
desiti.
A dok
se taj povratak ne ostvari pred „odlaznicima“
se otvara neizvesno dugo vreme u kome će boraviti na nekim drugim prostorima.
Tamo, u tim novim kućama, među nepoznatim ljudima (mada oni pripadaju istom
narodu njihove su navike i običaji novi i nepoznati), polako ali sigurno nameću
se sasvim drugačija pitanja. Odnekud niču sumnje u sve što je do tada smatrano
neprikosnovenim, nespornim. Promene izazivaju strah od onoga što nose, pre
svega od mogućnosti da se zbog njih izgubi sopstvena osobenost i posebnost, ono
što te nevoljne izbeglice polako ali postojano i bespovratno odvaja od korena.
Zbog novosti koje donosi svaki sledeći dan u izgnanstvu koprena zaborava
prevlači se preko prošlih vremena. U nekom će se trenu postaviti/iskrsnuti
pitanje jesu li promene poželjne ili nisu. Da li sve u okvirima mentalne slike
o sopstvu mora ostati onakvo kakvo je bilo na dan odlaska ili su promene moguće
i, sledstveno, ako jesu koliko one mogu biti velike a da ne ugroze korene
kolektiva. „Ne prestaje svađa / o izgledu
zavičaja“ kaže pesnik kao što ne prestaje uočavanje razlika između onih
koji su ostali na ognjištima i onih koji su sa njih otišli. Šta je od ta dva
bolje/ispravnije pitanje je bez odgovora. Na strani odlaznika, pak, dešava je još nešto sasvim neočekivano: oni su „od čežnje i sećanja / stvorili / svoju
stvarnost / (samo njima / izvesnu i domišljanu)“. Koliko je takva
(samo)obmana u okrilju nove kuće (kojoj je „mit
o staroj kući“ u zaleđu) izneveravanje tradicije i zaveta a koliko refleks
popunjavanja zjapećih praznina što iskrsavaju pred onima koji su poneli kamen
sa svog ognjišta?
Pesnik
ne daje definitivne/konačne odgovore jer takvi odista i ne postoje. S druge
strane, nesporna je njegova hrabrost da govori/peva o onome što je prećutkivano
jer je smatrano manje važnim i/ili nedostojnim spram muka stradalništva. No,
zahtevi i izazovi postojanja u drugom zavičaju veliki su i neprestani pošto
život nije stao u trenu odlaska već traje iznova i iznova, u svakom danu, u
svoj svojoj trivijalnosti i veličini, nužnostima, zahtevima i potrebama te,
konačno, u željama i snovima.
Rečju, „Silazak anđela“ Aleksandra B. Lakovića nadahnuta
je i intrigantna knjiga koja svedoči o trajanju i prolaznosti, o mitu i o njegovim
neminovnim promenama.
(„Gradina“
78-79, 2017.)
Нема коментара:
Постави коментар