UVODNIK ZA „PATAGONIJU“ BROJ 3


Na mapi duhovnog stvaralaštva koje se (poprilično) poklapa sa granicama države u kojoj živimo „Patagonija“ pokušava da otvori nove horizonte i postore za jedan poseban način razmišljanja i izražavanja u pričama u slikama, način koji teoretičari svrstavaju pod odrednice „andergraund“ i „alternativni“ strip.
            Osnovi principi takvog stripa dobrano su poznati u inostranstvu dok je kod nas čitav koncept još uvek na početku. No, to što mi počinjemo da radimo nešto što tamo daleko više nije čak ni novina nije razlog za osećaj inferiornosti. Naprotiv.
            Radovi domaćih autora nisu se sveli na kopiranje tuđih radova već su stvorili i stvaraju jedan sasvim novi, specifični strip duboko uronjen u ovdašnje vreme, mesto i iskustvo.
            Da je to zaista tako dokaz su i stripovi iz „Patagonije“ koji su prihvaćeni u bližem i daljem svetu koji sigurno ne bi bio zainteresovan za puku krađu sopstvenih dela.
            Dokaz da se pojavljuje nešto novo i vredno je, u krajnjem slučaju, i ovaj treći broj „Patagonije“ u kome ravnopravno, rame uz rame, stoje stripovi naših i stranih stvaralaca, po mnogo čemu vrlo bliski no i jasno različiti.
            Ali, još uvek smo na početku. Trebaće još mnogo rada, strpljenja da se na dobrim temeljima izgradi visoka kuća ovog vida 9. umetnosti Osnovne ideje andergraund/alternativnog stripa: nekonvencionalnost, eksperiment, odbijanje priznavanja bilo kakvih teorija, ideje su i „Patagonije“  Granice „Patagonija“ stripa su samo one koje autor sebi nametne. Svima njima/nama „Patagonija“ pruža ruku dobre volje.
            Prihvatite je.
(1994)

