Posle 20 godina pevanja, stotina koncerata na kojima je publici širom sveta zastajao dah, desilo se da Svetlana (kultna ličnost izvornog pevanja) snimi svoj prvi album sa staroslovenskim pesmama.
            Ostavljajući kritičarima i muzičkim stručnjacima da se bave istorijskim, kulturološkim i tehnničkim stranama ovog izuzetnog projekta koji nam vraća deo iz riznice narodnog blaga (čija su vrata dugo bila zapečaćena zahvaljujući duhovno ispraznim ljudima koji se odriču svojih korena) autor ovih redova pokušaće da u reči pretoči svoju fascinaciju onim što je na kaseti čuo.
            Glas, čovečiji glas, taj, uz bubnjeve bila, najstariji zvuk sa kojim se ljudska rasa susreće, zapevaće i zazvati sa ove trake. Onima koji ga slušaju doći će bestelesan (iako žena koja popeva ima svoje ime i sudbinu) i vanvremen i pesma će sići niz slojeve svakodnevnog bitisanja u dubinu, do snaga podarenih nam od predaka.
            Reči i poj njihov vraćaju zaboravljene a, opet, nikad viđene slike magli nad širokim rekama, talasanja žita pod bistrim nebom, rose, razigranih konja i bude priče starostavne, legende i bajke.
            I ponovo se podiže sila prastara, otvara svoje oči i mi vidimo kroz njih prostore zemne i nebeske, pomešane u svetu u kome je reč isto što i zamah sablje, let ptice, marš vojske, a pesma dah nasušni.
            Obale Dunava ponovu su granica, na njima je tamna magla usuda, roblje je s one strane, okovano i vile pletu kose u užad za brodove koji će prevesti duše pravedne. Ostarele majke žale mrtve sinove-junake, pogled obećanih devojaka prazan je. A na Kosovu polju, gubilištu i svetilištu, pod zvezdama i Mesecom i Suncem, nagrđenih lica, duhovi ratnika dižu se nad smrtna tela, pesma ih dotiče, prolazi kroz njih i stiže slušaoca da mu suzama ispuni oči i zadrhti dah.
            Za ove pesme ne postoji istorija – nauka o pobedama i porazima. Za njih postoji samo kolektivno sećanje što vezuje prošla i sadašnja tela u jedno, postoje čista osećanja radosti i tuge i, ponajpre, jedna velika, jedina sudbina praotaca i sinova istog duha i duše. Glas žene-pevačice bezvremene, veza je jača od ljudskog veka, veza što se prostire iznad zemnog praha i seže u večne svetove iskona. U njoj otkucaji našeg srca i dah i krici rođenja i smrti, razvejani u prošlim danima, ponovo postaju jedno.
(1994)

SAVA BABIĆ (1934 - 2012)



Ticijano Sklavi, tvorac istraživača natprirodnih pojava, Dilan Doga, spada u onu retku grupu strip radnika koji uprkos precizno definisanom poslu umeju da iskoče iz šablona i prijatno iznenade čitaoce. Naime, serijali na televiziji, u knjigama, filmovima ili stripu, bazirani su na prepoznatljivim junacima koji upadaju u probleme koji su uvek u zadatim žanrovskim okvirima (krimića, vesterna, horora, naučne fantastike...). Odstupanja su nepoželjna jer remete osnovni zakon trgovine: ako kupac traži sapun i dobiće ga - pa su, dakle, nepotrebni bilo kakvi eksperimenti (tipa: prodaj mu šmirglu umesto sapuna); isto su tako nepotrebni i eksperimenti u okvirima žanrova. Stoga autorima, koji u određenom ritmu moraju da štancuju definisane proizvode, nije dozvoljeno da se previše ’uživljavaju i iživljavaju’ izvan granica svog radnog zadatka. Dobar broj scenarista i crtača, pak, muku muči da ispoštuje i minimum obaveza i ne pada im na pamet da mudruju već pune sveske šarenim konfekcijskim pričama i slikama.

Ludilo na vrhuncu
            Na sreću i zadovoljstvo strip izbirljivaca, Ticijano Sklavi ne samo da drži solidan nivo svog serijala nego, s vremena na vreme, uspeva da premaši samog sebe. Takav je slučaj sa epizodom „Lov na veštice“ koja počinje scenama iz horor stripa u kome je glavni junak stvoren po uzoru na Dilan Doga (što će reći izmišljeni je dobio svog izmišljenog dvojnika). Problem se otvara kada Džastin i njegov urednik bivaju optuženi da su stripom koji rade izopačili decu toliko da je jedan dečak-čitalac ubio svoju baku. Pritisak javnosti izmanipulisane ambicioznim političarem oteraće Džastina u ludilo na vrhuncu koga će ubiti svoje mučitelje dok će Dilan Dog, bežeći od progonitelja, sići u podrum u kome ga čekaju čudovišta iz Džastinovog stripa. Da li će odatle izaći saznaćemo u nastavku koga - neće biti.

Provokacija za čitaoce
            Uprkos ponekim opštim mestima (zli političar-mediji-žrtvovanje pojedinca zarad ambicija) celokupna postavka epizode provokacija je za čitaoce jer postavlja pitanja uživanja u strahotama; ovo pitanje nije novo ali nije uobičajeno da se postavlja u stripu koji je na njemu (takvom uživanju) baziran. Verovatno je Sklavi upleo u priču i lična iskustva; uostalom, priča dosta liči na događaj od pre nekoliko godina kada je samoubistvo jednog mladića povezano sa stripom „Sendmen“ Nila Gejmena, što je izazvalo poplavu osuda horora (ovakve kampanje ciklično se ponavljaju u svetskim medijuma.)

Čudna zavrzlama
            Čudnoj zavrzlami svojim izduženim crtežima značajan doprinos je dao Pietro Dall’Agnola, voljan da oneobiči poneke scene; posebno su impozantne njegove slike podruma s početka i kraja priče, što sveukupno čini da je „Lov na veštice“ (podsećanje na senatora Makartija nije slučajno) jedno od boljih izdanja serije o Dilan Dogu i dokaz da njegovi stvaraoci nisu potonuli u monotoniju.
(2002)

NASILJE NAŠE SVAGDANJE

Autobus koji je iz prestonice krenuo prema provinicji, zaustavlja se na stanici u gradu-centru okruga. Dan je tmuran ali bez kiše. Zamoren vožnjom putnik gleda kroz prozor. Peron je pun srednjoškolaca koji se vraćaju kući, u obližnja sela. Bubuljičavi momci, glasni, nadmeni, u trenerkama, sa rančevima na leđima, šepure se pred devojčicama ’skockanim’ kao da izlaze u kafić ili na žurku. Slušalice vise iz ušnih školjki, sevaju mobilni telefoni.
            Baš ispred autobusa, oko klupe, skupila se poveća grupa dečaka. Jedan od njih žustro maše rukama. Njegova vika čuje se nadaleko, ulazi kroz otvorena vrata autobusa koji čeka putnike. Momčić goropadno šeta uokolo, maše, smeje se, pa stane ispred klupe i urla: „Pa jel jesi ili nisi?“. Kroz procep u gomili putnik vidi nekoliko dečaka koji sede na klupi. Svi gledaju u svoje noge osim jednog koji, očito prozvan, posmatra toga što viče na njega. Muca nešto kao: „Nisam, ko ti je rekao“.
            Situacija je u trenu jasna. U jeku je predstava predatora i žrtve. Grupu školaraca koji stoje i traže kavgu predvodi kočoperni momčić. Žrtva je sama iako kraj nje sede njegovi drugari. Jedan iz predatorskog tabora, smejući se, klima glavom svom vođi. Ovaj se, kao, išćuđava pa opet urla: „Eto vidiš! Jesi. Rekao si da oćeš da se biješ sa mnom. Kaži.“ Žrtva se ne pomera, gleda svoje mučitelje, muca: „Nisam.“ Vođa širi ruke, čudi se, gleda važno oko sebe, udalji se, smeje, uživa u sebi i pažnji koja mu je poklonjena, vraća se do žrtve i viče: „Pa kaži. Kaži.“
            Naravno, nikakav odgovor ga ne interesuje. Žrtva ćuti i mirno sedi. Lice joj je detinje, oči velike. Predatorova banda glasno dobacuje. Vođa zadiže rukave trenerke, smeje se, udaljuje se od grupe. Iznerviran je, besan, ali, kao, jasno mu je da žrtva nije pričala to što je on čuo. Čini se da ga sve ovo više ne interesuje. Stoji na ivici perona. Ali, ono što sledi neminovno je pošto je zver shvatila da je njena žrtva bespomoćna.
            Predatorčići se guraju, napadno smeju. Žrtva je sama.
            Onda se vođa vraća u žižu dešavanja. Njegova grupa, koja je sprečavala žrtvu da eventualno pobegne, razmiče se, kao zavesa na bini. Vođa se zaleće. Prekriva telom žrtvu koja je samo pognula glavu. Udara je pesnicom u glavu, a kolenom u grudi. Iživljavanje traje desetak sekundi. Onda poltroni-predatorčići milosrdno odvajaju svog vođu od žrtve. Guraju ga dalje od klupe. On, kao, nasrće na njihove ruke, hoće da se vrati i nastavi. Naravno, predstava je odigrana, potvrđeno je ko je vođa čopora, koliko je sposoban da napada bespomoćne žrtva. Sada se šepuri, traži cigaretu. Poltroni je dodaju, krešu upaljače.
            Žrtva sedi pognute glave. Nema krvi na crvenom licu. Gleda u asfalt svoje sramote. Kraj njega, oni koji sa njim sede u istoj učionici, ili su mu, kao i predatorski čopor, komšije u ulici, ćute. Jedan od sitnijih članova bande prilazi poniženom i nadobudno govori: „Treba da mi zahvališ što sam te spasao“. Smeje se bahato pa vraća svojoj rulji. Tamo dežurna luda bande karikira kako je njegov voljeni vođa udarao rukama i nogama. Svi se orno klibere i uživaju. Vođa povlači dimove punim plućima. Onda krene prema klupi, prođe pored nje, zastane, poniženi se ne pomera, pa nastavlja dalje, do druge grupe školaraca. On je najvažniji čovek na svetu, u Svemiru a i šire. Jedna devojčica mu prilazi i ljubi ga. Onda se vraća istim putem. Razmaknuo je ruke kao da su mu leđa prepuna mišića. Tek ovlaš pogleda predmet svoje pobede. Za njim trčkaraju i cupkaju članovi čopora. Glasno se smeju. Vođa stane desetak koraka od svog trofeja i maše. Ne želi da bilo ko zaboravi njegov podvig. I sam želi da se podseti i uveri u svoj trijumf. Žrtva je sama...
            Autobus kreće uz škripu guma i odvaja putnika od mučnog prizora. Pitanja se roje. Zašto dečaku niko nije pomogao, ni njegovi drugovi ni stariji kojih je bilo na peronu? Gde je policija? Gde su nestali lepo vaspitanje, skromnost, drugarska solidarnost? Kako će dečak preživeti poniženje koje će se neminovno produžiti i sledećih dana, nedelja, meseci? Nekada je ovakve scene gledao samo u američkim gangsterskim filmovima i mislio da se to ovde nikada neće desiti ali, eto... U trenu putniku postaje jasno da, u stvari, u nemoći svojoj, ne bi želeo da zna odgovore na te dileme. Zbog toga mu dan postaje mračniji i teži.
(2012)
           

