U FOKUSU
            Darko Tuševljaković (1978) pripada novoj generaciji srpskih pisaca čija se pretežna interesovanja kreću u relacijama žanrovske fantastične književnosti. Naravno, ovu odrednicu valja shvatiti krajnje relativno, odnosno pre svega kao tačku polazišta i najširi okvir autorovih interesovanja pošto žanrovsko pripadništvo (naučnoj fantastici, epskoj fantastici ili hororu), čak i na ovim prostorima, prestaje da bude piščev fatalni usud. Žanrovi, pre svih naučna fantastika, decenijama unazad na širokoj svetskoj sceni otvaraju svoje dojučerašnje zabrane uticajima drugih literarnih iskustava, od glavnog književnog toka do bliske žanrovske „sabraće“. Ovo se usmerenje, imenovano kao „slipstrim“, pokazalo kao podsticajno i produktivno donoseći dela nove, drugačije osećajnosti i estetike istovremeno postavljajući i pred autore teže, strožije zahteve.
            Tuševljaković je na literarnu scenu izašao 2002. godine serijom kraćih proza, objavljenih u „papirnoj“ i „elektronskoj“ periodici odnosno zbornicima-antologijama, kojima se otkrivao kao autor višestrukih interesovanja i sposobnosti. Godine 2010. objavljuje prvu knjigu, roman „Senka naše želje“, smešten na prostore grada Pančeva iz bliske prošlosti, u kome se motivi „bildungs romana“ prepliću sa elementima misterije i mračne fantastike. „Senka...“ je pokušaj odstupanja od žanrovskih etalona odnosno njihovog variranja i nadgradnje uz insistiranje na uverljivosti atmosfere obojene melanholičnim tonovima.

REČ KRITIKE
            „Ljudske vibracije, devet priča“ su, kako sam naslov kazuje, zbirka proza, uglavnom kraćih, od kojih su četiri do sada bile neobjavljene a preostale su bile dostupne pažnji čitalaca ali su, u međuvremenu, manje ili više menjane/dorađivane. Neke od priča kreću se u prepoznatljivim prostorima žanrova, od naučne fantastike (naslovna „Ljudske vibracije“) do horora („Razotkrivanje“). U „prelaznih stadijuma“ se, pak, mešaju naučna fantastika i horor („Pali anđeli“, „Pre i posle smrti“), odnosno horor izmešta iz jednoznačnih žanrovskih obrazaca u ambicioznije sadržaje („Hrana za životinje“). Nekoliko priča funkcioniše na temeljima realističko prosedea koji se transformiše/mutira u fantastiku manje ili više logički objašnjenu: ako su u priči „Dok ne dođu šejtani“ crni psi ubice ne samo faktička pojava već i alegorija, u priči „Napolju nema nikoga“ fantastika je proizvod bekstva dečije psihe iz brutalne situacije; „Izgubljene godine“ i „Zemlja snova“ pak variraju probleme životnih ambicija jedinke zatečene u bračnoj ulozi i u njima je iskorak iz realnog znak odmaka/bekstva iz rutine svakodnevnog odnosno njenih zahteva koji brišu individualnost.
            Tuševljaković insistira na međuljudskim relacijama, postupno gradeći tenzije i idući od trivijalnog ka neobičnom, uznemirujućem otkrivanju/pojašnjavanju događaja. Ako se fantastično kanališe u žanrovski prepoznatljive situacije (vampira ili napredne tehnologije) reč je o svežim, dopadljivim varijacijama/pomacima. Kada, pak, autor dozvoljava elementima začudnog da se nesmetano razvijaju (pre svega u priči „Pre i posle smrti“ ili, u manjoj meri u „Hrani za životinje“) rezultati su još intrigantniji i uzbudljiviji.
Rečju, „Ljudske vibracije“ su niz stilskih vežbi u okvirima i izvan žanra kojima se Tuševljaković potvrđuje kao darovit autor velikih potencijala.

