KOLKO JOŠ DO PENZIJE?


U rano poslepodne, ispred prodavnice na periferiji provincijske varoši, deda Pera, stari trgovac, petlja sa kupljenim provijantom koji preti da ispadne iz zembilja. Kad, evo ti gospođa Mire, učiteljice u najboljim godinama. Sva se nekako snuždila i pogrbila.
            „Dobar dan učiteljice, kako ste? Jel s posla?“
            „Da, gotovo za danas. A, da vam pravo kažem, nisam baš najbolje. Umorila sam se, glava mi je kao košnica.“
            „Eh, nije lako sa decom, znam ja. Sećam sa kad su nam dovodili u prodavnicu i magacin decu na praksu, to je bilo... spasavaj se. Svuda galama, svi bi nešto da pitaju, pa da diraju... Kad im daš nešto da urade moraš da odeš i proveravaš ih i, opet, kad se okreneš, nešto ispadne naopako. Na kraju je naš šef našao lek pa je stalno viko i galamio, da deca uvate malo straha i onda budu mirnija. Mogu da mislim kako je vama. Vi ne smete da vičete na decu, jel da?“
            „Ne smem. A i da vičem, pitanje je da li bi me čuli. Đaci samo čekaju priliku i odmah se razglame kao da su na utakmici.“
            „Bogami, u moje vreme se za takve stvari išlo u ćošak ili se izbacivalo sa časa pa pravac kod direktora. A bilo je i packi. Učitelj kaže da ispružiš dlan pa sa lenjirom ’pljas’! Posle bude crveno do uveče. A ako to dočuje otac, onda slede kućevne batine s kaišom.“
            „Nema toga više, deda Pero. Fizičko kažnjavanje je zabranjeno. Ne sme ni ton da se povisi a ako je dete nemirno šalje se kod psihologa na razgovor, pozovu se roditelji pa se to rešava tako da se dete ne traumira.“
            „Ne znam kako je sad al kod nas su to rešavale packe. Mene je učitelj samo jednom udario packe i ja sam se toliko uplašio i traumiro da sam bio miran ko bubica do kraja školovanja. A kad sam porasto i na zanat otišo, kad god bih video učitelja, mene je pomalo bilo strah, makar je čovek odavno bio u penziji. Učitelj je učitelj za ceo život. I kad više nije u školi.“
            „Može biti da je tako ali su se vremena jako promenila. A što se tiče penzije – tek je tu sve drugačije. Eto, ne znam da li ste čuli, najavljuju da ćemo mi žene u penziju tek sa 63 godine života. Znači, meni je ostalo još 5 godina. Taman sam se bila obradovala da ću nekako da doguram do 60 pa da više ne moram u školu, da me muče i deca i kolege, isplanirala sam da ću da sredim bašticu i sadim cveće i uživam kad – neće moći. Moraću da radim do 63. godine.“
            „Pa što to tako?“
            „Kriza je, nema para za penzije a žene duže žive pa moraju duže i da rade. Tako je svuda u Evropi pa moramo i mi. Niko ne gleda na to koliko smo se napatile do sada, u sva ona luda vremena rata i inflacije držale kuću i odgajale decu... Ima da radimo makar i odrtavele i ogluvele. Sve se plašim da, kad se opet približim penziji, neko i opet ne podigne godine na 65 ili više. Čini mi se da nikad do te penzije neću ni da stignem. Na kraju će biti ono – pre podne odradiš smenu a popodne pravac večno konačište, sve po rasporedu.“
            „Ih, nemoj tako učiteljice. Pa vi lepo izgledate, ne bi vam čovek dao više od 50 godina. Možete vi još da radite a deca vas sigurno vole...“
            „Deda Pero, deda Pero... hvala za komplimente ali nešto se ne osećam ni mlado ni lepo. A s druge strane, kad i gde će naša deca da se zaposle ako mi matori zasednemo pa nikad da odemo u penziju? Na to izgleda niko ne misli.“
            „E moja učiteljice, odavno ovde niko ništa ne misli. Zar bismo mi dovde stigli da je neko na vreme mislio?“
            (2013)

0 komentara:

Постави коментар

top