           

Nakon romana "Severna svetlost" i "Čudotvorni nož" Filip Pulman je ispripovedao (za sebe voli da kaže da je pripovedač a ne pisac), i za to zaslužio nagradu za roman godine 2001.g. u Engleskoj, "Ćilibarski durbin", završni segment fantazijske sage "Njegova mračna tkanja" koja se u punoj širini rasprostrla na preko 950 stranica. Poslednji deo velike priče, originalno objavljen 2000.g. (prethodni su se pojavljivali 1995. i 1997.g.), odvešće svog čitaoca na putovanja u nekoliko čudesnih svetova, od kojih je jedan svet mrtvih, da bi, posle velikog boja Dobra i Zla, otpočela era stvaranja utopijske Nebeske republike što će, međutim, podrazumevati žrtvovanje mladih ljubavnika. Ako je trilogija započela kao štivo za mlađe čitaoce, koji su se mogli identifikovati sa junakinjom Lajrom, divljom i prkosnom devojčicom i njenim dogodovštinama širom alternativne Engleske, a "Čudotvorni nož" je bio korak ka usložnjavanju događaja i značenja (mada je njegov junak dečak Vil), "Ćilibarski durbin" je definitivna potvrda da je osnovna ideja pripovedača prevazišla puko omladinsko avanturističko štivo. Put u svet mrtvih nosi tenziju antičkih tragedija dok je sav misticizam hrišćanskih religija i nauka (posebno kvantne fizike) udenut u tren kada deca (koja to već i nisu) oslobađaju ostarelog anđela, u stvari samog Apsoluta, iz kristalnog kovčega da bi ga prvi nalet vetra jednostavno - razduvao, baš kao što se duhovi mrtvih razdragano (samo)razveju (kao svesni prah koji se vraća prahu) u vazduhu svetova živih, zatvarajući tako puni krug kretanja i održanja materije i duha (pravilnije bi bilo duhomaterije, obzirom da se insistira na njihovom jedinstvu, kao što je to slučaj i sa prostorvremenom). Pulman postupkom "odrastanja" Lajre i Vila (ali i čitalaca) iz knjige u knjigu, sve do trena, opisanog bez patetike, kada oni moraju svesno da žrtvuju svoju ljubav, uzdiže kriterijume literature za mlade toliko da se oni mešaju sa kvalitetnom literaturom za ozbiljne čitaoce. Pripovedačev stil jasan je i precizan, bez kvazi-književničkih egzibicija i mistifikacija, u potpunoj funkciji povesti koja je ispisana poletno i uspeva bez nategnutosti da stigne do finala, povremeno se čak poigravajući ustaljenim kanonima (tako su njegovi anđeli muškog i ženskog roda, sposobni i za ljubav prema svom polu). No, onome ko postavlja nove standarde svakako je dozvoljeno i (poželjno) da menja stare.
(2003)


Nepisano je ali, na žalost, praktično dokazano pravilo da je svaka nova knjiga u nekom serijala sva slabija od prethodne odnosno od prve koja je čitavo zamešateljstvo i započela. Roman "Čudotvorni nož" punokrvni je dokaz da izuzeci od tog pravila postoje. Kao drugi segment trilogije "Njegova mračna tkanja" on dobrano nadmaša prvi deo "Severnu svetlost" i čitaocima "otvara apetit" za velikim, finalnim "Ćilibarskim durbinom". Jer, ako je priča započela kao zanimljiva ali nepretenciozna (pre svega, mlađoj publici namenjena) fantazijska avantura dvanaestogodišnje devojčice Lajre u svetu koji se razlikuje od našeg ali mu je i poprilično sličan, u "Čudotvornom nožu" autor zapliće mnogo više elemenata i niti i traži od svojih čitalaca više nego standardnu dečiju znatiželju. Tako najpre, paralelno vodi priče u našem, sadašnjem svetu i drugom, neobičnom, sa tendencijom da se sve pretvori u mnoštvo neobičnih stvarnosti koje se mešaju, raspadaju i metastaziraju u skladu sa saznanjima da se sprema veliki poduhvat obaranja, ni manje ni više, nego Boga i celokupnog ustrojstva svih svetova. Mračni tonovi sve teže i dublje senče opštu sliku što baš i nije odlika uobičajene dečije lektire. Mada i dalje lako "švrlja" po prepoznatljivoj ikonografiji epske fantastike Pulman je nadograđuje teorijskom fizikom (hipotezama o tzv tamnoj materiji Univerzuma koja ga drži na okupu), otvarajući sasvim drugojačiji nivo tumačenja dosadašnjih događaja. U spisak novotarija koje izvrdavaju obrasce svakako spadaju i smrti nekih od dosadašnjih pozitivnih, odraslih junaka i to bez ikakavih pompeznih, srceparatelnih scena i replika (jedino ultimativni negativac, Lajrina majka, ostaje nedirnuta izvrdavanjima zadatih šema, barem za sada). S druge strane, ni deca nisu izuzeta iz mračnih aktivnosti tako da jedna horda dečice svim snagama želi da masakrira neistomišljenike. Dodajmo ovome i sakaćenje drugog glavnog junaka, dečaka Vila, takođe dvanestogodišnjaka koji je nesretnim slučajem ubio čoveka i koji odsecanjem prstiju plaća zadobijanje noža iz naslova knjige. Neke od stranica romana svakako će ostati u trajnom sećanju čitalaca, posebno ona sa usecanjem (nožem) u drugu stvarnost.
            Mada ga u neumerenim svetskim prikazima imenuju za dostojnog naslednika Tolkina, Pulman (kao ni bilo ko drugi) to nije jer njegov pristup nije tako duboko zasnovan na svekolikoj svetskoj mitologiji, kakav je Maestrov, ali je nesporno da on gradi samosvojan ep koji će biti trajniji od mnogih savremenih jer sa vatrometom mašte istovremeno postavlja i nove obrasce koji povezuju "dečiju" i "odraslu" epsku fantastiku.
(2002)


