Na ovdašnjoj, srpskoj (a ranije jugoslovenskoj) strip sceni, kao na širokoj poljani, niče i razvija se svakojako, raznorodno bilje, od cveća i cvećki do kukolja. Pošto su svi potekli iz iste zemlje, teške i siromašne, i rasli na istom podneblju – svi, ovako ili onako, manje ili više, liče jedni na druge (što nije niti dobro niti loše već je tako-kako je). No, kako to uvek biva, ima i poneka biljka koja je drugačija od ostalih i jedino na koga liči je ona sama – ali i to ne uvek. Takva retka i raritetna, blagorodna i kontraverzna pojava na srpskoj (a ranije jugoslovenskoj) strip sceni je Franja Straka. Takvog u ovim krajevima nije bilo, nema mu parnjaka ni sada a da li će biti – živi bili pa videli. Ono što je on radio i radi – niko nije niti može jer Straka je stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj i dalje boravi, i što je najbitnije – ne stidi se toga odakle je i šta je već, naprotiv, na tome insistira. Ali Straka nije puki realista (ili još preciznije verista i naturalita) jer on ume da se od pojavnog distancira, iskorači ustranu, pravo prema satiri ali i da se izdigne u sfere filozofsko/egzistencijalističkog manira i svetonazora. No, čak i na tim visinama on nije jalovo celomudren i sterilan već zrači životnom snagom i prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono što je nesporno a kada spekuliše čini to i poletno i razdragano i furiozno, u jurišu; desi li se da u toj raboti omane, Straki uopšte nije teško da prizna kako je zastranio i da i tu grešku izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.
            U njegovom, već sada ogromnom opusu, znatiželjni čitalac naći će sve što poželi: od muževa i supruga, radnika i seljaka, pijaca i kuhinja, spavaćih soba i kabineta, politike i estrade do prošlosti i budućnosti, krimića i ljubića, špijuna i fizikalaca, sponzoruša i spremačica, slikara, pisaca, stripadžija, Mirka i Slavka, Tarzana, kauboja i indijanaca... (ako baš nešto/nekoga niste našli ne brinite – Straka i dalje crta punom snagom pa će i taj nedostatak popuniti.) U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od bezbroj svetova, neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. Konture, profile i anfase, pejzaže i oblake uobličila je njegova nestašna linija-karikaturalna, postojana ili mestimična, sigurna i drhtava. Na njegovim crtežima ima i nema senki, perspektive, skraćenja i izduženja, on poštuje pa zaobilazi pravila crtačke veštine; iako ih zna – kao da ih ne zna, za iste ne mari previše i tera dalje, sa stranice na stranicu, na stotine i hiljade strana! Uprkos onome što je već uradio, Straka je nenametljiv, ne busa se u grudi, ne reklamira sam sebe (nema za to ni vremena jer živi i crta). On pušta svoje stripove u svet znajući da ih čekaju patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i neshvatanje, lenjost. Ali, njegov iskreni glas jednom će (danas, sutra, za 10 ili 100 godina) stići do onoga ko će poruku osetiti, uvažiti je, poštovati makar se i ne slagao sa njom. Tada će ceo krug biti zatvoren: duh lutajući i neštašna ruka stvorili su poruku o jednom postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a onda je neko tu poruku primio i iščitao, čist u svojoj znatiželji i dobroj volji. Šta više tražiti?
            Teško je, gotovo nemoguće, stoga nacrtati Strakin portret/profil. Otima se on, čas je primiren, čas se mrda, nogata ili skače. Ćutljiv je  a onda brbljiv, pravi se nevešt a sve zna. Ako je išta, ipak, stalno to je - njegov osmeh; taj ne silazi sa lica čak i kad ga pritiskaju muke obične ili dileme, mračne misli mudrijaške.
            Ali, bez obzira na teškoće valja nam načiniti, skicirati taj portret i to raznim tehnikama – od Strakinih sećanja i promišljanja, jednog prikaza njegovog strip izdanja, propratnih beleški i zaključaka. Dakle, krenimo...