            („Dnevnik“, 2014)
Leto samo što nije stiglo a dvojica dečaka žude da se prvi okupaju u jezeru na čijoj obali stoji zlokobni znak upozorenja.
Uprkos mračnoj istoriji ledene vode oni skaču...
Jedan da bi iznova, sebi i ostalima, dokazao svoju neustrašivost, drugi da bi osetio kako, ipak, pripada negde i nekome. Čini se da će, uz malo straha i smeha, sve ispasti kako treba...
            Ali, vremena su mračna, ratna a put jezera krenuli su vojnici bez oznaka, grubih lica i pogleda. U koloni je i hladnjača koju, sa teškim teretom, treba potopiti u tamne dubine.
Ovu tajnu operaciju niko nepozvan ne sme da vidi. Slučajni svedoci moraju biti eliminisani.
            Godinama kasnije, učesnici ove rutinske akcije žive bez previše briga.  Ipak, demoni prošlosti nisu nestali, oni izranjaju iz mirne vode jezera i zovu...
„P.S.“ je obično-neobična priča o ratu koji se nije dešavao drugima, na nekim nepoznatim, dalekim teritorijama jer se, pre samo par (kratkih) godina, vodio ovde, među nama, u kojem su svi bili potencijalne žrtve, u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu, ma kako ono pitomo izgledalo.
A sve se to dešavalo u zemlji u kojoj su još uvek, među meštanima seoceta izgubljenog u ravnici, živi oni koji su zapamtili prethodni svetski rat i njegove žrtve. Sećanje na te godine nije izbrisano. I stratišta su ista, iste jame ili duboke vode.
Ova sudbinska datost, od koje se, kao od kletve, ne može pobeći, obrušiće se na dva nevina, vragolasta dečaka nesposobna da joj se odupru ili umaknu. Jer, usud ima svoje puteve koji ukrštaju žrtve i dželate. Sticaj okolnosti bespovratno je fatalan: s jedne strane su okoreli ljudi koji obavljaju prljave poslove, s druge deca; s jedne strane profesionalci, s druge oni koji još nisu ni zakoračili u život. Jedni jedva da će se obazreti kada im se naredi da ubiju, drugi su žrtve po prirodi stvari.
U ovakvoj postavci nema bezbolnog izlaza jer ova priča nije u kategoriji ušećerenih žvaka za konzumente korporacijskih proizvoda. Neumoljiva logika prljave rabote koja ne dozvoljava svedoke a svoje rezultate potapa u duboke vode poništiće dečake, efikasno, uz tek malo oborenih pogleda. A kad se voda jezera umiri, vojnici će nestati i (kratke) godine će proći donoseći zaborav. Bivši bezimeni (para)vojnici nastavljaju svoje živote, manje ili više uspešno, manje ili više izmireni sa sopstvenom prošlošću. Oni su još uvek tu, na tlu koje su gazili u uniformama, sejući užas i smrt. Maska bezobzirnosti nije spala sa njih - možda i zato što je ona njihovo pravo lice koje je rat otkrio rascepivši obrazinu civilizovanosti iza koje su se krili. Stoga oni mogu, bez zaziranja ili oklevanja, da se propituju za zdravlje i poslovne uspehe, odnosno da žale one koji su, njima nejasno zašto, popustili pred teretom prošlosti.
No, nije sve tako jednostavno: kapetan, taj nestabilni član ekipe koji se otuđio, odvojio od ljudi, dobiće tajanstveni paket u kome je video kaseta sa snimcima onoga što bi on da zaboravi. Neko je, dakle, bio na mestu zločina i snimao. Ko je taj nezvani svedok-snimatelj koji je vešto izmakao stražama i poterama kojima dečaci nisu? Još jedan profesionalac, veći od svih ostalih?