Epska fantastika kao najveći baštinik i svojevrsni nastavljač tradicija bajki i saga, nosi u sebi (zbog didaktičnosti koja je deo ovih priča) dvojnost sagledavanja stvarnosti kroz pojednostavljenje odnosa, s jedne strane, i insistiranje na odgovarajućim vrednosnim sistemima, s druge strane. Otuda su sasvim očigledne strane kojima neki junaci pripadaju (ako je ta uloga pomalo zamućena zarad postizanja većeg uzbuđenja do kraja ona mora biti pojašnjena) a pobeda Dobra i svega što ga prati neminovna je. Ta izvesnost, međutim, ne oduzima draž jer su težišta sadržaja u začudnosti fantastike i magije. Zbog toga ove i ovakve knjige s jednakom pažnjom čitaju i deca i odrasli, tražeći i nalazeći kvalitete koji odgovaraju njihovom "uzrastu". Roman "Severna svetlost" Filipa Pulmana spada u red knjiga za sve godine jer krije uzbuđenja, akciju i čudesa koja će zainteresovati kako početnike u veštini čitanja epske fantastike tako i one sa dugogodišnjim iskustvom. Autor je svakako bio svestan da će njegova publika biti šarolika te se, za razliku od nekih kolega, opredelio za pisanje bez popusta, što će reći da nije potcenjivao čitaoce olakim ili nategnutim konstrukcijama. S druge strane, pak, nije želeo ni da stvari preterano uozbiljava i usporava, tako da je, u konačnom izgledu, njegova priča brza, jasna i bez mnogo mudrovanja: ona započinje akcijom, tako se nastavlja i tako završava; sva potrebna objašnjenja o onome što je bilo pre, kao i potrebna tumačenja nepoznatih pojava, daju se usput. Tako se tajna dvanestogodišnje Lajre (ko su joj roditelji, zašto je bila poverena na čuvanje koledžu itd) otkriva dozirano dok se paraleno na nju nadovezuju nove nepoznate. Elem, Lajra živi u svetu koji delimično podseća na naš kada bi se smešali XVIII, XIX i XX vek, i sticaj okolnosti (ali i usud) vode je u veliku avanturu otkrivanja tajne svemirskog Praha, Aurore i svetova koji su iza nje. Na putu do Severne svetlosti moraće da pobegne od ljupke ali zle gospođe Koulter, da sa Cingarima organizuje i učestvuje u ekspediciji na Sever radi spasavanja otete dece a potom balonom krene u spasavanje svog oca, u čemu će joj pomoći opasni oklopljeni medved. Ispod Aurore Lajre će otkriti da njen otac ima, kao i svaki poludeli naučnik, svoje planove, a ovaj uključuju i ubijanje jednog deteta. To je neće sprečiti da, u odsudnom trenutku, zakorači u drugi svet.
            Pustolovina je prepuna neizvesnosti pojačanih svakovrsnim čudima, od onog da svaki čovek ima svog daimona, duha-pratioca (zli naučnici će zarad eksperimenata odsecati daimone od dece i tako ubijati i jedne i druge), da Lajra poseduje spravu koja predviđa budućnost, preko susreta sa demonima-špijunima, klanovima veštica, hordama oklopljenih medveda, do onih skrivenih u gradu svetlosti u Aurori, što će biti otkriveno u narednoj knjizi (jer "Severna svetlost" se nastavlja knjigama "Čudotvorni nož" i "Ćilibarski durbin"). Pobrojanom treba dodati i sasvim "obična" čudesa otkrivanja tajni kripti i katakombi, običaje Cingara, medveda ili veštica koji su izgradili paralelne organizaciju primerene svojim potrebama i životnom veku, te, konačno, i čudnovate i živopisne predele mora, kopna i vazduha kroz koje se putuje. Sve u svemu, radoznale i znatiželjne očekuje mnoštvo iznenađenja i uzbuđenja (koja pomalo mogu da pokvare ponekad previše orkestrirane koincidencije i događanja); isti će svakako nestrpljivo očekivati pojavu nove knjige kako bi videli da li se obećavajući početak razvio u pravu i dobru priču-bajku. Čitaoci i kritičari u Engleskoj i Americi, kojima su već znani i nastavci i o njima imaju vrlo povoljna mišljenja, dodelili su knjigama ove serije značajna priznanja kakva su Gardijanova nagrada i Karnegijeva medalja.
(2002)

POVRATAK MIKI MAUSA (1994.)


Malo šta je 1993.g. ostavila svojoj naslednici na brisanom prostoru 9. umetnosti. Budućnosti nije puno obećavala. Ipak, priče u slikama su počele da se vraćaju. Istina, promenjene ali i sve oko njih bespovratno se izmenilo.

Uvod
            Sukobljen sa strahotama borbe za golu egzistenciju u 1993.g. strip je jednostano iščezao sa ovdašnjih prostora. Bila je to kruna sunovrata koji je započeo ’zlatnim’ 1980-tim YU stripa jer se vrlo brzo ispostavilo da je uspon bio rezultat sretnog spoja okolnosti tj. darovite generacije autora i relativnog blagostanja koje je strip činilo lako dostupnim najširoj publici u kojoj je sve više onih koji su prerasli detinjstvo do tada doba rezervisano za konzumiranje stripova. Nije dakle bilo nikakvog smišljenog ulaganja u razvoj ove umetnosti. I, kad je spoj okolnosti počeo da se razbija, isto se desilo i sa YU stripom. Deo autora otišao je u inistranstvo, kasnije su im se pridružili i oni izbegli pred ratom a ostali su - zaćutali. Broj strip izdanja smanjivao se iz godine u godinu da bi na kraju 1993.g. ostali bez stripova na kioscima (što bi se verovatno desilo i da nije bilo inflacijionog kolapsa ali koju godinu kasnije). Čast stripa ostali su da brane „Politikin zabavnik“ i magazin „Tron“, u okviru kliasičnog stripa, i „Patagonija“ i „Krpelj“ u alternativnom stripu.

Alternativa iz podzemlja
            Za razliku od klasičnog stripa andergraund je u 1993.g. bitno napredovao. Dugo potiskivani, njegovi autori lakše su se prilagodili nemaštini i uspeli da realizuju svoje projekte. Taj zamah nastavio se i u 1994.g. Već u februaru pojavio se  drugi broj „Patagonije“, magazina za andergraund, alternativni i art strip, donoseći nove radove domaćih snaga i priloge istomišljenika iz Kanade. „Patagonija 2“ pobrala je pohvale ovdašnjih poznavalaca ali i onih u svetu, u koji je vrlo brzo otišla. Za njom su otišli i radovi domaćih andergraund autora i pojavili se na nekoliko izložbi, od one u Sloveniji, u organizaciji magazina „Stripburger“, do međunarodne izložbe „Potpisano ratom“ u Holandiji, na kojoj su domaći umetnici (i alternativni i ’klasičari’) bili najbrojniji (pored autora iz Belgije, Francuske, Španije, Hrvatske, Italije, Slovenije, SAD i domaćina; a i predstavnici Slovenije bili su autori sa tipično slovenačkim prezimenom koje se završava na ’ić’). Svojevrsni kuriozum je da je ilustraciju za plakat i naslovnu stranu knjige u kojoj su sakupljeni radove sa ove izložbe sa antiratnom tematikom uradio Leonid Pilipović.
            Uporedo sa „Patagonijom 2“ pojavio se, u izdanju Pokreta za mir iz Pančeva „AUT! Zidni strip magazin“. Magazin je u stvari plakat sa strip kaiševima 6 autora koji je osvanuo na zidovima mnogih mesta u Srbiji. Bio je to interesantan medijski eksperiment a kako saznajemo u pripremi je u „AUT! 2“. U pripremi je i treći broj „Patagonije“ kao i novi brojevi „Krpelja“, ortodoksnog andergraund izdanja koje radi vršački umetnik Wostok, u saradnji sa malom Lolom (najmlađim strip autorom na svetu – 4 godine!). Značaj i vrednost „Krpelja“ višestruko premaša minimalni tiraž u kome se fotokopira i o njemu se pohvalno piše u svetskim časopisima koji se bave ovim vidom strip umetnosti.
            1994. je bila izuzetno uspešna i za Sašu Rakezića alias Aleksandra Zografa. Ovaj umetnik, poznatiji u svetu nego u svojoj zemlji, objavio je u izdanju „Fantagrafics Books“ iz Sietla svoj album „Život pod sankcijama“, posvećen vremenu koje smo (pre)živeli i još živimo. Album je distribuiran po čitavom svetu i visoko ocenjen od svih recenzenata (jedan prikaz pojavio se i časopisu „Big O“ iz Singapura). Zahvaljujući takvom uspehu Rakezić je pozvan i na međunarodni strip festival „Expocomics ’94“ u Bariju, Italija, kao jedini učesnik iz SR Jugoslavije. Na žalost – ali i naravno – svi Rakezićevi uspesi nisu imali odjeka u Jugoslaviji, niko nije pokazao interes za objavljivnaje njegovog albuma. Ipak, „Život pod sankcijama“ pojavio se u prva tri broja časopisa „Ukus nestašnih“, na utehu autoru i opomenu ostalim autorima - da ne očekuju podršku tamo gde je neće dobiti.
            I najslabija tačka u andergraund bloku – teorija – ojačana je u 1994.g: pojavio se zbornik „Tragovi u plavoj ilovači“ u izdanju DOM-a iz Niša. Eseje o nastanku, razvoju i poetici američkog andergraunda 1970-tih sakupio je i opremio serioznim uvodom Branislav Bane Miltojević (uz obećanje da će ova značajna knjiga imati nastavak koji će se baviti andergraundom 1980-tih).