Ovih dana, tačnije 23. novembra, navršiće se pola veka postojanja engleske TV serije „Doktor Hu“ čime ovaj program i dalje ostaje svetski fenomen nezabeležen u burnim istorijama televizije (zato je serija zaslužila da se nađe u Ginisovoj knjizi rekorda). Sasvim je sigurno da tvorci ove serije, odnosno matična kuća BBC, nisu ni sanjali kako će njihovo čedo napuniti ovoliko godina – a kako danas stoje stvari seriji se kraj ne vidi jer doživljava pravi procvat popularnosti koji prati i evidentno poboljšanje kvaliteta serije. Elem, serija je davne 1963. startovala u popodnevnom terminu, onom koji prethodi kultnom engleskom ispijanju čaja i bila je zamišljena i realizovana kao jeftin program namenjen deci (možda bi bilo pregrubo – ali ne i netačno - reći da je u pitanju program koji „zapušava rupe“ do nekih ozbiljnijih i ambicioznijih emisija koje kreću u udarnim večernjim terminima). Glavni junak priče, entitet koji se odaziva na titulu i ime Doktor Hu (engl. Ko), uopšte nije čovek već je stanovnik planete Galifrej i pripada grupaciji/klanu imenovanom kao Gospodari vremena. Dotični putuje širom svemira i kroz vreme (a prostor je vreme i obrnuto, kako reče Ajnštajn), odnosno kroz prošlost, preko sadašnjosti u budućnost, pomoću svog svemirskog broda-vremeplova TARDIS (što bi u originalno bilo Time And Relative Dimension(s) In Space), koji spolja liči na običnu, plavu englesku telefonsku govornicu s polovine XX veka (iznutra je TARDIS veoma prostran i pun svakovrsne opreme; pored toga, TARDIS ima i svoju svest, volju i narav koja nije uvek blaga). Doktorove avanture tiču se rešavanja raznih manje ili više bizarnih (ali i sasvim trivijalnih) problema sa svakojakim nevaljalcima koji imaju planove da osvoje neki svet, poremete ravnoteže sila i slično, uz šta idu i razne zagonetke koje treba rešiti, problemi sa prirodom egzotičnih mesta i slično; sve ove nevolje traže upotrebu srazmerno malo snage i puno znanja i dovitljivosti – kojih Hu ima na pretek. Pošto nije Čovek (mada liči) Doktor ima i drugačiju telesnu konstituciju (dva srca, izdržljivost i otpornost na ekstremne uslove), briljantna znanja iz raznih oblasti i visoke moralne standarde (mada jedna od pikanterija glasi da je Hu ukrao TARDIS od svojih Gospodara vremena) – što ga, sveukupno, čini svojevrsnim bogolikim stvorom. U prvo vreme Hu je prilično emotivno uzdržan (da ne kažemo konzervativan), mada tu-i-tamo poljubi poneku damu – no, u tome ne preteruje jer to je ipak serija prvobitno namenjena deci (kasnije se to postepeno menjalo a sadašnja verzija serija, kao ciljnu grupu, ima odrasle). Tvorci Doktorovih avantura od početka su bez zaziranja zaplete nalazili u jeftinim „palp“ časopisima i prebacivali ih na mali ekran; tek su u kasnijim sezonama počeli da slobodnije variraju obrasce što je proizvodilo i neočekivano uspešne i kvalitetne epizode. Sve do danas serija ostaje žanrovski prepoznatljiva i kreće se u granicama tzv „spejs opere“ što podrazumeva putovanja svemirom, susrete za različitim rasama, monstrumima i inteligencijama, tehnologijama, istorijskim epohama, uvek u konfliktnim situacijama koje podrazumevaju svakovrsne akcione scene.
            Dogodovštine Doktora Hua nisu, u početnim sezonama, bile preterano popularne mada su imale svoju publiku. Jedno vreme se čak pisalo da je ova serija među najgorim emitovanim na BBC-iju ali je ona ipak išla iz sezone u sezonu, što je, ispostavlja se, sa ove vremenske distance, posle 700 i kusur epizoda, ključna stvar za njen današnji status i popularnost. Jer, klinci koji su odrastali uz ovu seriju i koje je ona (koristeći njihovo nepoznavanje žanra) oduševljavala odrastali su i dobijali svoju decu koja su pratila ovaj već tradicionalni program (koji je „zarazio“ novu generaciju gledalaca). I tako se „Doktor Hu“ nastavljao, iz godine u godinu, uz pauze (najveća je od 1989. do 2005. koju su popunjavale reprize i poneke neuspele nove celovečernje epizode). Kako Hu ima sposobnost regeneracije tela menjali su se i glumci koji su ga oživljavali, bilo zato što su prestarevali (mada je, u početnim