FRANJA STRAKA (13.12.1952. u Čereviću). Dugo godina radio u Beočinskoj fabrici cementa (BFC). Kako je na svojim rukama osetio svu težinu džakova cementa, olakšanje  duši našao je u crtanju. Bavio se karikaturom, književnom ilustracijom i stripom. Poznat je njegov serijal „Samonikli korov strip“, zatim strip „Provale“ kao i elektronski magazin „Duga devetka“. Obavljivao je u listovima „Osmeh“, „Humoristički magazin“, „Mladost“, „Sremske novine“, „Glas omladine“, „Stripoteka“ „Cemenat, list radnog kolektiva BFC“, „Val strip“, „Ošišani jež“, „Nezavisni“, „Vojvođanski građanski list“, „Vršačka nova kula“, „Naša krmača“, „Seksi humor“. Živi i radi u Beočinu.
(Na koricama izdanja „Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem 2009. godine.)

PITANJA I ODGOVORI

1. Stripovi koje si čitao kao početnik, koji su ti postali uzor...
Čitav život nešto crtuckam. U ranoj mladosti sam isecao strip kaiševe iz „Večernjih novosti“ - „Porodica Tarana“ i „Julija Džons“. Predivno. U stvaranju moje ljubavi prema stripu su mnogo učestvovale edicije „Nikad robom“, „Crtani romani“ i „Biblioteka Lale“. To sam tek sada otkrio pregledavajući ta izdanja na netu. Precrtavanje do besvesti. Pravljenje svojih strip novina. Ja i kum Čule (Stevan Brajdić, Čule, Čupko, Čukarinac, rođen u Novom Sadu, 07.01.1953.g; upoznali smo se 13. aprila 1952. godine, u Čerevičkoj crkvi gde su se tog dana venčavali moji i njegovi roditelji. Ja sam bio malo radoznaliji pa sam se par dana ranije rodio. On je mene i moju suprugu venčao, u Čereviću, 1984.g, krstio mi je 1993. godine ćerku Mirjanu). Danas kad pogledam na svoj rad mislim da su (pored „Porodice Tarana“) tri autora/crtača ostavila ogroman uticaj na mene. Nesvesno. Jacovitti, Serđo Aragones i Miloš Krnjetin. Danas bi „Strašni O’stoja“ bio hit. Engleski na ćirilici. San naših političara. Urnebesno srpsko selo koje nestaje. Ima ga još samo u ukoričenim „Ježevima“ u di kojoj biblioteci. Vauuuuu.

2. Kada si započeo sa samostalnim strip radom?
Kad sam završio šesti razred na raspustu sam sa baba Katom krenuo u kopanje vinograda. Nije bila nadnica pošto sam bio još zelen za motiku već je majka uzimala da uradi posao đuture. Tu je počela moja porodično-genetska trauma. Alkoholizam. Sporazumno smo se rastali tek u mojoj 31 godini.
            Završio sam osmogodišnju školu. Do četvrtog razreda u Čereviću a do osmog u Beočinu. Svakodnevno pešačenje četiri kilometra u jednom pravcu. Vreme za maštanja. I danas sam zaljubljen u duga besciljna tumaranja. Srednja škola. Novi Sad. Fascinantno. Otac me nije pustio u umetničku školu. Zanat. Mašinbravar. Završio sam jednu godinu, u drugoj mi ponestalo samopouzdanja. Preselih se u nadnicu. Motika, lopata, vile, špric za špricanje, putunja, kosa... moji svakodnevni drugari. Bezbrojni pićoci rakije i čerevićki proleteri. Beznađe. Posle vojske „vo Ohrid i Bitola“, posao u Novom Sadu. Brodogradilište. Više vremena za posete Čuletu i Detelinari.
            On je bio student. Imao je zavidnu strip kolekciju. Muvao se po „Dnevniku“, „Forumu“ i Gornjem Milanovcu. Sa njim odem i do Ivana Balenovića. On je bio urednik „Osmeha“ – mesečnog humorističkog magazina. U „Osmehu“, u broju 21, septembra 1976. godine osvanuše tri karikature. „Osmeh“ je izlazio do marta 1978. godine. Povremeno sa mojim karikaturama. Tempo posao-kafana-kuća za spavanje je ostavio malo vremena za crtanje. Karikature i strip kaiševi. Na konkursu za strip kaiš u „Mladosti“ – Listu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kaiševi stripa „Ajk“ su bili zapaženi. U broju 1088. od 21.03.1978. godine pojavila su se dva kaiša. „Ajk“ se pojavio u desetak brojeva „Mladosti“. Te godine postajem ambiciozniji. Crtam karikature koje su izlazile u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“, u nedeljnom podlisku „Koprive“, od broja 1319, 18 juna 1978. Urednik, Budimir Vojnović, i veliki novosadski karikaturista, zaljubljen u nautiku je ogromnim gliserom dolazio na peščane čerevićke sprudove u nastanku, da me podseti da nacrtam nešto za njega. NEVEROVATNO. Veliki umetnik i čovek. Muvajući se po Gregurevcima, rodnom mestu svoga oca, Čule upozna Todora Bjelkića, urednika „Sremskih novina za decu“. Tu sam od 27.09.1978. godine počeo objavljivati strip kaiš „Prvaci“. Slučajno sam otišao do đačkog igrališta u Novom Sadu gde je bilo uredništvo Omladinskog lista „Glas omladine“. 16.02.1981. u broju 231. na zadnjoj strani našla se moja strip tabla. Sa Čuletom sam naravno bio i u „Forumu“. Slavku Draginčiću se svideo moj „Ajk“. Izlazio je u „Stripoteci“, u 4 broja po 3 kaiša 1981.godine.

