Gregori Benford (1941) poznat je kao jedini pravi ’naslednik’ Artura Klarka, što zbog njegovih naučnih kvalifikacija (doktor astronomije i univerzitetski profesor) što zbog uvažavanja naučnih znanja i principa u knjigama koje piše. Banford, ipak, nije redovni optimista (kao Klark) po pitanju budućnosti; njegov roman „Vremenski pejzaž“ nema iluzija o opstanku ljudske vrste u civilizaciji koja nemilosrdno rasipa bogatstva rodne planete. Benford je takođe vatreni zagovornih tzv ’igre sa mrežom’ odnosno pisanja koje se drži određenih žanrovskih kanona. U serijalu „Galaktičko središte“, u 6 romana pisanih u razdoblju od dve decenije, autor se bavi jednom od stožernih i često razrađivanih SF tema-spekulacija: ratom organskih i mašinskih civilizacija. Epopeja započinje  pronalaskom vanzemaljskih artefakata (roman „U okeanu noći“), prvom invazijom drugih oblika života („Preko mora sunaca“), da bi se u dalekoj budućnosti nastavila na planeti po kojoj šačica ljudi beži pred moćnim mašinama („Velika nebeska reka“) i beži na drugu planetu („Plime svetlosti“) dok, konačno, ne stigne do crne rupe u središtu galaksije („Mahniti zaliv“) i mitskog prostor-vremenskog utočišta na njenom obodu, gde će se sve linije sage sakupiti a dva neprijateljska kraka civilizacija spojiti u novi kvalitet (“Jedrenje blistavom večnošću“). Kako to podžanr ’spejs opere’ zahteva, kroz romane paradiraju  različiti oblici-vrste života (od planetarnih bića do onih koja žive u otvorenom svemiru), smenjuju se spektakularne bitke i putovanja i dešavaju raznorazni kosmički fenomeni (opisani običnim jezikom a ne matematičkim formulama). Obzirom da ovako ’junački’ sadržaj traži i odgovarajuće aktere, pisac je morao da bude prigodan u njihovom izboru. Otuda u prve dve knjige nalazimo kartonske makete hrabrih astronauta/istraživača, što ova dela maksimalno približava paraliteraturi (tipa ’pročitaj-zaboravi-baci’). Treći segment-roman („Velika nebeska reka“) donosi izrazit pomak na ovom planu: iz grupe nevoljnika, nemilosrdno gonjenih i istrebljivanih, izranjaju autentični likovi, zaokružene ličnosti (otac, ljubavnica, starci, kukavice...) sa svojim namerama, planovima, kompleksima. Iako je autor, da roman ne bude potpuno crn, naprasno spasao ljude i poslao ih u nove avanture, valjanost najvećeg dela knjige nije umanjena. Na žalost, dalji nastavci nisu održali postignuti kvalitet, među mnoštvom događaja likovi su počeli da blede i svode se na makete i kulise. Žanrovska kritika ocenila je seriju „Galaktičko središte“ kao najuspešniju ’spejs operu’ 80-tih i 90-tih, što je verovatno tačno ako se ima u vidu da su svi zahtevi podžanra ispoštovani. Ostaje, međutim, i konstatacija da je Benford u svojoj ’igri sa mrežom’, držeći se nepretencioznih pravila, izvojevao (poslužimo se šahovskim rečnikom) samo ’remi’ umesto da realizuje svoje očite kvalitete i dobije majstorsku partiju.
(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top