inkarnacijama, bilo i „matorih“ Doktora a onda su, po ultimativnom modnom trendu, postajali sve mladolikiji) ili bi odustajali od ovog projekta zbog nekih unosnijih. Svaka inkarnacija (po mitologiji serije trebalo bi da ih bude 12) donosila je novine u izgledu, frizurama i odevanju, odnosno u ponašanju, sa manje ili više ironije i cinizma odnosno humora u tumačenju. Kontinuitet serije je donosio i dograđivanje njenu ikonografiju; Doktor je dobio svoje glavne i redovne neprijatelje Dalekse (koji su bitni i u dva filma „Doktor Hu i Daleksi“ iz 1965. i „Daleksi: invazija Zemlje 2150. godine“ iz 1966.), postajao je emotivno odvažniji, menjao je izgled, od klasičnog džentlmena sa ponekom ekstravagancijom do moderno obučenog sa odgovarajućim (modernim) ponašanjem. Jedno vreme zaštitni znak Hua bili su (uz dugi nos) tršava frizura i šal obmotan oko vrata čiji su se krajevi dosezali tlo; kako ništa nije večito i zaštitni znaci su nestajali i vraćali se da bi u najnovijoj, (čak) jedanaestoj (glumačkoj) inkarnaciji opet bili bačeni u zapećak (osim dugog nosa koji još uvek štrči).
            Nezavisno od televizijskih sezona sa različitim brojem epizoda (a ove su se vremenom produžavale od 25 do 45 minuta), koje su, opet, ili samostalne, zaokružene celine ili su se nastavljale u duže priče, uz par celovečernjih TV filmova, serija „Doktor Hu“ se produžila i u druge medije – radio emisije, strip sveske i pisane romane. Ovi potonji su interesantni zbog fenomena tzv „fan literature“; naime, pored romana koji su prepričavali emitovane epizode, ispisivanih od najamnih pisaca-profesionalaca, vremenom su počele da se pojavljuju priče i romani, posebno u specijalnom „Dr Hu magazinu“ (izlazi od 1979.), koje su pisali ljubitelji-gledaoci a koji opisuju Doktorove poduhvate kojih u seriji nema. Naravno, bilo je tu sasvim amaterskih priča i romana ali i vrlo domišljatih avantura koje su premašale kvalitete prosečnih TV epizoda. Posledica ovog paralelnog života Doktora Hu je i rasplinjavanje njegove ionako šture zvanične biografije uz koju postoje i njegovi drugi, možda i zanimljiviji životopisi (jedna od najintrigantnijih tema tih biografija jeste Doktorov emotivni i bračni život). „Fan literaturom“ zaokružuje se svojevrsni subkulturni fenomen koji očito živi svoj puni život i izvan zvaničnih okvira serije. Serija je, inače, veoma popularna ne samo u Engleskoj već i u SAD (prvi pokušaj da se serija tamo prikazuje, početkom 1970-tih, nije uspeo ali je desetak godina kasnije i ovo tržište osvojeno); Doktor ima dobru prođu i u ostatku sveta pa se može govoriti o njenom globalnom uspehu u zabavnoj industriji.
Od 2005.g. godine i ponovnog startovanja TV serije očigledan je skok u ambicijama
tvoraca  serije, kako po pitanju sadržaja priča (jedan od angažovanih autora je, ni manje ni više nego, Nil Gejmen), dodatnog „očovečenja“ Hua (ako je to dobar potez?), tako i dopadljivosti i kvalitetnijih vizuelnih efekata, što je donelo novi uzlet popularnosti jer serija ne samo da je gledanija nego ikad već se o njoj piše u medijima i diskutuje na Internet forumima, a sve to prati i bogata paleta pratećih proizvoda (od šolja i majica, do školskog pribora i odevnih predmeta; ne treba zaboraviti ni stalno objavljivanje starih epizoda, ranije na video kasetama a sada na DVD diskovima, što pomaže upoznavanju novih generacija sa prethodnim Doktorovim inkarnacijama). „Doktor Hu“ ponovo postaje bitan činilac tekuće popularne (žanrovske, naučno fantastične) kulture čije mesto ne uspevaju da poljuljaju druge, nove serije. Patina koju donosi pola veka života na nemirnim morima televizije sija atraktivnim i (zašto ne?) trendovskim/pomodnim sjajem koji mami nove gledaoce. Gledaoci sa dužim stažom sa setom se prisećaju starih vremena, a tadašnja nespretnost, naivnost i nedorečenost obojena nostalgijom, postaje prihvatljiva i iznova zavodljiva. U svakom slučaju, poželimo Doktoru da još dugo brodi prostorima i vremenima, da neustrašivo i mudro sređuje nevaljalce gde god da ih sustigne na radost velike i male dece širom sveta.
            (2013)