3. Fabrički strip?
            Od 1977. godine sam počeo da radim u beočinskoj fabrici cementa (BFC). Porodična firma. Izgrađena na kostima predaka.
            Posao težak. Pakeraj. Utovar cementa u vagone i kamione. Pakao. Svakodnevno vitlanje norme. Konzumiranje alkohola slobodno. Nepresušni potoci. Alkoholni raj.  Kad sam došao u BFC pokušao sam stupiti u kontakt sa urednikom fabričkog lista, koji je izlazio dva puta mesečno kao podlistak „Sremskih novina“ iz Sremske Mitrovice. Bezuspešno. Ipak, kad sam se 1983. godine oženio i prestao piti, spletom raznoraznih neverovatnih okolnosti nađosmo se u redakciji lista „Cement“. Ja, Ladislav Kun, mašinbravar pesnik i dugogodišnji pisac aforizama u listu, Dušan Popsavin glavni urednik i Nedeljko Terzić, novinar „Sremskih novina“ i književnik.
            Dogovorismo se za strip kaiš „Cemenko“. Lacika ga je prvo krstio kao „Cementko“ ali je Neđa odrečno odbio i glasno predložio „Cemenko“ i tačka. Tako i osta. „Cemenko“ se pojavio u 316. broju „Cementa“ 25.01.1984. godine. Sa „Cemenkom“ sam, hteo to ili ne, postao crtač koji razmišlja stripski. Trudio se iz kaiša u kaiš. Učio. Na pola rada sa „Cemenkom“ sam već radio samostalno. Ipak, sam potpisivao scenaristu iz navike i zbog straha od samostalnog rada.
            Dolazi beznađe. Rat. Nedobro vreme za autora koji misli drugačije i provocira terajući na razmišljanje. Ne crtam više za javnost. Kad je „Cement“ počeo da izlazi mesečno, kao samostalna revija, Željko Copkov, generalni direktor BFC me je pozvao i predložio da crtam ponovo strip. Pozvao sam stare saradnike ali oni u tom trenutku nisu bili spremni da napreduju a ja nisam hteo da se vraćam na staro. Branka Drezgić, kao nova urednica lista, dala mi je punu podršku pa sam mogao da crtam čitavu stranu zabavljajući se i istraživati mogućnosti stripa kao medija. Branka mi je mnogo pomogla oko štampanja stripa „Miris tišine“. Još jedan izazov. Tekstovi Gorana Kovačevića razbacani po kojekakvim sveščicama. Dugi sati ubeđivanja sa Goranom. Kad je „Miris...“ zamirisao osmog marta 2000. godine svi su digli ruke od njega. Niko u fabrici da ga pomene. Najgori projekat koji je finansirao BFC. Skandal. Ipak se sve smirilo. Prećutno.
Zahvaljujući Čuletu sam upoznao Nebojšu Đukića. Po njegovim scenarijima sam radio SF strip. Par epizoda. Stotinak tabli. Sve je izgubljeno u čestim seobama. Ostale su samo 3-4 naslovne strane za te stripove. U „Val“ stripu, brojevi 1. i 2, aprila 1986. i januara 1987. su izašli stripovi „Prijatelji“ i „Vitez Vozier“. Scenaristi su bili Dragan Perić i Saša Milutinović.
Volim izazove. Nadgradnju. Postepenu metamorfozu. I tu me je strip zarobio. Postao sam njegov rob. Crtam tridesetak tabli mesečno a publikujem jednu. Mislio sam da je to vrhunac. Nisam mogao ni pretpostaviti da će to sve otići toliko daleko. Da će hobi postati potreba. Današnja krajnost je brzo crtanje zbog suludih ideja koje nestrpljivo čekaju da ih autor ovekoveči na papiru. Mislim da nikad više neću moći nikom, pa ni sebi, baš zbog toga dokazati da znam da crtam. A možda i ne znam. Dileme. Svakodnevno dokazivanje. Razočaranje na kraju.

