Nova pesnička knjiga Zvonka Karanovića (1959) zapaženog, cenjenog i nagrađivanog pesnika i romansijera naslovljena je višesmileno „Zlatno doba“. Kroz istoriju ljudske civilizacije nekolika su doba nazivana zlatnim, od rane antike na ovamo. Poneka su opšte poznata dok su druga vezana za uže pojmove i određene delatnosti (npr „zlatno doba“ radija, televizije, naučne fantastike, stripa, filma i slično). Osnovnu ovog termina čini tvrdnja o određenom razdoblju/periodu u kome je vladalo blagostanje i napredak; otuda bi „zlatno doba“ trebalo biti ovozemaljski pandan mitološkim i religijskim rajevima. Zbog toga se pred znatiželjnim čitaocem najpre postavlja pitanje da li je Karanovićevo „Zlatno doba“ određeno i omeđeno, prostorno i/ili vremenski. Odgovor na ovu dilemu biće dvojak: brz i postepen. Onaj brzi (negde na polovini knjige) glasi: „nikada nije postojalo zlatno doba, lagali su te“ („Izgubljeni svet“). Ali da li takvoj izjavi treba verovati? Drugi (mada, možda, isti odgovor) dolazi postepeno, upoznavanjem delova koji će se složiti, u celinu formulisati po sklapanju korica knjige, dakle, nakon što se iščita uvodna, duga pesma „Soba odjeka“ koja je jedini segment ciklusa „Izlaz“ za kojim sledi centralni ciklus „Institut“ te završni „Ulaz“ opet samo sa jednom pesmom „Diva“.
            Ono što se bezmalo odmah po započinjanju iščitavanja knjige zapaža jeste fragmentarnost iskaza formalizovana u dvostihovima kojima je ispisano ponajviše pesama a koji grade samodovoljnu celinu/sliku. Čak i ako se sledeći dvostih nastavi na prethodni on će imati dovoljno „naboja“ da može stajati samostalno. To svojevrsno hologramsko pevanje, u kome svaki deo holograma sadrži sliku celine ali iz posebne vizure, gradi mozaik pesme a ova je, pak, nezavisni ali uklopivi deo velikog mozaika-slike-knjige. Čak i u uvodnoj „Sobi odjeka“, koja se (kao ni poslednja pesma) ne razvija u formi dvostiha, fragmentarnost je vidljiva pošto se prizori stvaraju, zaokružuju a potom smenjuju u svojoj relativnoj nezavisnosti/dogovornoj povezanosti. No, dok je u „Sobi odjeka“ ritam pevanja/pesničkog glasa/iskaza relativno spor, pesme sazdane od dvostihova brze su, zagrcnute, soptave u svom energičnom, grčevitom, na momente histeričnom govoru. Ta će unutrašnja dinamika često biti dodatno pojačana/potencirana ponavljanjima i variranjima iskaza što će odmah podsetiti na „skrečovanje“ i „semplovanje“ u modernoj popularnoj muzici. Vraćanje prethodnog tona/rifa bilo tako što se ponavlja preskakanjem unazad, jednom ili više puta, ili se, pak, određeni deo kompozicije „vuče“ unazad pa je zvuk obrnut - u ovom slučaju je red reči obrnut - ne samo što akcentira određenu frazu već joj uz prvobitnu ulogu i značenje dodaje nove jer se taj deo pojavljuje kao mikrocelina, uklopljena ali i odmaknuta od osnovnog toka melodije/pesme i podložna samodovoljnom variranju u kome se značenja pomeraju/izvrću. Pesnik tako raskida sa ritmom koji je nametnuo da bi ga pojačao/potcrtao ili, naprotiv, suprotstavio mu istu sliku/iskaz ali u kontrapunktnom značenjskom iskazu/smeru.
Jedna varijanta poigravanja sa „materijalom“ pesme je i ona u kojoj se početni „fundus“ pojmova međusobno kombinuje u sklopove koliko uobičajene i smislene toliko i bizarne i ludističke, sve do potpuno neočekivanih finala/poenti. Tako se „demonstriraju“ pesnička sloboda, eksperiment i inventivnost a iskušava se i snaga samog jezika, njegovo bogatstvo značenja i mogućnosti „domišljavanja“ iskaza. Ovakvo praktikovanje avangardnih metoda „pevanja“ efektno se uklapa i postaje deo priče o „zlatnom dobu“ koje se prepoznaje kao poodmakla faza degeneracije takozvanog „Potrošačkog raja“ s kraja XX i početka XXI veka. U trenu „dešavanja pesama“ u tom raju još uvek postoje određeni sistemi vrednosti (ili barem njihovi konstrukti/simulakrumi) ali su svi mnogo dalje od svojih gromoglasno obznanjenih početaka/temelja a na korak do potpunog