"POLITIKIN ZABAVNIK" br. 3223, 115.11.2013.





KOLKO JOŠ DO PENZIJE?


U rano poslepodne, ispred prodavnice na periferiji provincijske varoši, deda Pera, stari trgovac, petlja sa kupljenim provijantom koji preti da ispadne iz zembilja. Kad, evo ti gospođa Mire, učiteljice u najboljim godinama. Sva se nekako snuždila i pogrbila.
            „Dobar dan učiteljice, kako ste? Jel s posla?“
            „Da, gotovo za danas. A, da vam pravo kažem, nisam baš najbolje. Umorila sam se, glava mi je kao košnica.“
            „Eh, nije lako sa decom, znam ja. Sećam sa kad su nam dovodili u prodavnicu i magacin decu na praksu, to je bilo... spasavaj se. Svuda galama, svi bi nešto da pitaju, pa da diraju... Kad im daš nešto da urade moraš da odeš i proveravaš ih i, opet, kad se okreneš, nešto ispadne naopako. Na kraju je naš šef našao lek pa je stalno viko i galamio, da deca uvate malo straha i onda budu mirnija. Mogu da mislim kako je vama. Vi ne smete da vičete na decu, jel da?“
            „Ne smem. A i da vičem, pitanje je da li bi me čuli. Đaci samo čekaju priliku i odmah se razglame kao da su na utakmici.“
            „Bogami, u moje vreme se za takve stvari išlo u ćošak ili se izbacivalo sa časa pa pravac kod direktora. A bilo je i packi. Učitelj kaže da ispružiš dlan pa sa lenjirom ’pljas’! Posle bude crveno do uveče. A ako to dočuje otac, onda slede kućevne batine s kaišom.“
            „Nema toga više, deda Pero. Fizičko kažnjavanje je zabranjeno. Ne sme ni ton da se povisi a ako je dete nemirno šalje se kod psihologa na razgovor, pozovu se roditelji pa se to rešava tako da se dete ne traumira.“
            „Ne znam kako je sad al kod nas su to rešavale packe. Mene je učitelj samo jednom udario packe i ja sam se toliko uplašio i traumiro da sam bio miran ko bubica do kraja školovanja. A kad sam porasto i na zanat otišo, kad god bih video učitelja, mene je pomalo bilo strah, makar je čovek odavno bio u penziji. Učitelj je učitelj za ceo život. I kad više nije u školi.“
            „Može biti da je tako ali su se vremena jako promenila. A što se tiče penzije – tek je tu sve drugačije. Eto, ne znam da li ste čuli, najavljuju da ćemo mi žene u penziju tek sa 63 godine života. Znači, meni je ostalo još 5 godina. Taman sam se bila obradovala da ću nekako da doguram do 60 pa da više ne moram u školu, da me muče i deca i kolege, isplanirala sam da ću da sredim bašticu i sadim cveće i uživam kad – neće moći. Moraću da radim do 63. godine.“
            „Pa što to tako?“
            „Kriza je, nema para za penzije a žene duže žive pa moraju duže i da rade. Tako je svuda u Evropi pa moramo i mi. Niko ne gleda na to koliko smo se napatile do sada, u sva ona luda vremena rata i inflacije držale kuću i odgajale decu... Ima da radimo makar i odrtavele i ogluvele. Sve se plašim da, kad se opet približim penziji, neko i opet ne podigne godine na 65 ili više. Čini mi se da nikad do te penzije neću ni da stignem. Na kraju će biti ono – pre podne odradiš smenu a popodne pravac večno konačište, sve po rasporedu.“
            „Ih, nemoj tako učiteljice. Pa vi lepo izgledate, ne bi vam čovek dao više od 50 godina. Možete vi još da radite a deca vas sigurno vole...“
            „Deda Pero, deda Pero... hvala za komplimente ali nešto se ne osećam ni mlado ni lepo. A s druge strane, kad i gde će naša deca da se zaposle ako mi matori zasednemo pa nikad da odemo u penziju? Na to izgleda niko ne misli.“
            „E moja učiteljice, odavno ovde niko ništa ne misli. Zar bismo mi dovde stigli da je neko na vreme mislio?“
            (2013)

ŠIRI SE! Strip u Jugoslaviji u 2001.