Konačno, ko je elegantni gospodin u odelu, civil pretpostavljen kapetanu, ovlašćen da vodi operaciju, koji hladnokrvno razmerava svoju ulogu u (još) jednom ratu u tim divljim zemljama u koje ga šalju na „terenski rad“? Taj brižni otac i nežni muž, uviđavan, uslužan, velikodušan, imućan u bogatom svetu bezbrižnih, razmaženih potrošača ima samo jednu manu - često izbija iz kuće jer ga moćna, tajna služba zove. On je, ponekad, pomalo umoran i željan da bude sam sa sobom a ne u prevrtljivom svetu ali njegove mudre misli traju koliko i dokolica - do poziva u akciju kada se pretvara u efikasnu mašinu koja obavlja zadatak.
Đurićev scenario poigrava se pravolinijskim sledom događaja na početku i kraju priče što dodatno potcrtva njenu jezovitost. Godinu pre i posle fatalnog događaja, devet godina pre i posle, skokovi su u egzistenciji egzekutora i mučni rezovi za čitaoce koji su, pre samo par stranica, prisustvovali nemilosrdnom ubistvu.
Naravno, čitalac se ne može otrgnuti saznanjima da sve u ovom albumu ima „original“ u realnosti, da je strip mimezis stvarnosti. Iz dubine sećanja na površinu svesti dižu se priče i novinski članci o hladnjačama punim leševa, o skrivenim masovnim grobnicama, o paravojnim formacijama koje krstare zemljom i ubijaju a da se ne zna ko njima komanduje, o najamnicima, tzv „kurvama rata“, i stranim instruktorima koji za pozamašne dnevnice odrađuju sve za šta im se plati, o video snimcima egzekucija civila koji se prikazuju na privatnim projekcijama i mogu se iznajmiti ispod tezge video klubova. O svemu tome se ili ćuti ili govori tiho, u pola glasa, uz osvrtanje preko ramena jer akteri tih dešavanja su tu negde, među običnim prolaznicima, nezainteresovanim posmatračima... Ovaj nivo priče, koji u stvari izlazi iz nje u čitaočevo okruženje, dodatno je, ionako već uznemirujuću, otežava. No, njena namera i nije bila da zabavi i razonodi već da podseti, opomene, da upozori.

(2014)
                                                                                                           U FOKUSU
            Srpski strip ima svoju „mračnu tajnu“, prokazani, prećutkivani fenomen - strip koji se bavi antifašističkom borbom na prostorima (tadašnje) Jugoslavije. Ovi nekada masovno „proizvođeni“ i „konzumirani“ stripovi, objavljivani su u dečijim listovima, od „Kekeca“ i „Dečjih novina“ do „Nevena“ odnosno strip izdanja od legendarne edicije „Nikad robom“ i „Kurira“ do „Zlatnog klikera“. Danas je čitav društveni kontekst njihovog postojanja prekriven velom tajne koja je kao stvorena za spekulacije, poluistine i tendenciozne laži. Sedam decenija od II svetskog rata u Jugoslaviji o njemu ne postoji minimum saglasnosti ni stručne ni „narodne“ javnosti. Da li je to bio oslobodilački, građanski ili klasni rat, ko je u njemu pobednik a ko poraženi, predmet je žučnih rasprava. Ideološka ostrašćenost, mešanje činjenica i glasina, neobjektivnost (bezmalo navijačka pristrasnost) - sve je to spleteno u nerazmrsivo klupko pa se čini da taj rat na ovim prostrima još nije završen. Možda se više ne puca ali ni mir nije sklopljen. Na ovaj problem se nadovezuje period socijalističke izgradnje, o kojoj se tek ništa objektivno ne može čuti, te ljute rane ratova u kojima se raspala SFRJ. U takvoj situaciji „strip iz Narodnooslobodilačke borbe“, „partizanski strip“ ili „antifašistički strip“ (kao termin za koji se opredelio Predrag Đurić pisac dokumentovanog i analitičkog predgovora)  talac je vremena i političke situacije. Zato album „Večernja akcija“ scenariste Petra Aladžića (1954) i crtača Branka Plavšića (1955-2011), Branislava Kerca (1952), Stevana (1953) i Josipa Brajdić (1956) i, ovog puta, kao tušer, Franje Strake (1952), samom svojom pojavom zaslužuje da uđe u anale novog Srpskog stripa.
