U svetovima savremene domaće strip umetnosti koji su, na prvi pogled, poprilično šaroliki (mada se, dubljim analizama mogu prepoznati nekolike karakteristike zajedničke kod većeg broja autora), nimalo nije lako biti drugačiji, odnosno dostići tačku u kojoj se poetika nekog autora odmah prepoznaje. Đorđe Milović već godinama zauzima upravo mesto rezervisano za autora osobene odnosno suptilne poetike. Ukoliko bismo pokušali da definišemo elemente koji određuju Milovićevo stvaralaštvo nećemo imati lak zadatak; isprva bi se moglo reći da se on razlikuje kako po svojim pričama tako i po crtačkoj tehnici odnosno po zaista nesvakidašnjem spoju ovih segmenata. Naravno, takav odgovor samo izaziva nova pitanja jer nije previše određen. Možda bi bilo preciznije reći da Milovića, odnosno njegove radove, određuje atmosfera duboke, sveobuhvatne melanholije proizašle iz samorefleksija junaka koji su, svaki na svoj način, izmešteni iz uobičajenih životnih tokova (bez obzira u koju epohu i na koje geografske koordinate priča bila nominalno smeštena). Opšti ton priča diktira i grafizam, očiglednu, mada varljivu, nesigurnost linija, figura i objekata odnosno pejzaža na slikama. Dijalog slike i reči okvirne priče tanan je i interaktivan.
            Sve navedeno vidljivo je u albumu provokativnog naslova „Drugim očima“. Milović u njemu iscrtava 16 strip priča koje kao predložak imaju kratku prozu nekoliko autora od kojih su najzastupljeniji Pirandelo pa Borhes i Virdžinija Vulf, a sa po jednom pričom, A. Grin, Ž. Tardi, Bucati, M. Marčetić i M. Selimović. Naravno, kako to i sam autor kazuje u svojoj uvodnoj reči, kontakt literature i stripa otvara brojna pitanja u rasponu od prevazilaženja nivoa ilustrovanja priče do prevođenja jednog medija u drugi, uz rizik da se u toj transakciji mnogo više izgubi nego dobije. Iako je strip jednim segmentom vezan za tekstualnu naraciju, literarne pripovedačke strategije ne mogu se mehaničko-rutinski preslikavati u strip jer je njegova vizuelna strana previše moćna/sugestivna i konstantno se otrže okvirima reči/rečenica. S druge strane, slika ne može uspešno da prati refleksivne literarne pasuse. Otuda se poduhvat stripovanja neke priče prevashodno svodi na osećaj autora kako za originalni tekst tako i strip, odnosno na osećaj njihove ravnoteže koja ponekad ide na uštrb bogatstva teksta a ponekad na uštrb gubljenja vizuelne dinamike. Konačno (ili tačnije najpre) je potrebno da strip autor svoju crtačku tehniku prilagodi/saobrazi literarnom predlošku. Milović se samim odabirom priča opredelio za određeni ton koji dominira (koliko god da su priče nominalno različite) a on proizilazi iz nesposobnosti, nesigurnosti ili nemogućnosti junaka da dosegnu svakodnevnu rutinu okoline u kojoj egzistiraju. Njihova izdvojenost i izopštenost različitog je porekla (ili nikada nisu ušli u kolotečinu ili su iz nje ispali, odnosno nikada joj u potpunosti nisu pripadali mada su pokušavali da ispoštuju obrasce ponašanja) ali su rezultati bezmalo identični i fatalani. Samo kazivanje/pripovedanje najčešće je na nivoima unutrašnjeg dijaloga protagoniste, kojim se pokušavaju „svoditi računi“ življenja, što diktira određenu statičnost i posrednost; ponekad su, međutim, dešavanja burnija („Povratak paklu“, „Izvesne obaveze“, „Dašak“) ali je ta dinamika samo potvrda odvajanja, iskoraka/ispada iz rutine trivijalnosti. Ovakva postavka donosi manjak dijaloga odnosno reči koje su izgovorene; mnogo je više teksta koji prati misli junaka. Sveukupna postavka tražila je od Milovića ne samo da odabere ključne misli i dileme odnosno rečenice već i da ih ne samo proprati već i nadogradi slikama. I upravo na tom polju ogleda se njegovo majstorstvo. Treperavim, drhtavim, kolebljivim linijama on iscrtava grube konture tela i lica odnosno enterijera i eksterijera; slike deluju kao skice, manje ili više dorađene ali ipak nedovršene. Pero uvek zastaje na korak ili dva od preciznog, realističkog crteža. Strip odaje utisak bloka sa skicama na osnovu kojih će se uraditi crtački doterane table. Iz tih „skica“ očito je da crtač vlada zanatom i tehnikama, da je sposoban da linijom izvede sve što poželi. No, on nema nameru da pređe tu poslednju stepenicu do zaokružene slike jer bi time izgubio efekat oneobičenosti, odrekao bi se deformacija koje nose mnogo više značenja nego „normalnost“. Njegovi junaci, u krajnjem, nikada nisu dosegli običnost, nisu postali bezlično svakodnevni upravo zbog svojih mana/dilema/hendikepa/naivnosti te bi im ulickane slike bile neprimrene. Za njih svet nije doteran i dovršen, nije u potpunosti ispunjen jer ga oni kao takvog ne vide, niti ga kao zaokruženog doživljavaju.
            Milović je promišljenim odabirom priča i njihovim nadahnutim transponovanjem u medij stripa uspeo da stvori amalgam koji je jedinstven, samosvojan, nadmoćno ubedljiv, elegantan u estetici izvitoperenog i nedovršenog. Album „Drugim očima“ majstorsko je delo vrsnog umetnika koje zaslužuje divljenje, poštovanje i uvažavanje.

("Kvartal" br 20/21, 2013)

0 komentara:

Постави коментар

top