Ako bismo pokušali da na nivou parole opišemo stanje stripa na ovdašnjim prostorima u 2001. godini onda nam se najpogodnijom čini rečenica koja se još ponegde može pročitati na zidovima a glasi „ŠIRI SE!“. Šta ona znači u drugim oblastima javnog života vrlo je diskutabilno ali na polju stripa stanje je upravo takvo: priča u slikama je sve više. Zarad potkrepljivanja ove tvrdnje barem nekim činjenicama posegnućemo za ne baš opravdanom podelom stripa na alternativni i glavnotokovski, svesni da se time ogrešujemo kako prema izdanjima koja objavljuju obe uslovne „vrste“ stripa tako i prema samim strip autorima jer je ono čime se svi bave i dalje na klimavim finansijskim nogama pa su, dakle, svi alternativnici i andergraunderi.

ALTERNATIVNI STRIP
            Poluilegalni, samofinansirajući i u bratstvo sakupljeni autori i njihovi čitaoci bili su u protekloj deceniji najotporniji segment ne samo stripa nego i istinski izvorne kulture na ovim prostorima, bez obzira na sav šareniš ideja, poetika, ovako ili onako realizovnaih projekata, nesumnjivih kvaliteta ali i pukih iživljavanja sopstvenih talenata ili sumnjivih ambicija. U svakom slučaju, alternativci su terali po svom, objavljujući svoje fanzine ali i „regularna“ izdanja ako bi neko pokazao volju da ih finansira.
            Među fanzinima izdvajuju se oni Saše Mihajlovića, Aleksandra Botića, Letača, Wostoka, Miroslava Lazendića, koji potvrđuju umetničke samosvojnosti svojih autora/izdavača. Naravno, problem fanzina ostaje njihov minimalni tiraž i, u vezi sa tim, distribucija ograničenog obima i dometa. Stoga su „legalna“ izdanja važna jer i široj publici predočavaju šta se to dešava u podzemlju.

           Sledeća izdanja su obeležila 2001. godinu:
            „Striper“ sa čak 3 broja dovoljna da zagolicaju znatiželju čitalca,
            „Grafička zavera“ br. 4, potpuno u koloru na radost sladokusaca,
            „Lavirint“ br. 4 koji je uskrsnuo posle 3 godine čekanja!
            „Placebo“ koji spada u magazine i za mejnstrim i andergraund strip, „izbacio“    je dva             vrlo dobra broja,
            „Kuhinja“ fanzin strip škole A. Zografa,
            „Šlic“ dva broja i nekoliko fanzina mladih autora okupljenih oko beogradskog     SKC-a,
            „Bolidvudska trilogija“ sve epizode stripa nastalog na vršačkim strip        susretima u   izvođenju prve lige domaćih strip alternativaca,
            „Stripburek, strip iz drugačije Evrope“ drugi projekat ljubljanskog            „Stripburgera“ u             kome ovdašnji autori zauzimaju značajno mesto,
            „Zloba & Zlobica“ i „Novi superheroji“ Mladena Oljače, parodija na naše           (ne)prilike i naravi.
            Naravno, zbog nedovoljne organizovanosti alternativne scene neka izdanja jednostavno nisu dostupna čak ni upornijim tragaocima.