4. Korov, od kada je i zašto počeo?
Bolni odlazak iz BFC. Sa nešto novca u džepu i besposlenom porodicom na grbači. Kupim kompjuter svestan da još dugo neću uspevati preraniti porodicu fizikom jer sam u tom trenutku imao punu 51 godinu. Moram učiti. Šta? Kompjuter, skener, štampač. Pozovem nezaobilaznog Čuleta u goste posle mesec dana odbijanja da priđem kompu. Koji će mi to? Novotarija. Fuj. Dva puta po nedelju dana poduke i on napravi čudo. Nauči magarca da radi osnovne stvari u Fotošopu i Korelu. Zajedno napravismo prvih desetak brojeva „Samoniklog korov stripa“. Toliko toga je tek bilo nacrtano u tom trenutku. Počeh na silu da ih distribuiram na i-mejl adrese. Zlatko Milenković me posavetovao da sve iz jpg-a prebacim u gif zbog manje težine i bržeg skidanja. Prvi „Korov“ je distribuiran 11.12.2004. a drugi 01.01.2005. itd. Kad sam nacrtao prvih 50 brojeva „Samoniklog korov stripa“ mislio sam da je tu kraj. Ali sve se otrglo kontroli. Danas ima nacrtano 465 brojeva sa preko 6000 tabli stripa. Gde su granice gluposti? Na to pitanje ćemo možda nekad dobiti odgovor.
            Zašto „Korov“? Naivno seljačko čeljade je mislilo da će za 5 godina uspeti dokazati sebi i drugima da zna da crta strip. Radom. Korovom. Samo ime e-zina pokazuje početak. Gde je kraj? „Samonikli korov strip“ je fleksibilan. Pokušavam ga razvući do raznih granica prepoznatljivosti stripa. „Korov“ stalno mutira.

5. Duga devetka, od kada i zašto?
Lunjajući po netu naleteh i na sajt „Artija“. Neki konkurs za strip. Poslah par tabli.  Zoran Matić Mazos se javijo. Počeo sam mu slati „Samonikli korov strip“. On je imao mesečno izdanje „Kiks“ za karikaturu i kratki strip. Od broja 6, juna 2007. se počeo pojavljivati „Korov strip“. U dugim razmenama mejlova i telefonskim divanima dogovorili smo se da napravimo strip reviju na netu. Andergraund. Baš nekako u to vreme je Sibin Slavković iz „Marketprinta“ počeo vraćati davno otkupljene a nikad objavljene stripove. Miloviću sam prerađivao grbe u vrtu. Predložio sam da to bude revija domaćeg stripa. Uslovno. Dadoh joj ime „Duga devetka“. Prvi broj se pojavio maja 2008. godine. Posle izložbe „40 godina „Stripoteke““, decembra te godine ja sam uzeo pedesetak kaiševa „Ajka“. Čak i dve table „Ajka“ koje sam i zaboravio da sam nacrtao. Vraćeni su mi i Čuletovi stripovi kao i stripovi Mikice Ivanovića. Sibin me je pitao da li poznajem neke crtače da im vrati stripove. Među njima i Zoran Selena iz Stare Pazove. Raspitah se i čoveka nađoh u Zrenjaninu. Svakog autora sam telefonski davio da mi da stripove za objavljivanje u „Dugoj devetki“. Pojavila su se 24 broja sa dosta premjerno publikovanih stripova.
            25 broj se nikad nije pojavio.  Zoran Matić Mazos je iznenada umro.