Klasičari
            Za razliku od altenativnog stripa koji funkcioniše po principima povezanosti istomišljenika, strip klasičnog umerenja u 1994.g. opstaje u dva vida: knjižarskom i  kiosknom.
            Zvezda knjižarskog dela strip produkcije nesporno je magazin „Tron“ koji je žiža okupljanja i predstavljanja mladih strip autora, ovog puta sa pretenzijama  dugoročnog ulaganja u njihov razvoj. Ovu svoju ulogu, uprkos usporenom ritmu izlaženja, „Tron“ u potpunosti ispunjava a njegov izdavač „Orbis“ objavljuje još tri značajne knjige: „Tarzan“, specijalnu svesku časopisa „Pegaz“, koju je uredio Žika Bogdanović i koja sadrži eseje koji višestrano razmatraju mit o gospodaru džungle; Žika Bogdanović je priređivač knjige „Umetnost i jezik stripa“, udžbenika-početnice koji otkriva tajne zanata i estetike stripa; kao vesnik novih događanja na domaćoj strip sceni pojavio se album „Kalokagarti“ Milosavljevića i Jovanovića, sjajno delo mladih umetnika koji puno obećavaju. Do kraja godine „Orbis“ će objaviti album Stefanovića i Tucića „Treći argument“ po Pavićevoj prozi te Pratov album „Korto Malteze u Veneciji“ i tako potvrditi svoj status zvezde knjižarske strip produkcije.
            U knjižarskom delu treba pomenuti i „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca sa novim albumima Taličnog Toma i Asteriksa i „Politikin“ bibliofilski album „Tajni agent X-9“.
            No, bez obzira na kvalitet knjižarske ponude, strip koji se pojavljuje na kioscima centralni je segment svakog strip izdavaštva jer se samo jeftinim sveskama dostiže do mlade publike koja čini većinu konzumenata stripa. Knjižarska izdanja, luksuznija i skuplja, namenjena su onim starijim čitaocima koji su se sa stripovima sreli na ulici.
            Uprkos poboljšanju ekonomskih (ne)prilika sve do leta 1994.g. “Politikin zabavnik“ je (u granicama svoje koncepcije) bio jedini strip na ulici. Prvi izdavač koji se odvažio da na kioske izbaci strip svesku bio je kraljevački „Maverick“ sa svojom „Laso“ vestern serijom. Iako je format bio gotovo minijaturan a epizode stare 20-tak godina „Maverick“ zaslužuje sve pohvale za hrabrost. Za „Lasom“ isti izdavač izbacuje „Alana Forda“ (koji izlazi i danas – popularnost ovog stripa lako je prebrodila sušne godine), seriju kolor albuma „Totem“ a pre dva meseca i reviju „Free“ sa kompletnim strip epizodama i reviju „Kolibri“ za najmlađe. „Maverick“ je definitivno najveći izdavač stripove za kioske u 1994.g.
            „Maverickovim“ tragom krenuli su i ostali izdavači i za težište svojih izdanja uzeli strane stripove već objavljivane kod nas (jedini izuzetak je BIGZ-ov „Balon“ koji je pokušao da objavljuje komercijalni domaći strip ali je kvalitet ponuđenih stripova izuzetno slab). Ovo krčmljenje stare slave čini se i nije preterano isplativo a, s druge strane, samo produbljuje jaz između savremenog svetskog stripa i onoga što o njemu znamo. Stari stripovi nose patinu prošlih vremena i mogu biti zanimljivi onima koji su ih jednom, kao deca, čitali ali je pitanje kako će novi naraštaji sa iskustvo TV, video i kompjuterskih igara reagovati na njih. Možda se u svetu stvaraju stripovii za te generacije (ako ih nema onda i 9. umetnost staje u red sa onima koje su sve manje atraktivne u ova postmoderna vremena kraja stoleća). Starost materijala koji su objavljivani mogući je razlog nestanka revije „Sezam“ (koja je, istini za volju, objavljivala i novije epizode poznatih junaka) ili neredovno izlaženje svezaka sa znanim Zagorom, Komandantom Markom, Blekom Stenom...
            Na talas ove strip nostalgije prikačili su se, međutim, i izdavači koji strip tretiraju ispod svakog kriterijuma – u pitanju je tzv „Ćao almanah“ čija pojava se graniči sa kulturnim skandalom. Ovo izdanje preštampava stare stripove tako da objavljuje delove strip epizoda bez njihovog nastavljanja u sledećem broju ili ubacuje onoliko tabli stripa koliko je potrebno da se popuni praznina u nekom broju! Iza ovakvog (ne)dela stoji neko ko strip očito prezire a objavljuje ga jedino da bi što brže i jeftinije zaradio. Vremena „Stripoteke“ ili „Strip arta“ očito je, definitivno su za nama.
            Pomenimo još jedno krajnje osobeno izdanje: „Cepelin“ časopis koji je objavljen (o čemu su izvestili mediji) ali se ne može nabaviti ni na kiosima ni u knjižarama. Časopis je podeljen samo odabrnanima, po principu prave subkulturne zavere.

Ostali mediji
            Izložbe stripa postale su način življenja stripa u 1994.g. Na njima su predstavljeni radovi za koje je krajnje neizvesno hoće li negde biti objavljeni, prvi put ili reprintno. U Gornjem Milanovcu su, tako, okupljene stare snage i ponovo predstavljeni neki bitni stripovi (pre svih Buinovi „Mirko i Slavko“) a na letošnjem Bijenalu domaćeg stripa, Mihajlo Kurtović je predstavio stvaraoce koji dolaze (a ima ih dosta i vrlo su talentovani).
            Strip je našao stalno mesto i u brojnim časopisima koji se bave kulturom (pored Košave tu su i Književna reč, Ovdje, Sveske, Valjevska književna radionica, Eterna i dr).
            Mnoga vrata otvaraju se za strip. Ostaje nam da se nadamo da će 9. umetnost proći kroz njih i (ponovo) izaći pred lice javnosti u svom punom sjaju. Da li će je nove generacije prihvatiti kao i njihovi roditelji ostaje da vidimo. Ako je suditi po pompi koju je izazvao povratak Diznijevih junaka u ove krajeve još uvek ima nade za priče u slikama. Vremena se jesu promenila a sa njima i mi, ali stvari neminovno moraju da krenu nabolje sada kad nam se i Miki Maus vratio...
(1994.)

GODINA USPONA PODZEMLJA 1993.



Nova 1993.g. stripu (kao, uostalom, ni ostalima) nije puno obećavala. Gotovo sve strip publikacije prestale su da izlaze još 1992.g. Čak su i dogovečna „Dnevnikova“ izdanja („Zlatna serija“, „Lunov Magnus Strip“, „Marti Misterija“, „Dilan Dog“) nestala. Činilo se da za devetu umetnost više nema mesta u Jugoslaviji

            Pregled događanja na Jugo-strip sceni u 1993.g. otkriva ispod, u odnosu na 1980-te, nespornog siromaštva i neka nova, ohrabrujuća kretanja, kretanja koja se dešavaju u okviru dve (nazovimo ih tako) škole stripa: klasičarske i podzemne tj. andergraund.

KLASIČARI
            Samo dve strip publikacije uspele su da iz 1992.g. uskoče u 1993.g. Jedna je „Politikin zabavnik“ a druga strip magazin „Tron“.
            Ma kolike primedbe imali na izbor stripova u „PZ“, činjenica je da je ovaj list, objavljujući svakog petka 20-tak strana stripa, pošteno branio (u okviru svoje u naslovu obznanjene koncepcije - zabavnik) čast priča u slikama. Dopadali nam se ili ne Fantom i Modesti Blejz, uz poneki reprint ili novog junaka (kakav je npr. Mikelucijev Marsel Labrim), ne možemo poreći da ih je barem bilo – što je za 1993. i te kakav uspeh. Doda li se rečenom da je „PZ“ objavio i sjajnog Jakovitovog „Koko Bila“ (o Bluberiju da i ne govorimo), sva gunđanja na njegov račun mogu se tumačiti samo kao čista zloba.
            Strip magazin „Tron“ započeo je svoju avanturu krajem 1992.g. obećavajući da će postati prvoklasni događaj ovdašnje strip scene. Osnovna ideja „Trona“ - da donosi radove najmlađe generacije domaćih autora i njihovih starijih kolega koje već stiču slavu u inostranstvu - pravi je pogodak. Stripovi objavljeni u „Tronu“ dokazali su da u Jugoslaviji stasavaju novi autori kojima treba dati šansu (a koja im godinama unazad nije pružana). Ukoliko opstane – što mu od srca želimo – „Tron“ će svakako postati temelj novog poleta domaćeg stripa.
            Za „Tron“ je vezan još jedan bitan strip događaj. Naime, na stranicama ovog magazina pojavljuje se i epohalni Moebijusov strip „Hermetička garaža“. Iako njegovo ovdašnje objavljivanje kasni gotovo 20 godina, remek-delo apsurda i poigravanja žanrovima i medijem nije izgubilo ništa od svoje atraktivnosti i prefinjenosti.
            I dok je „Tron“ uspeo da prebrodi višemesečnu krizu posle 4. broja pa se oktobra pojavio, ipak, i peti broj, jedan drugi strip magazin „Balon“, nije stigao dalje od drugog broja. Uprkos nameri da objavljuje domaće stripova u slabijoj štampi na novinskom papiru (što je, valjda, trebalo da ga učini jeftinijim) „Balon“ je, na žalost, jednostavno nestao. Ali, 1993. godina će se pamtiti po tome što su u njoj najbolje ideje najlakše propadale.