 
REČ KRITIKE
            Strip iz NOB-a svakako je imao propagandno-vaspitnu funkciju što je nametalo određene obaveze i standarde pa je stvarano mnogo rutinskih dela. Strip „Mirko i Slavko“ primer je konfekcijskog štancovanja tražene robe. Ipak, talentovani autori umeli su da ispoštuju obaveze ali i da stvare dela koja će živeti duže od par dana po objavljivanju. Neke od Buinovih priča o Mirku i Slavku ili pojedine epizode serijala „Partizani“ (crtež Radilović po scenarijima većeg broja autora) primer su uspelih partizanskih stripova.  Album „Večernja akcija“ donosi stripove o ilegalcima i partizanima nastale krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, u vreme kada je popularnost ovih tema bila u opadanju. Dva segmenta serijala „Partizan Goran“ Aladžića i Kerca prate doživljaje mladog Gorana u okupiranom gradu (epizoda „Skojevci“) i kao partizana; epizoda „Kaznena ekspedicija“ po zapletu i razrešenju na tragu je onoga što se nazivalo „partizanski vestern“. „Večernja akcija“ Aladžića i Plavšića je povest o diverzijama spretnih i požrtvovanih ilegalaca. „Pucanj u noći“ uvodna je epizoda nerealizovanog serijala „Ilegalci“; „Pucanj...“ je posle tri decenije čekanja, premijerno objavljen u ovom albumu. Reč je o storiji dvostrukog zapleta na dinamično koncipiranim tablama. Znatiželjni čitalac otkriće u albumu „Večernja akcija“ priče o slobodi, otporu porobljivačima, rodoljublju i samožrtvovanju. Iako su ti ideali izgubili na atraktivnosti u dobu Potrošačkog Raja koji nam se predstavlja kao vrhunski cilj života, ovo su priče sa kojima treba biti upoznat makar samo zato što su deo izopštenog kulturnog nasleđa ovih prostora. Ili je možda, kako to sugeriše naslovna strana, to nasleđe „kidnulo“ od ovih novih vremena zbog kojih prostodušnog čoveka steže u grudima a u grlu mu raste knedla.
            („Dnevnik“, 2014)

U FOKUSU
            Marvel Univerzum čini mnoštvo stvarnosti naseljenih svakovrsnim neverovatnim i zadivljujućim bićima. U svakom novom svetu ona se u nečemu razlikuju od samih sebe iz prethodne stvarnosti. Ova je osobina deo njihove medijske i finansijske vitalnosti i adekvatan odgovor na potrebu „regrutovanja“ novih generacija čitalaca stripova, gledalaca filmova i igrača igrica. Bez stalnih transformacija svi super heroji vremenom bi postajali istrošeni i dosadni. Naravno, menadžeri Marvela i Sten Li, otac fantastičnih super-monstruma, nisu opovrgavali suštinsku šizofreniju svojih proizvoda koja je, kako su serijali starili, razgranavali se i preplitali, toliko rasla da više niko nije mogao da ispiše potpunu i definitivnu biografiju svakog od (bez)brojnih heroja. Ponekad su autori pokušavali da spoje, ma kako to bilo labavo, sve linije života svojih pulena ali se to postupanje, pre ili kasnije (najčešće pre) pokazalo kao zaludna rabota. Stoga su paralelni svemiri postali idealan izgovor za sve nedoslednosti. S druge strane, obzirom na neprestane isporuke strip svezaka na trafike u višedecenijskom periodu te dolazak „novih klinaca“ koji ništa ne znaju o ranijim pričama, periodično se pojavljivala potreba za „evociranje uspomena na herojsku prošlost“ bilo u liku novih epizoda o starim događajima bilo u obliku obimnih knjiga koje preštampavaju stare epizode. Takva je i knjiga o Vulverinu, koja na preko 550 strana (!) sadrži prve 23 epizode njegovog serijala iscrtane ponajviše olovkom legendarnog Džona Bušeme (ponekad uz pomoć isto tako legendarnog Bila Sjenkijeviča), čije razigrane table plene i razgaljuju čitalačku pažnju. Scenaristi i drugi crtači uglavno su funkcionalno-profesionalno odradili svoj deo posla u manufakturnoj industriji korporacijske zabave.

