KUD SE DEDE ZLATNA SREDINA?


Zapekla zvezda a jedva da je deset sati. Ulica prazna, nigde žive duše. Ni baba Divna ne sedi pred kućom a ona je doskora stalno bila napolju pa sve čeka ko će da prođe da porazgovara s njim koju reč. Sad se sve živo zavuklo u ladovinu. Al, kad natera muka - mora se napolje. Eto, deda Milovan žuri, sve se sapliće, da stigne do male prodavnice na periferiji lepe varoši i, u pola glasa, psuje ženu što se ranije nije setila da joj treba sirćeta za salatu. Znoj mu već rosi čelo ispod obaveznog šešira a curka i niz leđa. Brže-bolje pređe put pa pored igrališta do vrata ’radnje’. Kad otud izlazi njegov ispisnik, Pera, stari trgovac.
            „Gde si Pero?“
            „A evo me, bio da kupim soka za unuke i jednu ’krmaču’ pivca za zeta i mene. Trebaće.“
            „Ako, ako.“
            „A ti?“
            „Zaboravila ona moja neke špecije pa...“
            Uto, iz ’radnje’ izlazi i baba Julka.
            „Ju, preseče me. Šta stojite na vrata? Ne može čovek da iziđe kako treba.“
            Pre nego što bilo ko od prozvanih stigne da odgovori a iznutra se začuje: „Zatvaraj ta vrata. Klima radi. E kakvi ste, ko da ste se na njivi rodili.“
            Baba Julka se skloni sa ulaza i zatvori ga.
            „Mnogo prgava ova prodavačica. Mnogo. Samo viče. Ta ujutru mrzi ceo svet a posle podne i samu sebe.“
            „Pa što dolaziš kad je takva?“
            „Daleko mi ona druga samousluga. Ko da ide po ovoj vrućini? Vidiš da gori i nebo i zemlja.“
            „Akoz je tako, ondak bidni fina i zatvaraj vrata.“
            „Kako da zatvorim kad ste vas dvojica stali tu, nasred puta, ko dve zaludne babe. Ajde mičite se, nemam ja vremena da se s vama naganjam.“
            „Ma, ti i da oćeš - ne bi mi teli s tobom.“
            Baba Julka promrmlja nešto sebi pod maramu i ode a ’zaludne muške babe’ se sklone u tanku ladovinu krivog bagrema da prodivane još neku.
            „Izgore sve. Kažu na televiziji još do kraja nedelje ovako. Skroz nenormalno vreme. A ranije nije bilo tako. Znao se red: zimi ladno, u proleće lepo, leti toplo taman kolko možeš da istrpiš. Zapeče par dana tamo oko žetve i u avgustu - i to je to. Jesen lepa dok ne okiša al dotle je kukuruz već u ambaru, grožđe je obrano, žito posejano pa se samo čekaju mrazevi da se kolju svinje. Ovo sad nema nikakve mere.“
            „Nema bogami. Sve se premetnulo. Što kažeš ’nema reda’. Sad il je jako ladno il je jaka vrućina. Izgubilo se i proleće i jesen. Danas si u jakni, zima je, duva vetar a sutra - pravo u kratke rukave, da se ugušiš od vrućine. Očas posla se promeni. Nema više sredine.“
            „I narod ti je takav postao. Svi bi nešto na brzinu. Odma da su bogati, dok lupiš dlan o dlan. Ko ima tom se presipa, ko nema šupalj mu nos bez kraja. Ima ih što ne radu a bogati su, drugi radu a nemaju ništa, ne dobijaju platu, a akoz nešto i dobiju jedva da je dosta za ranu.“
            „Pre se bar znalo: ideš u školu, odslužiš vojsku, zaposliš se, oženiš, izrodiš decu. Sad je sve naopako. Džaba ti škola ako nemaš nekog svog da te zaposli. Eno komšijin mali - ma nije više ni mali, sigurno je preguro tridesetu - završio neki arheološki fakultet, s tim može da radi u muzeju ili da iskopava po atarima, i godinama nema posla. Kad je poslednji put bio na birou kaže mu ona službenica da bi bilo najbolje da se prekvalifikuje. ’U šta’ pita momak, a ona će ’u drvodelju, to se sad traži’. Da je teo da bude tesar ili stolar nije moro tolike škole da završi. I šta će sad? Nije više ni mlad, nije ženjen, zavisi od roditelja - moraće da upiše taj kurs a s onom diplomom može da se slika.“
            „Ako ima pare da plati slikanje, jel da? Nikakva mu vajda od te škole. Bolje da je nešto švercovo ili da se barem upiso u neku stranku. Onda bi bilo kakve koristi. Vidiš kako je kod nji. Prvo je bilo hitno da se glasa za sva mesta - kao da se uštedi, da sve bude brže gotovo jer više ne sme da se čeka - a sad imaju vremena, dok se ne nagode ko će kolko da dobije. Šta ih briga što svi propadosmo? Sad su opet došle njiove četiri godine carevanja. Eh, teško si ga nama... Nego, odoh ja dok se još baba nije naljutila. Ako počne da viče nema di da pobegnem, svuda je vrućina, i u šupi, i pod ambarom i u bašti. Zato moram da slušam.“
            „Idem i ja. Ni kod mene nije bolje. A znaš kako kažu: ’koga je moliti - nije ga srditi.“
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top