GLAVNOTOKOVSKI STRIP
            Ovaj segment strip scene, dugo u pasivi, polako se pokreće i sve je prisutniji. Za to su zaslužni:
            „Bumerang“ magazin koji je zastao posle 3. broja ali se novi brojevi iščekuju,
            „Bager“ orijentisan na satirični strip, takođe zastao kod 10. broja,
            „Strip Press“ najavljuje svoje češće prisustvo a izdavač je i strip albuma „Max    Debris“ po scenariju Đ. Milosavljevića i Marka Stojanovića koji je nacrtao Tony            Radev,
            „Bič Božji“ po scenariju Valeri Menžena majstorksi nacrtao Aleksa Gajić,             objavila francuska kula „Solej“; album je bio hit na strip gfestivalu u   Angulemu, kod nas ga je   objavio „Politikin zabavnik“ u 4 nastavka,
            „Točak“ po priči Gorana Skrobonje nacrtao D. Kovačević i osvojio nagradu          francuske kuće „Glenat“; album se dobro prodaje u Francuskoj a upravo ga   je objavio i naš „Marketprint“,
            „Badi kukavica i druge priče“ Željka Paheka sadrži 5 SF priča o robotima u       prepoznatljivom Pahekovom maniru: kolorni album objavio je beogradski       „System        comics“,
            „Tehnotise“ A. Gajića i Grkinića, kolorni album omladinskog SF stripa takođe     u tehnički sjajnom izdanju „System comics“-a,
            „La Bĕte Noire“ Darka Macana i Milana Jovanovića, prva od 5 epizoda     zanimljivog, pomalo ezoterijskog stripa u izdanju edicije „Drugi pogled“ Z. Milenkovića.
            Pomenimo i zanimljiv projekat stripova o vampiru Luki Vraniću koje rade različiti crtači, pod generalnim vođstvom Marka i Miloša Stojanovića a koji egzistira na Internetu. Zajednički se stvara i „Frankenštajn“ na stranicama „Glasa javnosti“.
            Neizostavni deo strip scene su i „Strip vesti“ koje kao elektronski časopis stvara Zlatko Milenković, svakog petka šaljući ih na e-mail adrese zainteresovanih (ovaj obimni posao ne sprečava ga da stvara i sopstvene stripove).

SVETSKI STRIP U JUGOSLAVIJI
            Situacija na ovom polju takođe se menja, piratskih izdanja je sve manje a legalnih sve više. Ukoliko to finansije čitalaca dozvole svakako će se pojaviti potreba za novim izdanjima jer interes postoji.
            U 2001.g. najagilniji na ovom polju bio je „Marketprint“, kao izdavač „Stripoteke“ (13 brojeva; pokušaj da revija izlazi dvonedeljno nije uspeo zbog slabije prodaje jer kupci jednostavno nemaju dovoljno para za strip) te brojnih albuma sa već klasičnim serijalima („Komanča“, „Bernard Prins“, „Kosmički putnici“, „Astor Blistok“) i novijih („Ratnici sa Akbara“, „Petar Pan“) te najnovijih kakav je 12. album Hermanovog „Boa-Mori“ koji se kod nas pojavio u isto vreme kad i u svetu, u identičnoj opremi.
            Septembra 2001. na naše tržište vratili su se junaci Serđa Bonelija: Marti Misterija, Dilan Dog, Mr. No i Zagor, u izdanju „Edicija Vannini“.
            „Politikin zabavnik“ iz petka u petak donosi zanimljive stripove, često iz novije francuske produkcije što je još jedan prozor u svet (u kriznim godinama „Zabavnik“ je bio i jedini prozor) mada je kvlaitet štampe nekoliko meseci bio očajan.
            „Danas“, dnevni list, čitave godine je radnim danom objavljivao kaiševe Šulcovih „Peanuts“-a što je prvo obimnijie predstavljanje ovog već klasičnog novinskog humorističnog stripa, a uz „Politikine“ kaiševe Mikija i Paje, raritetni pokušaj upada 9. umetnosti u „ozbiljne“ novine.
            „Kalvin i Hobs“ Bila Votersona stigli su u obliku albuma „Kalvinova osveta“ i tako obradovali i decu i odrasle.
            Beograđane je svojom izložbom obradovao Enki Bilal a za njim su, u potrazi za talentima, stigli ljudi iz kuće „Glenat“ očito verujući da ovi prostori kriju još tlaenata.
            I konačno, kao knjigu važnu za teorijsko sagledavanje stripa, pomenimo „Slatki strip“ Vase Pavkovića (izdavač „Narodna knjiga“) u kome je sabran tek deo tekstova pisanih u periodu od dve decenije što je za ovdašnje (ne)prilike zaista poduhvat vredan pažnje i poštovanja.
            2001. godine u večnost stripa svojim poslednjim crtežima preselili su se Lazar Stanojević, tvorac „Svemirona“, Denisov tata Henk Kečam i Moris, kreator Taličnog Toma.
(2002)