PODZEMNI STRIP
            Činjenica da je andergraund strip odavno izborio svoje mesto u svetu devete umetnosti, te da se više ne umnožava i prodaje tajno i pod pretnjom zabrane odnosno kažnjavanja za vređanje morala, već da se o njemu javno, autoritativno i sa uvažavanje raspravlja, nije imala nikakav uticaj na tretiranje ovog i ovakvog stripa u Jugoslaviji gde je andergraund strip i dalje bezbrižno prećutkivan. A, kako kaže parola: Čega nema u novinama – nije se ni desilo.
            Ipak, nekolicina mladih umetnika otkrila je andergraund strip i počela da stvara pod njegovim uticajem. Njihov rad bio je osuđen na nerazumevanje i izolaciju, čak i ako bi ti isti autori postali poznati i cenjeni u svetu, kao što je slučaj sa Aleksandrom Zografom.
            Ali, kako to već biva, stvari su počele da se kreću. I to upravo u 1993. godini.
            Po svim pravilima konspiracije andergraund umetnici (ovog puta ’andergraund’ treba shvatiti ne samo kao stilsku odrednicu već i u onom prvobitnom značenju, kao podzemni, tajni način rada i delovanja) okupili su se i počeli da sarađuju. Prvi zajednički projekat bio je „Patagonija“, katalog za izložbu stripa u izdanju Doma omladine Vršac. Ova sveščica sa radovima Grabovskog, Babića, Ljubanovića, Wostoka, Genevre i Mučibabića, imala je, uprkos minimalnom tiražu (51 primerak) izuzetan odjek u javnosti i, što je možda i važnije, među strip stvaraocima. Informacije su počele da se razmenjuju, mreža zainteresovanih se proširila. Rezultat tog poleta je pojava „Krpelja, podzemnog žurnala“, prave pravcate andergraund publikacije koja se umnožava kad se ima para a rastura (samo odabranima) poštom ili ličnom dostavom. Na isti način je objavljena i samostalna strip sveska Wostoka „Prorezi na krinki“.
            Dešavanja u podzemlju inicirala su i jedan ’javni’ projekat. U časopisu „Gradina“ 1-4 objavljen je poseban temat pod naslovom „Trip“ u kome su objavljeni andergraund stripovi Wostoka, Zografa, Redžića, Milutinovića i Ristića.
            Još jedno ’legalno’ izdanje andergraud stripa zaslužuje da bude pomenuto. U pitanju su 4 sveščice sa odabranim stripovima Roberta Kramba (izdanje „Šund“ dd) kojima je našoj publici malo detaljnije predstavljen rad ovog klasika američkog i svetskog andergraund stripa.
            Tako je 1993.  bila godina proboja barijera predrasuda. Oformljeno je malo ali aktivno bratstvo autora, različitih individualnosti i rukopisa, koji se kreću u rasponu od klasičnog, otkačenog subverzivnog provociranja tzv dobrog ukusa do ispitivanja samih granica strip medija, bratstva od koga možemo očekivati nove radove i projekte. Istome se nadamo i od autora okupljenih oko „Trona“.
            A možda će nam nova 1994. prirediti i neka potpuno neočekivana prijatna iznenađenja – u sličicama.
(1994)

Svakodnevni život u 'normalnom' svetu (čitaj, tzv 'demokratski Zapad'; ovdašnja država ne spada, na žalost našu, u ovaj svet) pokazuje sve karakteristike uređenog, stabilnog i pouzdanog ustrojstva na koje se običan čovek-građanin-pripadnik srednje klase može osloniti; sigurnost podrazumeva redovno snabdevanje jeftinom 'ranom i džebanom', mogućnost dobijanja kredita i njihove otplate, nalaženja posla, platu, penziju, lečenje, planiranje letovanja i sl. Poneke trzavice (pre svih recesija i ono što nosi: inflaciju, nezaposlenost, sužavanje nekih baneficija) jesu baba-roge za pomenuti puk ali država insistira na svojoj sposobnosti da ih prevaziđe/pobedi. Ono što se, pak, dešava van 'demokratskog zabrana' (ratovi, gladi, bolesti, siromaštvo...), previše je daleko (u nekoj drugoj paralenoj stvarnosti koja se gleda preko TV-a) i nikada nije previše interesantno; a ukoliko, ipak, i utiče na mir odabranih (kao što je bio slučaj sa petrolejskim krizama ili tekućim ratom sa teroristima, Irakom i "osovinom Zla"), opet se od države očekuje da sredi te neugodnosti, ako je moguće što ekonomičnije i brže (jer je atraktivnost TV prizora 'naših pobedonosnih momaka' kratkotrajna i bledi pred raznim kvizovima, trač emisijama i serijama). Sve u svemu, Zapadni svet želi da bude neuznemiravan - pa šta košta neka plati neko drugi - i da traje - zauvek (pošto, zna se, nastupa kraj istorije). Ne računa, ozbiljno, da mu se nešto katastrofalno može desiti.
            Na podupiranju ovakvog svetonazora iz sve snage rade i sve umetničke korporacije Zapada: TV, filmska, strip i literarna industrija. Ostvarivanje zadatog cilja postiže se pozitivnim sadržajima (naši sređuju njihove-nevaljalce) s većom ili manjom dozom patnje u prvom delu priča (oni maltretiraju, kinje i muče pošteni svet, mrze ga i ubijaju sve dok se ne podigne duga ruka pravde i sredi ih). U listu nepodobnih i nepoželjnih, negde pri kraju, upisana je i Priroda; to je ono čudo koje, iako je pokoreno, tu i tamo preti poplavama, lavinama, tornadima, meteorima, zemljotresima, boleštinama... a i njoj, pre ili kasnije, doakaju dobri momci, ako ne oni mišičavi onda oni sa puno mozga (uz pripadajuće lepotice, plavokose i bujne ali skromne jer su čerke profesora ili medicinske sestre ili, čak - eto koliko je demokratija velika - i naučnice!).
            Međutim, kako su umetnici nepouzdane ličnosti (posebno ini van kompanija), sklone ekstremnim ponašanjima (neumereno piju i puše i svašta im pada na pamet; stoga bi valjalo stalno ih imati na oku), dešava im se da se, u dočaravanju moći druge strane, zanesu i preteraju pa tako, na kraju, nevaljalci pobede. Ovakvi slučaji baš i nisu poželjni ali, kad se već dese, valja ih iskoristiti koliko je to moguće. Nama ovdašnjima, u režiji 'slučaja komedijanta' trenutno su dostupna dva pogleda pomenuti problem: s jedne strane je roman "Ja sam legenda" nezavisnog Ričarda Metisona (u izdanju nove, fantastici okrenute beogradske kuće "Kojot") a s druge tekući bioskopski film "28 dana kasnije" režisera Deni Bojla.
            Metisonov roman iz 1954.g. bavi se poslednjim normalnim čovekom na svetu, pošto su ostali postali - vampiri. Iako su mu dani odbrojani, on pokušava da pruži otpor, danju ubija usnule vampire a noći provodi u kući-bunkeru. No, ni njegovi protivnici nisu bespomoćni pa, kad obična sila ne pomogne, 'podmeću' mu ono što mu nedostaje - ženu, vampiricu nove generacije koja se ne plaši svetla. Pred neminovnošću, njemu ostaje uteha da je, za nove stanovnike sveta, postao legenda. "Ja sam legenda" je deo podžanra naučno fantastičkih dela o propasti civilizacije, i to onih koja uzrok nalaze (pored atomske ili ekološke apokalipse, prenaseljenosti, globalnih pomeranja tla ili rasta temperature) u zarazama od kojih nema leka (a koje su neskrivljeno-zadesne ili izazvane ljudskom nepažnjom i pohlepom); od romana sa sličnim temama pomenimo "Zemlja ustrajava" Stjuarta (1949.), "Dan Trifida" Džona Vindhama (1951.) ili "Slepilo" Žoze Saramaga (poslednja dva su slična jer u oba skoro svi ljudi naprasno oslepe). Romani katastrofe bili su 1950-tih i 1960-tih vrlo česti i to posebno u Engleskoj (Vindhamov "Neman se budi" 1953.g, Kristoferovi "Smrt trave" 1956.g. i "Svet zime" 1962.g, Balardovi "Potopljeni svet" 1962.g, "Suša" 1964.g. i "Kristalni svet" 1966.g, Oldisova "Seda brada" 1964.g.); teoretičari ih vezuju za frustracije hladnoratovskom podelom sveta i strah od mogućeg novog rata. Američke verzije iste teme nalazimo u romanima  "Kantikulum za Lajbovica" Milera (1959.g.), "Dejvi" Pengborna (1964.g.), "Kolevka za macu" Vonegata (1963.g.), "Zeleno sunce" Harisona (1966.g.). Mada u slučaju Metisonovog romana, nema direktne ljudske krivice za propast civilizacije razrešenje je vrlo neugodno - model čoveka kakvom pripadamo silazi sa scene bez obzira na otpor. Ovakvo finale nije se dopalo tvorcima filma "Omega čovek" iz 1971.g., koji je, nominalno, ekranizacija romana, pa su ga izmenili toliko da se nazire barem neka nada za današnje ljude, ne želeći da previše frustriraju gledaoce i tako smanje zaradu. Prva ekranizacija romana, pod naslovom "Poslednji čovek na Zemlji", iz 1964.g, tešnje se držala predloška ali je bila iz slobodnije tzv B produkcije.
            Sličnu neugodnost hteli su da izbegnu i tvorci filma "28 dana kasnije" pa su na krajnje mračnu priču o grupici preživelih Engleza koja iz većih nevolja upada u još veće nakalemili optimističko finale. Scenario Aleksa Garlanda vrvi od već poznatih mesta: zaraza (za koju su krivi i državni naučnici i zeleni) od skoro svih u Engleskoj stvara podivljale zveri, momak koji se budi u bolnici luta pustim Londonom, sreće preživele, momka i devojku, bori se i beži, odlazi u svetionik u noći gde nalazi još preživelih, svi odlaze prema barikadi iz radio poruke. Nadalje sledi iznenađenje: tek što su se spasili od zaraženih, begunci sreću  poludele vojnike koji nisu zaštitnici reda već imaju svoje planove. Sledi još borbi na život i smrt u kišnoj noći i novo bekstvo, ovaj put u budućnost: momak, naprasno preživljava tešku ranu, devojke šiju veliki platneni natpis koji će biti viđen iz aviona (jer, Engleska je u karantinu a ostatak sveta, živ i zdrav, čeka da zaraženi samoinicijativno poumiru). Tako otužno zašećereni hepi-end stavlja znak pitanja na čitavu prethodnu priču i svodi je na egzibicijsko zanatsko poigravanje u cilju adrenalinske zabave. Ovakav stav sasvim lako se uklapa u ultimativno važeću šemu korporacijske umetnosti o relativizovanju bilo kakvog stavljanja pod znak pitanja valjanosti i opstanka tekuće prevlasti kapitalističkog Zapada. Što će reći, jeste da su se neki u jednom delu našeg sveta patili i mučili ali preživeli će biti nagrađeni povratkom u svet na koji su navikli i koji je živ i zdrav i večito mlad (uglavnom beo) i lep.
(2003)

