DUG SAN O OSVETI ili OTKRIVANJE NEDOVOLJNO POZNATOG STRIP AUTORA - „Crno na belo“ Spasoja Kulauzova; izdavač Kulturni centar Kikinda, 2015.

Strip je umetnička forma koju nazivaju i 9. umetnošću ali je i još jedan vid industrije zabave koja ima svoje zakone, svoje fabrike i u njima zaposlene strip radnike. Veliki broj vrednih radnika sticajem okolnosti ostaje nepoznat ili slabo poznat široj publici mada je ta ista publika sigurno čitala neke od njihovih radova. To je danak mašineriji koja, s jedne strane, potencira proizvod i njegovo redovno pojavljivanje u prodaji a, s druge, deli sam proces stvaranja proizvoda u odvojene faze kako bi lakše zamenila odsutnog radnika. Odatle potiče podela na scenariste, crtače olovkom, tušere, koloriste, upisivače tekstova, crtače naslovnih strana i plakata i slično. Ovaj sistem do tančina razvijen u velikim američkim strip kućama, manje više je preslikan i u druge delove sveta, od Argentine do Italije, a i u bivšoj Jugoslaviji je imao „pojednostavljenu“ verziju u zlatnim vremenima „Dečjih novina“ i „Dnevnika“.

            Spasoje Kulauzov (1952, Mokrin) spada u grupu domaćih stvaralaca koji su godinama crtali i objavljivali stripove ali su ostali nedovoljno poznati široj strip javnosti. Kulauzov je, pak, bio aktivni učesnik ovdašnjih velikih strip produkcija. Za „Dečje novine“ počeo je da objavljuje već 1973.g; pored vestern stripova nacrtao je više ratnih epizoda za legendarnu ediciju „Nikad robom“. Za „Dnevnik“ je 1984. i 1985.g. nacrtao dve epizode licencnog stripa „Veliki Blek“. Kulauzov je u različitim publikacijama objavio niz kraćih stripova ispunjavajući specifične zahteve strip izdanja-magazina kojima su uvek trebali stripovi od par tabli da pune stranice i nađu se, kao pauza, između dve veće celine. Tokom 1990-tih pa sve do 2010.g. Kulauzov se bavio ilustovanjem knjiga, karikaturom i slikarstvom odnosno bio član redakcije „Mokrinskih novina“. Povratak stripu rezultirao je većim brojem urađenih novih kratkih stripova od kojih je par već objavljen. Album „Crno na belo“ donosi 11 kraćih stripova (uglavnom oko 10 tabli) od kojih su samo dva ranije objavljena.

            Žanrovski posmatrano album sadrži naučnu fantastiku, vestern, jednu „domaću priču“ te horor i, najbrojnije, krimi priče. Naučna fantastika u priči „Keri“ ima oblik humanoidnog robota-žene koja, uprkos gotovo savršenom oponašanju ljudskih radnji nije sposobna da razume suptilnost i višesmislenost jezika što će dovesti do tragičnog kraja. Vestern storije „Gringo“ i „Gringo - plaćenik“ na tragu su iskustava „špageti vesterna“ (znanog i po svojoj stripovskoj atmosferi) sa proverenom podelom uloga i prepoznatljivim likovima Klinta Istvuda i Li van Klifa. Glavni junak dve epizode „Maske“ je - smrt u svom „standardizovanom“ izgledu, ogrtač s kapuljačom, i sa uobičajenom alatkom - kosom. Ovde predstavljena dva slučaja njenog „rada“ mešavina su egzotične jeze (pusto ostrvo, kradljivci  gusarskog blaga, tajanstveni, nemi starac) odnosno groteskne zamene uloga (na samrt prebijeni čovek zalutao na maskenbal). Strip „Besa“ smešten je na prostore Kosova i bavi se tragičnim međunacionalnim nesporazumima izazvanim ljubavlju dvoje mladih.

            Kriminalističke priče smeštene na američko tlo relativizuju sukobe Dobra i Zla koji u ovoj verziji glase - sukob većeg i manjeg Zla - jer ni oni koji su žrtve nisu uvek „cvećke“. Tako „Dug san o osveti“ sanja prevareni gangster izdajnik, bivši „šugavi pajkan“ će svoju izdaju lako unovčiti („Vargas“) dok su lopovi i kradljivici lojalni onome ko plati više („Profesionalci“); slično je i sa kockarima koji ne biraju sredstva da pobede („Novi špil). No, ni naizgled pristojni građani (sa ponekim grehom) neće oklevati da se odbrane eliminacijom ucenjivača ali i onoga ko nije siguran da je to ispravan potez („Svedoci po izboru“). Dakle, dilema ko je „dobar“ a ko „loš“ momak u svetu kriminala ali i društva koje takav kriminal proizvodi sasvim je izlišna.

            Većina Kulauzovih priča (koje je on i osmislio i nacrtao) funkcioniše po proverenom i efikasnom principu „panč lajna“ odnosno poslednje, udarne rečenice-slike koja svemu do tada pročitanom-viđenom daje novo, neočekivano značenje razotkrivajući nejasne i zbunjujuće detalje (posebno kada su u pitanju junaci koji igraju dvostruku igru). Naravno, kada se ovakve storije čitaju u nekom strip magazinu efekat iznenađenja je mnogo veći nego kada su takve priče sabrane u album (takav utisak može se simulirati ako se album čita u više seansi a ne odjednom). Slično je i sa vizuelnim segmentom stripova. Kulauzov crtež na razmeđi je realnog i karikaturalnog pa su fizionomije likova precizne a okruženje svedeno na najpotrebnije, bez suvišnog detaljisanja. Upotreba tehnike „laviranog tuša“ donosi dubinu slikama i daje punoću tablama koje su krajnje funkcionalno koncipirane. U magazinskom okruženju drugih stripova ovakvi stripovi svakako su prepoznatljivi i drugačiji što sigurno privlači pažnju čitaoca; taj efekat ponešto slabi kada su stripovi sabrani u album. Ipak, taj utisak ne umanjuje kvalitet ovog nekomercijalnog izdanja koje ispunjava svoju osnovnu nameru da predstavi jednog skrajnutog strip autora i pomogne da on zauzme svoje mesto u istoriji srpskog stripa koje mu svakako pripada.

            („Dnevnik“, 2016.)