6. Strip publikacije koje si objavio?
 „Miris tišine“ sa Goranom Kovačevićem 2000. godine
 „Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem 2009. godine.

7. Strip izložbe...
            Kafe „Garuda“, Novi Sad 30. jul 2000.
            SKC Beograd februar 2008.
            Desetak kolektivnih izložbi

8. Klasični ili alternativni/ autorski strip - gde vidiš sebe?
Ne znam. Možda ću, ako se jednog dana većina mog strip epa „Samonikli korov strip“ štampa, uspeti nešto da shvatim o njemu. Ovako… Mislim da se to posle 50-tog broja otelo kontroli. Autor nije bitan. Strip ga je zagušio. Zatro. Količinom, bizarnošću, orginalnošću, trivijalnošću, kvalitetom, raznovrsnošću…
            U ovom slučaju sve pretpostavke padaju u vodu. Duboko. Nedohvatljivo. Da li autor uopšte ima hrabrosti da stane ispred tog ogromnog đubreta i da jasno kaže – da to sam ja, kad se zgušnjava i razvodnjava u istom trenutku? To što autor radi ne liči ni na šta. Čist “Samonikli korov strip” i ništa više.
            A možda greši? Možda nije ni to. Etiketa i ništa više.
            Bezličnost. Dadaizam. Ko to sa sigurnošću zna?
            Neshvatljivost. Priča. Život. Nebuloza. Ništa. I sve to pojedinačno.

9. Kako stvaraš stripove – unapred razrađeni scenario ili čista improvizacija ili svega po malo?
Stvaram stripove? Nisam primetio.
            Stripovi stvaraju mene. Teraju me da se prisećam bolne prošlosti. Ništavila. Budućnosti. Žida. Endre Adija. Malo nacrtam, par slika, pa pokušavam da zaboravim. Iz dana u dan. Pokušavam. Nema scenarija. Nema ideje. Onako olovka vodi ruku.
            Dvadesetak započetih priča, tabla, dve, pet i ništavilo. Priča se vremenom otvara. Za neka je potrebno i do godinu dana trauma. Neverovatno.
            Kad se čita vidi se da priča nije pravolinijska. Da je konfuzna. Isprekidana vremenom i novim iskustvima i strahovima. Pitanjima. Potpitanjima. Da li se nekad neko setio toga na taj način i zašto?