Vest da je kompanija „Dizni“ otkupila kompaniju „Lukasfilm“ i tako postala vlasnik i franšize/brenda „Zvezdani ratovi“ odjeknula je medijima širom sveta (a verovatno i dalekih galaksija, sada a i nekada davno). Naravno, u svetu velikog kapitala interesantna je svaka kupovina u kojoj veća zverka guta manju ali je to,  manje-više, prirodno stanje stvari u (neo)liberalnom kapitalizmu. Ipak, zanimljiva je koincidencija da obe kompanije nose imena velikana filma, crtanog i igranog; obe su osnovane kada su njihovi vlasnici bili u uzletu svojih stvaralačkih moći i obe su nadživele svoje osnivače: Diznija fizički a Lukasa poslovno (jer su potezi koje je vukao poslednjih godina odnosno filmovi koje je snimao bili manje isplativi nego oni na vrhuncu njegove karijere). Činjenice govore i da su se i Dizni i Lukas proslavili filmovima namenjenim deci pa je i to argument za utapanje jedne u drugu. Kada se, davne 1977.g. u bioskopima širom SAD počeo prikazivati film „Nova nada“, zamišljen kao četvrta epizoda devetodelnog serijala „Zvezdani ratovi“, sam je Džordž Lukas, tvorac priče i režiser, tvrdio da je u pitanju film za decu i omladinu. I sam je sadržaj filma potvrđivao njegove iskaze: u pitanju je lako baratanje opštepoznatim stereotipima kostimiranim u svemirsku avanturu i pucačinu. Ništa u toj priči nije bilo ni novo ni, makar, odmaknuto od poznati šema borbe Dobra i Zla - ali bilo kakvo mudrovanje zbunjivalo bi decu i omladinu, zar ne? Otuda je autor insistirao na pitkoj priči sa mnogo specijalnih efekata koji će zaseniti i legendarnu „2001: Odiseju u svemiru“ iz 1968.g. Jedan od argumenata za kvalitet „Zvezdanih ratova“ upravo je bio i neverovatan broj specijalnih efekata u odnosu na „Odiseju“ koja je smatrana za najbolji naučnofantastični film do tada (ikada) snimljen. Ljuti kritičari tvrdili su da se naučnafantastika na filmu ne iscrpljuje u broju i uspešnosti efekata ali niko nije previše mario za takve primedbe a Lukas bi lakonski odgovorio da je njegov film namenjen deci. I zaista, malađana publika je hrlila u bioskope i od „Zvezdanih ratova“ stvorila dugotrajnog blokbastera; oduševljenje dece je bilo toliko da su mnoga film gledala više puta a zabeleženo je i nekoliko slučajeva u kojima je izvesni klinci film odgledali 70, 80 ili čak preko 100 puta! Podsetimo da tada nije bilo ni video traka niti DVD diskova.
            Posle ovakvog uspeha željno su čekani nastavci koji su došli sa otklonom od tri godine: „Imperija uzvraća udarac“ 1980. i „Povratak Džedaja“ 1983.g. i svi su bili na vrhovima listi najgledanijih filmova. Nakon njih je usledila pauza od čak 16 godina tokom kojih je Lukas snimao ’ozbiljne’ filmove a armije fanova željno čekale obećane prve tri epizode. Senzacionalne vesti o pripremama za snimanje tih delova malo-malo bi osvanule u medijima ali su se uvek pokazale kao ’novinarske patke’. Ipak, zahvaljujući video tehnologiji a potom i onoj kompjuterskoj „Zvezdani ratovi“ su kružili svetom i osvajali nove generacije gledalaca u originalnom obliku (kao pokretne slike) a pratili su ih stripovi i serijali romana koji su širili univerzum „Zvezdanih ratova“ i u budućnost i u prošlost (u odnosu na filmove). Kompjuterske igrice su celom brendu dodale novu, virtuelnu dimenziju koja je nadogradila i nadmašila filmske specijalne efekte. Klinci koji su filmove gledali u bioskopima u međuvremenu su odrasli i postali kolekcionari tzv ’memorabilija’, posetioci konvencija i zagriženi fanovi-ljubitelji koji su na taj način održavali svoje sećanje na detinjstvo. Oni su bili i najvatreniji gledaoci ali i kritičari serijala filmova koji su ’zakrpili’ nedostajuće prve tri epizode: „Fantomska pretnja“ 1999, „Napad klonova“ 2002, „Osveta Sita“ 2005.g. Lukas je optuživan da je, čak, izneverio sopstvenu ideju, da je prevario obožavaoce i ’izdao stvar’. Bilo je pritužbi i na digitalno remasterizovane stare filmove, u stilu da su previše ušminkani i da podilaze novim generacijama. Lukas je, sa svoje strane, muku mučio sa nužnošću da se nametne mladima koji poznaju svet kompjuterskih igrica i naviknuti su na brze akcije i šarene slike; zato su njegovi efekti morali da budu veći i ubedljiviji od igrica što je još više ogolilo i onako tanušne zaplete. I prve tri epizode „Zvezdanih ratova“ bile su blokbasteri ali je oduševljenje njima trajalo kraće nego sa početnom trilogijom. Ni crtani „Ratovi klonova“ 2008.g. nisu bili apsolutni uspeh ali su dodali još jednu kockicu u slagalici poslovično uspešne franšize koja stalno pumpa profit. Celu stvar su uzdrmale Lukasove izjave da više neće snimati nove „Zvezdane ratove“ iako je ostao ’dužan’ bar tri filma. Posle zatišja koje su redovno popunjavale nove strip sveske i romani, kao i igrice, ’pukla’ je senzacija o kupoprodaji „Zvezdanih ratova“ koju prate i najave da će sedma epizoda stići u bioskope 2015.g. a da se već planiraju i nastavci. Lukas je mudro zadržao mesto vodećeg konsultanta projekta a navodno je organizovao i radnu večeru sa originalnim glumcima (princezom Lejom i Lukom Skajvokerom; Han Sola niko nije ni video ni pominjao ali...), pretpostavlja se radi dobijanja njihovog pristanka za pojavljivanje u sedmom nastavku. Na internet forumima rasplamsale su se diskusije o smeru tog filma; osnovna dilema je koju će liniju film pratiti i da li će uzimati u obzir stripovske i romaneskne verzije događaja posle „Povratka Džedaja“. Verovatno je da će se stari glumci pojaviti kako bi napravili sponu sa prvim filmovima a onda će ih naslediti njihovi potomci (jer je reč o višegeneracijskom akcionom serijalu). Pošto je porodično/bračni segment priče poprilično zapetljan ko zna šta će se otkriti u sedmici (ko je kome brat ili sestra ili tetka, strina, ujak itd).
            Nesporno je da serijal (u filmskom i ostalim pratećim oblicima) traje više od tri decenije i da je još uvek koliko-toliko živ, što u biznisu zabave nije mali uspeh. Očito je da su bosevi „Diznija“ zaključili da u „Zvezdanim ratovima“ još leži neka zarada pa su zato rešili da ih pazare; dobru franšizu nije lako naći posebno kad podrazumeva širok spektar proizvoda, od filma do torbi, majica, postera i igračaka. Serijal je, s druge strane, imao i veliki uticaj na popularnu kulturu i jedan je od repera za razumevanje 1970-tih i 1980-tih. Nemojmo smetnuti sa uma nemali broj ljude koji su se na raznim popisima stanovništva određivali kao Džedaji. A legendarna uzrečica „Neka Sila bude sa tobom“ i dalje se može čuti u običnim razgovorima.
            „Zvezdani ratovi“ su najisplativiji filmski proizvod koji se krije iza oznake ’naučna fantastika’ iako jedva da ima veze sa njim (brojne su astronomsko-fizičke greške uočene u filmovima koje iole ozbiljni autor ne bi sebi dozvolio). Filmovi su rađeni u skupoj produkciji, sa velikim budžetom (efekti su bili skuplji od glumaca) pa su i zaradili ogromne profite. Vizuelna atraktivnost bila je njihov ključni adut. Džordž Lukas je mudro koristio iskustva svojih prethodnika po pitanju vezivanje filmova u serijal (pre i posle II svetkog rata rađeni su serijali filmova o Flašu Gordonu ili Čoveku od Bronze, Doku Sevidžu) što se pokazalo kao dobar potez jer je mamilo mladu publiku da gleda nastavke. Za takve serijale važilo je da su samo ’laka zabava’ koja (ipak) donosi lepe pare. Neki drugi naučnofantastični filmovi takođe su donosili zaradu npr „Rat svetova“ (1953) ili, konačno, „2001 Odiseja u svemiru“ ali su ostali jednokratni. Najbliži uspešnom serijalu bili su filmovi koji su se nastavili na „Planetu majmuna“ (1968) ali oni nisu bili zamišljeni kao celina pa je svaki sledeći morao da improvizuje zaplet na temelju prethodnog što nije ubedilo gledaoce. Lukas je, pak, bio mudriji jer je najavio serijal i verovatno negde ima sinopsis (kakav god da je) za sve epizode pa je osnovno pitanje vremen njegovog realizovanju. Publika, voljna da gleda serije, traži da se obećanje ispuni bez obzira što sama priča nije nimalo originalna i uzbudljiva; njeni nedostaci neće sprečiti gledaoce da posle 3-4 godine odu da odgledaju novi nastavak i podsete se starih favorita. U međuvremenu mašinerija zabave vredno vrbuje nove ljubitelje sloganima u stilu ’najbolji serijal svih vremena’; dobar deo posla će obaviti i stari fanovi koji svoje oduševljenje prenose na rođenu decu. I tako se krug zatvara i neprestano vrti donoseći laku zabavu masama i lep profit gazdama. Svi su dakle zadovoljni i srećni, baš kao što je to bilo i biće u nekoj dalekoj galaksiji ko zna gde...
(2012)