REČ KRITIKE
Vulverin (Žderavac) je mlađi lik u Marvel menažeriji: pojavio se 1974. g. kao gost u serijalu Neverovatnog Hulka. Potom je postao član „Iks ljudi“ da bi 1988.g. dobio i svoj serijal sa avanturama manje-više nezavisnim od prethodnih inkarnacija. U svom „samačkom“ životu Vulverin, u civilu Logan, živi u donjem (čitaj, lošem) Madripuru, dalekoistočnoj prestonici kojom vlada princ ali i svakovrsni kriminalci. Znan kao Jednooki ili Zakrpa, Vulverin-Logan skriva svoj pravi identitet jer je potrebno da svi misli kako je mrtav, zajedno „Iks ljudima“. Vulverin je mutant koji se može podičiti dugovečnošću, sposobnošću brzog zarastanja rana, posebno osetljivim čulima; snaga i veština su rezultat napornog vežbanja na koje nimalo ne utiče njegov nezdravi život (pušenje i piće, boravak u zadimljenim kafanama). Žderavčeve kosti su ojačane tajanstvenom metodom a iz nadlanica mu, po potrebi, izbijaju ubojite kandže-sečiva. Kako i zašto je Vulverin takav kakav je obavijeno je tajnom. Zna se da je bio član kanadske ekipe nadljudi „Alfa tim“ pa je prešao u Školu za mlade talente profesora Ksavijera u kojoj se obučavaju mladi mutanti. Vulverin je deo ove družine sa „kratkim fitiljem“ i pripadajućim kostimom, mada je on upadljiv i nemaskiran, sa bizarnom frizurom od dva visoka, ušolika žvrka sa strane lobanje te gustim bakenbardima. Milje sitnih prestupnika, snagatora, prepredenih mutivoda u prljavom gradu bez morala i etike stvoren je za antiheroja koji prvo bije pa pita, brz je na poganom jeziku, nema lepe manire i ne mari za higijenu. Etička prilagodljivost, „neotesanost“ i fizička grubost čine Vulverina herojem koji je, mnogo više od uglađenih kolega mutanata, čedo zapadnjačke dekadencije i lakonske opčinjenosti nasiljem, onostranim i mističnim (ali posmatranim iz fotelja građanskog luksuza druge polovine XX veka). Rečju: za ljubitelje Marvel stripova ovo je obavezno štivo!
            („Dnevnik“, 2014) 
U FOKUSU
            Kurt Vonegat (1922-2007) jedan je od najvažnijih američkih prozaista druge polovine XX veka. Njegova je spisateljska karijera na početku bila pod znakom pitanja pošto se predstavio delima koja se kreću u okvirima žanra naučne fantastike što je izazivalo omalovažavanje i podozrenje kritičara književne matice. S druge strane, ni žanrovski kritičari nisu pozitivno ocenjivali Vonegatova dela jer su bila previše nekonvencionalna. Ni Vonegat nije ostajao dužan kritičarima; slavna je njegove primedba kako je uobičajeno mišljenje „ozbiljnih“ kritičara da se ne može dobro pisati ako se zna kako funkcioniše frižider i da mu ne bi smetalo što ga svrstavaju u naučnofantastičnu fioku kad je kritičari ne bi tretirali kao pisoar.