10. Inspiracije...
            Inspiracija. Šta je to. Čujeno. Viđeno. Proživljeno. Inspiracija mi je sigurno strah. Strah od zaborava. Neprepoznavanje pravih vrednosti. Novi put. Jednostavnost. Strah da neću stići ispričati sve moguće varijante priča i pričica. Sigurno neću stići svuda turiti svoj nos. Što više postigneš - to više hoćeš. Dileme. Pokušavam da se pravilno vidim. Ne uspevam. Uvek me nešto spreči u tome. Viđam se samo u prošlosti ili budućnosti. Na sadašnjost zakasnim. Ne uspevam je registrovati. Prepoznati. Postajem rob znanja. Vrednosti.
            Da li će me neko prepoznati? Shvatiti. Apsolutno me ne interesuje.
            Crtam stripove da ne bih pravio veće gluposti. Provociram i smirujem sebe. Monotono. Neemotivno. Ne interesuje me ničiji sud. Mišljenje. A želeo bih da mi neko da savet. Da mi kaže reč-dve. Gušim se u korovu. Svakodnevno. Zovem u pomoć. Nečujnim glasom. Nemoćan plačem. Korov se cereka. Likujući. Još samo da završim započeto i nikad više pakao. Urlam. Znam. Lažem. Bezobrazno. Samo izvlačim istinu. Crtam. Danonoćno. Nadam se da to niko neće primetiti. Pokušavam imitirati sam sebe. Franja Straka. Karikatura. Pseudonim. Izgubljen u vremenu. Bestelesan. Dokaz da neznanje ne donosi uvek originalnost. Dokaz da i korov ima cenu. Moć okupacije. U koliko slika? Pravilo bespravilnosti. Skupa lakoća stvaranja. Možda uvek nisam ozbiljan.
            Čim dvoje isto vide ja sam opozicija. Ponekad i sam sebi. Imam toliko čvrsto mišljenje da sam sam sebi politički rečeno opozicija. Čovek koji ima retku sposobnost. Uspevam da posvađam dva oka u jednoj glavi. Autor se svom snagom trudi. I uspeva.
            Ideje. Same se nude. Ponekad stidljivo a nekad naprasno. Treba ih samo prepoznati. I nadgraditi. Uobličiti. Inspiracija je svuda oko nas. Samoća. Pokušaj razumevanja samog sebe. Strah od sklapanja poznanstava. Dva drugara su mi izvršila samoubistvo. Možda sam i pre tih tragičnih događaja begao u snove. Kad ne razumem život - odsanjam. Pobegnem u inspiraciju. Tu je nepredvidljivo. Vitezi na belom konju nude ruke spasa. Ja ne prihvatam. Samo gleduckam. Sanjam život. Niko neće imati čvrste dokaze da sam živeo. Ako mi je potrebna neka pomoć ja je odsanjam. Budi me samo miris redovno neopranih nogu. Operem ih i opet mogu snevati. Preci još stoje na svom mestu. Nešto prčkaju i savetuju me. A ja kontraš. Sve njima u inat. Oni dobronamerni ne reaguju burno. Gledaju me sažaljivo. Znam. Nerviraju se. Zbog mene. A meni šecko.
            Pisanje mi je noćna mora. Glavobolja. Crtanje me ispunjava radoznalošću pa jedva čekam da gotov strip pročitam. Redovno se razočaram. Zato ne stižem da napišem scenario. Već napisane tuđe scenarije šikaniram jer ne mogu da podnesem da je nešto nepromenljivo i konačno.

11. Tvoji stavovi o stripu...
            Nemam nikakve stavove o stripu. Strip mi je samo sredstvo. Dokaz da mislim. Način ovekovečavanja proživljenog trenutka. Mesto gde gubitnici postaju pobednici. Gde pravila igre pišu marginalci. Gde je čast biti zgažen. Živiti se i podsmevati istorijskim pobednicima. Podsmevati se istoriji, nauci, politici… Biti svoj dok se ne posramiš jer su te brzo pročitali. Kupili te za siću. Pročitali. Smejući se ceni a ne sadržaju.
            I sad posle ovog mog ozbiljnog prisećanja na davno prošlo vreme jedino znam samo jedno. Za sve moje strip trauma i sistematsko maltretiranje di kojeg ozbiljno dokonog priglupog čitaoca ometenog u razvoju koji se na vreme nije znao isključiti i pobeći glavom bez obzira iz sveg nebuloznog već je uporno pokušao shvatiti neshvatljivo da je jedini krivac za to Čule. Zato ćemo njega na čelu sa mnom uhvatiti za gušu jer je njegova krivica ovim tehestom potpuno dokazana.
            Ne znam da li da posle ovog pustim vodu.
            Ipak ću za svaki slučaj dobro oprati ruke. 

PRIKAZ
Goran Kovačević i Franja Straka - "Miris tišine"
 izdavač: Beočinska fabrika cementa, Beočin 2000.

STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE
            Odavno je prestalo da važi pravilo po kome se sve važne strip stvari dešavaju u prestonici. Bez obzira na otpore "metropolista" nadiranju snaga iz provincije-unutrašnjosti, one su stigle, dokazale se i opstale. Stoga se nije čuditi što neki stripadžija radi u Pančevu, Vršcu, Subotici ili, u ovom slučaju, Beočinu, kao što će činjenica da je strip svesku "Miris tišine" objavila tamošnja fabrika cementa izmamiti osmeh naklonosti i poštovanja dovitljivosti autora i otvorenosti direktora; neće biti ni trunke sumnji u kvalitet radova samo zato što nisu stigli iz glavnog grada (ko tako reaguje izgubljen je za ovdašnju strip scenu). Kako god bilo da bilo, iza poetskog naslova "Miris tišine", nalazi se 30-tak stripova, prevashodno dugih-kratkih po jednu tablu, vešto komponovanu sa nekad pretežnim tekstom a potom karikaturalnim slikama da bi na sledećoj bio uspostavljen čudni balans oba elementa što svemu daje posebnu, unutrašnju dinamiku. Rečima i slikom Kovačević (tekst) i Straka (crtež) poigravaju se najčešće svakodnevnim događanjima i situacijama, uvek sa dozom zdravog humora i satire koji, istini za volju, umeju da kliznu i u grotesku, karikiranje ili laku morbidnost. Polazna tačka pričica je ispovest učesnika, što će reći veselih i vragolastih drugara, očevidaca, komšija, sugrađanina, kolega s posla, rečju nekoga ko je nešto video, čuo ili izazvao pa to, post festum, otkriva širokom auditorijumu. Prisnost i nonšalantnost "na prvu loptu" pridobijaju čitaoca i dozvoljavaju autorima da se, bez uvoda i ustezanja, koncentrišu na efikasan i efektan razvoj stripa što će, po sklapanju korica, rezultirati utiskom da se čitalo i saznalo mnogo više no što bi se po broju strana očekivalo. S druge strane, sasvim (ne)obično (ne)normalni tipovi, kakve svako sreće na ulici, izuzetno su pogodni za prikazivanje lakih i teških šema po kojima se kotrlja svakodnevna tzv. egzistencija nam i iza koje je ogromni zjap ni na šta upotrebljenog (čitaj protraćenog) vremena. No, autori nemaju želju da se celomudreno, nadmeno i oholo postavljaju prema svojim (anti)junacima jer bi to izbrisalo "zafrkanstski šmek" a izazvalo otpor i kontraefekte. Oni se zadovoljavaju ponekom bockalicom dok su im, u celini gledano, likovi kojima se bave sasvim  simpatični. Međutim, njihova dobronamernost nije naišla na isti odaziv kod živih ljudi koji su se, ko zna zašto, prepoznali u onima sa papira i zbog toga uvredili, pa su Kovačević i Straka čak morali da štampaju, na posebnom papiru, "Uputstvo za upotrebu" svog stripa. Ovim je, i bez zvanične kritike potvrđena valjanost stripa a posredno i samog strip medija koji, očito, nije za potcenjivanje.
          
FINALE BEZ ZAKLJUČKA
            Toliko fragmenata/elemenata za portret Franje Strake - za ovaj put.
            Zainteresovani pročitanim Strakina (ne)dela lako će naći na Internetu - jer Straka je naš naj-virtuelniji strip autor koga više ima u www-svetovima nego na papiru. Tim putem može se poslati mejl-poruka pa će Straka zaintrigiranima redovno slati nove brojeve “Samoniklog korov stripa”. Sve ostalo zavisi od otvorenosti čitaoca za eksperiment, nonsens, apsurd, karikiranje - rečju za drugačije senzacije, koje podrazumevaju aktivno učešće u čitanju stripa (a ne instant  intelektualnu lenjost). Straka sasvim pošteno i dobronamerno, bez foliranja, nudi svoje ideje, misli i emocije. Problem je što takva ponuda mnogima liči na ogledalo u kome nema ulepšanih slika - a to oni nisu voljni da vide.

(“Parabellum” br. 4, 2013)
         

0 komentara:

Постави коментар

top