U FOKUSU
            U par prošlih godina Predrag Đurić (1974) nametnuo se ovdašnjoj strip sceni ne samo kao izdavač već i kao aktivan strip scenarista čije priče su vrlo često socijalno angažovane i jasno ideološki profilisane. Ovakva su interesovanja i ovakav angažman krajnje atipični za savremeni srpski strip u kome, jednostavno, nema (ili jedva da sporadično ima) autora koji se promišljeno i uverljivo bave onim što se svima nama dešavalo u skoroj prošlosti i što nas svakodnevno okupira, od najtrivijalnijih pitanja golog opstanka od jutra do večeri, sve do pokušaja sagledavanja profila budućnosti ovih prostora. Naravno, i ćutanje je oblik izražavanja stava ali je, neminovno, po svojoj prirodi, pasivno i „pomirljivo“. Time se iznova aktualizuje stara dilema da li muze moraju i smeju da „ćute dok topovi govore“ ali i u „smutnim vremenima“ pre nego topovi progovore odnosno u danima kad topovi zaćute (na kraće ili duže vreme)? Na ovo pitanje svaki autor daje odgovor prema sopstvenom doživljaju svoje uloge u svetu. „Ćutolozima“ se može pripisati komfomizam, defetizam ili elitizam a „angažovanima“ naivni idealizam, prigodnost i sumnjiva umetnička vrednost. Jedinstveni odgovor za sve ne postoji pa, otuda, ni opšti recept za ocenu svakog pojedinačnog umetničkog dela.
            Đurić je, pak, svojim radovima „ušao“ u lavirinte i vilajete naše bliske prošlosti i sadašnjosti u koju su se pretočili događaji koji su slomili jednu državu i epohu ali su umesto obećane slobode, demokratije i blagostanja doneli jad i bedu, besperspektivnost za mlade i stare, izrabljivanje onih koji rade u nemilosti tajkuna, sitnih biznismena, korumpiranih policajaca i sudija, političara i dušebrižnika. Od tih prizora, koje svako prepoznaje i sa njima se identifikuje zastaje dah, steže se knedla u grlu i diže gorčina u stomaku. No, Đurić se ne zadovoljava samo beleženjem događaja „na terenu“; njegovi junaci odbijaju da ostanu krotke žrtve i dižu svoj glas i pesnicu kako bi se odbranili.

REČ KRITIKE
            U grafičkoj noveli „Tito“ Đurić odlazi u blisku budućnost ovih prostora, ovog puta u 2050. godinu, u Novi Sad razrušen višegodišnjim građanskim ratom. Poremećaji koji su 1990-tih zahvatili jednu državu i uništili je očito se nisu smirili pa su i države naslednice prolazile kroz nemire i nove sukobe. Vrhuška koja je 2050.g. na vlasti uživa u privilegijama i bori se da ih očuva ne mareći za „običan puk“ koji pokušava da preživi kako zna i ume. Za mlade nema ni popusta ni milosti: ili će se prikloniti moćnima i ropski izvršavati ono što im se naredi ili će tavoriti u bedi, iščekujući propast. Na ničijoj zemlji, još nepokoren, je i Tito, petnaestogodišnjak bez roditelja (stradali su u ratu), koji živi sa dedom i sluša njegove priče o davnom vremenu sreće i blagostanja koje je stvorio veliki drug Tito. Dečaku je teško da shvati sve priče ali, istovremeno, stalno zapaža da nema osmeha na licima prolaznika. On odrasta na ivici zakona, „peče zanat“ kriminalca sve dok, sticajem okolnosti ali i dobrote koju nosi u sebi, ne počini delo (ili prestup) koji će ga dovesti među borce za pravdu, u pokret otpora vlastima i bogatašima. Vođen dedinim pričama ili znamenjem svog imena, Tito postaje revolucionar, nameće se kao vođa, onaj koji, po njegovim rečima, zna kako da ljude povede putevima slobode. Finale priče je gorko ali i optimistično; u domenu klasičnog stripa ono bi značilo nastavljanje serijala ali „Tito“ svakako ne spada u standardne proizvode 9. umetnosti.
            Za vizuelni segment stripa zadužena/zaslužna je Jelena Vučić kojoj je ovo prvi strip album i to još u boji. Umetnica je ambiciozni zadatak, uz povremene kolebljivosti i nedorađenost, uspešno privela kraju predstavljajući se kao talentovani crtač koji treba da „peče zanat“ ali od koga se mogu očekivati novi, valjani radovi.
            („Dnevnik“, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top