Vonegatova interesovanja postepeno su ga vodila dalje od žanrovskih obrazaca ali ih se on nikada nije odrekao već je, naprotiv, insistirao na njima. Redovni junak njegovih romana je Kilgor Traut, pisac-skriboman naučne fantastike čije su priče objavljivane u pornografskim časopisima dok su romani štampani sa erotsko-porno naslovnicama (koje naravno nemaju veze sa sadržajem dela) i prodavani u prodavnicama literature za odrasle. Traut za svoja dela nije dobijao honorare, delom i zbog toga što je zaboravljao da na kovertima sa rukopisom napiše svoju adresu. Tako je na maničnu potreba za pisanjem Traut dobijao jednako fatalan odgovor - potpunu anonimnost. Većinu svog života Traut je proveo u uverenju da je nebitan ali, začudo, biva pozvan na umetnički festival u Midland sitiju i tako počinje jedna od brojnih pripovednih linija “Doručka šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku originalno objavljenog 1973. godine.

REČ KRITIKE
U “Doručku…” se sreću Traut i uspešni prodavac kola, Dvejn Huver, koji se “prepoznao” u junaku jednog Trautovog romana i, siguran u svoju izuzetnost, fizički povredio nekolicinu ljudi; ovaj bizarni zaplet je povod za bavljenje istorijom i sadašnjošću, problemima rasizma i literarnih najamnika, globalne raspodele bogatstava i učmalošću provincija, biznisa i zatvorskog sistema i mnoštvom drugih pitanja. Vonegat je u roman uneo i svoje crteže zarad “lake razbibrige” ali i iskušavanja veze ilustracija-tekst. Kao ultimativnu provokaciju, autor u delo udeva i pisca (sebe) što je pandan Trautovom romanu koji je izazvao definitivno Dvejnovo ludilo ali i smešno-ozbiljno razmatranje odnosa stvaraoca i stvorenog. Naravno, kako Vonegatu ne manjka duhovitosti, sam pisac biva povređen u gužvi koju je smislio i od ljudi-likova koje je stvorio a potom, na kraju dela, pokušao da ubedi Trauta-pisca da je “proizvod” pisca koji želi da otkrije kakvu mu je sudbinu namenio (dobijanje Nobelove nagrade za medicinu 1979. godine i smrt 1981. sve sa odgovarajućim epitafom). Pisac kao svoju vrhunsku milost daje slobodu svojim literarnim junacima, pa i Trautu. Ovom metafizičkom scenom završava se roman ali ne i sudbina Trauta koji će se materijalizovati na stranicama novih Vonegatovih dela (kao i gospodin Rouzvoter, sporedni lik u ovom delu).
„Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku“ još jedno je od neodoljivih dela „kosmičko apokaliptičnog pisca“ kako je nazivan Kurt Vonegat, za nas novi uvid u njegov samosvojni, neponovljivi fantastično-realni gorko-smešni svet. Raduje i vest da je ovo prva u nizu Vonegatovih knjiga koju izdavač „Paladin“, pisca i prevodioca Gorana Skrobonje, namerava da objavi.
(„Dnevnik“, 2014)
Zoran je u klopci.
Opkoljen je sa svih strana. Napred ne može. Nazad ne može.
Dete mu je bolesno od retke bolesti a lek je skriven iza mnogih, nedostupnih vrata.
Posao mu zavisi od jednog jedinog ugovora za životno osiguranje u vremenima kada je dočekati sutra ravno premiji.
Njegov se otac i dalje žestoko i poletno bori u ratu koji država zvanično nije vodila.
Majka je prepuna gorčine.
Supruga je bespomoćna.
Brat upravo kreće lakšim i unosnijim putem kriminala.
Njegovi drugovi uludo troše svoju mladost koja ističe.
Moćnici bahato likuju i ucenjuju.
Običan svet prepun je zluradosti i zlobe.
Ovo su slike koje svakodnevno gledamo. Lica koja susrećemo. Situacije u kojima učestvujemo. Vreme u kome živimo. Ipak, kada su iscrtane grubim, sirovim crtežom Dena Gudfeloua deluju bezmalo neverovatno, nepojmljivo. Kao da strip stvarnost  nije ista sa onom koje smo deo. Zar smo zaista tako „Ružni, prljavi, zli“, „Poniženi i uvređeni“, „Jadnici“, „Bedni ljudi“?
