ŽANROVSKA PRAVILA I ODSTUPANJA

Prikaz romana «Drveno more» Džonatana Kerola
Izdavač: Kojot, Beograd 2003.g.
Kada u kancelariji Frenija Mekejba, šefa policije u pastoralnom Ždralovom Vidikovcu, u državi Njujork, ugine nedavno nađeni tronogi pas imena Stari Dobrica a odmah zatim nestane svađalački nastrojeni bračni par, redovni čitalac horor štiva posumnjaće da je pred njim još jedna priča po receptu «strava u maloj varošici» koji je započeo Stiven King a nastavili da ga do bezličnosti rabe više-manje loši pisci. Na pomenuti podžanr podsećaju i lagani, kolokvijalno-ispovedno-mudrijaški Mekajbov monolog, uplitanje njegove porodice (žene i pastorke) te rafali dosetki iz usta sporednih likova. Međutim, kako priča odmiče, bolje rečeno, juri bez predaha, postaje jasno da je u pitanju nešto sasvim novo i neobično. Keorl (1949.) uopšte nema volje da se bavi šablonima; njegova namera je, čak šta više, da ih krši i razgrađuje. Otuda će simpatični šerif uskoro sresti samog sebe u tinejdžerskim godinama, pa otići u zadnji i predzadnji dan svog života, vratiti se, sa svih svojih 47 godina, u detinjstvo, pa u sadašnjost koja, pak, više nije onakva kakva je bila. Tu mu se, da gužva bude veća, pridružuje i on u dečačkim godinama; oni zajedno otimaju i ubijaju i zakopavaju leš tipa koji je sumnjiv (iz sumnjivih razloga). Rečenom valja dodati ponovnu pojavu mrtvog psa, drugare-čudake, oca švalera, suprugu koja umire a na njeno mesto dolazi nova (u jednoj liniji dok je, u drugoj, Mekejb spasava) i, konačno, pojavu vanzemaljaca koji su sve ovo zamesili a ne bi li ispunili plan o stvaranju kosmičke mašine koja ima zadatak – pazite sada – da probudi Boga-Tvorca koji je legao da odmori. Kada se svo ovo zamešateljstvo pokuša upiti u glavu čitaoca rezultat je vrtoglavica, začuđenost, zbunjenost i, postepeno, zadivljenost. Jer, Kerol u svakoj sceni poništava zakonitosti koje su se podrazumevale, briše ih ili vitoperi. Otuda priča samo liči na one o putovanju kroz vreme jer u standardnom SF inventaru nije moguće sresti samog sebe pošto to izaziva raspad vremenskog tkiva. Otuda priča u početku liči na horor ali ni to, svakako, nije. Pisac nema nameru da se odmakne od glavnog junaka i otkrije više nego što ovaj zna tako da neizvesnost, posle 100 strana, postaje frustrirajuća a posle 200 strana doseže granicu strpljenja. Ipak, očekivanog razrešenja svih šerifovih (čitaočevih) muka nema jer ovaj umire a njegov naslednik (on-tinejdžer) dobija lakonski odgovor od vanzemaljca da operacija nije uspela u prvom 'cugu' ali će, možda, u sledećem. Time se definitivno izneveravaju uobičajena pravila jer nema zaokružene, logične celine i svrhe (to je kao da u krimiću ne saznate ko je ubica). Kerol konstantno stavlja na probu čitalačko pristajanje na pogodbene zakone žanrovske priče jer ih menja prema svojim potrebama. Tako se približava opasnoj granici zasićenosti iznenađenjima koja se ne objašnjavaju a sebi nameće obavezu da, s jedne strane,  servira sve veće opsene i, s druge, da oseti kada je tren da se sve završi kako se ne bi urušilo pod sopstvenim teretom. Zadaci su poprilično teški ali, takva je svaka inovativnost. Kerol pomalo gubi dah u poslednjoj trećini romana da bi se uzdigao tužno-srećnim finalom koji zatvara knjigu ostavljajući mogućnost da bude nastavljena u novom krugu pravila i odstupanja. Za zagovornika postmodernizma nastavak bi bio izvestan jer je poigravanje varijacijama neodoljivo. Hoće li Kerol nastaviti u ovom smeru ostaje da se vidi («Drveno more» je originalno objavljeno 2001.g.); za sada je on primer vrsnog pisca tzv 'slipstrima', jedinstvenog spoja žanra i glavnotokovske literature, čije dela su sveža, vrcava i provokativna

0 komentara:

Постави коментар

top