Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjem delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) buntovnog umetnika brojnih interesovanja - od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost (i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je predstavljen kao Vijanov prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena), preko komponovanja šlagera, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube. Vijan je živeo burno, bez kalulisanja, neprestano izazivajući sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice izazvane pomanjkanjem prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom slobode stvaranja zapleta i (lažnih) raspleta.
 „Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i, krećući se kroz njega, upoznaje bizarnost takozvanih običnih, svakodnevnih, naizgled trivijalnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se, međutim, nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?), pagansko podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi, deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj nema života.
Vrhunac svekolike bizarnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela koji im više ne trebaju! Odatle ih zubima - i samo zubima - vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni stranac Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle sedam godina, tri meseca i dva dana bez ikakvih rezultata, Žakmorov entuzijazam nestaje i on shvata da je upravo stid najrasprostranjenija ljudska emocija pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.
„Vadisrce“ je višeslojna priča, kojoj težište nije na akcionim scenama već na alegorijama i aluzijama pa, zbog svega toga, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom vodenom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju i Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva rafinirana interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.
            („Politika“, Kulturni dodatak, 27.09.2014)


0 komentara:

Постави коментар

top