LOŠI MOMCI KOJE IPAK VOLIMO


Trenutni filmski hit "Uspon Mračnog viteza" razgoreo je maštu fanova čoveka-šišmiša još u toku priprema za snimanje; nestrpljenje se podgrevalo tokom snimanja i postprodukcije a premijere su trebale da budu kulminacija čitavog zamešateljstva. Tragični događaji oko pokolja na premijeri filma u predgrađu Denvera, Kolorado, zasenili su sam film (mada nasilje ne bi trebalo vezivati za sam film jer se moglo desiti na bilo kojoj filmskoj predstavi). Iako je šokantnost ovog slučaja unekoliko skrenula pažnju javnosti na pogrešnu, ’nefilmsku’ stranu, priličan broj kritičara koji su film odgledali ima ozbiljne primedbe na ovo delo što, s druge strane, ljuti obožavaoce Crnog viteza. Kultni strip junak više je puta bivao u žiži interesa i popularnosti pa padao u zaborav i iz njega bio uzdizan; za trenutnu rehabilitacija zaslužan je Frenk Miler i njegov strip „Povratak Crnog viteza“ iz 1986. koji je podario novu mladost i snagu Betmena. Na talasu te novostečene popularnosti krenuo je i novi filmski život Betmena, od 1989.g. kada prvi u nizu filmova režira Tim Barton i za kojim u nizu slede tri filma. Filmska trilogija Kristofera Nolana započeta je 2005. nastavljena 2008. i (barem za sada deklarativno) okončana „Usponom...“ .
            Intenzivno promišljanje Betmena kao heroja koji (iako je kostimiran) nema super moći kao njegovi strip tržišni suparnici, od Supermena do buljuka Marvelovih junaka, temelji se na Milerovoj postavci u kojoj je, na početku priče, Betmen penzionisan, star i debeljuškast, a onda se sticajem okolnosti vraća na paklene pločnike Gotama da bi ponovo delio pravdu, ali uz mnogo više napora nego kad je bio mlad. U tom trenutku, ljudskost Mračnog viteza postaje ključ za pronalaženje njegovih novih lica, što se dešavalo i u stripu i na filmu. Tako je izgubljen deo tajanstvenosti i fascinacije ali je dobijen novi kvalitet - humanost. U nastavku eksploaticanja i razvijanja priče neminovno se stiglo i do zlikovaca bez kojih nema zapleta pa ni posla za Betmena. U pokušaju da se iza njihovih grotesknih maski i grimasa otkrije nešto više od puke zloće, čini da se najdalje odmaklo u slučaju Džokera, koji postaje sve zanimljiviji za analizu i dopunjavanje, što je zaintrigiralo scenariste (i stripova i filmova) i privuklo pažnju gledalaca. Tako je, još jednom, ovog puta na svetlu hartije i bioskopskog ekrana, potvrđena teza da su negativci zahvalniji za stvaranje i igranje/glumu, od pozitivaca koji su pomalo dosadni. Konkretno, Džoker ponekad zasenjuje Betmena svojom domišljatošću i upečatljivim kerefekama koje izvodi, privlačeći njima više pogleda nego što se upućuje ’dobrom momku’. Tamna strana, sa bezbrojnim varijacijama senki, pokazuje se intrigantnijom od stalne svetlosti pozitivaca. Nemojmo zaboraviti da je i Betmen, u jednom delu svoje duge karijere, bio tretiran, od strane policije, kao ’nevaljalac’ i ’samozvani delilac pravde’ koga treba onemogućiti jer zvaničnoj vlasti otima posao i ugled. Tada je i Betmen, makar bio i lažno optužen, delovao ubedljivije, njegova misija bila je teža ali plemenitija.

            Naravno, slučaj Džokera, kao lošeg momka koji je zablistao, nije usamljen. Sličnih primera ima mnogo. Ako pođemo od bezazlenih crtanih filmova, lako ćemo se dosetiti Popajevog suparnika Badže koji je, nakon svih batina koje je popio, postao simpatičan u svojoj upornosti (ili tupavosti); sličan je slučaj sa večitim nevaljalcem Hromim Dabom iz Diznijevih stripova i crtaća. Ko se ne seća prgavog i nervoznog brkatog Sema iz crtaća o Dušku Dugoušku i Patku Dači? Kad se on pojavi stvari definitivno postaju zabavnije. A šta tek reći o mačku Silvesteru koju uporno pokušava da ulovi kanarinca? Možda najsimpatičniji nevaljalac mogao bi biti Kosta Kojot, neuspešni lovac na Pticu Trkačicu. Negov večiti optimizam i konstantni porazi ne mogu a da ne ganu. Među strip negativcima simpatije su svakako pobrala braća Dalton, dežurni nevaljalci i protivnici Taličnog Toma; mora se priznati da i Gargamel ima nekog šarma kad, zajedno sa mačkom Azraelom, vreba Štrumfove. Posvetimo li se zabavnim delima za široke, odraslije mase, svakako će nam kao zabavni nevaljalci pasti na pamet lopov-džentlmen Arsen Lupen, neodoljivo tajanstveni strip i filmski junak Dijabolik. Robin Hud je, naravno, pozitivac ali njegov pandan, u stripu „Alan Ford“ - Superhik, đubretar koji krade od siromašnih da bi davao bogatima, prosto je neodoljiv. Mračna strana gangstera iz romana i filmova iz serije „Kum“ zasenjena je njihovim vrlinama. Po istom principu je simpatičan i nimalo bezazleni i fini ali takođe i intrigantni gangster ’Skarfejs’ Toni Montana. Pun vek ne bledi ni provokativna slika besmrtnog, gospodski elegantnog, šarmantnog krvopije Grofa Drakule, zbog koga ženska srdašca jače kucaju. Ipak, čini se da je šampion među običnim, ljudskim lošim tipovima koji su privukli svetla slave, ubistveni, tajanstveni, lucidni kanibal - Hanibal Lektor, lik koji spaja nespojivo, spušta se do granica animalnog i uzdiže do vrhunaca ingeniznosti. Njegova zavodljivost krije se u spoju rušenja tabua i (drugačije) svesnosti koju ti postupci donose, strah od njega opija kao i stimulativna sredstva, dokazujući tezu da i strašno može da bude lepo (izazovno). Koliko god da su autori namerno manipulisali stvarajući ovaj lik nesporno je da on izaziva reakcije divljenja kod masa konzumenata (a to znači da su autori pošli od ispravnih teza).
            Lista dopadljivih loših momaka koji su prigrabili deo slave od pozitivaca duga je, i proteže se kroz prošlost i sadašnjost do (umetnički zamišljenih i oblikovanih) budućnosti. Moguće je ovu pojavu mudro tumačiti kao jedinstvo svetla i tame, dobra i zla, kao opozita koji se ne mogu odvajati jer tek kada su spojeni oni daju punoću i uverljivost ponuđenoj priči. Naravno, postoje i druga tumačenja koja nisu pohvalna ni za autore ni za publiku. Kako definitivnog odgovora na ovakva pitanja nikada neće biti, običnim smrtnicima ne ostaje ništa drugo nego da uživaju u sjaju loših momaka (makar i uz malu dozu griže savesti). Ali, sve što je zabranjeno - slađe je, zar ne?
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top