Američki andergraund strip poznat je domaćoj kulturnoj javnosti prevashodno po pričama koje su kasnile bar deceniju u odnosu na događaje na ’licu mesta’, pričama koje su najčešće bile krajnje nepouzdane i pristrasne. Nedostatak kako stripova tako i ozbiljnijih radova o ovom strip-prevratu rezultat je što prvobitne ideološke ostrašćenosti ovdašnjih ’kulturnih pregalaca’ (koji su mogli da tolerišu Paju Patka, Miki Mausa ili Flaša Gordona ali su andergraund bezuslovno trpali u okvire za socijalizma prezrenja dostojne parole „seks, droga i rok’n’rol“ dekadentne zapasne omladine od koje je trebalo štititi male pionire), što zatvorenosti naših strip znalaca za sve stripove koji su se pojavili posle vremena kada su oni bili deca, čime su, u okruženju koje je već bilo a priori negativno raspoloženo prema stripu, činili međveđu uslugu 9. umetnosti jer se barem od teoretičara očekuje otvorenost i pokušaj objaktivnog sagledavanja svih strip pravaca, bez obzira na ličnu sklonost.
            Ipak, poslednje 2-3 godine andergraund strip sve se otvorenije pojavljuje na našim kulturnim prostorima zahvaljujući entuzijazmu pojedinih izdavača i autora koji formiraju posebnu strip scenu, odnosno tolerantnosti mladih ljudi koji su prvenstveno okrenuti klasičnijem stripu (ali uglavnom ne podmeću nogu radu onih iz podzemlja). Posle pojave edicije „Klasici andergraund stripa“ (izdavač „Šund d.d.“), koja je tek zagrebala po korpusu ovakvog stripa, te nekoliko izdanja kojima se promoviše domaći andergraund strip (Patagonija, Krpelj, Gradina-Trip), konačno je objavljena i prva knjiga-zbornik eseja koja se seriozno bavi fenomenom andergraund stripa iz zlatnog perioda 1965-1973.g. Priređivač ove knjige Branislav Miltojević, vrsni poznavalac ove oblasti i autor nekoliko teorijskih članka o poetici andergraud stripa koje je objavio u brojnim časopisima, kaže: „Poput slikarstva (apstraktni eksperesionizam, enformel, pop-art) filma (njujorški podzemni film), književnosti (Kerouak, Vats, Ginzberg), i strip se posle rata našao u medijskom vrtlogu. Poznati i anonimni crtači dali su više ili manje originalni doprinos američkom modernizmu koji je poštovao narativnu tradiciju ali su na planu unutrašnjeg izraza tragali za drugačijim senzibilitetom. Te i takve alternativne strip tokove pokušava da proprati i ovaj zbornik, koji je zamišljen kao jedan od mogućih izbora, uvoda u američki ’moderni’ strip, pre svega u relevantna andergraund izdanja čiji zlatni period traje od sredine 1960-tih do 1973. Možda zbog toga pojedini tekstovi deluju ’bajato’ ali oni su vremenski distancirani i predstavlaju neku vrstu „guida“, posleratnog američkog strip vodiča. Druga knjiga koju pripremam baviće se stanjem u američkom andergraund stvaralaštvu počev od 1975. do današnjih dana.“
            Zbornik otvara odlomak iz eseja „Apstraktni senzacionalizma“ J. Noberman-a, svojevrsni omaž Česteru Guldu i njegovom surovom junaku Diku Trejsiju, sagledanom u kontekstu tzv „primitivizma“ fotoreportera Weegee-a i filmskog režisera S. Fuller-a poznatih po svojoj estetiti šoka, sirove senzacije (Weegee je radio za tabloide i hvalio se da je snimio 5000 leševa), vulgarnoj stilizaciji, cinizmu i zajedljivom humoru. Zatim slede 4 eseja Les Daniels-a preuzeta iz knjige „Comix – A Historiy of Comic Book in America“, koji prate i promišljaju događanja na američkoj posleratnoj strip sceni od početka „Educational Comics“-a, popularnog „E.C.“-a, kao bezazlenog produkta koji se oslanja na ilustrovanje biblijskih i istorijskih priča. „E.C.“ će vremenom prerasti u „Entertaiment Comics“ i postati nosilac trenda koji visoko svesno i kvalitetno ispituje granice medija. Šokantne horor serije „Tales from the Crypt“, „The Valut of Horror“ i „The Haunt od Fear“, otkačeni SF stripovi „Weird Science“, „Two Fisted Tales“ iz ranih 1950-tih, uzdigli su strip iz bezazlene razbibrige u umetnički relevantnu i intrigirajuću tvorevinu. „E.C.“ revolucija kulminirala je pojavom parodijskog i satiričnog strip izdanja „MAD“ iz 1952.g. koji okuplja galeriju briljantnih autora kakvi su  H. Kurtzman, W. Elder, W. Wood i dr.
            Međutim, 1954.g. sav polet nove 9. umetnosti srušen je i stripovi su svrstani u proizvode koji štete mladeži. Daniels navodi 3 pokretača sloma kvalitetnog stripa. Prvi je knjiga  F. Werthama-a „Zavođenje nevinih“ koja se okomila na stripove kao mentalne zagađivače omladine što je uzburkalo malograđane i establišment (u čemu je nemalu ulogu imao senator J. McCarthy, lovac na komunističke veštice). Da bi nekako preživela, strip industrija je osnovala Comic Code Authority, organ koji cenzuriše i odobrava stripove koji će se prodavati i tako sama stvorila drugi činilac svoje degradacije. Treći činilac sloma novog stripa su – američke majke. Pošto nisu uspele da se izbore za prohibiciju one su rešile da zaštite svoju decu bojkotom prodavaca štampe. Rezultat ove kamapanje bio je slom brojnih strip kompanija i sterilisanje stripa, povratak šablonima američke kulture. Trebaće gotovo 10 godina, uz mnoge teškoće („MAD“ prestaje da objavljuje samo stripove, brojni projekti kao „Help!“ propadaju), da bi se strip vratio na kvalitet približan onom pre 1954.g. Za to vremene centar strip avangarde postaće andergraund stripovi ili, tačnije, novi andergraund stripovi jer Daniels razlikuje 3 grupe ovih stripova,
            Prvu grupu andergraud stripova čine „eight pagers“-i (publikacije od 8 strana) znani i kao „Tiaujana Bibles“ (Tiaujanske Biblije) nazvane tako po meskičkom gradu u koji su 1920-tih odlazili Amerikanci radi snabdevanja porno literaturom. Stripovi su bili grubo štampani ali su imali svoju publiku posebno jer su često ismevali i javne ličnosti (npr. Džona Dilingera) ili mitove američkom stila života.
Druga grupa andergraund stripova su uvrnuti („kinky“) stripovi iz 1940-tih koji se bave svakojakim oblicima sado-mazohističkog ponašanja.