Popodnevni autobus iz prestonice prema provinciji staje, u sedištu okružnom, da „pokupi“ putnike. Unutra je zauzeta bezmalo polovina sedišta ali biće mesta i za pridošlice. Korpulentnija starija žena staje pored jednog sedokosog putnika i pita: „Jel slobodno do vas?“
            „Jeste, jeste. Oćete da sednete do prozora?“
            „Neću. Ja ću da sednem sa mojom prijateljicom, tu iza. Treba mi mesto da stavim torbu“, kaže žena i pokaže poveliku torbu.
            „E pa ne može. Neću ja da ti čuvam tašnu. Što nisi ostavila tašnu dole u bunkeru? Skupo ti da platiš 30 dinara?“
            „Nije skupo nego se bojim da se nešto ne polomi. A može neko i da mi uzme torbu kad izađe iz autobusa pa šta ću onda? Tu su mi pokloni za unuke. Što nećeš da pustiš da stavim torbu na sedište, neće da ti smeta.“
            „Ma nemoj, pa posle da kažeš da ti je nešto nestalo. Ne može.“
            „U kakav si čovek a nečovek.“
            Uto stiže i kondukter pa naredi: „Sedite gospođo, ima mesta.“
            „Htela sam torbu da stavim na sedište a ovaj baš ne da.“
            „Pa i ne treba da daje. Nije to njegovo sedište. A sedište i nije za torbu. Stvari se ostavljaju dole u bunkeru ili iznad sedišta. Ili držite torbu u krilu.“
            „Teška je. Ne mogu da je držim.“
            „Onda ne znam šta ćete. Hoćete, molim, da sednete. Ako autobus cimne od kočenja možete da padnete pa ja onda da odgovaram. Stajanje u autobusu u pokretu nije dozvoljeno.“
            „A kad je gužva pa nas utrpate da ne može čovek da diše?“
            „Drugo je kad je gužva. Ljudi moraju da stignu na posao i u školu. Onda je to opravdano. Ali, sad kad ima mesta, svi treba da sednu. Hoćete da sednete pored ovog gospodine?“
            „Pored njega? Pored tog nečoveka? Ni mrtva. Idem ja kod moje prijateljice tamo iza.“
            „Pa kako onda tražiš da ti čuvam torbu a ovamo sam nečovek? Znaš kad bi ti čuvo torbu? Nikad. Sram te bilo.“
            „Sram tebe bilo. Ne bi pomogao čoveku kad mu treba. Gde će ti duša?“
            „A gde će tvoja? Alapačo jedna!“
            „Ja alapača? Ja? Sad kad te udarim ovom torbom ima sve zvezde da vidiš.“
            „Pazi da ne slomiš poklone.“
            „E sad ćeš da vidiš...“, vikne lutita žena, crvena u licu i zamahne torbom. Čovek na sedištu se zgrči.
            Ali, na scenu opet stupa kondukter koji drekne: „Dosta više! Gospođo hoćete da sednete ili da kažem majstoru da zaustavi pa da lepo izađete?“
            „Mene da izbaciš? Mene? Na sred puta? Pa šta sam ja kriva? E pa, i ti si nečovek kad napadaš žene.“
            „Gospođo, molim vas zadnji put da sednete ili...“
            „Dobro, dobro, evo idem“, odgovara putnica i tegleći torbu ode do prijateljice. Kad se konačno smesti i stavi torbu u krilo, vikne glasno da je svi čuju: „Samo da znaš da ću da te tužim kod šefa. Neće ovo samo tako da se završi.“
            „Dobro, dobro. Samo se žalite. Stanite u red, ima vas ko pleve. A sad, molim karte na pregled...“

(2013)
top