haosa. Jedino što daje kakav-takav privid celine „urbane džungle“ jesu maske/oblande luksuza, šljašteći agresivni medijski reflektori, hemijski generisane oaze/periodi sreće. Zahvaljući njima šabloni i floskule deluju živo mada im veštački stroboskopski tehnokolor oduzima prirodnost karikaturalno ih plastificirajući - no, seća li se iko šta je to nepatvorena Priroda (koja je proglašena za neprijateljsko okruženje ljudskog tehnološkog blagostanja)? Sve ovo neodoljivo priziva sećanje na groteskno-nadobudno učenje Frensisa Fukujame, iz poslednjih decenija XX veka, o „Kraju istorije“ koji je, navodno, nastupio pobedom liberalnog kapitalizma nad socijalizmom a što će čovečanstvu (istina nekima pre a nekima kasnije) doneti upravo novo, beskonačno doba blagostanja. Ovo će neskriveno trijumfalističko i reklamno deklamovanje vrlo brzo demantovati realna istorija (koja je odbijala da nestane) a zameniće ga apokaliptička vizija „Sukoba civilizacija“ S. Hantingtona koja svakodnevno dobija stvarnosnu potvrdu.
No, ovaj (realni/mogući) potekst stihova „Zlatnog doba“ neće naterati Karanovića na propagiranje antiglobalističkih (ili kakvih drugih) uverenja. Njegova pesnička pozicija je uz pojedinca ili grupu, slučaj, izuzetak, incident. Poznavaoci ranijeg pesnikovog opusa i u ovoj knjizi nalaze živi, pulsirajući rok’en’rol nerv buntovništva, otpadništva od malograđanskog buržoasko-birokratskog modela. Istina, vremena su se promenila, sukobi zaoštrili ali rok subverzija odbija da se pokori ili odustane. Sadašnji svet suroviji je od onog posleratnog mada glamurozniji i bogatiji pa je sve teže odrediti dobre pravce jer „pakao je dole, tamo su svi // mi idemo gore, u pakao“ („Pakao je dole, tamo su svi“). Paranoja i šizofrenija navaljuju odasvud. Prizori koji se mogu videti na etabliranim pozicijama ultimativne/prestižne stvarnosti - peta avenija-Karmapolis-Blok 46 - oživljena su fantazmagorija; takav je prizor devojčice i mrtvog šimpanze (mutant klasične scene iz filma „King Kong“?). Zadatim stazama tumaraju bezimene jedinke/kreature ili one predstavljene svojim položajima/funkcijama/izgledom (stanari, čistačica, diva, policajci, žena s viklerima). Njihova znanja, nazori i principi promenjivi su, nestalni u sopstvenoj konfuziji. Otuda nimalo nisu strane i čudne pesme u kojima se svaki iskaz završava znakom pitanja jer ako je sve već opsena i obmana, ili će to uskoro postati, čemu čuđenje? Jednako tako nije nejasno zašto u naslovima ovih pesama stoji „(po Brehtu)“ kao podsećanje na autora koji nije prestajao da preispituje stvarnost posleratnog kapitalizma, ugroženost ideala humanosti i života malog čoveka niti da insistira na društveno/političkoj angažovanosti. Svekolika umetnost, od ultimativnog Šekspira do popularne strip herojine Barbarele, blesnuće ponekad, retko ali ipak, u tom postmodernom - preapokaliptičnom svetu. Da li će ih bilo ko zapaziti neizvesno je. A da li će ih iko razumeti?
„I šta sada?“ pita naslov jedne pesme.
Nizanje fragmenata, ma koliko (na prvi pogled) haotično bilo, sklapa se u celinu, u portret postindustrijskog, potrošačkog, senzacionalističkog Zapadnog sveta. U tom šljaštećem, plastičnom, celofanom okruženom i izdvojenom/izolovanom, otuđenom, degenerisanom i dekadentnom svetu pulsiraju sudbine ljudi otrgnutih od iskonskih emocija, izobličenih reklamama o instant sreći, ljudi koji hteli-ne hteli mutiraju u nešto neljudsko, postljudsko. Ovi stihovi hvataju proplamsaje poslednjih osećanja i misli koje će prekriti i prekinuti civilizacija tog novog (zlatnog) doba.
Karanovićev portret otuđenog, uprkos svoj vrelini adrenalinskih simulacija i stimulacija, hladnog doba ispisan je sjajnim, britkim stihovima, bez melanholičke bolećivosti ili afektacije. „Zlatno doba“ novi je dokaz Karanovićeve snažne i autentične pesničke pojave na savremenoj nam pesničkoj sceni.

(„Koraci“, br. 7-9, 2016.)

0 komentara:

Постави коментар

top