Stvarnost će biti neuporedivo neobičnija od mašte, napisao je Artur Klark u predgovoru za svoju legendarnu „Odiseju u svemiru 2001“. Klark svakako nije imao na umu stvarnost jedne male zemlje na početku XXI veka, veka koji je trebao biti doba konačnog očovečenja, savladavanja Prirode, izdizanja iz kolevke planete Zemlje i odlaska u svemir koji će biti sudbina i „konačna granica“ Ljudske vrste. Ipak, Klarka je, još za njegovog života, vreme opovrglo i obesmislilo, praktično dokazavši da su njegovi snovi potpuno neosnovani na svetu koji je pred nizom sudbonosnih izazova - od prenaseljenosti, globalnog zagrevanja do nestajanja prirodnih resursa te stalnih pretnji „sukobima civilizacija“.
O svemu tome u zemlji Srbiji niko - ili malo ko - ne razmišlja jer je pogled ogromne većine uperen u nemilosrdno okruženje u kome se treba izboriti za „hleb svagdanji“. Dilema sa kojom se ustaje, živi i leže je: Kako opstati u košmarnom vrtlogu društva koje se raspada? Kako preživeti dan, kako zanoćiti sit? Čini se da baš nigde nema mesta za sasvim običnog čoveka, za tog „nikog bitnog“ koji nema moćne roditelje, ne prati političke lidere, nije kriminalac - ili su sve pomenute kategorije u stvari samo različita imena za istu pojavu-ljude? U društvu-državi odavno podeljenih uloga i zauzetih pozicija (koje je izigralo i sopstvenu revoluciju) mogućnosti ne postoje, nisu predviđene za one prosečne, ne-pedigrirane. Za takve je i njihova mladost hendikep, čak se čini prvi i najveći, jer su stariji već zauzeli sva mesta, i bolja i lošija pa više nema „životnog prostora“ za sledeće generacije. Društvo se zatvorilo, učaurilo i odbija da prihvati one koji tek stasavaju. Takvi ne mogu da dođu na red, ne mogu da grade i žive svoje živote sve dok su stari na svojim mestima - koja će ostaviti jedino svojim potomcima. Ovaj generacijski rat besni u porodici, u državnim ustanovama, kod privatnih poslodavaca, u bolničkim čekaonicama... Ipak, ako je za utehu, netrpeljivost nije rezervisana samo za mlade; oni su samo zgodni povod ali kad nema njih mržnja će se izliti na bilo koga drugog - komšiju, nepoznatog prolaznika ili nekoga ko čeka u redu. Zlo u ljudima pobedilo je dobrotu, humanost, razumevanje, blagost. Ono se uvuklo u srca svih; retki izuzeci samo su potvrda stravične istine. Zato niko ne mari kad čuje vapaj bližnjeg za pomoć. Zato niko ne pruža ruku pomoći. Zato je ljudskost biser koji je bačen u blato.
Đurićeva priča o našoj stvarnosti mračna je i bez ikakvih lažiranja. On nema iluzija, ne obećava ništa, ne deklamuje floskule o dolasku spasa i boljih vremena. Njemu je jasno da su nekolike generacije već uništene, da su im životi proćerdani i da se kraj ovim surovim, „smutnim“ vremenima ne nazire. Otuda su i retki trenuci poštenja i dobrote svejevrsna čuda; takvi postupci ravni su onostranom prosvetljenju. A sirovi i surovi događaji traže robusnu sliku svedenu na najnužnije, na skicu, kroki, na urezivanje emocija u lica, na grotesku koja ne mari za likovne principe perspektive i proporcija jer ni svet koji se iscrtava nije skladan i lep. Naprotiv, pre će biti da je, kako je Stanislav Lem svejevremeno parafrazirao Voltera i Montenja, ovo „najgori svet od svih - a da drugih i nema“.
(2014)


            
top