            Treće grupa tzv novi andergraund stripovi, za razliku od svojih nepoznatih i nepriznatih rođaka, izvršili su ogroman uticaj na celokupni kulturni milje u kome su nastali ali ga i stvorili. O novom andergraund stripu B. Miltojević kaže: „Eksplozivni dinamizam nove andegraund strip poetike rušilački je kršio sve važeće konvencije, tabue, etiku i moral malograđanskog pogleda na svet. Sredinom 60-tih galerijski i muzejski prostori postali su dekadentni i zatvoreni a oficijelni slikari izolovani u povlašćena elitistička geta. Mladi, slobodoumni stvaraoci na početku umetničkih karijera suočavaju se sa nepremostivim teškoćama pravovaljane promocije pa svoja kreativna utočišta nalaze u mas-medijima: TV-u, novinama, radiju i stripu. Većina crtača sa urednim akademskim diplomama ostala je verna andergraund stripu. Nimalo bezazleno ne zvuče reči Fulberta Strendža da birajući između šokantnog „simplifikovanog“ boring-arta Trove i Stella i stripa „Malo siroče Annie“ Clay Wilson s punom odgovornošću se opredeljuje za ovo drugo – za andergraund „subway“ putešestvija.“
Novi andergraund strip pojavio se oko 1965.g. na plimi opštijih promena u američkoj kulturi. Prvi list koji je otvorio vrata ovim stripovima bio je „East Village Other“ 1965.g. Već sledeće godine pet listova koji su objavljivali andergraund strip osnovalo je „Underground Press Syndicate“ kao organizaciju koja je okupljala autore i obezbeđivala distribuciju njihovih radova. Zajednički interesi svih njih bili su: suprotstavljanje ratu u Vijetnamu, suprotstavljanje zabrani narkotika, podrška ugnjetenim manjinama, zahtevi za seksualnim slobodama i oslobođenju žena te generalno nepoverenje prema državi i akademskim institucijama, što čitav pokret svrstava i u okvire Nove američke levice. Andergraund strip se pojavljuje kao veoma razuđen pokret, kako po autorima koji se u njemu pojavljuju (od kultnih ličnosti kakve su R. Crumb i G. Shelton, preko vrsnih stilista Linch, Rodrigues, Grifin, Moscoso, Wilson i dr, do pukih amatera) i tema kojima se oni bave, odnosno izdanjima u kojima se ovakvi radovi pojavljuju, što predstavlja izuzenu teškoću za sistematizaciju i klasifikaciju čitovog događanja.
„Razvoj novog andergraund stripa u SAD možemo pratiti i sistematizovani na nekoliko načina“, piše B. Miltojević, „Jedan  od mogućih sledio bi glavna poglavlja Seks, Droga i Nasilje, knjige M. J. Estrena „A History of Andergound Comics“. Reč je o žanrovsko-tematskoj podeli jer su stripovi koji su za predmet naracije imali nasilje uglavnom predstavljali antiavanturističke kompilacije sa parodičnim prizvukom, a drogu – socijalno-kritičke parabole o istinama i zabludama hipi pokreta i američkog neokonzervativizma apsolviranog u liku nacionalnog vođe R. Niksona. I P. B. Barcus u delu svoje studije „The World of Sunday Comics“ kao bitne karakteristike andergraund stripa ističe seks, nasilje i horor i njihov socijalno-politički, satirični bekgraund.
            „Naravno, moguće su i druge vrste kompilacija. Jedna linija bi išla izdavačko-producentskim putem (koji prati Miltojevićev Guide na kraju knjige – prim. autora). Svaki od znanih, velikih ili malih, nezavisnih izdavača razvijao je svoj prepoznatljiv stil. Druga bi počivala na geografskoj odrednici: najjači centar bi bila Zapadna obala, San Francisko u periodu od sredine 60-tih do 1973. S kraja 70-tih centar je Srednji Zapad, Čikago, dok je istočna obala, Njujork, sve vreme ublažavala radikalizam crtača Friska i Čikaga. Na kraju, jedna od opštih sistematizacija uvažava crtačko autorski element. Na jednoj strani su individualni autori a na drugoj multipersonalni tzv „jam session“ strip u koji je svaki autor ugrađivao svoje vizije i junake. Jedan od prvih jam session-a urađen je pod zaštitom „MAD“-a; reč je o „straight“ stripu „Little Orphan Annie“ koji su Kurtzman i Elder prekrstili u „Little Anni Fanny“.“
            Od 1968. kada je R. Crumb objavio prvi broj svog „ZAP“-a, kroz brojne ali na žalost najčešće kratkovečne publikacije, andergraund strip promoviše nove poglede na svet, razmerava stare vrednosti i gradi sopstvene (jedna od takvih je i feminizam; jer iako je andergraund bastion muškog šovinizma uporedo sa njim postoji i veoma jaka feministička sekcija autorki). U toj vezanosti za promene koje i sam stvara, čini se, koren je ogromne popularnosti novog andergraunda.
            Ali, kao što je jedan od uzroka nastanka novog andergraunda pojava CCA cenzure, tako i kraj ’zlatnog perioda’ dolazi kao posledica jedne državne odluke – odluke Vrhovnog suda SAD iz 1973. po kojoj svaki grad u zemlji samostalno odlučuje šta je pornografija. Rezultat su zaplene, zastrašenost prodavaca, razbijanje distributivne mreže i samim tim marginalizacija andergraund stripa, zatvaranje u uske krugove, odsečensot od masa.
            Andergraund strip je, naravno, preživeo, živ je i danas, mada pomalo previše komercijalizovan za ukus onih koji su stvarali u ’zlatnom periodu’. Stav o komercijalizaciji jedinstven je za sve autore čiji su intervjui u drugom delu knjige, od Bill Griffit-a, Gilbeert Shelton-a, Paul Mavrides-a, Lay Linch-a. U međuvremenu su i mas-mediji postali mnogo liberalniji prema prikazivanju nekadašnjih tabua koje je andegraund preskakao. Očigledno je da je andergraund strip, priznavano mu to ili ne, bitan činilac promena u američkoj kulturi odnosno u kulturama Zapadnog sveta.
            Zbornik „Tragovi u plavoj ilovači“ (što je naslov jedne epizode Guldovog stripa „Dik Trejsi“) završava svoja istraživanja andergraund stripa i kulture koju je on doneo, nestankom ’zlatnog perioda’ postajući, na ovim prostorima, nezaobilazna, kultna knjiga za sve koji žele da otkriju tajne jedne strip revolucije. Ostaje nam da se nadamo da će ovaj zbornik zaista biti prvi u seriji knjiga koje će iščitavati tragove nedovoljno nam znane umetnosti.
(1994)
top