Naslov najnovije knjige Dušana Belče „Smrt Antonija Mihajlovića“ lako će zbuniti čitaoce nedovoljno upoznate sa opusom ovog autora i navesti ih na pomisao - odmah konstatujmo pogrešnu – da je u pitanju treće izdanje njegove zbirke priča iz 1970. godine. Ako je za utehu onima koji greše i žiri za dodelu jedne književne nagrade bio je takođe zbunjen pojavom druge (nove) zbirke istog naslova ali je knjizi, pošto je spoznao svoju zabludu (da nije u pitanju reizdanje knjige iz 1970.) dodelio zasluženo priznanje.
            Knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ objavljena 1994.g. u stvari je treći, završni segment svojevrsnog literarnog eksperimenta započetog 1970. i nastavljenog 1988.g. Uvodom u trodelnu pripovedačku avanturu možemo smatrati kratki Belčin roman „Dnevnik o Antoniju“ iz 1969. odine, u kome autor istražuje  čudnovate uticaje smrti Antonija Mihajlovića na njegovu okolinu. U godinu dana kasnije publikovanoj zbirci priča Belčina tema je sama smrt Antonijeva, tren u kome život ističe iz ljušture tela. Ista tematika proteže se i kroz preostale dve istoimene knjige, čineći tako omaž sveprisutnoj činjenici življenja, večitoj fascinaciji prelaskom iz bivstvovanja u nepoznato, nedokučivo stanje. Sam pisac, svestan svih ograničenja koja leže na njegovim pripovedačkim ’eksperimentalnim smrtima’, u uvodnoj belešci zbirke, svoje priče definiše kao „pokušaj da iskažem ono što naslućujem o neizvesnosti postojanja“.
            Sedam pripovedaka, sedam smrti i prethodećih im trenutaka koje one nose (a svaka zbirka ima po 7 priča), ma koliko bile različite u pojedinačnom obliku, sadrže i crtu zajedničku za sve. U svima, naime, vlada duboki mir, čak i usred i uprkos grozničavih aktivnosti; mir u kome se otvaraju novi vidici a stvari dobijaju, mada su i dalje na starim mestima, novi izgled i smisao koji daruje konačno, ultimativno saznanje. Antonije, tihi smrtovnik, korača ka toj spoznaji i svakim korakom biva izdvojen iz običnog sveta koji tone u tišinu što se, kao zavesa, spušta i odeljuje ga od svakodnevne bede (i bede svakodnevice). U tom mehuru muka Antonije je nedodiriv, oslobođen ovozemnog, u trenu izdignut na nivo na kome ne postoji nikakva tragedija, bol ili tuga zbog smrti. Postoji samo sveopšta tišina. Ključevi za njeno dosezanje različiti su, od otkrića novih interesovanja i pasija, opčinjenosti prirodom, do povratka u prošlost i detinjstvo, ali rezultat je jedan – mir, izmirenost sa sobom i onim što sledi, blagost koju spoznaja odlaska (prelaska) donosi.
            Završna priča ove zbirke zatvoriće i sam ciklus vraćajući ga na njegove početke. U pravom postmodernističkom maniru Antonije Mihajlović odlučuje da ubije svog tvorca, kao što mu je to ovaj nemilosrdno radio u tri knjige, u prvoj jednom čak i iz čiste ljubomore (jer je junak postao poznatiji od samog pisca). Antonije, dakle ubija pisca i to na način na koji je (opet u prvoj knjizi) i sam ubijen. Ovaj kraj/početak, zatvaranje kruga, po principima nekolikih filozofskih učenja, dokaz je i primene principa tekstualne samosvesti odnosno distance što čitavom projektu donosi novi kvalitet i, uvodeći ga u aktuelna zbivanja na ovdašnjoj književnoj sceni (na kojoj i dalje plamsaju rasprave za i protiv postmodernizma), potvrđuje tvrdnju velikog maga pisane reči H. L. Borhesa da svi veliki pisci i književni pokreti uvek imaju svoje preteče.
            Ovaj prikaz ne ostavlja dovoljno prostora za detaljnija razmeravanja značenja i mistike (neraskidivo vezane za činjenicu smrti) brojeva koji dominiraju čitavim projektom ali potpisnik ovih redova ne može odoleti izazovu da ih makar ne pomene: 7 (proročki broj) pripovedaka u svakoj knjizi, 3 (sveti broj) knjige, ukupno 21 (broj vidovitosti, srećan broj) priča.
            Zaklučimo na kraju da svojom strukturom, fascinantnim trajanjem od čak četvrt veka – što je u ove umetničke oglede o smrti unelo, svakom novom pričom, i novi sloj, nanos značenja u kome se oseća sazrevanje iskustava i ključanje višesmislenosti (što Belča sugeriše, vrlo precizno, malim ali važnim izmenama u uvodnoj belešci, varljivo istoj za sve tri knjige), te razotkrivanjem pomenute distance i samosvesti – koja implicira namerno, svesno iskušavanje varijanti i varijacija (na nivou književnog manira), pripovedački eksperiment nazvan „Smrt Antonija Mihajlovića“ neizostavno skreće pažnju čitalaca i kritike na sebe i svoje vrednosti.
(1995)
            P.S. Godine 2010. Dušan Belča je objavio još jednu knjigu imena „Smrt Antonija Mihajlovića“ (izdavač Prometej, Novi Sad). U uvodnoj napomeni on piše: „Ovih dvanest pripovedaka nije trebalo da bude napisano, jer sam u uvodnoj napomeni  treće sveske ’Smrt Antonija Mihajlovića’ (1994) objavio da je to poslednji pokušaj da se objasne različite smrti mog izmišljenog prijatelja. Vremenom se pokazalo da su žilavost smrti i njene mogućnosti da uništava mog junaka neograničene. Tako se, na radost smrti, ali i života, pojavljuje novih dvanest pripovedaka. A vidim, postoji mogućnost da se sve nastavi.“

0 komentara:

Постави коментар

top